Posljednji Jugosloven

Piše: Milivoj Bešlin

Slučaj je hteo da za manje od mesec dana iz Beograda nestanu dva važna obeležja Jugoslavije. Oboje najbolji i amblematični u svojoj profesiji. Oboje simboli vremena i društva koje su svojim radom obeležili. Ugrađeni u identitetski kôd države koje odavno nema. Za oboje, iako su dostigli veliku slavu, ugled, prestiž – istorija se, uglavnom, prekida krajem osamdesetih godina kada je kopnila Jugoslavija – očito, nezaobilazan kontekst da bi nastalo nešto veliko i neprolazno. Najpre je 14. oktobra preminula Milena Dravić, a mesec kasnije, 11. novembra, Boro Krivokapić. Tako su blizu tri decenije nakon nestanka druge Jugoslavije otišli i njeni najbolji svedoci – najveća glumica i najslavniji novinar.
Inspirativni sagovornici Bora Krivokapića, Danilo Kiš i Mira Trailović, ostali su istorijski povezani i slavnim piščevim stihovima na vest o odlasku legendarne rediteljke i teatrološkinje: “Kakav dobro obavljen posao, Smrti, kakav uspeh, srušiti takvu tvrđavu!” Boro Krivokapić je bio tvrđava, ali i orijentir, svetionik u smutnim vremenima. Okvir u kome on misli, piše i deluje bila je Jugoslavija. 

Rođen je u Puli 1949. godine. Školovao se u Risnu, Kotoru i Beogradu. U jugoslovensko novinarstvo ušao je na velika vrata, na izmaku burne 1968. kao član redakcije i komentator prestižnog “Studenta”, središneg lista pobunjene studentske omladine i disidentskih profesora. Vrlo brzo, 1970. redakcija će biti zamenjena manje revolucionarnom, ali sebe neće videti kao žrtvu režima. “Dobro je da se mladi ljudi mijenjaju”, reći će mnogo kasnije. 

Najviši novinarski standard

Tokom 1971. i 1972. bio je kolumnist podgoričke “Pobjede”, koja je kao jedini dnevni list izlazila u Titogradu. Iz “Pobjede” je bio izbačen 1972. pod optužbom za “anarholiberalizam”. Bilo je to doba lova na veštice u Jugoslaviji i konzervativnog zaokreta jugoslovenskog predsednika Tita, u vreme smene Nikezićevih liberala u Srbiji. I dok su u drugim republikama padali šefovi partija, u Crnoj Gori je karijerom platio dvadesettrogodišnji novinar. Bio je zahvalan zbog izbacivanja iz “Pobjede”, jer je otišao u Beograd. Mnogo kasnije, u suverenoj Crnoj Gori, vratiće se “Pobjedi” za koju je povremeno pisao. Ostaće upamćen njegov feljton iz 2016: politički obračun i lični razlaz sa tadašnjim predsednikom skupštine Crne Gore – “Što to huči Sutjeska. Zbogom Predsjedniče!”

Od 1974. do 1980. u Beogradu radi kao ugovorni pisac NIN-a, najuglednijeg jugoslovenskog nedeljnika i njuzmagazina u Jugoslaviji. Mladog i pismenog, ali i samouverenog Crnogorca doveo je u NIN i dao mu šansu kao dvadesetpetogodišnjaku, slavni glavni urednik, Dragan Marković. Ponuđenu priliku, Boro Krivokapić je iskoristio na najbolji način. Od intervjua je napravio autorski tekst, čime je značajno inovirao i samo poimanje toga žanra u jugoslovenskom novinarstvu. Niko pre njega nije tako razgovarao sa svojim sagovornicima. Sa manje ili više uspeha, mnogi će pokušati da podražavaju taj model. Ali dubina misli i njegova pripremljenost za razgovor bili su neponovljivi. NIN je bio dobar okvir za tu vrstu novinarstva, negovao je visoke profesionalne standarde, uticaj mu je bio ogroman, a tiraž na vrhuncu dosezao i 180.000 prodatih primeraka. Krivokapićeve analize i kolumne objavljivane su sa slikom i potpisom u vrhu strane. U to vreme – najviši novinarski standard i uvažavanje autora.

U periodu od 1980. do 1982. Boro Krivokapić je iskusio i televizijsko novinarstvo. Serijal “Teleskopija”, koji je pokrenuo legendarni Dragan Babić, trebalo je da se ugasi kada je autor otišao u Sjedinjene Države. Smatralo se da će prestižna emisija Televizije Beograd biti skinuta sa programa, jer za njenog autora nije bilo zamene. Međutim, izbor je pao na Bora Krivokapića, koji nije samo sačuvao cenjenu televizijsku formu i ponos beogradske televizije, već je i podigao lestvicu njenog kvaliteta. Do danas su ostali upamćeni antologijski razgovori sa Danilom Kišom ili Vasom Čubrilovićem. Hiljade pregleda na savremenim platformama govore da su ti intervjui prošli test vremena. Pohvalno je što se današnja RTS, kao naslednik nekadašnje TV Beograd, setila svoga jednog od najcenjenijih autora i emitovala u znak sećanja na Bora Krivokapića njegov razgovor sa akademikom Vasom Čubrilovićem. Boro je voleo taj razgovor i sa radošću ga se sećao i prepričavao. Samouverena novinarska zvezda Jugoslavije nosila se sa sujetom i istorijskim bagažom prgavog i svojeglavog istoričara, učesnika u Sarajevskom atentatu, koji je bistrog uma i velike energije stigao do polovine devete decenije života. 

U to vreme dolazi vrhunac karijere. Ovenčan televizijskom slavom, prestižom NIN-ovog pisca neponovljivog stila, već autor vrednih knjiga – dobiće 1982. nagradu za najboljeg jugoslovenskog novinara u izboru uglednog zagrebačkog “Starta”. Govoriće kasnije da je tada trebalo da napusti novinarstvo. Legenda kaže da je Boro Krivokapić u to vreme diktirao modne trendove u Beogradu. Odevni predmeti, kao i prepoznatljive bele espadrile, bile su onovremeni must have, jer ih je on nosio. Legenda kaže, teško ju je proveriti, da je bio najplaćeniji jugoslovenski novinar svih vremena. Boemski život Beograda nezamisliv je u to vreme bez Bora Krivokapića. Omiljena destinacija – Klub književnika, Francuska 7. Nekomunista u vreme poslednjih generacija komunista, insistirao je na pluralnosti, zalagao se neodustajno za življenje sa razlikama i protivio se svim pokušajima da se razlike među ljudima i u mišljenju nasilno poništavaju ili kamufliraju.

Bio i ostao Jugosloven

U to vreme već je izašla (1980) knjiga, “Treba li spaliti Kiša”, u izdanju zagrebačkog “Globusa” koji je važio za najprestižnijeg jugoslovenskog izdavača. Polemika povodom romana Danila Kiša, “Grobnica za Borisa Davidoviča”, pokrenula je mnoge duhove. Krivokapićeva knjiga do danas je najbolje svedočanstvo o najvećoj književnoj polemici u drugoj Jugoslaviji. Dve godine kasnije, 1982. izlazi i knjiga, “Pitao sam Krležu”. 

Miroslava Krležu, Krivokapić je upoznao 1973. sa namerom da uradi intervju. Posrednik je bio pisac Predrag Matvejević. Međutim, Krleža nije pristao na intervju, ali je pristao na razgovor, koji će se pretvoriti u razgovore. “S Krležinog gledišta, to verovatno znači mnogo više; iz mog profesionalnog ugla ‒ znatno manje. Dobio sam više nego što sam tražio i manje nego što sam hteo,” napisao je Boro Krivokapić. Mladi novinar odlazio je kod starog pisca trinaest puta, narednih osam godina. Tokom tih susreta teme su bile različite: Jugoslavija, Tito, Đilas, KPJ, Drugi svetski rat, književni sukob na levici, intelektualni angažman, disidentstvo, nacionalizam, Deklaracija o hrvatskom jeziku, Kominterna, NDH, do egzistencijalnih pitanja čoveka... Pismeno uobličen tekst, osobeni stil, intrigantna koncepcija, sposobnost da se interpretira veliki Krleža, ali i mladalačka drskost da mu se postave pitanja koja drugi nisu smeli, ili hteli, napravila je od knjige bestseler koji je prodat u preko 100.000 primeraka.

Objavio je i knjige: “Umorna levica” (Beograd, 1985); “Dahauski procesi” (Beograd, 1986); “Jugoslavija i komunisti” (Beograd, 1988); “Lirska zver ili Bulatović” (Beograd, 1994); “Bes/konačni Tito” (Beograd, 2006); “Crnogorski grobari svoga djela” (Podgorica, 2010). U rukopisu su ostale, još neobjavljene, knjige o Milovanu Đilasu i Milošu Crnjanskom. Knjigu je smatrao vrhuncem čovekove intelektualne realizacije i artikulacije. 

Najvrednijim istorijskim ostvarenjem naroda na ovim prostorima, Boro Krivokapić je smatrao Jugoslaviju. “Ja sam bio i ostao prije svega Jugosloven”, neretko je ponavljao. Čitav njegov intelektualni, novinarski, spisateljski rad bio je usmeren ka tome da objasni jugoslovensku državu, društvo, kulturu. Nakon njenog raspada, bez dileme će reći: “To što nema Jugoslavije, to je tragedija nesagledivih razmjera.” Nije prihvatao banalnu jugonostalgiju, kao što nije imao iluziju da pod ovakvim okolnostima nije bilo moguće obnoviti Jugoslaviju. Južnoslovenski narodi, smatrao je, počinili su “fatalnu grešku” i “kolektivno samoubistvo” razaranjem Jugoslavije, za koje, nije imao dilema, primarnu odgovornost ima domaći faktor. “Jugoslavija je poražena iznutra”, često je citirao reči istoričarke Latinke Perović. 

“Titova kobna greška”

Posmatrao je jugoslovensku državu kao neponovljiv emancipatorski podvig svih njenih naroda, jer je istorija južnoslovenskih naroda, pre Jugoslavije, hiljadugodišnja “istorija ropstva”. Svi ti narodi, govorio je, jednom u istoriji, sakupili su “svoju zapretenu snagu i zahvaljujući antifašističkom pokretu Titovih partizana stvorili čudo od države”. Jugoslavija za Krivokapića nije samo država, ona je “kulturni podvig njenih naroda”. Osim emancipatorskih dometa, smatrao je Jugoslaviju i prosvetitetljskim projektom zapadne političke ideje, najupornje rušene i osporavane sa Istoka, tvrdio je, nasuprot nametnutim teorijama zavere ovdašnjih nacionalističkih propagatora. “Jugoslavija je bila moj okvir, moja istinska domovina”; razumljivo, jer su upravo društvena pluralnost i kulturna raznolikost jugoslovenske države ostavljale dovoljno širok prostor za njegovu misaonu i istraživačku delatnost. Jugoslovenstvo Bora Krivokapića nije bilo ni usko nacionalno ni limitirajuće, ono je bilo širok kulturno-prosvetiteljski i društveno-identitetski okvir, jer su za njega kao kosmopolitu, kako je sam rekao, “kultura i ideja ispred nacije”.

Osim Kiša i posebno Krleže, još jedan teško dostupni intelektualni Lovćen Jugoslavije i u njenim temeljima – Koča Popović, bio je među sagovornicima Bora Krivokapića, iako klasični intervju nikada nisu uradili. Definisao ga je: “Jugosloven, ne po cenu Srbina i Srbije, već po meri – čoveka.” O Srbiji posle Jugoslavije i odnosu prema njenim herojima, napisaće: “Zemlja i ljudi koji se ne ponose ličnostima kao Koča Popović, kad-tad će morati da se zastide – sebe. I ne bez najviše cene u – generacijama.” Ne slučajno, dolazak Slobodana Miloševića na vlast, Boro Krivokapić je tumačio kao “prosovjetsko/ruski udarni deo i zalog JNA” koja je time ispravila “brionsku grešku” iz 1966. kada nije “prirodno” podržala Aleksandra Rankovića. Odlazak Koče Popovića (1972) kao i srpskih liberala, interpretirao je rečenicom Veselina Đuranovića –   “Titova kobna greška”. Ostavke Marka Nikezića i Latinke Perović, Krivokapić tumači: “Srbiji i Jugoslaviji teške kao olovo (i topovsko!).” Smatrao je smenu srpskih liberala nepopravljivim padom Srbije, Jugoslavije, svih – pa i samog Tita koji je taj potez iznudio. 

Antikomuniste je Boro Krivokapić smatrao gorim od komunista. Odbacivao je vulgarni antikomunizam i teze o represiji za vreme socijalističke Jugoslavije. Kao dokaz je navodio da se padom komunizma u Jugoslaviji nisu otvorile ladice i iz njih pojavili genijalni rukopisi, umetnička dela – bilo šta. Naprotiv! Sve što je vredelo u Jugoslaviji je bilo objavljeno, pisao je. Često se sećao reči Milovana Đilasa, “kamenovanog Đilasa”, kako je govorio, koji je posle devet godina u tamnicama Titove Jugoslavije, na kraju, ipak, rekao da su “komunisti bili najbolji deo naroda”. Samog Đilasa visoko je cenio, ističući da je bio “prvi komunistički disident u istoriji” i “najveći Crnogorac 20. vijeka”. 

Paradoksom i važnom činjenicom u istoriji jugoslovenskih naroda, Boro Krivokapić je smatrao to što je upravo “titoizam” bio “najprosperitetniji period u celokupnoj hiljadugodišnjoj i duže istoriji svih južnoslovenskih naroda i narodnosti”. Takvih “naroda i narodnosti”, kako je pisao, nema nigde na svetu, “da je najbolji period u istoriji – komunizam!” Titov “prosvećeni apsolutizam”, uzimajući u obzir alternativu – nacionalističke metode noža i kame, dejstvujuće i pre i posle Tita – interpretirao je kao “iznuđeno sredstvo obuzdavanja” vlastitih gluposti jugoslovenskih naroda. 

Zalagao se za kritičko preispitivanje fenomena Tito i kao “agensa modernizacije”, a žestoko protivio apriornoj negaciji, koja je bila novi vid nekritičnosti prema Titu, ovoga puta s antikomunističkih pozicija. Ključno mu je zamerao što nije razlikovao ličnu vlast od države, a posebno, odsustvo distinkcije između države i društva. Ipak, “titoizam je bar čuvao, čak stimulisao iluziju – promene. Pa, i otpora. Smisla. A tamo je i energija – stvaranja”, pisao je Krivokapić. Posle Jugoslavije i “titoizma” – samo besmisao. Banalni nacionalizam, mržnja i siromaštvo – duhovno i materijalno. Najgore kod jugoslovenskih komunista, smatrao je to što “nisu najgori”, pisao je, uz čuvenu rečenicu: “Kakvo li je tek – ovo, kad je neoborivi alibi za – ono!”

Bez milosti je žigosao nacionalističke revizionizme

Središnim protivnikom svojim i Jugoslavije držao je nacionalizam, odbacujući ideje o mogućnosti njegove demokratske reprezentacije – smatrao ga je „isključivo autoritarnim“. I nacionalistima i nenacionalistima, svima koji umeju (i hoće) da misle, ostavio je Boro Krivokapić tri važne maksime u borbi protiv istorijskog revizionizma i rehabilitacije zločina kao središnih u nacionalističkoj politici sećanja:
1. Nema građanskog rata u prisustvu – okupatora (1941-45)
2. Nema građanskog rata protiv – drugih naroda (1991-95; 98/99)
3. Međunacionalni/državni rat ne može biti ‒ građanski (osim, eventualno, po formi).

Bez milosti je žigosao nacionalističke revizionizme, srpski ponajpre. “Demonstrativno se odreći i kompromitovati sopstveni antifašistički doprinos i žrtvu – a zarad čega: istorijske otuđenosti i trajnog poraza – kolektivni je skandal i senzacionalno buncanje koje se nemaju ni čime – meriti.”
Nije video nadu u Srbiji, smatrao je prevelikom da bi se demokratizovala, ovakva autokratska i velikosrpska – biće stalna pretnja čitavom regionu. Video je kao “četničko-informbirovsku” i “međunarodno poraženu i osramoćenu”. Pomognuta od Rusije, jer “Rusija je agregat velikosrpstva”, Srbija je odbijala suočavanje s prošlošću, koje je bez zazora nazivao “denacifikacijom”. 

Balkanska “demonska replika Rusije“, smatrao je, hrlila je u “naknadni zločin” u identifikaciju sa zločinima. I kada je to rekao 2015. moglo se učiniti kao hiperbola. Tri godine kasnije – samo kao precizna anticipacija. Nije moglo biti mira i pomirenja na Balkanu bez utvrđivanja karaktera “srpskih agresorskih ratova”, kako je pisao, posebno jer se “dželati promiču u – žrtve”. Uočavao je i paradoks, ne samo srpski, “što veća gomila zločina, to manje – stida”. Čak ni “planina istorijskog beščašća nije razlog za – triježnjenje” Srbije. Takvo velikosrpstvo Srbije i “radijaciju Rusije”, smatrao je ključnim faktorima razaranja Jugoslavije. 

Patio je za jugoslovenskim i kosmopolitskim Beogradom, gradom svojih sagovornika o kojima su ostala svedočanstva u njegovim knjigama. Sa Jugoslavijom, nestalo je i takvog Beograda. Crnoj Gori je poručivao i savetovao jednostavnu formulu za kompleksne odnose sa severnim susedom: “Sa demokratskom Srbijom najbliskije i najbratskije... a protiv velike Srbije svim silama.”

Boro Krivokapić bio je Crnogorac, isticao je da je poreklom iz Cuca u Katunskoj nahiji. Ipak, Crnu Goru nije štedeo ni najmanje. Misaono, mentalno i emotivno silno se trošio u naporima da je učini boljim društvom i održivijom zajednicom. Sve naznake koje je davao bile su na tragu jugoslovenskih iskustava. Crna Gora je bila za njega samo jedna – Trinaestojulska i antifašistička. Radovao se njenim različitostima i pluralnosti. Upozoravao je da “jedinstvo” Crne Gore može da se postigne samo na platformi nacionalističke homogenizacije “Žute grede”.

Na ovim prostorima postojalo jedno humano društvo

Beskompromisan je bio u kritici iracionalnosti i megalomanije: “Crnogorci su u 20. vijeku uznijeli još jednu specifičnu osobinu: da u svakoj generaciji herojski ’oslobode’ bar po jedan grad najtipičnije – crnogorski (1913 – Skadar; 1945 – Trst; 1991 – Cavtat, via Dubrovnik).” Ponosio se činjenicom da je jedina država na Balkanu u kojoj se ne vijore nacionalistički barjaci kolaboracije. Žestoko se protivio svakoj naznaci da bi kvisling bilo koje nacije mogao postati nacionalni heroj. Nije trpeo ni jedan, pa ni “pigmejski” crnogorski nacionalizam, kako ga je nazivao. Lavovski se zalagao za punu nacionalnu ravnopravnost svih u Crnoj Gori, čiji je inkluzivni građansko-državni identitet morao biti dovoljno širok okvir za sve njene narode i građane. 

Bio je 2006. na čelu medijskog Bloka za suverenu Crnu Goru i ne samo sa tog mesta dao veliki doprinos obnovi crnogorske državnosti. Pristupanje NATO-u i zapadnom civilizacijskom krugu držao je uslovom i garancijom održivosti Crne Gore. Iznad svega, isticao je Mila Đukanovića, kako je govorio, istorijskog lidera Crne Gore, čije najvažnije delo je međunarodno priznata država i prozapadna orijentacija. Smatrao ga je kreatorom strategije o ekonomskoj samoodrživosti Crne Gore, koja će omogućiti ostvarenje državne nezavisnosti. Isticao je neretko da će na probirljivom situ istorije, iz Crne Gore zasigurno ostati sedam vladara iz dinastije Petrović-Njegoš, Milovan Đilas i Milo Đukanović. Do poslednjeg dana smatrao ga je “faktorom konstitucije Crne Gore”, neuporedivim gorostasom po talentu i sposobnostima, nezamenjivim zalogom opstanka i države i modernih vrednosti na kojima je utemeljena. 

Postoji legenda o Humboltovom papagaju. Slavni istraživač Aleksandar fon Humbolt (1769‒1859) je na istraživanju Latinske Amerike početkom 19. veka u venecuelanskim džunglama naišao na papagaje koji govore. U plemenu koje je istraživao, jedan papagaj se veoma razlikovao po jeziku kojim “govori”. Ispostaviće se da je pripadao susednom plemenu koje je istrebljeno u ratu. Protivničko pleme nije poštedelo ni jednog stanovnika i papagaj je bio jedino živo biće koje je “govorilo” jezikom nestalog plamena i svedočio o jednoj izumrloj zajednici. Boro Krivokapić mi se uvek činio kao taj Humboltov papagaj koji govori o jednoj zemlji ‒ Jugoslaviji ‒ njenom društvu, vrednostima, politici, kulturi, žurnalizmu, istoriji onako kako se više ne govori i jezikom koji odavno ne postoji. Preko 150 intervjua sa vodećim ljudima jugoslovenske istorije, politike, kulture, nauke, kao i knjige koje su iza njega ostale, neke još neobjavljene, pisane su na jeziku kojim se govorilo i mislilo u Jugoslaviji, svedočeći da je na ovim prostorima postojalo jedno humano društvo koje je zasluživalo ugled u čitavom svetu, društvo zasnovano na vrednostima socijalne pravde, solidarnosti i antifašizma, zajednica u kojoj krvožedna zver nacionalizma nije hranjena ljudskim mesom svakih nekoliko godina. 

Najzad, postojala je zajednica u kojoj je kulturna, društvena, nacionalna i svaka druga pluralnost mogla da garantuje ljudsko dostojanstvo i intelektualni integritet na mnogo uspešniji način od bilo čega u istoriji ovih prostora i pre i posle Jugoslavije. Boro Krivokapić, poslednji veliki Jugosloven, preselio se u istoriju, u besmrtni jugoslovenski panteon 20. veka, da odatle svedoči o emancipatorskoj i prosvetiteljskoj zajednici južnoslovenskih naroda koju je svojim pisanim delom ovekovečio, razumeo i pismenima – objasnio. 




-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi