Novinari su nekad bili sila, danas su meta sile

Piše: Slaviša Lekić

Meni je april postament, imaginarni spomenik na kom su uklesana imena novinara Radoslave Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i još 16 radnika RTS čije aprilske smrti država još uvek nije u stanju da razreši. Tu je i ime, čudom preživelog Dejana Anastasijevića. Prirodno je umreti, kao što je prirodno biti rođen. Nije prirodno umirati u prisustvu države. Strašno je kad država odmahne rukom na nečiju smrt. A najstrašnije je kad država ignoriše nečiji život!
“April u Beogradu, jedno prošlo doba, nosim ga u mislima, iz vojničkih soba, april u Beogradu, umorno se smješi, ispod Savskog mosta, dok se sumrak sprema, više mene nema”, glasi refren pesme “April u Beogradu”, legendarnog Zdravka Čolića.

Tekst pesme opisuje najlepše godišnje doba u prestonom gradu Srbije, koje tekstopiscu vraća misli na jedan april koji je proveo u Beogradu sa devojkom koja je osvojila njegovo srce.

Iz nepoznatih, potpuno iracionalnih razloga, mene taktovi ove ljubavne pesme guraju u ambis crnih misli, u tužno prebrojavanje, u bes što se ništa ne može učiniti.

Meni je april postament, imaginarni spomenik na kom su uklesana imena novinara Radoslave Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i još 16 radnika RTS čije aprilske smrti država još uvek nije u stanju da razreši. Tu je i ime, čudom preživelog Dejana Anastasijevića.

Prirodno je umreti, kao što je prirodno biti rođen. Nije prirodno umirati u prisustvu države. Strašno je kad država odmahne rukom na nečiju smrt. A najstrašnije je kad država ignoriše nečiji život!

Ko je sljedeći...


Novinarka magazina “Duga” Radislava Dada Vujasinović, nađena je pre 24 godine mrtva u svom stanu. Imala je trideset godina. Osim o korupciji u vojsci i policiji, Dada je pisala o sprezi politike i kriminala i kriminalcima koji su promovisani u nacionalne heroje. Željko Ražnatović Arkan, komandant paravojne formacije Srpska dobrovoljačka garda i narodni poslanik Skupštine Srbije otvoreno je poručio Dadi Vujasinović: “Ako te zanima ko je sledeći, napiši da si ti i da sam ti ja to rekao.”

Dadino telo nađeno je ispred veoma okrvavljene fotelje, sa lovačkom puškom pored sebe, ispod savijene leve noge. I uviđaj na licu mesta i kasnije istražne radnje, uključujući tu i obdukciju bili su, blago reći – aljkavi! U policijskom izveštaju nije bilo podatka o procenjenom trenutku smrti. Na uviđaju nije bio prisutan dežurni istražni sudija, niti dežurni tužilac.

U dopunskom uviđaju pronađeno je nekoliko zrna sačme prečnika 5 mm u fotelji i u zidu iza fotelje; nekoliko identičnih zrna je nađeno pri obdukciji. Izgubljena je Dadina odeća iz trenutka smrti. Skandalozna je i činjenica da sa puške nisu uzeti papilarni otisci. U kasnijem superveštačenju na desnom naslonu fotelje nađeni su tragovi kapajuće krvi grupe A, Dadina je bila grupa O.

Istraga je najpre tvrdila da je u pitanju samoubistvo, da bi tek 2009. godine slučaj bio prekvalifikovan u ubistvo i pokrenut pretkrivični postupak. Na ovaj potez organi gonjenja su se odlučili pošto je superveštačenje iz 2008. godine upućivalo da je novinarka ubijena. Pre superveštačenja, do istog zaključka su došli balističar Zoran Jovanović i dr. Rastislav Lazarević, specijalista za sudsku medicinu. Oni su nakon potpunog rekonstruisanja događaja, sačinjene fotodokumentacije, neophodnih merenja i eksperimentalnog ispaljivanja iz lovačke puške zaključili da Vujasinovićeva nije mogla sama sebi da nanese smrtonosne povrede.

Vještačenje u Haagu

U međuvremenu, razvila se teze o dva pucnja. Obducent Branimir Aleksandrić, negirao je da je u izveštaju igde napisao da je reč o soicidu. U ormaru inspektora koji je radio na ovom slučaju, a koji je u preminuo, otkrivena je kesa sa novim dokazima: stručnjaci sa Instituta za bezbednost iz Vizbadena, procenili su da nema dovoljno neophodnih elemenata na osnovu kojih bi mogli da urade kredibilno veštačenje. FBI, koji ima najreprezentativniju laboratoriju i stručnjake, otpao je zbog preopterećenja i eventualnog dugog čekanja. Odlučeno je da superveštačenje uradi Nacionalni forenzički institut iz Haga.

Veštačenje Instituta za forenzička istraživanja u Hagu nije dalo odgovor na pitanje da li je uzrok smrti novinarke Radislave Dade Vujasinović ubistvo ili samoubistvo. U nalazu je navedeno da ispitivanja sprovedena na osnovu raspoloživih podataka koji se odnose na biološke tragove i DNK analizu, obdukcioni nalaz, ispitivanje oružja i municije, i procene razdaljine sa koje je pucano, nisu mogli sa sigurnošču isključiti ni ubistvo ni samoubistvo. Drugim rečima, Dada je mogla je da se ubije, ali mogao je i neko da je ubije.

Za razliku od smrti Dade Vujasinović, koja je i dalje u auri misterije, ubistvo Slavka Ćuruvije je izvedeno u sred bela dana, neskriveno, precizno, hladno – profesionalno. Ni ovo ubistvo nije dobilo neophodni sudski epilog.

Ćuruvijin magazin “Evropljanin” sredinom oktobra 1998. godine objavio je tekst “Šta je sledeće, Miloševiću” koji su zajednički potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija. Po osnovu zloglasnog Zakona o javnom informisanju, koji je potpisao tadašnji ministar informisanja u Vladi narodnog jedinstva Mirka Marjanovića, Aleksandar Vučić, a koju su činili Socijalistička partija Srbije, Srpska radikalna stranka i Jugoslovenska levica, “Evropljanin” biva kažnjen sa 2,4 miliona dinara (oko 260 hiljada dolara), što je najveća kazna izrečena bilo kojem mediju u Srbiji do danas. Odmah zatim usledila je zaplena imovine preduzeća i tiraža magazina “Evropljanin” i lista “Dnevni telegraf”, oba u vlasništvu Slavka Ćuruvije.

Uz još nekoliko medija, specijalnim dekretom Vlade Srbije zabranjen je i “Dnevni telegraf” koji je potom štampan u Crnoj Gori. U martu 1999. godine, Ćuruvija je zbog svog novinarskog angažmana osuđen na petomesečnu zatvorsku kaznu.

Naredbodavac i naručilac

Na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, Slavka Ćuruviju ubila su dvojica maskiranih napadača ispred njegovog stana u centru Beograda. Njegovoj sahrani, iako je održana tokom bombardovanja i uz zvuke sirena za vazdušni napad, prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi.

Kako se navodi u optužnici, Ćuruvija je ubijen zbog “javnog istupanja u zemlji i inostranstvu i kritike nosilaca političke vlasti, mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicionih društvenih snaga, radi očuvanja postojeće vlasti”. Pre ubistva, Ćuruvija je u teksta koji je objavljen u “Ekspres Politici” pod nazivom “Ćuruvija dočekao bombe”, označen kao izdajnik čiji se autor pozivao na reči Mirjane Marković, uticajne supruge tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Tekst je čitan i u informativnim emisijama RTS-a.

Iako je od početka gotovo sve ukazivalo da je država naredila, organizovala i izvela ubistvo prikrivajući i štiteći naredbodavce i izvršioce, ubistvo do danas nije rešeno. U javnosti se dugo spekulisalo informacijama da je direktni naredbodavac nekadašnji šef Državne bezbednosti, Radomir Marković, a da je glavni motiv ubistva, kao i u slučajevima Ibarske magistrale i Ivana Stambolića – politika. Kao naručilac ubistva pominjana je Mirjana Marković, šefica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića.

Značajniji pomaci u ovom slučaju koincidiraju sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, tačnije, jednim od prvih političkih poteza Aleksandra Vučića, potpredsednika Vlade Srbije, koji je oformio međunarodnu komisiju koja će da istraži nerešena ubistava novinara u Srbiji: Radislave Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Cilj rada te komisije, saopštio je Veran Matić, koga je Vučić postavio za čelnog čoveka tog tela, jeste da se utvrdi zašto su prethodne istrage bile neuspešne i da se postave osnove za vođenje budućih istraga o ubistvima novinara.

I pre nego je Komisija počela sa radom deo medijske zajednice spekulisao je da zapravo vicepremijer Aleksandar Vučić preko Komisije, pegla svoju biografiju, posebno onu odrednicu u kojoj piše da je bio ministar informisanja Vlade Srbije u vreme kad je ubijen Ćuruvija, ali i nekoliko nesuvislih, možda ishitrenih izjava. Komisiju je prva napustila Vesna Mališić, urednica NIN-a, a za njom i Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a. Uprkos svemu, Komisija je nastavila svoj rad i činilo se da je njeno opravdanje svrsishodno. Samo u slučaju Ćuruvija, istražne sudije saslušale su više od 100 predloženih svedoka. Pored ostalih saslušano je 27 pratilaca – pripadnika DB, niz bivših funkcionera te službe, obavljeno je medicinsko-balističko veštačenje, a prikupljeni su brojni drugi materijalni dokazi, ali rešenja ubistva nije bilo.

“Pravna i pravedna”!

A onda, sredinom januara 2014. godine, na vanredno zakazanoj konferenciji za novinare tužioc za organizovani kriminal Miljko Radisavljević na delu je demonstrirao kako se krši prezumpcija nevinosti izjavom da su “kao izvršioci ubistva uhapšeni Milan Radonjić i Ratko Romić”.  Ovom iskazu koji se prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ne toleriše nikom, posebno ne javnom tužiocu, svedočio je potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić, koji je iskoristio priliku da kaže kako je konačno razotkrivena “zločinačka uloga dela države i pojedinaca, koji su tobože u ime te države počinili zločin”.

U situaciji dostojnoj kakve drame, prvi potpredsednik Vlade, u vreme ubistva Ćuruvije ministar za informisanje režima koji je likvidirao novinara, javno se izvinio: “Pre nekoliko nedelja rekao sam da je sudbina Slavka Ćuruvije paradigma mnogih naših slučajeva iz prošlosti i danas hoću da se izvinim i porodici Slavka Ćuruvije i građanima Srbije što su 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde.”

Tek će malobrojni primetiti da se Vučić izvinio što smo 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde, a ne zbog toga što je učestvovao u vlasti države koja je počinila ubistvo. U tom istom režimu kojim je rukovodio Milošević bili su i premijer Ivica Dačić kasnije predsednik Vlade, ali i Tomislav Nikolić, autor čuvene rečenice – “Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija. Ponoviću to opet. Ne, i šta sad?!” Povodom formiranja Komisije Nikolić, sada predsednik države, izjavio je da je Srbija “pravna i pravedna”!

Ključni svedok ubistva nije nađen u očevicu, već  Miloradu Ulemeku, organizatoru ubistva premijera Zorana Đinđića. Ko god nije slavio rad Komisije i objavu specijalnog tužioca, provučen je kroz medijskog zeca. Ljiljana Smajlović, nekada bliska saradnica Slavka Ćuruvije, u “Politici” objavljuje tekst “Treći metak Branke Prpe” Ištvana Kaića, saradnika Vladimira Bebe Popovića, gde se poimence prozivaju brojni novinari jer svi oni, prema mišljenju autora, svesno i “samo naočigled nepovezanim reakcijama” zapravo stvaraju atmosferu koja, kako se navodi, treba da unapred kompromituje istragu i njene rezultate i spreče Aleksandra Vučića da reši ovaj slučaj. Posebno je degutantan segment ovog uratka gde Kaić iznosi detalje iz privatnog života Branke Prpe, Ćuruvijine životne saputnice u vreme ubistva.

Suđenje je u toku.

Dvadesetak dana od ubistva Slavka Ćuruvije, 23. aprila 1999. u dva sata i šest minuta, u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici poginulo je 16 od 150 radnika RTS-a, koliko ih je radilo te noći. Hjuman rajts voč kasnije je izvestio: “... I pored ratne propagande ovog medija, nije bilo nikakvog vojnog opravdanja za bombardovanje zgrade RTS-a.” Iako je Aleksandar Vučić, tadašnji ministar za informisanje, imao saznanja o imenima odgovornih za žrtvovanje 16 osoba, samo je generalni direktor RTS-a Dragoljub Milanović odgovarao: osuđen je na 10 godina zatvora. Uprkos nastojanjima dugim 18 godina, porodice stradalih ni danas nemaju odgovore na ključno pitanje: zašto nije učinjeno nešto što je očekivano, logično i pre svega ljudski – zašto ljudi nisu sklonjeni iz zgrade RTS-a, koju je portparol NATO-a Džejmi Šej pre bombardovanja označio kao “legitimni vojni cilj”?

“Zašto Anastasijević stanuje u prizmelju”

Osam godina kasnije, u petnaest do tri iza ponoći 14. aprila 2007. novinara “Vremena” Dejana Anastasijevića i njegovu suprugu probudila je eksplozija. Buku je proizvela ručna bomba “kašikara” postavljena na sims prozora sobe u kojoj su spavali. Detonacija je oštetila prozor i fasadu oko njega, kao i putnička vozila parkirana ispred zgrade. Druga bomba nije eksplodirala i samo pukom srećom niko nije povređen, iako je deo eksplozivne naprave završio nekoliko centimetara iznad bračnog kreveta Dejana Anastasijevića i njegove supruge, koji su već spavali. Ćerka im se u to vreme vraćala kući sa proslave rođendana.

Milorad Veljović, direktor srbijanske policije, došao je lično na uviđaj i izjavio da se radi o pokušaju ubistva, premijer Vojislav Koštunica izdao je oštro saopštenje, direktor BIA Rade Bulatović telefonom je zvao Anastasijevića, a ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić redakciju “Vremena”. Predsednik Srbije Boris Tadić došao je u redakciju tog nedeljnika i poručio da je to bio “napad na državu”. Tadašnji ministar kulture i informisanja Dragan Kojadinović imao je posebnu vrstu zabrinutosti: “Zašto Anastasijević stanuje u prizmelju, što ne stanuje na nekom višem spratu”, pitao je resorni ministar.

Šest meseci nakon napada Anastasijević piše tekst “Ko mi je stavio bombe na prozor?” u kome iznosi činjenice koje je prikupio o događaju i sumnju da iza napada stoji lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj kome se tada sudilo u Međunarodnom sudu za ratne zločine u Hagu. Anastasijević u tekstu pominje da je dobio upozorenje iz Haškog tribunala da je Šešelj sastavio spisak svedoka koje bi trebalo eliminisati ili zastrašiti i da je na spisku njegovo ime. Spisak je u Beograd poslao po supruzi Jadranki.

U tekstu navodi i da je dobio informacije iz Haškog suda da je bez svog znanja stavljen na listu svedoka protiv Jovice Stanišića, bivšeg načelnika Državne bezbednosti.

Tri godine kasnije, 2010, Anastasijević je javno ponovio svoje sumnje da je Šešelj iza napada. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je da nije nađen nijedan dokaz koji bi potvrdio te informacije.

Anastasijević je poslednji put razgovarao sa inspektorom zaduženim za njegov slučaj u leto 2007. godine. U međuvremenu je došao do saznanja da je policija završila svoj deo posla i prikupljene podatke i dokaze poslala tužilaštvu, a da od tada sve stoji.

Pre napada Dejan Anastasijević dobio je nekoliko pretećih poziva, a na telefon redakcije zvali su nepoznati ljudi da se raspituju za njega. Sumnjalo se da su motivi bombaškog napada na novinara povezani s njegovim javnim istupanjem (gostovanje u “Kažiprstu”) o slučaju Škorpioni ili s činjenicom da je bio svedok u Haškom tribunalu. Šta je tačno bio razlog nikada nije utvrđeno.

Tri godine pre napada Aleksandar Vučić, tadašnji generalni sekretar SRS održao je konferenciju za novinare na kojoj je delio materijale koji je trebalo da ga diskredituju predstavljajući ga kao stranog plaćenika. Šešelj je deo svoje knjige “Đavolov šegrt – Zločinački papa Jovan Pavle drugi”, posvetio blaćenju Anastasijevića.

I danas, 11 godina od pokušaja ubistva Dejana Anastasijevića “predmet se nalazi na veštačenju”.

Novinari su nekad bili sila. I to sedma.

Danas su sve manje sila. Ponajmanje sedma.

Pre bi se moglo reći da su novinari u Srbiji meta sile.

Nijedan od ovih slučajeva nije rešen, iako rasvetljavanje ovih zločina nad novinarima ima značaj koji prevazilazi krivično sankcionisanje.

Srbija je, valjda, jedina zemlja u svetu u kojoj nije rasvetljeno nijedno ubistvo novinara.

I, evo, i ovog aprila po ko zna koji put pitam se: kad smo mi to tačno hrabro oguglali na “ignorisanje života” od strane države, posebno kad su novinari u pitanju?!
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi