Pobuna studenata 1968. – “budimo realni, tražimo nemoguće!”

Piše: Tamara Nikčević

U prvom dijelu intervjua za Avangardu, penzionisani profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, prvi predsjednik obnovljene Demokratske stranke i jedan od vođa beogradskih studentskih demonstracija 1968. Dragoljub Mićunović objašnjava zašto su studenti 2. juna 1968. započeli demonstracije: “Povod je bio banalan: studenti su iz Studentskog grada došli ispred zgrade Radničkog univerziteta da gledaju probu zabavne revije ’Karavan prijateljstva’. Pošto je padala kiša, predstava je preseljena u zatvorenu salu, ali studentima nije dozvoljeno da joj prisustvuju. Tu je sevnula prva varnica: sukobili su se studenati i brigadiri, nakon čega je počela sve žešća tuča sa milicijom. Kod nadvožnjaka na Novom Beogradu milicija je nemilice krenula da tuče ne samo studente, nego i profesore koji su kasnije sigli”; ko je sve te noći dobio batine od narodne milicije: “Batine su dobili i pojedini partijski i državni funkcioneri. Najpre Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije. Sećam se i da je Petra Stambolića, u to vreme šefa srpskih komunista, neko vukao za kravatu. Među okupljenima su se te večeri našli i predsednik Vlade Srbije Dragi Stamenković, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, Veljko Vlahović...”; da li je Dobrica Ćosić stajao iza studentskih demonstracija 1968: “Dobrica Ćosić nije imao nikakvu ulogu u pripremi i toku studentskih demonstracija 1968! Moglo bi se čak reći da je bio donekle razočaran onim što se događalo u Kapetan Mišinom zdanju, i to upravo zbog činjenice da nacionalno pitanje na tim protestima uopšte nije bilo dominantno. Upravo zato Ćosić u sve to nije ni hteo da se meša”.
Prije ravno pola vijeka, 2. juna 1968, u Jugoslaviji su započeli prvi masovni protesti nakon 1945. godine, koji su, kako je ocijenila beogradska istoričarka Latinka Perović, podijelili vladajuću elitu. Latinka Perović, koja je u to vrijeme bila član Izvršnog komiteta CK SK Srbije, tvrdi da je “ideološka matrica i glavnih nosilaca sistema i njihovih kritičara bila – ista”.

Tadašnji asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Dragoljub Mićunović, u vrijeme takozvanih lipanskih gibanja imao je trideset i osam godina. Pola stoljeća kasnije, u razgovoru za Avangardu, profesor Mićunović prisjeća se okolnosti koje su dovele do velike studentske pobune ne samo u Beogradu, nego i u cijeloj Jugoslaviji.

“Te 1968. godine ceo svet je praktično goreo: demonstracije su potresale celu planetu. U Americi se, na primer, nisu smirivali veliki protesti protiv rata u Vijetnamu; u aprilu ’68. u Nemačkoj je, tokom studentskih demonstracija, pucano na Rudi Dučkea, vođu nemačkih studenata. Dučke nije ubijen, ali je teško povređen. U maju iste godine na ulice Pariza svakodnevno se slivala reka studenata, koja je ponavljala – ’budimo realni, tražimo nemoguće!’ Pariškim studentima ubrzo su se priključili radnici, pa je presednik Francuske Šarl de Gol bio prinuđen da pozove specijalne policijske snage iz Alžira kako bi smirio demonstrante”, kaže profesor Dragoljub Mićunović.

AVANGARDA: U kojoj mjeri je pobuna jugoslovenskih studenata imala sličnosti sa studentskim protestima širom Evrope? Da li je istina da su, za razliku od svojih evropskih kolega, jugoslovenski student, ustvari, tražili “više komunizma”, odnosno “povratak na izvore socijalističke revolucije”?

MIĆUNOVIĆ:
Nije istina! Naprosto, reč je o kleveti koju su uporno proturale tadašnje jugoslovenske, pre svega srpske vlasti. Optuženi od Tita da su liberali, srpsko rukovodstvo pokušavalo je da sličnim izmišljotinama prikrije i opravda nasilje koje je primenjeno nad studentima juna 1968. Skandalozno je to što su predstavnici jedine dozvoljene partije, Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), koji su upravljali svime, koji su zabranjivali knjige i pozorišne predstave, koji su cenzurisali štampu, što su, dakle, takvi ljudi studente kasnije optuživali za dogmatizam i za “višak komunizma”.

AVANGARDA: Profesore, o studentskim demonstracijama 1968. pričali su mi sami učesnici: Ljubiša Ristić, Lazar Stojanović, Borka Pavićević, moj profesor Aleksandar Ilić… Upravo su oni – jedni s odobravanjem, drugi negodujući – pominjali “povratak na izvore socijalističke revolucije” kao jedan od tada postavljenih studentskih zahtjeva.

MIĆUNOVIĆ:
Prirodno je da je svako od ljudi koje ste naveli imao svoje viđenje tih događaja. Uostalom, kasnije su se našli na različitim stranama.

AVANGARDA: Evo, i Vi u knjizi “Život u nevremenu” pišete da ste se 3. juna 1968. obratili studentima, kritikujući “laž, policijsku brutalnost, okoštalu birokratiju i crvenu buržuaziju”.

MIĆUNOVIĆ:
Naravno. Svi smo tražili ukidanje privilegija “crvenoj buržuaziji” koja je stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima. Borili smo se, dakle, protiv privilegija nove klase, iz čega se ne može zaključiti da tražimo “više komunizma” ili, pak, nekakav “povratak izvornim principima socijalizma”, ne! Ljudi protiv kojih smo se bunili živeli su u nekom svom komunizmu; zato smo ih i nazivali crvenom buržuazijom. Koja je, naravno, uzurpatorska. Ne može neko ko kritikuje bogataše biti diskvalifikovan kao komunista! Pa, borba protiv bogatih…

AVANGARDA: A ne protiv privredne reforme iz 1965, tog “najdalekosežnijeg reformskog zahvata u jednoj zemlji realnog socijalizma”?

MIĆUNOVIĆ:
Ma, kakva privredna reforma?! Njihova privredna reforma propala je sama od sebe.

AVANGARDA: “Mi smo uništili privrednu reformu!” kaže Mihajlo Marković.

MIĆUNOVIĆ:
Profesor Sveta Stojanović je to objasnio u filmu Želimira Žilnika “Lipnjska gibanja“. “Nije istina”, kaže Sveta, “da se u ovoj zemlji nacionalno odnovni problem. Ono što ljude muči je socijalna situacija. U vreme njihove reforme 200.000 ljudi ostalo je bez posla, mladi se nisu zapošljavali, imali smo jeftinu radnu snagu, spoljne investiture i – životarili”.

Zbog insistiranja na rešavanju socijalnog pitanja i pokretanja važnih društvenih tema, studentske demonstracije ubrzo su dobile najširu podršku građana. Tražili smo humanije društvo, ne komunizam. Naš stav je bio čisto humanistički.

AVANGARDA: Kako to da radnici nisu podržali studente? Rekli ste da su se radnici u Francuskoj pridružili francuskim studentima.

MIĆUNOVIĆ:
Ovdašnja vlast namerno je podigla zid između radnika i studenata. Kako? Kontorlisana štampa je, na primer, u to vreme studente prikazivala kao razularenu bandu, čime je pokušala da ih izoluje, odnosno da spreči radnike da im se pridruže. Uprkos tome, deo radnika je učestvovao na našim tribinama u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja.

AVANGARDA: Neki profesori beogradskog univerziteta, mislim na Praksisovce, zahtijevali su povratak “integralnom samoupravljanju”? Što to tačno znači?

MIĆUNOVIĆ:
“Integralno samoupravljanje” je teza profesora Mihaila Markovića. Ipak, da biste shvatili šta ta sintagma tačno znači, neophodno je objasniti koje ideje su u to vreme mogle da prođu, a koje nisu. Moralo se dovijati, biti lukaviji od vlasti… Samoupravljanje je u Jugoslaviji bilo farsa; princip koji je možda funkcionisao na nivou fabrike, u smislu da su radnici mogli da glasaju kome da dodele stan ili nešto sitno. O ostalim pitanjima odlučivala je jedina postojeća partija na čijem je čelu bio čovek koji je donosio odluke o svemu. Integralno samoupravljanje je, dakle, bio indirektni zahtev za punom demokratijom.

AVANGARDA: Što je podrazumijevala ta puna demokratizacija?

MIĆUNOVIĆ:
Razbijanje partijskog koncepta, što je kao ideja pomenuto na nekom kongresu, ali i ostalo dosta nerazrađeno.

Tadašnje rukovodstvo SK Srbije tražilo je da Beogradski univerzitet dobije ime po Josipu Brozu Titu. Kako bismo izbegli skandal, profesor Ljubo Tadić predložio je da Univezritet dobije ime, ne po polupismenom doživotnom predsedniku SFRJ, nego po Karlu Marksu.

AVANGARDA: Tako smo dobili Crveni univerzitet “Karl Marks”?

MIĆUNOVIĆ:
Da, da, Karl Marks. Predlog profesora Tadića sam pročitao studentima i tražio od njih da glasaju.

AVANGARDA: Što su studenti još tražili? Kako su uopšte počele demonstracije?

MIĆUNOVIĆ:
Povod je bio banalan: studenti su iz Studentskog grada došli ispred zgrade Radničkog univerziteta da gledaju probu zabavne revije “Karavan prijateljstva”. Pošto je padala kiša, predstava je preseljena u zatvorenu salu, ali studentima nije dozvoljeno da joj prisustvuju. Tu je sevnula prva varnica: sukobili su se studenati i brigadiri, nakon čega su počeli sve žešći sukobi sa milicijom, koja je kod nadvožnjaka na Novom Beogradu nemilice krenula da tuče ne samo studente, nego i profesore koji su kasnije sigli. Doduše, batine su dobili i pojedini partijski i državni funkcioneri.

AVANGARDA: Ko?

MIĆUNOVIĆ:
Miloš Minić, tadašnji predsednik Skupštine Srbije, na primer. Sećam se i da je Petra Stambolića, u to vreme šefa srpskih komunista, neko vukao za kravatu. Među okupljenima su se te večeri našli i predsednik Vlade Srbije Dragi Stamenković, gradonačelnik Beograda Branko Pešić, Veljko Vlahović...

AVANGARDA: Otkuda oni tu?

MIĆUNOVIĆ:
Saznavši šta se dogodilo, dojurili su na Novi Beograd, pokušavajući da spreče krvoproliće. Međutim, bilo je jasno da i miliciji i studentima pomoć neprekidno pristiže. To je trajalo celu noć. U jednom momentu, milicija je čak uletela u studentski dom, počela da pretresa sobe, da privodi i da tuče studente. U Studentskom gradu je u to vreme stanovalo 10.000 studenata! Što ih je milicija više tukla, to je kod njih izazivalo veći bes. Na kraju, ogorčeni postupcima milicije, studenti su odlučili da iz Studentskog grada krenu ka Skupštini SFRJ, kako bi Vladi i Skupštini predali svoj protest zbog policijske torture.

AVANGARDA: Kako ste Vi saznali šta se događa na Novom Beogradu?

MIĆUNOVIĆ:
Rekao mi je Đorđije Vuković, tadašnji urednik Studenta, kada sam tog 3. juna ujutro svratio do redakcije da mu odnesem tekst. Čim sam čuo šta se dogodilo prethodne noći, seo sam u auto i otišao na Novi Beograd. Prethodno sam profesora Ljuba Tadića (otac Borisa Tadića; prim. T.N.) obavestio o sukobu studenata i milicije, i on je, zajedno sa manjom grupom profesora Univerziteta, stigao na Novi Beograd. Sukobi nisu prestajali i sećam se da sam u jednom momentu krajičkom oka video kako policajac udara profesora Tadića koji je bezuspešno pokušavao je da odbrani neku našu studentkinju.

AVANGARDA: Jesu li i Vas udarali?

MIĆUNOVIĆ:
Trčao sam da pomognem Vladi Mijanoviću….

AVANGARDA: Vladi “Revoluciji”? Je li Mijanović bio Vaš student?

MIĆUNOVIĆ:
Jeste. Vlada je u to vreme bio student treće godine Filozofskog fakulteta. Pokušavajući da mu pomognem, da ga odbranim, dobio sam nekoliko pendreka po leđima.

AVANGARDA: U knizi “Život i politika” Draža Marković podsjeća da je 29. maja 1968. održana sednica CK SK Srbije na kojoj je Dobrica Ćosić, u svom sada već čuvenom govoru, kritikovao srpsku vlast zbog toga što, navodno, ne posvećuje dovoljno pažnje nacionalnom pitanju. Ćosić u svojim dnevnicima kaže da je za taj govor dobio podršku srpske inteligencije, uključujući profesore Praksis grupe.

MIĆUNOVIĆ:
Dobro, i?

AVANGARDA: Draža Marković dalje tvrdi da je planirano da jedan od profesora Praksis grupe – mislim na Ljuba Tadića – tog 29. maja 1968. izvede studente u Pionirski park, dakle, ispred Skupštine SFRJ u kojoj govori Ćosić i da tako krenu studentske demonstracije.

MIĆUNOVIĆ:
Dobrica Ćosić nije imao nikakvu ulogu u pripremi i toku studentskih demonstracija 1968! Moglo bi se čak reći da je bio donekle razočaran u ono što se događalo u Kapetan Mišinom zdanju, i to upravo zbog činjenice da nacionalno pitanje na tim protestima uopšte nije bilo dominantno. Zato Ćosić u sve to nije ni hteo da se meša.

AVANGARDA: Ćosić se formalno nije miješao ni u pisanje Memoranduma, pa…

MIĆUNOVIĆ:
Pustite Memorandum! Draža Marković izmišlja; fabulira kao i obično… Pre bih rekao da je tu bila reč o klasičnom partijskom obračunu, u kojem Marković odgovornost za studentske demonstracije prebacuje Dobrici Ćosiću, sa čime, ponavljam, Dobrica nije imao veze.

AVANGARDA: Ipak, da li je istina da ste uoči studentskih demonstracija 1968, zajedno sa još nekoliko profesora Beogradskog univerziteta, uglavnom praksisovaca koji su kasnije stali na stranu studenata, posjetili Dobricu Ćosića u njegovoj kući u Grodskoj?

MIĆUNOVIĆ:
Jeste, tačno je, pa šta?!

AVANGARDA: Razgovarali ste o političkoj situaciji u Jugoslaviji?

MIĆUNOVIĆ:
Ne sećam se o čemu smo tačno razgovarali. Sećam se samo da nas je Dobrica pozvao da nam pokaže tu svoju vikendicu u Grodskoj. Mislim da smo u Grodsku otišli negde u aprilu, kada još niko nije ni slutio šta će se, mesec dana kasnije, dogoditi na Beogradskom univerzitetu. U to vreme Ćosić se bavio Kosovom: razmišljao je kako da se taj problem reši, imao neke predloge, a jedna od ideja je, koliko se sećam, bila podela… Kod njega u Grodskoj smo, dakle, razgovarali nekoliko sati i…

Uzgred, nakon tog govora održanog na sednici CK SK Srbije, Dobricu su svi bojkotovali. Svi! Pošto smo i mi profesori često bili napadani od istog CK, Ćosić se povremeno družio i sa nama. Iako smo, razume se, Ćosić i mi imali dosta različite stavove o mnogim stvarima: njegov koncept bio je više nacionalan, naš više liberalan i podrazumevao je reformu celog društva.

Sve u svemu, uticaj i status Dobrice Ćosića unutar partije te 1968. bio je ozbiljno poljuljan. Ćosić više nije bio član CK; dve godine pre događaja o kojim govorimo pao je Aleksandar Ranković; četiri godine ranije stradao je Krcun Penezić, koji je Ćosiću, baš kao i Ranković, bio prijatelj i poznanik. Najzad, Tito Ćosića više nije pozivao…

AVANGARDA: Dobrica Ćosić formalno napušta partiju tek 1972, dakle, četiri godine nakon tog svog govora na sjednici CK SK Srbije.

MIĆUNOVIĆ:
Pre toga postaje disident.

AVANGARDA: Kakav disident?!

MIĆUNOVIĆ:
Disident je čovek koji odstupa od generalne linije sistema kojem pripada. Ćosić je kritikovao Tita i partiju, pao u nemilost CK…

AVANGARDA: U kakvu nemilost? Da li je, kao Milovan Đilas ili Aleksandar Solženjicin, Dobrica Ćosić otišao u zatvor ili u Srpsku književnu zadrugu i u svoju vilu na Dedinju? Kakav disident, profesore?!

MIĆUNOVIĆ:
Tačno je, Dobrica nije išao u zatvor, ali je pokušavao da se sa jedne strane suprostavlja Titovoj pojačanoj vlasti, trudeći se da, ipak, ne pretera, da ne pređe granicu; istovremeno, uvek je znao da može da računa na zaštitu partijskog aparata, svojih bivših partijskih kolega i prijatelja.

Ali, kada već razgovaramo o tome koliko su studentske demonstracije u Beogradu imale u sebi nacionalnog, ispričaću Vam epizodu sa protesta. Naime, jednog dana se, među piscima, umetnicima, istaknutim intelektualcima koji su nas podržali, u Kapatan Mišinom zdanju pojavio i Borislav Mihajlovć Mihiz. Želeo je da se obrati studentima, da ih javno podrži, pa me je zamolio da mu dam reč. Međutim, čim sam ga najavio, među demonstrantima se osetilo negodovanje, krenuli su zvižduci.

“Ne treba nam podrška nacionalista!”, čuli su se povici iz mase.

Kazao sam da je mesto na kojem se nalazimo otvorena tribina i, pozivajući se na demokratsku tradiciju, Mihizu prepustio mikrofon. Na kraju je sve dobro prošlo.

Ne zaboravite i da je jedna parola koja se mogla čuti tokom studentskih demonstracija bila: “Beograd-Zagreb”.

AVANGARDA: U emisji Duške Jurišić na Federalnoj televiziji profesor Zdravko Grebo je, govoreći o studentskim demonstracijama u Sarajevu 1968, kazao da je Milorad Ekmečić, u svom govoru održanom na sarajevskom Filozofskom fakultetu, takođe osudio nacionalizam, što danas djeluje...

MIĆUNOVIĆ:
U celoj Jugoslaviji je bilo tako. Nacionalizam je došao kasnije, kasnije se razbuktao. U Zagrebu su, na primer, Dušan Bilandžić, Marko Veselica, Šime Đodan, beogradske studentske demonstracije nazvali – četničkim. Iza toga je, verovali li ne, stajao Draža Marković, koji je tvrdio da studenti u Beogradu nose kokarde. Zahvaljujući vezama srpske i hrvatske tajne i javne policije, ta je laž bila puštena, pa je na kraju delegacija studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu, koju je predvodio naš student Frane Cetinić, otišla u Zagreb kako bi svojim hrvatskim kolegama objasnila šta se, u stvari, događa kod nas u Beogradu. Tokom tih sedam dana dolazili su nam studenti iz Zagreba, Skoplja, Ljubljane, Podrgorice, Sarajeva… Od svi smo dobili podršku.   

AVANGARDA: Niste mi rekli kako ste se tada sa Novog Beograda probili do Filozofskog fakulteta?

MIĆUNOVIĆ:
Milicija nije uspela da nas spreči da dođemo u centar grada i da se zabarikadiramo u Kapetan Mišinom zdanju, gde je nastavljen protest. Ubrzo smo organizaovali glasanje, na kojem sam izabran za predsednika Akcione konferencije protesta.

AVANGARDA: Kao nekadašnji zatočenik na Golom otoku, niste se plašili, ne samo da podržite, nego i da predvodite studentske demonstracije?

MIĆUNOVIĆ:
Jesam, plašio sam se, ali sam ipak rešio da se pridružim svojim studentima. Znao sam da mi je UDB-a bila ozvučila i stan i kola, da su slušali i pratili sve što radim.

Naravno, nedugo nakon što su demonstracije završene, pozvan sam na razgovor u policiju. Protiv mene se, očito, spremao veliki proces. U to vreme je, u okviru beogradske UDB-e, Crnogorac Vukašin Maraš bio zadužen za Beogradaski univerzitet. Maraš je lično posvedočio da nije istina ono što je pisalo u optužnci protiv mene.

AVANGARDA: Šta je pisalo?

MIĆUNOVIĆ:
Pisalo je da imam tajnu organizaciju, da spremamo oružanu pobunu protiv države, da pripremamo atentate, da širimo neprijateljsku propaganda, i sl. Maraš je kazao da to nije istina, da je reč o nameštaljci srpske policije, na čijem se čelu u to vreme nalazio Slavko Zečević.

Tokom saslušanja, policijski inspektor pitao me je kako sam se, kao golootočanin, uopšte usudio da predvodim studente Beogradskog univeziteta.

Baš zbog toga!, odgovorio sam. Bio sam žrtva batinanja na Golom otoku i veoma dobro znam kako izgleda atakovati na ljudsko dostojanstvo… Ako ste želeli da vas poštuju, trebalo je da izabrete drugu profesiju. Lično, prezirem to čime se bavite i dok god budem živ, biću vam protivnik.

Gospodin koji me je tada saslušavao kasnije je postavljen za jugoslovenskog konzula u Čikagu. Početkom devedesetih, kada se vratio u Jugoslaviju, u Beogradu je sa suprugom otvorio aktikvarnicu, u koju sam jednom, tražeći neke knjige, slučajno ušao.

AVANGARDA: Jeste li mu nešto rekli?

MIĆUNOVIĆ:
Ništa! Iako je prošlo toliko godina, videlo se da mu je bilo veoma neprijatno kada me je ugledao.

AVANGARDA: Što se sve događalo u Kapatan Mišinom zdanju? Kako ste se organizovali?

MIĆUNOVIĆ:
Nekoliko momaka je odnekud donelo nekakvu burad, preko koje smo, u nameri da napravimo binu, stavili daske. Ubrzo su na taj način sklepanoj pozornici počeli da se smenjuju govornici. Pošto je dvorište bilo pretesno za sve – ne zaboravite da je Beogradski univerzitet imao oko pedeset hiljada studenata – neke od njih sam zamolio da odu na svoje fakultete, da ih okupiraju i da nastave protest. Studenti arhitekture otišle su na Arhitektonski fakultet, medicinari na Madicinski, studenti umetničkih akademija na svoje, dok smo mi sa Filozofskog, posebno oni sa Grupe za filozofiju i sociologiju, ostali u dvorištu u Kapetan Mišinom zdanju. Ceo plato, ali i sve učinice bile su prepune. Tako zabarikadirani uspešno smo se odupirali neprekidnim pokušajima milicije da prodre u dvorište Rektorata.

Tada sam napravio prvu grešku…
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi