Upad Varšavskog pakta u Čehoslovačku Tito je iskoristio da u Jugoslaviji uvede poluvanredno stanje

Piše: Tamara Nikčević

U drugom dijelu intervjua za Avangardu, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, prvi predsjednik obnovljene Demokratske stranke i jedan od vođa beogradskih studentskih demonstracija 1968. Dragoljub Mićunović govori o dramatičnim okolnostima susreta sa tadašnjim predsjednikom Skupštine Srbije Milošem Minićem: “Vlast se, uprkos sili koju je imala u svojim rukama, plašila ozbiljnijeg sukoba studenata i milicije… Miniću sam odmah rekao da smo naoružani, misleći na šipke i lance koje smo prethodno pronašli u podrumu fakulteta. Očito, Miloš Minić je moje reči pogrešno protumačio: pomislio je, naime, da smo stvarno naoružani. Upaničen, rekao mi da će me pozvati sutra, čim obavi neke razgovore. ’Samo da ne dođe do krvoprolića!’, ponavljao je”; ko je sve podržao studente te 1968: “Podršku su nam dale sve naučne institucije, kulturne zajednice, svi univerziteti, kao i ogroman broj javnih ličnosti – profesora, pisaca, glumaca… Stevo Žigon je, na primer, doživeo ovacije govoreći monolog Robespijera iz Bihnerovog komada ’Dantonova smrt’, koji se igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mikrofon sam predavao Ljubi Tadiću, Miri Stupici, Dušici Žegarac, Gidri Bojaniću…. Vasko Popoa nas je, sećam se, obilazio svakog dana. Kao i pesnik Duško Radović. ’Nemci su u ovoj zemlji pre četvrt veka u Kragujevcu ubili veliki broj đaka. Vas ovde ima pedeset puta više i, ako je neko nameran da obori kragujevački rekord, večeras mu se pruža prilika’, rekao je studentima Duško Radović”; zašto je Tito na kraju podržao studente: “Titu nije odgovarao haos u Beogradu, budući da je tih dana u posetu Jugoslaviji dolazio predsednik Indije. Naravno, Tito je, kao i obično, pred visokim gostom hteo da se prikaže u najboljem svetlu, odnosno da demonstrira da je u Jugoslaviji sve u redu… Kada je tog 9. juna 1968. Tito rekao da su studenti u pravu, u dvoristu Filozofskog fakulteta nije se čuo ni aplauz, ali ni zvižduk. Ništa! Mrtva tišina!”
Prije ravno pola vijeka, 2. juna 1968, u Jugoslaviji su započeli prvi masovni protesti nakon 1945. godine, koji su, kako je ocijenila beogradska istoričarka Latinka Perović, podijelili tadašnju vladajuću elitu. Latinka Perović, koja je u to vrijeme bila član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, tvrdi da je “ideološka matrica i glavnih nosilaca sistema i njihovih kritičara bila – ista”.

Tadašnji asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu Dragoljub Mićunović u vrijeme takozvanih “lipanskih gibanja” imao je trideset i osam godina. Pola stoljeća kasnije, u razgovoru za Avangardu, profesor Mićunović prisjeća se okolnosti koje su dovele do velike studentske pobune ne samo u Beogradu, nego i u cijeloj Jugoslaviji.

AVANGARDA: U noći između 3. i 4. juna 1968, dok ste, zajedno sa studentima, u Kapetan Mišinom zdanju odolijevali napadima policije, napravili ste, kažete, prvu grešku. Koju?

MIĆUNOVIĆ:
Negde oko ponoći sam studentima rekao da se mirno raziđu i da sutra ujutro nastavljamo sa demonstracijama. Ubrzo, dvorište se ispraznilo – ostalo je svega dvestotinjak upornih i borbenih studenata.

AVANGARDA: Vi ste ostali sa njima?

MIĆUNOVIĆ:
Ostao sam, naravno. Deluje neverovatno, ali tih desetak dana gotovo da nisam spavao. Plašeći se provokacija, eventualne podmetačine koja bi mogla da kompromituje ceo protest, do kraja nisam napuštao Kapetan Mišino zdanje.

Situacija je postajala sve opasnija: policija je kroz prozore i preko krova počinjala da ubacuje suzavac u dvorište Kapetan Mišinog zdanja; istovremeno, pokušavali su da sruše barikade i prodru u dvorište. Ipak, nismo gubili borbenost: od klupa i stolica koje smo pokupili iz svih učionica ojačali smo barikade, nadajući se da ćemo do jutra, dok nam ne stigne pojačanje, uspeti da izađemo na kraj sa podivljalom milicijom. Pored toga, iz podruma smo izvukli nekakve lance i šipke koje smo tamo pronašli; to je bilo jedino “naoružanje” koje smo posedovali.

U međuvremenu, vlast nam je isključila struju, telefone… Ipak, negde oko tri sata ujutro, iznenada je zazvonio telefon. Miloš Minić je tražio da dođem da razgovaram sa njim. Pristao sam, shvativši da sam tog trenutka napravio i drugu grešku.

AVANGARDA: Zašto?

MIĆUNOVIĆ:
Zato što sam, ne razmišljajući o tome da sam im, onako sam, postao laka meta, pristao da izađem iz Kapetan Mišinog zdanja. Da su hteli, mogli su da me uhapse i… Ko zna šta je sve moglo da se dogodi.

AVANGARDA: Zašto Vas je pozvao tadašnji predsjednik Skupštine Srbije? O čemu je sa Vama želio da razgovara?

MIĆUNOVIĆ:
Prvo, vlast se, uprkos sili koju je imala u svojim rukama, suočila sa ozbljnim problemom: nisu znali šta studenti spremaju; plašili su se sukoba studenata i milicije. Miniću sam odmah rekao da smo naoružani, misleći na šipke i lance koje smo pronašli u podrumu fakulteta. Očito, Miloš Minić je moje reči pogrešno protumačio: naime, pomislio je da smo stvarno naoružani. Upaničen, rekao mi da će me pozvati sutra, čim obavi neke razgovore. “Samo da ne dođe do krvoprolića!”, ponavljao je.

Dvadeset godina kasnije, profesor predvojničke obuke na Filozofskom fakultetu u Beogradu slučajno mi je ispričao da su se te 1968. na poslednjem spratu Rektorata nalazili sanduci sa dvestotinjak pušaka, koje su korišćene za studentske vežbe. Miloš Minić i rukovodstvo Srbije uplašili su se da su studenti pronašli puške i da bi, u sukobu sa milicijom, zaista moglo doći do ozbiljnog krvoprolića. Naravno, niko od nas demonstranata u tom momentu nije ni sanjao da su nam puške tu, ispred nosa.

AVANGARDA: Da li je, nakon Vašeg razgovora sa Milošem Minićem, represija policije prestala?

MIĆUNOVIĆ:
Donekle je oslabila.

AVANGARDA: Tito u to vrijeme nije bio u Beogradu, već na Brionima?

MIĆUNOVIĆ:
Tako je. Sa Briona se, svedočio je kasnije njegov šef kabineta Vladimir Popović …

AVANGARDA: Popović je prije toga bio jugoslovenski ambasador u Moskvi, u Vašingtonu i u Pekingu.

MIĆUNOVIĆ:
To je istina. Uglavnom, Vlado Popović je govorio da se Tito sa Briona podsmevao strahu Edvarda Kardelja i Petra Stambolića, koji su, očito, bili zabrinuti zbog onoga što se tog juna događalo u Beogradu.

Miloš Minić mi se, kao što je obećao, javio sutradan i, nakon razgovora sa Titom, studentima poručio da se smire i da ostanu gde su. U međuvremenu, studenti su od ranog jutra pristizali u dvorište Filozofskog fakulteta.

Podršku smo dobijali sa svih strana, što je bilo očekivano. Jer, kada su građani čuli i videli da njihovu decu tuče “narodna milicija”, okupili su se na Trgu republike i odlučili da nas podrže.

AVANGARDA: Ko vas je još podržao?

MIĆUNOVIĆ:
Sve naučne institucije, kulturne zajednice, svi univerziteti, kao i ogroman broj javnih ličnosti – profesora, pisaca, glumaca… Vuk Stambolović je pevao našu himnu: “Leva, leva”, dok je pesnik Milovan Vitezović govorio pesmu “Moj tata birokrata”. Stevo Žigon je doživeo ovacije govoreći monolog Robespijera iz Buhnerovog komada “Dantonova smrt”, koji se igrao u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Mikrofon sam predavao Ljubi Tadiću, Miri Stupici, Dušici Žegarac, Gidri Bojaniću…. Dolazili su i pisci. Vasko Popoa nas je, sećam se, obilazio svakog dana. Kao i pesnik Duško Radović. “Nemci su u ovoj zemlji pre četvrt veka u Kragujevcu ubili veliki broj đaka. Vas ovde ima pedeset puta više i, ako je neko nameran da obori kragujevački rekord, večeras mu se pruža prilika”, rekao je studentima Duško Radović. Nije bilo pozorišta u Beogradu koje naše letke sa bine nije bacalo u publiku. Sa scene beogradskog Ateljea 212, to je svake večeri radio glumac Zoran Ramilović.

AVANGARDA: Odakle vam leci?

MIĆUNOVIĆ:
Imali smo šapirograf. Laza Stojanović i Ljubiša Ristić našli su kasnije nekakav džip, vozili se okolo i naše letke delili prolaznicima.

AVANGARDA: Pomenuli ste i profesore Beogradskog univerziteta…

MIĆUNOVIĆ:
Da, Mihajlo Marković, Zagorka Golubović, Sveta Stojanović, Miladin Životić, Ljubo Tadić… Branili smo se od nasilja.

AVANGARDA: Kako?

MIĆUNOVIĆ:
Javnošću. Shvatili smo da se UDB-a najviše plaši javnosti. U dvorištu Kapetan Mišinog zdanja svakodnevno smo se igrali i takozvane neposredne demokratije: sve odluke donošene su javnim glasanjem. Pored toga, organizovali smo zbor, na kojem smo čitali vesti, predlagali šta da se radi, koje korake da preduzimamo… Nakon zbora, u učionicama su se održavali konventi, na kojima smo otvarali sva pitanja, imali žive, zanimljive diskusije. Sećam se da nam je sedmog ili osmog dana demonstracija iznenada u posetu stigao Stevan Doronjski, u to vreme sekretar Izvršnog komiteta Centralnog komiteta Srbije.

AVANGARDA: Kakva je to funkcija?

MIĆUNOVIĆ:
Doronjski je u to vreme, praktično, bio drugi čovek srpske Partije. Imao sam utisak da se Doronjski više plašio Tita nego nas. “Ovo mora da prestane!”, rekao mi je odlučno. Zašto?!, pitao sam ga, Ko to traži? “Tito!”, uzvratio je. “Tito traži da odmah prekinete demonstracije!” U redu, kazao sam, Evo Vam mikrofon, pa im sami to saopštite!”

AVANGARDA: I?

MIĆUNOVIĆ:
Naravno da se nije usudio, plašeći se da ga studenti ne izvižde.  

AVANGARDA: Kako je uopšte došlo do toga da Tito 9. juna podrži studente?

MIĆUNOVIĆ:
Titu nije odgovarao haos u Beogradu, budući da je tih dana u posetu Jugoslaviji dolazio predsednik Indije. Naravno, Tito je, kao i obično, pred visokim gostom hteo da se prikaže u najboljem svetlu, odnosno da demonstrira da je u Jugoslaviji sve u redu. U međuvremenu, rukovodstvo Partije pozvalo je na razgovaror neke od profesora Beogradskog univerziteta.

AVANGARDA: Koga?

MIĆUNOVIĆ:
Prvo, ideja Edvarda Kardelja bila je da Partija udari na “meki trbuh” pokreta, tj. na Univerzitetski savet; zato je krenulo pojedinačno ubeđivanje profesora da se demonstracije zaustave. Ne zaboravite, pritom, da je Univerzitetski savet, odmah nakon batinanja studenata kod Beogradskog nadvožnjaka 2. juna 1968. proglasio generalni štrajk. Sada se to moralo slomiti. Kako? “Prijateljskim ubeđivanjem”. Tako je profesora Mihaila Markovića na razgovor pozvao Petar Stambolić, sa kojim se poznavao iz rata; Miladina Životića Draža Marković, sa čijom je sestrom Miladin bio prijatelj; Ljuba Tadića Nijaz Dizdarević, Ljubov ratni i školski drug; sa Svetom Stojanovićem razgovarao je Mijalko Todorović, čiji je rođak išao sa Svetom u školu; sa Zagom Golubović njen bivši muž, gradonačelnik Beograda Branko Pešić…

AVANGARDA: Ko je Vas pozvao?

MIĆUNOVIĆ:
Predlog je bio da mene na razgovor pozove Veljko Mićunović…

AVANGARDA: Po “crnogorskoj liniji” ili...? Veljko Mićunović je bio jugoslovenski ambasador u Moskvi i u Vašingtonu; autor čuvenih “Moskovskih godina”.

MIĆUNOVIĆ:
Veljko je taj predlog odbio, svestan da ta vrsta ubeđivanja ne bi imala efekta. Sve u svemu, profesori koje sam pomenuo nisu pristali da utiču na studente da prekinu demonstracije, ali je, zahvaljujući pritisku Doronjskog, Univerzitetski savet na kraju ipak doneo odluku da se formulišu neki zahtevi, da se usvoje četiri tačke i da se štrajk na Beogradskom univerzitetu prekine.

AVANGARDA: Šta je konkretno dogovoreno? O koje četiri tačke je riječ?

MIĆUNOVIĆ:
Prvo, zahtevalo se otklanjanje socijalnih nejednakosti u društvu; drugo, smanjenje nezaposlenosti; treće, suzbijanje jakih birokratskih tendencija; četvrto, menjanje stanja na Univerzitetu, povećavanje samoupravne uloge studenata u upravljanju. To su bile njihove četiri tačke.

AVANGARDA: Studenti su prihvatili predlog?

MIĆUNOVIĆ:
Na sastanku Akcionog odbora tražio sam da se predloženim tačkama dodaju još dve: prvo, da niko ne može odgovarati za svoje učešće u protestu, što je bilo ključno za sve demonstrante; drugo, da sva tri ministra policije – gradski, republički i savezni – podnesu ostavke zbog batinanja i neprimerene upotrebe sile tokom studentskih demonstracija. Naravno, bilo nam je jasno da te dve tačke, posebno ovu poslednju, Tito neće prihvatiti. Jer, kako bi pristao na to da razvali svoje službe?!

Ipak, dve tačke koje sam predložio ponovo su zapalile Univerzitet i svi fakulteti koji su prethodno bili doneli odluku da okončaju štrajk, do uveče u devet sati stali su iza dva dodatna studentska zahteva. Shvativši da je đavo odneo šalu, Tito je odlučio da smiri situaciju, da pacifikuje studente, da imenuje kolovođe i odredi žrtvenog jaraca. Istovremeno, želeći da nam pokaže da sve odluke donosi sam, Tito je izašao i dosta demagoški rekao da je devedeset procenata studenta u pravu. “Ako treba, ja mogu i da odem”, dodao je. Tito to više nikada nije ponovio! Nikada! Iako je studentskim demonstracijama 1968. bio ozbiljno politički uzdrman, Tita je ubrzo u život povratila sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj.

AVANGARDA: Sovjetski tenkovi upali su u Prag 21. avgusta 1968.

MIĆUNOVIĆ:
Tako je. Taj upad Varšavskog pakta u Čehoslovačku Tito je iskoristio da u Jugoslaviji uvede poluvanredno stanje.

AVANGARDA: Šta to znači?

MIĆUNOVIĆ:
Neformalno, zabranjena su sva okupljanja, što znači da studentske demonstracije nisu mogle biti nastavljene u septembru 1968. kako je bilo planirano.

AVANGARDA: Kako su studenti reagovali na Titov govor 9. juna?

MIĆUNOVIĆ:
U dvoristu Filozofskog fakulteta nije se čuo ni aplauz, ali ni zvižduk. Ništa! Mrtva tišina! Nikome, dakle, nije bilo jasno šta će se dalje događati.

AVANGARDA: Vi niste igrali u čuvenom Kozaračkom kolu ispred Pravnog fakulteta, kojim su studenti pokazali reakciju na Titov govor?

MIĆUNOVIĆ:
Mi sa Filozofskog fakulteta u tome nismo učestvovali, sa tim nismo imali nikakve veze. Umesto toga, deo nas je nastavio sa protestima još dvadesetak dana. Istina, ne tim intenzitetom, ali…

AVANGARDA: Krajem juna te godine, Tito je na zatvorenom sastanku Kongresa sindikata u Beograda oštro kritikovao studentske demonstracije. Što se dogodilo u tih petnaestak dana? Odakle ta promjena?  

MIĆUNOVIĆ:
Tito je morao da umiri svoje nahuškane pse; zato je krenuo da “odvaja žito od kukolja”. Filozofski fakultet, posebno Katedra za filozofiju i sociologiju, uskoro su postale glavne mete Titove osvete. Na kraju, napravljena je lista od nas osam profesora (Mihailo Marković, Zagorka Golubović, Dragoljub Mićunović, Miladin Životić, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić; op. T.N.), koji smo, nekoliko godina kasnije, izbačeni sa Filozofskog fakulteta.

AVANGARDA: Januara 1975?

MIĆUNOVIĆ:
Tako je. Odluka je donešena u decembru 1974, ali smo januara 1975. zvanično udaljeni sa nastave. Nekima od nas je rešenje o otkazu uručeno tek 1981.

AVANGARDA: Šta je prethodilo uklanjanju sa nastave?

MIĆUNOVIĆ:
Najpre je UDB-a noću upala na Filozofski fakultet, pajserima obila naše kabinete i uzela sve što je tamo našla. U svom kabinetu sam imao nekoliko slika – jedna je bila Peđe Milosavljevića, sa kojim sam bio prijatelj – zatim neke časopise koji mi je poklonio Đorđije Vuković, rukopis udžbenika Istorije socijalnih teorija… Sve je nestalo! Nakon što su opustošili kabinete, UDB-a se spustila do administracije i uzela naše dosijee. Od tog trenutka, na Filozofskom fakultetu ne postoji papir koji dokazuje da sam od 1960. do 1975. predavao na Beogradskom univerzitetu. Kada sam podneo zahtev za penziju, nikakvog podatka, nikakvog dokumenta nije bilo. Te mi je godine pojela UDB-a.

AVANGARDA: Koliko Vam je ukupno godina pojela UDB-a?

MIĆUNOVIĆ:
Najpre dve godine na Golom otoku, zatim sedam na fakultetu… Devet, dakle. Nije malo, je l’ da?!

AVANGARDA: Po Vašem sudu, što su glavne tekovine studentske pobune 1968?

MIĆUNOVIĆ:
Pre svega pravo na pobunu. Od trenutka kada je Tito prihvatio zahtev studenata da, zbog učešća u demonstracijama niko neće biti kažnjen, u Jugoslaviji ste mogli da se pobunite a da ne snosite posledice. Pored toga, do kraja osamdesetih, tj. do početka vladavine Slobodana Miloševića, kod nas se više nije posezalo za masovnim prebijanjem građana koji protestuju.

AVANGARDA: Osim na Kosovu, gdje je srpska policija nad Albancima vršila konstantan teror.

MIĆUNOVIĆ:
Da, ali je to nasilje imalo “nacionalno pokriće”. Naime, ono se pravdalo “odbranom države” i slično. Na Kosovu su topovima pucali na kuće civila, rađene su zaista grozne stvari…

Ali, kada me pitate o tekovinama ‘68, nakon studentske pobune, dotadašnji Dom UDB-e u Beogradu pretvoren je u Studentski kulturni centar (SKC), koji i danas stoji kao nekakav perverzan spomenik Titove vlasti studentskom protestu 1968.

AVANGARDA: Šta su bile posledice studentske pobune ‘68?

MIĆUNOVIĆ:
Pre svega, sužavanje autonomije Univerziteta. Uprkos svemu, činjenica je da je Univerzitet na neki način zaplašen i mnogi su, nakon ’68, postali dosta obazriviji. Što je ostavljalo lošu sliku. Beogradski univerzitet se nikada od tog straha nije oporavio. Loša posledica ’68. je i to što su službe dobile veća ovlašćenja, što se  jugoslovensko društvo vratilo nekoliko godina unazad, u vreme Brozove “blagotvorne diktature”.

AVANGARDA: Kako to da su mnogi šezdesetosmaši krajem osamdestih i počekom devedesetih godina postali tako žestoki nacionalisti?

MIĆUNOVIĆ:
Ko?! Ko je postao nacinalista?!

AVANGARDA: Mihajlo Marković, na primjer, koji je bio potpredsjednik Socijalističke partije Srbije Slobodana Miloševića i koji je toj stranci pisao program. Ili, recimo, profesor Ljubo Tadić, otac predsjednika Borisa Tadića.

MIĆUNOVIĆ:
Šta je radio Ljubo Tadić?

AVANGARDA: Što je radio?! Bio je, na primjer, član Senata Republike Srpske, potpisnik deklaracije za obustavu postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića!... Najzad, zašto je, sredinom devedesetih, profesor Tadić kritikovao Slobodana Miloševića – zbog toga što je Milošević izgubio ratove, ili zato što ih je započeo?!

MIĆUNOVIĆ:
Čekajte, čekajte… Hajde da pogledamo Ljubove knjige, ovde su, na polici… Šta je on to govorio. Dobro, on je malo osetljiv na Bosnu i Hercegovinu, tamo je živeo…

AVANGARDA: “Osetljiv” je na BiH, “osetljiv” i na Crnu Goru u kojoj je rođen…

MIĆUNOVIĆ:
Evo, Tadićeva knjiga “Kriza i veliki srpski hegemonizam”… U redu, tačno je da su Dobrica Ćosić i ta situacija oko SANU donekle uticali na profesora Tadića, ali nije to baš sve, znate… I profesori Filozofskog fakulteta, i studenti su, nakon pobune 1968, imali dosta problema. Jelka Imširević, Vada Mijanović, Milan Nikolić su suđeni i hapšeni, odvođeni su na robiju. Pored studenata, stradala je i filozofija.

AVANGARDA: Kako?

MIĆUNOVIĆ:
Nakon 1968. je umesto sociologije u program uveden – marksizam.

AVANGARDA: U poređenju sa tim godinama, kako Vam danas izgleda Filozofski fakultet? Studenti se odavno ne bune…

MIĆUNOVIĆ:
Ovih dana bi trebalo da održim predavanje na Filozofskom fakultetu, koji će uskoro obeležiti 180 godina postojanja. Planiram da kažem da je, zaluženo ili ne, tom fakultetu pripala velika slava: kao jedina takva institucija u Istočnoj Evropi, beogradski Filozofski fakultet pokazao je nepodeljenu solidarnost sa nama profesorima koje je jugoslovenski diktator kaznio i ostavio bez posla.

AVANGARDA: A Institut za društvenu teoriju i filozofiju? Tamo ste svi kasnije radili.

MIĆUNOVIĆ:
Kada?! Nakon koliko vremena?! Šest godina nismo imali posla, snalazili smo se kako smo znali i umeli. Nije to išlo baš tako… Ipak, važno je još jednom podvući da su se profesori Filozofskog fakulteta solidarisali sa nama, što je zaista bila svetla tačka te kuće. Mislim da se to mora negovati, posebno ako se zna da je upravo na Filozofskom fakultetu 1968. ponovo ustoličeno pravo na pobunu.

Kako to izgleda danas, zašto nema pobune? Nije nikakav tajna da je naše obrazovanje loše; loš je profesorski kadar; studenti su nezaintersesovani… Kakvi profesori, takvi i đaci, je li! A znate li kako je to nekada bilo? Na časovima se debatovalo o najvažnijim pitanjima društva, diskutovalo se o svemu. Prštalo je na sve strane! A danas?... Vidite i sami.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi