Žrtva očekuje i zaslužuje samo iskreno izvinjenje

Piše: Tamara Nikčević

Nezavisni poslanik u Skupštini Srbije i profesor na beogradskom Filizofskom fakultetu, Žarko Korać, za Avangardu govori o prošlonedeljnoj dvodnevnoj posjeti predsjednika Aleksandra Vučića Hrvatskoj, koja je najavljena kao susret s ciljem pomirenja i razvijanja suradnje u regionu, a koju profesor Korać objašnjava na sljedeći način: “Kolindi Grabar Kitarović je uloga ’pomiritelja u region’ potrebna zbog reizbora na mestu šefa države; Vučiću je ona neophodna zbog finansijske podrške Brisela i zbog bržeg otvaranja poglavlja u pregovorima Srbije sa EU”; zatim o izvinjenjima: “Nemački kancelar Vili Brant stajao je 1970. ispred spomenika Varšavskom getu i odjednom ga je, govorio je, uhvatila jeza zbog svega što je učinjeno u ime nemačkog naroda. Potpuno spontano, pao je na kolena. Žrtva je razumela veliki Brantov gest, zato ga je prihvatila i zapamtila”; o istorijskom pomirenju Bošnjaka i Srba: “BiH je propustila šansu koju je imala u vreme dok su bošnjačku i srpsku stranu predstavljali Sulejman Tihić i Dragan Čavić. U vreme Čavičevog mandata napravljena je Komisija o Srebrenici, kojom se u suštini priznaje genocid nad Bošnjacima iz jula 1995. Mislim da je to bio nakrupniji korak u smislu da su srpska i bošnjačka strana ipak bile počele da grade nekakve mostove saradnje i pomirenja”; o odnosima u regionu: “Dobro je da su počeli pregovori Grčke i Makedonije; u Briselu su obnovljeni razgovori Beograda i Prištine; nešto se očito pomera u BiH – u martu će biti održan sastanak sva tri člana Predsedništva BiH sa predsedicima Srbije i Hrvatske u Mostaru; trenutno su donekle popravljeni odnosi Beograda i Zagreba…”
Nije baš tako mnogo vode proteklo Dunavom, a predsednica Kolinda Grabar Kitarović, do juče tako državnički zabrinuta i skeptična glede dobrih odnosa Hrvatske i Srbije, pozvala je u zvaničnu posjetu svog srpskog kolegu Aleksandra Vučića. I, šta je rezultat tog još jednog “istorijskog susreta”? Sudeći po pisanju beogradskih kontrolisanih medija, lider svih Srba, kako ga je nedavno nazvao Milorad Dodik, ubjedljivo je i očekivano “izdominirao” tokom brojnih susreta sa svojim hrvatskim domaćinima. Kako je “izdominirao”? Tako što je, nevješto skrivajući vlastiti kukavičluk, a sve se tobože zalažući za pomirenje i saradnju u regionu, srpsku javnost danima bombardovao informacijama da ga u Zagrebu čekaju sve same “ustaše”?

Možda tako što je, umjesto kao kokuzni fubalski huligan ili ratoborni radikal Vojislava Šešelja, ovoga puta, razmećući se poput kakvog nakinđurenog skorojevića, u glavni grad Hrvatske “umarširao” u blindiranoj limuzini, toj “zveri” od blizu 200.000 eura? Možda je “izdominirao” tako što je javno lagao da u svom, sada već čuvenom govoru u Glini 1995. nije pominjao Veliku Srbiju. Ili tako što je vrijeđao hrvatske novinare koji su ga na to podsjetili. Je li “izdominirao” tako što je, kao šef svih Srba, i u Zagrebu, u “Lisinskom”, i u Vrginmostu, javno ponizio Milorada Pupovca, baš kao što u Srbiji svakodnevno ponižava sve nesrećnike koji prihvate da mu služe.
 
“Prošlonedeljna poseta Aleksandra Vučića Zagrebu podsetila me je na onaj stari, i ne naročito duhovit vic, koji ipak dobro opisuje regionalne odnose: satima, dakle, pregovaraju Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović i, odjednom, Izetbegović na kratko izađe iz prostorije; kad se vrati, zatiče ovu dvojicu kako zagrljeni pevaju – nema više tebe, Alijaaa, Alijaaa… Nažalost, baš tako izgleda naša regionalna saradnja: uvek je jedan u opravdanom strahu da će preostala dvojica napraviti savez”, kaže nezavisni poslanik u Skupštini Srbije i profesor na beogradskom Filizofskom fakultetu, Žarko Korać.

“Generalno, politika na Balkanu bazirana je na nacionalističkim floskulama i mitovima, na pokušaju dodvoravanja nacionalističkom biračkom telu. Između Srbije i Hrvatske je, na primer, ekonomska saradnja na visokom nivou – prošle godine je uvoz-izvoz premašio milijardu dolara; zabeležen je rast od dvadeset procenata, što pokazuje da uspešno sarađujemo samo onda kada odluke donosimo pragmatično, na osnovu golog interesa. Čim pređemo u sferu “borbe za nacionalnu stvar” i pokušamo da podiđemo nacionalističkom biračkom telu, automatski ulazimo u polje iracionalnosti, što nas vodi u sukobe i u katastrofu.”

AVANGARDA: Ako je u osnovi balkanskih politika dodvoravanje nacionalističkom biračkom tijelu, kako onda tumačite poziv predsjednice Kolinde Grabar Kitarović predsjedniku Aleksandru Vučiču da posjeti Hrvatsku? Šta je, dakle, ona time dobila, a šta izgubila u očima svojih birača, posebno ako uzmete u obzir, ne samo to šta oni misle o predsjedniku Srbije, nego i kritike premijera Andreja Plankovića?

KORAĆ:
Veoma je teško odgovoriti na to pitanje. Predsednicu Grabar Kitarović do sada sam doživljavao kao osobu koja je, korak po korak, svoj kredibilitet dosledno erodirala. Tamošnja politička javnost ju je uglavnom optuživala za nedoraslost funkciji šefa države, zamerajući joj da sa tog mesta nije donela nikakvu korist Hrvatskoj.

Sa druge strane, ne zaboravite da Kolindi Grabar Kitarović uskoro ističe predsednički mandat. U tom smislu, Vučićeva poseta možda je trebalo da pokaže da je hrvatska predsednica veoma aktivna na političkoj sceni, da ima snage da se suprotstavi, ne samo aktuelnoj Vladi premijera Plenkovića, odnosno tom delu Hrvatske demokratske zajednice (HDZ), nego i da je kadra da popravi odnose u regionu. Najzad, očito je procenjeno da od momenta kada je bivši premijer i predsednik Socijaldemokratske partije Zoran Milanović zaigrao na nacionalističku kartu – govorim o periodu uoči parlamentarnih izbora u Hrvatskoj 2016, zbog čega je SDP i izgubila vlast, u Hrvatskoj nema ni jednog političara koji bi želeo da zauzme poziciju takozvanog umerenog nacionaliste.

AVANGARDA: Zar nam još Vojislav Koštunica nije dokazao da je “umereni nacionalizam” oksimoron?

KORAĆ:
Imate pravo: nacionalizam je uvek nacionalizam. Ipak, javno ponašanje Aleksandra Vučiča, ili Kolinde Grabar Kitarović, primer je “umerenog nacionalizma”. U tom kontekstu i koristim pomenutu sintagmu. Reč je, dakle, o nacionalizmu koji sadrži i dozu pragmatizma. Doduše, taj pragmatizam je u stanju da iščili svakog trenutka. Za razliku od Vučića, Milorad Dodik je primer žestokog nacionalizma. Kada je reč o predsednici Hrvatske, nema sumnje da je, na unutrašnjem planu, ona dosta politički rizikovala kada je kritikovala grupicu demonstranata koja je u Zagrebu prošle nedelje protestovala protiv Vučićevog dolaska. Predsednica Grabar Kitarović je tu skupinu nazvala marginalnim ličnostima, čime se, na neki način, odrekla ekstremnog dela HDZ-a koji ju je, rušeći Vladu Zorana Milanovića, zapravo doveo na vlast. Govorim o takozvanim šatorašima. Taj potez hrvatske predsednice dokazuje da političari na Balkanu nemaju ama baš ni jednu trajnu političku ideju, tj, da će uvek zauzeti političku poziciju koja im u datom trenutku donosi bilo kakvu dobit. Hoću da kažem da je, rizikujući, Grabar Kitarović ipak prepoznala slobodan politički prostor u koji je utrčala, misleći da će time nešto postići.

AVANGARDA: Šta će postići? Kakvu dobiti joj je na unutrašnjem planu donijela posjeta predsjednika Vučića?

KORAĆ:
Objektivno, ta je poseta, osim pohvala koje stižu sa Zapada, malo toga donela Srbiji i Hrvatskoj. Doduše, možda je donekle smanjila tenzije između dve države, za trenutak stišala svađalačku, uvredljivu retoriku koja sve više podseća na onu najotrovniju iz devedesetih. Ministar Aleksandar Vulin, baš kao i Ivica Dačić, poručivali su da će Vučiča u Zagrebu dočekati ustaše; istovremeno, u Hrvatskoj se o Srbima govorilo isključivo kao o četnicima. To se, dakle, zasad smirilo.

Bilo kako bilo, jasno je da hrvatska predsednica, preuzimanjem uloge “pomiritelja u regionu,” danas radi isto što i Aleksandar Vučić – predstavljajući sebe kao kredibilnog partnera, pokušava da se svidi Zapadu. Možda su se baš zato njih dvoje toliko politički zbližili. Naravno, ima i razlika: Hrvatska je već u EU i NATO, Srbija nije; Hrvatskoj predsednici je uloga “pomiritelja u regionu” potrebna zbog reizbora na mestu šefa države, Vučiću je ona neophodna zbog finansijske podrške Brisela i zbog bržeg otvaranja poglavlja u pregovorima sa EU.  

AVANGARDA: Predsjednica Hrvatske je rekla da su oni koji su demonstrirali protiv posjete predsjednika Vučića politički marginalci, ali je već sledećeg dana, suočivši se sa kritikama desničarskih krugova, kazala da ta njena izjava nije tačno interpretirana. Iako je to bila. Slično se ponašao i predsjednik Vučić, koji je negirao da je 1995. u Glini pominjao veliku Srbiji, optuživši, pritom, novinara N1 da laže. Naravno, jasno je ko je lagao. O kakvim onda kredibilnim političarima uopšte govorimo?

KORAĆ:
Vučić je tako ubedljivo negirao da je 1995. Srbima u Glini obećavao da će jednoga dana živeti u velikoj Srbiji, da sam i sam, pokolebavši se na trenutak, na internetu još jednom morao da potražim snimak tog njegovog govora. Proverio sam i… Jeste, pominjao je veliku Srbiju!

Svojevremeno je, sećam se, lord Karington zaprepašćen primetio da svi političari sa prostora nekadašnje SFRJ sa kojima je razgovarao bezočno lažu. Svi oni, tvrdio je Karington, lažu sve i u svakom trenutku. Naravno, ne bih da relativizujem slučajeve koje ste naveli, ali od momenta kada je Donald Tramp postao predsednik SAD – a reč je o čoveku koji je patološki lažov – sve je nekako postalo moguće i dozvoljeno. Ispada da se laganje ni na Zapadu više ne sankcioniše. Rekao bih suprotno: kažnjava se, ali manje nego što je to bi slučaj pre deset ili dvadeset godina. Uostalom, holandski ministar je nedavno morao da podnese ostavku zbog toga što je uhvaćen u besmislenoj i glupoj laži.

AVANGARDA: Zar prošlonedeljna posjeta Zagrebu nije bila prilika da se predsjednik Vučić ogradi od svoje izjave date u Glini 1995?

KORAĆ:
Izvinjenje je teška tema. Iz ličnog iskustva znam da od onoga ko nema objektivnu odgovornost obično ne očekujete da se izvini ili da nudi ruku pomirenja; to očekujete od zlikovaca. Koliko sam puta, tokom boravaka u Bosni i Hercegovini, doživeo da mi ljudi pričaju tragedije kroz koje su prošli, pa da im se, slušajući ih, spontano izvinim.

“Što se Vi izvinjavate, to od Vas niko i ne traži”, govorili su mi. “Niste Vi odgovorni, bili ste na suprotnoj strani”.

U Nirnbergu je samo Albert Šper izgovorio nešto što bi moglo biti blizu izvinjenja, blizu kajanja. Samo on! Hoću da kažem da su u istoriji izvinjenja veoma retka, posebno ona iskrena. A žrtva i očekuje i zaslužuje samo iskreno izvinjenje. Boris Tadić se izvinio Hrvatskoj i BiH, ali je pitanje da li je žrtva poverovala da je to izvinjenje bilo iskreno.  

AVANGARDA: Kako žrtvi dokazujemo da smo iskreni?

KORAĆ:
Reč je o ličnom uverenju, na koje uticaja ima mnogo faktora: kako doživljavate društvo iz kojeg dolazi onaj koji se izvinjava, prihvatate li ličnost koja hoće da se izvini… Uzmite Jevreje! Nemačka je istinski demokratska zemlja, a nemačko društvo veoma je osetljivo na holokaust; ipak, mnogo je Jevreja koji su odbili da ikada svojom nogom kroče u Nemačku ili da kupe neki nemački proizvod. Kada je reč o strašnim zločinima poput holokausta, o stravičnim ličnim gubicima, odbijanje da se prihvati izvinjenje je razumljivo. Da li je to dobro, u to ne bih ulazio.

Tokom Drugog svetskog rata, Vili Brant nije bio u Nemačkoj, te u tom smislu ne snosi ni indirektnu odgovornost za strahote koje su se u to vreme događale u Evropi. Kada su ga kasnije pitali kako je došlo do toga da 1970, kao nemački kancelar, klekne pred spomenikom u Poljskoj, Brant je kazao da to uopšte nije bilo planirano. Naprosto, stao je pred spomenik Varšavskom getu i u momentu ga je, govorio je, uhvatila jeza zbog svega što je učinjeno u ime nemačkog naroda. Potpuno spontano, pao je na kolena. Žrtva je razumela veliki Brantov gest, zato ga je prihvatila i zapamtila.

AVANGARDA: Mislite da su Hrvatska i BiH prihvatile izvinjenje Borisa Tadića?

KORAĆ:
Mislim da su to izvinjenje prihvatili građani koji znaju da je Demokartska stranka, šta god da je zagovarala devedesetih, ipak bila opoziciona partija koja nije donosila odluke, pa nije ni mogla biti odgovorna za ratove u meri u kojoj je to Miloševićeva Socijalistička partija Srbije. U tom smislu je razumljivo da se Hrvatskoj i BiH izvinio predsednik Srbije koji devedesetih nije bio na vlasti.

AVANGARDA: Možete li zamisliti da se predsjednik Vučić izvini Hrvatskoj, BiH ili Kosovu?

KORAĆ:
Teško. Pritom, ne mislim da bi mnogo građana tih država Vučićevo eventualno izvinjenje doživelo kao iskreno. Znate li zašto? Zato što sve ono što Vučić radi dokazuje da njegovo izvinjenje zaista ne bi ni bilo iskreno. Pogledajte koga sve on gura u Vladu, koje ministre forsira, koga dovodi na mesta urednika najčitanijih medija, kakav jezik koristi… Vučič time poručuje da se, suštinski, nikada nije odrekao svoje najgore nacionalističke politike iz devedesetih. Kako onda takav čovek može doprineti regionalnoj saradnji i pomirenju?!

Po mom sudu, BiH je propustila šansu za istorijsko pomirenje Srba i Bošnjaka koju je imala dok su bošnjačku i srpsku stranu predstavljali Sulejman Tihić i Dragan Čavić. U vreme Čavićevog mandata napravljena je Komisija o Srebrenici, kojom se u suštini priznaje genocid nad Bošnjacima iz jula 1995. Mislim da je to bio nakrupniji korak: srpska i bošnjačka strana u to vreme su, ipak, bile počele da grade nekakve mostove saradnje i pomirenja.

AVANGARDA: Ministar sigurnosti BiH Dragan Mektić je u intervjuu zagrebačkom Večernjem listu rekao da Srbi moraju priznati genocid u Srebrenici i, kao Njemci, “proći katarzu”.

KORAĆ:
Prvo, katarza je individualan proces. Drugo, kao psiholog, veoma sam skeptičan kad je reč o katarzi.

AVANGARDA: Zašto?

KORAĆ:
Zato što pojam katarza počiva na pretpostavci da je ljudska priroda racionalna, saosećajna, empatična. Da li ta teza ima osnova? Početkom 20. veka, Sigmund Freud, koji je bilo ne samo veliki psiholog, nego i veliki mislilac, tvrdio je da je čovek iracionalno biće, odnosno da često donosi odluke koje su posledica iracionalog uma. Freud veruje da je taj drugi deo ljudske prirode, koji se vezuje za instinkte, za nagone, mnogo jači. Kad se nagoni raspuste i kada društvena zajednica propadne, dobijamo ono što smo mogli da vidimo devedesetih: čovek je čoveku zaista postao vuk, kako je tvrdio engleski filozof Tomas Hobrs. Kada govorite o katarzi, to naprosto morate imati na umu. Jer katarza je idealan čin do kojeg se retko dolazi. Uostalom, koliko je ljudi, koji će čitati ovaj intervju, spremno da se iskreno pokaje zbog neke svinjarije koju je napravilo u životu? Veoma malo. Usled psihološke potrebe da lepo mislimo o sebi, svi smo mi veoma skloni da opravdavamo sopstvene postupke, ma koliko oni, inače, bili problematični. Zato, kažem, i ne očekujem katarzu.

AVANGARDA: Šta očekujete?

KORAĆ:
Očekujem da će u nekadašnjim jugoslovenskim republikama biti kažnjeno više počinitelja ratnih zločina; očekujem da ljudi odgovorni za rat i za ratno huškanje više ne budu na važnim političkim i društvenim funkcijama; da se u istorijskim knjigama i školskim udžbenicima konačno počne pisati istina o tome šta se devedesetih godina 20. veka na prostoru nekadašnje Jugoslavije stvarno dogodilo; da se odnosi među našim zemljama polako popravljaju; da neko, makar i formalno, uputi iskreno izvinjenje za sve što je učinjeno devedesetih; da ne spotičemo svoje susede u evropskim integracijama, već da im pomognemo da se razvijaju… Mislim da je ovo o čemu govorim kudikamo teži put.

AVANGARDA:  A šta očekujete od skorog “samita na vrhu” koji je najavio Dragan Čović? Podsjećam, Čović je rekao da bi se početkom marta u Mostaru mogla sastati sva tri člana Predsjedništva BiH sa predsjednicima Hrvatske i Srbije, Kolindom Grabar Kitarović i Aleksandrom Vučićem. Može li, dakle, taj susret barem donekle relaksirati odnose u BiH?

KORAĆ:
Možda bi susret koji najavljuje Dragan Ćović zaista mogao da dovede do poboljšanja odnosa ne samo unutar BiH, nego i u regionu, i to u smislu jačanja regionalne saradnje. Hajde da se nadamo… Naravno, ne bih se veselio ako bi predstavnici Hrvata u BiH najavljeni sastanak iskoristili da iznesu svoj zahtev za promenom Izbornog zakona, odnosno ako bi otvorili pitanje takozvanog trećeg entiteta.

Sa druge strane, političke predstavnike Hrvata u BiH pitao bih da li im se sviđa kako danas izgleda Mostar, koji je možda u ovom momentu verovatno najpodeljeniji grad u Evropi. Odgovor na to pitanje razjasnio bi nam dilemu da li Čović, koji je taj sastanak najavio, zaista želi da se u BiH nešto konačno pomeri sa mrtve tačke.

U Mostaru je, inače, ostalo malo Srba.

AVANGARDA:Ipak, predsjednik Vučič je najavio da će Srbija uložiti pola miliona eura u obnovu Saborne crkve u Mostaru.

KORAĆ:
Nije tajna da Vučić ulaže novac u zemlje regiona. Primer je Srpska kuća u Podgorici, koja je, ispostaviće se, od “srpske”, odjednom postala kuća opozicionog Demokratskog fronta. Ta transformacija, po mom sudu, ima za cilj da pokaže kako ni jedan crnogorski Srbin ustvari ne podržava “antisprsku politiku” Mila Đukanovića. Što, naravno, nije istina.

Bilo kako bilo, finasirajući izgradnju srpskih kuća širom država regiona, obnavljajući crkve, Vučić zapravo želi da potvrdi ono što je nedavno rekao Milorad Dodik, a to je da je baš on lider svih Srba. Što deluje prilično komično. Jer, ko ozbiljan sebe može nazvati liderom svih Srba, ili svih Hravata, svejedno?! Najzad, šta to uopšte znači?! Kao političar, vi možete govoriti u ime svojih birača, ali ne i cele zajednice.

Kada je reč o pomirenju i regionalnoj saradnji, bojim se da se stvari na Balkanu pomeraju veoma teško i sporo – korak napred, dva koraka nazad. Uvek je, naime, moguće da sve što ste dogovorili propadne, jer su, kako smo već rekli, na sceni manje-više političari koji nemaju problem sa tim da vas u lice direktno lažu. To je u Vrginmostu uradio Vučič, to rade mnogi. Upravo zbog toga nas Zapad i doživljava kao nezrele narode, kao izuzetno nepouzdane ljude sa kojima mora ozbiljno da se radi. Opet, Balkan kao da je zadovoljan zbog toga što u Americi postoji Donald Tramp: naime, mnogima od nas to dokazuje da nismo jedini i najgori; daje nam iluziju da, osim nas, na svetu ima još “loših momaka”.

AVANGARDA: Uh, baš ste pesimista!

KORAĆ:
Evo, da ne budem potpuni pesimista! Ma koliko bili teški i mučni, dobro je, dakle, da su počeli pregovori Grčke i Makedonije; u Briselu su obnovljeni razgovori Beograda i Prištine; nešto se očito pomera u BiH – uskoro će biti održan sastanak sva tri člana Predsedništva BiH sa predsedicima Srbije i Hrvatske u Mostaru; trenutno su ipak donekle popravljeni odnosi Beograda i Zagreba… Znate li gde jedino nema nikakvog poboljšanja, niti pomeranja sa mrtve tačke? U odnosima Slovenije i Hrvatske, dve zemlje koje su u EU i NATO! Paradoksalno, ispade da je u svim neshvatljivim balkanskim razmiricama jedini trajni problem spor Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva. Što je, ponavljam, paradoks posebne vrste. 
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi