“Trećinu iseliti, trećinu učlaniti u Srpski naprednu sranku, a trećinu – ko jebe!”

Piše: Tamara Nikčević

Jedan od najčitanijih pisaca u regionu, beogradski književnik i kolumnista Marko Vidojković, za Avangardu objašnjava zašto ga je iznervirala nedavna državna proslava organizovana u čast vaterpolo reprezentacije Srbije: “Kada su se, pre nedelju ili dve, u Beograd vratili sa titulom prvaka Evrope, vaterpolisti reprezentacije Srbije Poglavniku su poklonili kapitensku kapicu na kojoj su bili njihovi potpisi… Ovo je nenormalna zemlja u kojoj je logično da vaterpolisti odu kod ovakvog predsednika na poklonjenje, kako bi mu se dodatno uvukli u dupe. Poklonivši mu kapitensku kapicu, vaterpolisti su se valjda Poglavniku zahvalili za 20 soma evra koje im je dao za osvojeno prvo mesto na Evropskom prvenstvu. Taj mi se gest zgadio i dovoljno me isprovocirao da im napišem: Poserem vam se u kapicu!”; šta misli o ponašanju predsjednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović tokom i nakon finalne utakmice Svjetskog fudbalskog prvenstva u Rusiji: “Svojim ludačkim ponašanjem, tim grljenjem i ljubljenjem svih koji su pored nje prošli, Kolinda Grabar Kitarović uspela je da na neki način ulepša doživljaj te i onako nenormalne atmosfere. Hoću da kažem da je sve to meni bilo čak i simpatično. Ako ništa, hrvatska predsednica je izgledala prirodno. Doduše, možda previše prirodno… U svakom slučaju, bolje je da grli i ljubi i da je vesela, nego da je stalno nadrkana kao ovaj naš”; zbog čega predsjednika Srbije uporno naziva Poglavnikom: “Zato što je usvojio ustaški princip vladanja sopstvenim narodom: trećinu iseliti, trećinu učlaniti u Srpski naprednu sranku, a trećinu – ko jebe. Tu formulu je naš Poglavnik prepisao i od Poglavnika nekadašnje ustaške Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelića, koja se odnosila na rešenje srpskog pitanja u NDH”.
Kada pisac Marko Vidojković – kao i obično, biranim riječima – u svojoj kolumni vaterpolo reprezentaciji Srbije, koja je na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u vaterpolu osvojila zlatnu medalju, poruči “poserem vam se u kapicu”, onda to na društvenim mrežama izazove opštu konsternaciju. Vidojković tvrdi da ovdašnji sportisti “nemaju muda da Vučiću u lice kažu ono što građanima leži na duši”, što ga je navelo da im se, u svojoj kolumni za portal Buka, obrati na navedeni način.

“U Srbiji je očito napravljen prećutni dogovor o tome da su sportisti nešto najvrednije što ova zemlja ima i da ih zato ne smemo preterano kritikovati, čak ni onda kada prave sranja poput ovog o kojem sam pisao u kolumni za portal Buka”, kaže Marko Vidojković. “Pošto ne volim prećutne dogovore, svoje sam pero najpre iskalio nad fudbalskom reprezentacijom Srbije, protiv koje sam otvoreno navijao na nedavno završenom Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji”.

AVANGARDA: Zašto ste navijali protiv reprezentacije Srbije?

VIDOJKOVIĆ: Zato što to nije reprezentacija Srbije, nego reprezentacija Srpske napredne stranke Aleksadra Vučića.
 
Kada je reč o vaterpolistima, ne mislim da sam prema njima bio preterano grub.

AVANGARDA: Niste?

VIDOJKOVIĆ: Ne. Više sam bio grub prema serviranoj obmani da sportisti, da vaterpolisti imaju moć da nešto promene u društvu, da stvari pomere sa mrtve tačke. Naime, nakon osvajanja zlatne medalje na nekom prethodnom takmičenju i nakon intervjua Andrije Prlainovića, koji je javno progovorio o bednim uslovima u kojima vaterpolisti treniraju, tj. o odnosu države prema njima, stvoren je privid da su vaterpolisti, u nedostatku normalne i uravnotežene političke opozicije, zapravo opozicija, odnosno oštri kritičari vlasti. I, šta se desilo? Kada su se pre desetak dana vratili u Beograd sa titulom prvaka Evrope, vaterpolisti reprezentacije Srbije Poglavniku su poklonili kapitensku kapicu na kojoj su bili njihovi potpisi. Ovo je nenormalna zemlja u kojoj je sasvim logično da vaterpolisti odu kod ovakvog predsednika na poklonjenje, kako bi mu se dodatno uvukli u dupe. Poklonivši mu kapitensku kapicu, Poglavniku su se valjda zahvalili za 20 soma evra koje im je on dao za osvojeno prvo mesto. Taj mi se gest zgadio i dovoljno me isprovocirao da napišem kolumnu. Pritom, moram da naglasim da se naslov teksta “Poserem vam se u kapicu” može tumačiti na dva načina.

AVANGARDA: Kako se može tumačiti?

VIDOJKOVIĆ: Nisam napisao da se vaterpolistima pojedinačno serem u kapicu, ne; napisao sam da im se serem samo u tu jednu koju su poklonili Poglavniku.

AVANGARDA: E, dobro je da ste tu finesu konačno razjasnili!

VIDOJKOVIĆ: … Drugo, nekada sam pisao kolumne za novine, danas ih pišem samo za portal Buka, što je novo iskustvo. Skapirao sam da pisanje kolumne za portal podrazumeva podizanje lestvice u smislu provokacije, u smislu izazivanja što burnije reakcije javnosti. Naprosto, ceo tekst – od naslova do sadržaja – mora da bude žestok kako bi nadglasao masovni šum interneta. Upravo zato su reči koje koristim u kolumnama tako žestoke i jake.

AVANGARDA: Vlasti u državama bivše Jugoslavije obično poručuju da sportski uspjesi služe da bi se “promenila loša slika u svetu” o Srbima, o Hrvatima i ostalim nekadašnjim jugoslovenskim republikama i narodima. Kako Vama izgleda ta masovna identifikacija sa sportskim uspjesima?

VIDOJKOVIĆ: To je pre svega primitivno, ali je i logično budući da te države nemaju mnogo šta da ponude svojim građanima. Sam po sebi, sport se doživljava kao pokušaj prenošenja ratničkih nagona na mirnodopske uslove, na mirnodopski teren. Mi koji gledamo sport i koji sa strašću pratimo ko na terenu može dalje da skoči, ko će više puta loptu gurnuti u nekakav gol ili u koš, sami postajemo primitivci, makar dok traje meč.

Države regiona, kažem, osim sportskih uspeha, nemaju ništa da ponude građanima. Sve što je u tim društvima dobro, sva pristojna, obrazovana ekipa već je zapalila van, pobegla odavde glavom bez obzira. U takvim okolnostima sportisti postaju idoli sa kojima se, poraženi i izmučeni sopstvenim životnim porazima, građani lako identifikuju. Na kraju, čoveku se smuči kada vidi da reprezentativci Hrvatske, koji su, zaista, postigli ogroman uspeh na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji, odnekud dovuku Tompsona da im peva na proslavi; ili kad se srpski fudbaleri i vaterpolisti uvlače u dupe nadrkanom Vučiću, poklanjajući mu dresove i kapice.

AVANGARDA: Predsjednik Vučić je, zaista, u svakoj situaciji veoma ozbiljan. Za razliku od, recimo, predsjednice Hrvatske Kolinde Grabar Kitarović, o čijoj su egzaltiranosti, nakon finalne utakmice Svjetskog prvenstva u Rusiji, pisali i hrvatski, ali i svjetski mediji. Kako je Vama to izgledalo?

VIDOJKOVIĆ: Moram da priznam da nisam uložio mnogo emocija u meč Francuska-Hrvatska, iako sam navijao za Hrvatsku. Naprosto, cela ta utakmica je bila kretenska: neozbiljni golovi, od samog početka izgubljena je fudbalska draž… Ipak, Kolinda Grabar Kitarović je, svojim ludačkim ponašanjem, onim grljenjem i ljubljenjem svih koji su pored nje prošli, na neki način ulepšala doživljaj te i onako nenormalne atmosfere. Hoću da kažem da je sve to meni bilo čak i simpatično. Ako ništa, hrvatska predsednica je izgledala prirodno. Doduše, možda previše prirodno… U svakom slučaju, bolje je da grli i ljubi i da je vesela, nego da je stalno nadrkana kao ovaj naš. Koji ne ume normalno da se ponaša ni u ozbiljnim, ni u opuštenim prilikama. Uvek drami i mrači, pokušavajući, pritom, da svaki uspeh srpskih sportista praktično pripiše sebi. Uostalom, videli ste kako je govorio na dočeku vaterpolista…

AVANGARDA: Kako je govorio?

VIDOJKOVIĆ: Kao da je na sahrani, kao da drži posmrtni govor. Čovek je frik i to što je govorio, kako se ponašao delovalo je nakazano. Kao što nakazno deluje kada pokušava da bude duhovit.

AVANGARDA: Predsjednik Srbije Vam nije duhovit?! Pa, niko se predsjednikovim duhovitostima tako slatko ne nasmije kao on sam.

VIDOJKOVIĆ: Zato što Poglavnik živi sam sa sobom. Zar Vam ne deluje kao da čak ni sa sopstvenom porodicom nije dovoljno blizak? Svaka šala, sve što izgovari uvek je upućeno – njemu. Uživa u toj ulozi. Sa druge strane, mislim da se u njegov ludilo ne bi trebalo previše uplitati. Zašto? Zato što to ostavlja loše posledice po mentalno zdravlje posmatrača. Dokaz je srpsko društvo koje je izludelo gledajući ludaka kako se zajebava, kako uživa sam sa sobom.

AVANGARDA: Kada ste govorili o percepciji sportista kao o zamjeni za nepostojeću opoziciju u Srbiji, jeste li nekada očekivali od, na primjer, Novaka Đokovića da iskoristi svoju ogromnu popularnost i javno kaže šta misli o političkoj situaciji u zemlji iz koje potiče? To rade sportisti u svijetu…

VIDOJKOVIĆ: Nisam to čekivao. Naši sportisti očito ne osećaju obavezu da javno iznose svoje političke stavove. Ili to čine veoma retko. Kada je reč o Novaku Đokoviću, on je – car; on je civilizovan i pristojan čovek koji zna odakle potiče i koji je svestan da je njegova publika mnogo šira od one koji ima bilo koji političar, pa i Poglavnik. Svidelo mi se to što je, recimo, bez ozbira na odnos političkog vrha Srbije, koji je, naravno, bio negativan, Đoković javno podržao hrvatsku reprezentaciju na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Rusiji. Što su mu, naravno, mnogi u Srbiji zamerili. Pa, da, rekli su, majka mu je Hrvatica, zato navija za “ustaše”. Oni koji to govore su idioti; dežurni mudraci koji samo brojanje krvna zrnaca, što je poseban kretenizam.

Kao što znate, pojedini sportisti su u ovoj zemlji devedesetih javno govorili protiv politike Slobodana Miloševića, podržavali nas studentne u demonstracijama 1996/’97… Međutim, Srbija se danas ne može upoređivati sa onom Srbijom od pre dvadeset godina.

AVANGARDA: Zbog čega?

VIDOJKOVIĆ: Zbog toga što ovde nema ozbiljnog organizovanog političkog otpora Poglavniku i njegovoj vlasti, nema studentske pobune…

AVANGARDA: Zašto studenti ćute, zašto se ne bune?

VIDOJKOVIĆ: Prvo, Srbija nije pod sankcijama Zapada kao što je to bila devedesetih, što znači da ljudi danas mogu mnogo lakše pobeći iz ove zemlje koja proždire i uništava svoje građane. Srbija je živo blato! Svi koji smo ovde ostali u tom se blatu davimo, jedva nekako uspevajući da zdržimo glavu iznad vode. Ovo je zemlja u kojoj se svi mrze, koja sve mrzi.

Drugo, u Srbiji je devedesetih postojala jasna politička alternativa Slobodanu Miloševiću: to su bili EU, demokratija… Sada te alternative nema; ona ne postoji zato što je Poglavnik sa svojom partijom od opozicije preuzeo evropski program. Zato madi ljudi danas sebe ne vide kao nekoga ko učestvuje u izgradnji društva.
Mi koji se sećamo prošlih vremena, koji se sećamo Slobodana Miloševića, Jugoslavije i koji još možemo da odvojimo dobro od zla, imamo mnogo veću obavezu da se borimo za bolje društvo. Dok god nas grlo služi i noge nose. Takva nam je uloga, šta da radimo!

AVANGARDA: Ko se, Marko, bori za bolje društvo? Tako što se hrabro govori i piše? Šta je sa profesorima univeziteta, sa umjetnicima, sa novinarima koji su se nekada govorili i pisali protiv Slobodana Miloševića, a koji, za razliku od Vas, danas ćute?

VIDOJKOVIĆ: Znate li zašto ćute?

AVANGARDA: Zašto?

VIDOJKOVIĆ: Zato što su – pičke! Nisam hrabar zbog toga što ne odustajem od borbe, samo sam – normalan. Hrabar bih bio kada bih sa lajanja prešao na nešto drugo, na neki drugačiji vid političke borbe koja bi dovela do toga da skinem sa vlasti ovaj nakazni režim. U ovom momentu svoj dug društvu mogu da odužim tako što ću neprekidno ukazivati na ono što u njemu ne valja. I nemojte misliti da u tom svom “društveno-korisnom radu” sebi često ne izgledam kao dvorska luda, i to pre svega zato što verujem da se pisanjem malo šta može promeniti. Istovremeno, mislim da se ni revolucijama ne može nešto bitno promeniti. Osim nameštenim, kakva je bila ona 5. oktobra 2000. Zato i kažem da je dobro da deca odavde odu, da se spašavaju. Uostalom,   Poglavnikov cilj je da sav pametan i obrazovan svet izbaci iz Srbije. On je srpsko društvo podelio na tri dela.

AVANGARDA: Zašto predsjednika Srbije uporno nazivate Poglavnikom?

VIDOJKOVIĆ: Zato što je usvojio ustaški princip vladanja sopstvenim narodom: trećinu iseliti, trećinu učlaniti u Srpsku naprednu sranku, a trećinu – ko jebe. Tu formulu je naš Poglavnik prepisao i od Poglavnika nekadašnje ustaške Nezavisne države Hrvatske Ante Pavelića, a koja se odnosila na rešenje srpskog pitanja u NDH.
Već sam govorio o trećini koja je zapalila iz zemlje. Drugu trećinu čine građani koji, da bi sebi i svojim porodicama obezbedili iole normalan život, moraju da se učlane u Poglavnikovu stranku. Onima koji ne prihvataju Poglavnikovu vlast a ostaju u Srbiji, e, pa njih ko jebe. Spadam u tu treću grupu i, u suštini – ko me jebe!? U ovom trenutku ne vidim načina da bilo šta promenim, svestan da promena ne dolazi odozdo, ne dolazi iznutra…

AVANGARDA: Nego?

VIDOJKOVIĆ: Dolazi sa mesta koje je ustoličilo Aleksandra Vučiča, a to su naši takozvani zapadni prijatelji.

AVANGARDA: Rekli ste kojoj grupi pripadate, ali niste rekli zbog čega ostajete u Srbiji u kojoj ne možete ništa da promijenite.

VIDOJKOVIĆ: Ostao sam zato što sam ograničen svojim pozivom: knjige pišem na srpskom jeziku. Najzad, šta mogu sa 43 godine?! Šta da radim?! Kada bi me neko danas pozvao da dođem u neku drugu zemlju, kada bi me bilo ko hteo, otišao bih iz Srbije. Odmah! Pošto me ne zove, ostajem ovde, ali biram da se borim. Pritom, izluđuje me saznanje da je, gotovo dvadeset godina nakon pada Miloševića, Srbija i dalje najbezbednija zemlja u regionu. Ovde svakodnevno lete glave, ali se ni jedno ubistvo ne rešava. Za sada su ti obračuni na mafijaškom nivou, ali šta će biti sutra ako neko skrene sa tanke žice po kojoj hoda celo društvo? Šta će biti?! Ko će da nas štiti?! Ovaj Savet za nacionalnu bezbednost kojim Poglavnik predsedava, a u kojem sede Bata Gašić (šef BIA), Slina (ministar policije dr. Nebojša Stefanović) i ostala ekipa?! Čoveče, pa mi smo u ozbiljnim govnima! Ljudi moraju da shvate da im je država objavila rat, da su sredstva za pružanje otpora takvoj državi veoma limitirana.

AVANGARDA: Nakon poslednje hitne sjednice Savjeta za nacionalnu bezbjednost, koja je održana u subotu u osam sati ujutro, saopšteno da je u Srbiji identifikovano agenturno djelovanje pojedinih lica. Kako ste to razumjeli?

VIDOJKOVIĆ: Mogao bih se kladiti da se u tom Savetu pola njih gudra, da su na sednicu stigli direktno sa noćnog zajebavanja, a onda potpisali saopštenje koje je Poglavnih prethodno pripremio. U tom ludačkom saopštenju pominju se nekakvi strani agenati, strani plaćenici koji svojim dezinformacija o tome šta će se u budućnosti dešavati na severu Kosova navodno ugrožavaju Srbiju. A šta se to tačno prethodnog vikenda dogodilo na severu Kosova? Zar nas vlast preko svojih tabloida danima nije upozoravala da se za vikend očekuje “haos”, “rat”, “upad” Albanaca, i sl? I, šta je bilo?! Ništa! Ali, zašto bi građanima Srbije Poglavnik dozvolio miran vikend?! Mora sve da izbedači, mora!

Sa druge strane, Ivica Dačić je 2013. svojim potpisom prepustio sever Kosova Prištini i ne znam šta sad ova vlast hoće. Sever Kosova je deo Kosova i, voljom ove vlasti, više ne može biti deo Srbije. Tačka! Kako bi to nekako pokrio, Savet za nacionalnu bezbednost je u subotu ujutro morao nešto da iskenja da bi se opravdali. Otuda i to kretensko saopštenje.

AVANGARDA: Jeste li se prepoznali u tom saopštenju? Da li ste, dakle, strani plaćenik ili “lajete” i pišete o svom trošku?

VIDOJKOVIĆ: Sve radim o svom trošku i naravno da se nisam prepoznao. Nisam nikakav strani plaćenik, to nikada nisam bio. Živim od prodaje svojih knjiga i od donacija onih koji gledaju emisiju Dobar, loš zao. Jedva preživljavam.

AVANGARDA: Pišete, kažete, i kolumnu za Buku.

VIDOJKOVIĆ: Pošto su me izbacili iz svih srpskih novina, pišem kolumnu za portal Buka. Verujem da se protiv dnevne politike moramo boriti javnim nastupima, ovakvim intervjuima, kolumnama. I ne smemo pasti u zamku i ljude poput Poglavnika proglašavati književnim likovima. Neki umetnici su ga ubacivali u svoje pesme i priče, obraćali mu se na ovaj ili na onaj način… Mislim da su pogrešili i da su time oštetili svoja dela. Poglavnik nije književni lik, on je kič i kao takav ne može biti deo umetnosti. Sve čega se dotakne pretvori se u govno... Ako se zajebeš i ubaciš ga u svoju priču ili pesmu, praviš od svog dela govno; nešto što nema nikakvu umetničku vrednost.

AVANGARDA: Kako doživljavate pisanje – kao posao, kao način da za trenutak pobjegnete od stvarnosti, kao terapiju…?

VIDOJKOVIĆ: Nikada ne mistifikujem ono što radim i pisanje doživljavam kao posao kojim se bavim. Vešt sam sa rečima… Pisanje pod Pogalavnikom je posao u otežanim okolnostima. Jer nije lako pisati romane i priče, svakodnevno se isključivati po ne znam koliko sati iz pakla u kojem živiš, preletati u nekakav izmišljeni svet, pa se ponovo vraćati u stvarnost. Da sam mlad pisac, možda bi mi bilo lakše; da pišem prvi roman, možda bi mi to predstavljalo izazov. Međutim, pošto se spremam da pišem svoj deseti roman, ne mogu reći da mi je sredina u kojoj živim naročito inspirativna. Bilo bi mi mnogo lakše da je normalniji svet, da je društvo normalnije.



-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi