Posljednjih pet godina nikada nismo čuli šta Vučić misli o idejama, izjavama i potezima Vulina ili Dodika

Piše: Tamara Nikčević

“Dodik, dakle, radi isto što i Vučić, a Vučić misli isto što i Dodik”, kaže Žarko Korać, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji u intervjuu za avangardu govori o politici Aleksandra Vučića prema BiH, “Navedite mi jednu Vučićevu izjavu koja pokazuje da se on distancira od Dodikovih pretnji nezavisnošću RS. Jednu! Istovremeno, Vučić predsedniku Erdoganu obećava da će obuzdati Dodika, što je smešno. Ako Vučić brani Dejton, onda ga mora štititi od onoga ko ga napada i ruši, a to je Dodik. Skupština Republike Srpske, doduše, bez učešća opzicije, prošle je sedmice izglasala rezoluciju o vojnoj neutralnosti, nakon čega je tek jedna zapadna ambasada sa sedištem u Sarajeva podsetila da, po Dejtonskom sporazumu, takvu odluku može doneti samo suverena država, ne njen entitet. Je li zvanični Beograd reagovao na Dodikovu rezoluciju? Naravno da nije, iako takav akt predstavlja direktno kršenje Dejtonskog mirovnog sporazuma. U rezoluciji o vojnoj neutralnosti, na primer, kaže se da će RS slediti Srbiju, što znači – spoljna politika Srbije i RS su jedno. Takve poruke Beograd uporno toleriše”; o politici Bakira Izetbegovića, “Bakir Izetbegović, kada je reč o političkom talentu, deluje kao da je svojevremeno greškom zamenjen u porodilištu. U odnosu na svog oca, taj čovek o politici, nažalost, veoma malo zna. Jer, reći da je Alija Izetbegović Bosnu i Hercegovinu ostavio u amanet predsedniku Erdoganu, ne samo da je neshvatljivo, nego je i direktno guranje prsta u oko i Srbima i Hrvatima i Bošnjacima u BiH”; o konkursu za idejno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću na kome je učestvovala i Biljana Srbljanović, “Nedeljnik Vreme nedavno je čitaoce podsetio na intervju Aleksadra Vučića, u kojem on kaže da se u životu napio svega dva puta: prvi put kada mu se rodio sin, drugi put kada je Đinđić ubijen. Učestvovati na konkursu koju raspisuje takva ličnost, za mene je, izvinite, nedostojno”; o licemjernom ćutanju Zapada, “Poslednje izjave ambasadora Nemačke u Beogradu, koji kaže da u Srbiji možda ima nekih sitnih problema, a da u suštini sve dobro funkcioniše, najblaže rečeno su problematične. Taj čovek ni reči nije rekao o rehabilitaciji generala ratnih zločinaca, o gušenju slobodne reči i slobodnih medija, o linču i progonu političkih protivnika od strane režima Aleksandra Vučića…”; o uticaju Rusije na region, “EU i dalje ne postavlja pitanje – zašto su ruski agenti baš na terirtoriji Srbije kovali plan za rušenje vlasti u Podgorici, kao i ubistvo tadašnjeg premijera Mila Đukanovića. Možda zato što su se u Srbiji osećali sigurno i bezbedno? EU pokazuje razumevanje za partijsku državu koju je Vučić stvorio, za gušenje slobode govora i političkog delovanja, za sve otvorenije približavanje Beograda Moskvi, uverevajući nas, pritom, da predsednik Srbije zapravo svoju zemlju odlučno vodi u Evropu. Kakva to Srbija stiže u EU? Kakva?! Da li je Evropi zaista prihvatljiva država u kojoj presuđeni ratni zločinac, general Vladimir Lazarević, predaje mladim oficirima u visokoj vojnoj školi; u kojoj isti zadatak ima general Božidar Delić, onaj koji je 5. oktobra 2000. svoju jedinicu pripremao za dejstvovanje po demonstrantima; u kojoj nema političkih sloboda, u kojoj su mediji kontrolisani, a svi tabloidi proruski?!”; o eventualnim promjenama: “Ako neka vlast do te mere razori opoziciju, društvo, medije, sve institucije, šta će se dogoditi kada jednoga dana padne? Ko će preuzeti vlast? Ulica?! Kada gnevni ljudi krenu, ko će vas zaštiti?!”
Predsjednik Savezne Republike Jugoslavije, kasnije i premijer Srbije Vojislav Koštunica, svojevremeno je građane svoje zemlje, ali i međunarodnu zajednicu pokušavao da ubijedi u to da je politika “i Kosovo i EU” ne samo poželjna i patriotska, nego i jedino moguća. Predsjednik Srbije u dva mandata, Boris Tadić, ponavljao je da se spoljna politika koju zagovara oslanja “na četiri stuba”: Brisel, Moskva, Peking i Vašington. Isto pokušava da dokaže i Tadićev naslijednik na toj funkciji, predsjednik Aleksandar Vučić, koji dodaje da je takozvana politika neutralnosti, odnosno jednake bliskosti/udaljenosti od SAD i Rusije jedino održiva. Da li je to zaista tako? Ima li Srbija snage da se odupre sve većim pritiscima Rusije i Amerike i da se u tom smislu konačno opredijeli? Najzad, može li se politika “neutralnosti”, na koju je toliko ponosan preponosni predsjednik Srbije, zaista nazvati šizofrenom, kako to sve češće ocjenjuju i domaći analitičari i strani posmatrači?

“Mislim da je pomenuta psihijatrijska dijagnoza odavno izbledela i da se u međuvremenu stvar prilično ogolila. Srbija, naime, tvrdi da želi članstvo u EU, dok se istovremeno žestoko drži svojih veza sa Moskvom”, kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, psiholog Žarko Korać. “Doduše, Aleksanadar Vučić očito razume ono što nisu razumeli ni Boris Tadić, ni Vuk Jeremić: Zapad u ovom momentu isključivo interesuje odnos Beograda i Prištine; zato tako nemo posmatra ubrzano vraćanja Srbije na političke pozicije koje je imala devedesetih. Isključujući rat. Ostalo je isto.”

AVANGARDA: Šta je isto?

KORAĆ:
Retorika i personalni sastav učesnika u političkom i društvenom životu zemlje. Ako bih bio dobronameran, politiku Srbije mogao bih nazvati krajnje licemernom. Uostalom, zar upravo ova vlast svako malo ne ponavlja da EU nije samo članstvo, nego pre svega sistem vrednosti?! Da, ali kakav sistem vrednosti, ako već vidimo da je i ono malo institucija koje smo imali uništeno, da se vrši teror nad svima koji ne pripadaju vladajućoj stranci, da su mediji manje-više potpuno kontrolisani, da tabloidi pod kontrolom vladajuće stranke, a to su doslovno svi, vode ne više ni prorusku, nego baš rusku politiku… Vodeći tabloid duže od petnaest meseci na naslovnoj strani objavljuje fotografije Vladimira Putina i ruskog oružja. Ne verujem da se išta slično danas može naći i u samoj Rusiji. Jasno je, dakle, da je Vučićev spoljnopolitički prioritet Rusija i da njegova igra oko Humanitarnog centra u Nišu služi da bi se pokrila tobožnja srpska vojna i svaka druga neutralnost.

AVANGARDA: Tobožnja?

KORAĆ:
Naravno. Jer, suštinski, sve vrednosti, stil ponašanja, karakter države, pokazuju da Vućić svoj spoljnopolitički oslonac traži u Moskvi. Zato je i stvorio partijsku državu, u kojoj jedna stranka, navodno, reprezentuje interes države, dok se ostali proglašavaju za izdajnike i kriminalce. Jedino je u takvoj zemlji i u takvom društvu moguće rehabilitovati ljude pravosnažno osuđene za ozbiljne ratne zločine, proizvoditi ih u profesore visokih vojnih škola, što je očito zadatak koji je na sebe preuzela marginalna ličnost, koja se u tom sistemu tretira kao vrsta potrošne robe.

AVANGARDA: Govorite o ministru odbrane Aleksandru Vulinu?

KORAĆ:
Tako je. Zašto kažem da je Vulin potrošna roba? Ako bi Zapad pojačao pritisak da se Vulin smeni, nominalna predsednica Vlade Srbije, koja to suštinski nije, mogla bi tog čoveka sama da smeni i da kaže – izvinite, ministar radi na svoju ruku, ni Vlada, a ni predsednik Srbije sa tim nisu saglasni.

AVANGARDA: Mislite da predsjednik Vučić zaista nije saglasan sa onim što govori ministar Vulin?

KORAĆ:
Tokom poslednjih pet godina nikada nismo čuli šta Vučić misli o idejama, izjavama i potezima ministra Vulina. Ili Milorada Dodika, recimo.

Čudno je i licemerno ćutanje Zapada, koji sve ovo mirno posmatra. Poslednje izjave ambasadora Nemačke u Beogradu, koji kaže da u Srbiji možda ima nekih sitnih problema, a da u suštini sve dobro funkcioniše, najblaže rečeno su problematične. Taj čovek ni reči nije rekao o rehabilitaciji generala ratnih zločinaca, o gušenju slobodne reči i slobodnih medija, o linču i progonu političkih protivnika od strane režima Aleksandra Vučića…

AVANGARDA: Zašto?

KORAĆ:
Bojim se da EU više nema nikakvih očekivanja u odnosu na zemlje našeg regiona. Naprosto, digli su ruke. Jedino što od nas traže je da ne vodimo ratove, da ne sprovodimo etnička čišćenja i da ne vršimo zločine. Ostalo ih ne intersuje.

AVANGARDA: Zar situacija nije bila slična nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma?

KORAĆ:
Jeste. Ričard Holbruk je, na primer, dolazio u Beograd, gde je po dvanaest, po šesnaest sati znao da pregovara sa Slobodanom Miloševićem. Sutradan bi nas iz demokratske opozicije pozvao u Američku ambasadu, porazgovarao sa nama nekih pola sata i…

AVANGARDA: Kada se to promijenilo?

KORAĆ:
Uoči NATO intervencije na SRJ 1999. Zapadu je i tada bilo neophodno vreme da se osvesti, što ne znači da u dobroj meri i sami nisu videli ono na šta su mnogi od nas ukazivali. To, naravno, vide i danas. Međutim, kod njih se trenutno veoma jasno može identifikovati želja da ovaj region koji je, inače, mali i beznačajan, jednom konačno skinu sa grbače. Jedino što ih u ovom momentu donekle zabrinjava je Rusija, odnosno njen sve veći uticaj u regionu. Interesantno je, međutim, da oni u dovoljnoj meri ne primećuju dimenzije i uticaj ruske propagande u zemljama bivše SFRJ. Doduše, u tom smislu ih je malo osvestio prošlogodišnji pokušaj terorizma u Crnoj Gori. Ipak, EU i dalje ne postavlja pitanje – zašto su ruski agenti baš na terirtoriji Srbije kovali plan za rušenje vlasti u Podgorici, kao i ubistvo tadašnjeg premijera Mila Đukanovića. Možda zato što su se u Srbiji osećali sigurno i bezbedno?

AVANGARDA: Očekuje se da do kraja 2017. Sbija otvori i poglavlje 23 u pregovorima sa EU, koje podrazumijeva i promjenu Ustava. O kakvim promjenama je riječ?

KORAĆ:
Ma koliko to na prvi pogled delovalo paradoksalno, nije mali broj onih koji veruju da je javna rehabilitacija kadrova iz devedesetih, koju poslednjih meseci dosledno sprovodi Aleksandar Vučić, zapravo uvod u promenu Ustava Srbije, iz čije bi preambule bilo izbačen deo koji glasi da je Kosovo i Metohija “sastavni deo teritorije Srbije”. U tom smislu, zatvaranjem očiju pred onim što se događa u Srbiji, Zapad Vučiću ponovo pravi ustupak, naivno verujući da je on, sirotan, najveći evropejac koji se rodio na tlu Srbije od početka 19. veka, ali kojem su, eto, vezane ruke, pa se zato tako i ponaša.

ANAGARDA: Ko je to predsjedniku Vučiću “vezao ruke”?

KORAĆ:
Rusi, srpski nacionalisti… Čini mi se da je ovde reč, ne čak ni o savezu elita, nego o savezu srpskih i zapadnih licemera. Jer, ponavljam: EU pokazuje razumevanje za partijsku državu koju je Vučić stvorio, za gušenje slobode govora i političkog delovanja, za sve otvorenije približavanje Beograda Moskvi, uverevajući nas, pritom, da predsednik Srbije zapravo svoju zemlju odlučno vodi u Evropu. Nažalost, ovakva politika građane uvodi u još dublju konfuziju, pa danas, prvi put nakon dvadeset godina, čak i od ljudi koji su zasigurno demokrate i prozapadni orijentisani, često čujem – šta će mi ovakva licemerna Evropa, šta ću ja tamo. Na kraju, podrška građana ulasku Srbije u EU nikada nije bila manja.

Sa druge strane, čak i da je istina to što Brisel tvrdi, postavlja se pitanje – kakva to Srbija stiže u EU? Kakva?! Da li je Evropi zaista prihvatljiva država u kojoj presuđeni ratni zločinac, general Vladimir Lazarević, predaje mladim oficirima u visokoj vojnoj školi; u kojoj isti zadatak ima general Božidar Delić, onaj koji je 5. oktobra 2000. svoju jedinicu pripremao za dejstvovanje po demonstrantima; u kojoj nema političkih sloboda, u kojoj su mediji kontrolisani, a svi tabloidi proruski?! Kakva je, dakle, to zemlja, kakvo je to društvo?!

AVANGARDA: Krenuli smo od promjene Ustava…

KORAĆ:
Siguran sam da će Vučić ipak naći formu da Kosovo pomene u Ustavu Srbije, ali da će ono biti izačeno iz ustavne preambule. Ovo o čemu govorim Albanci na Kosovu veoma dobro čitaju.

AVANGARDA: Predsjednik Hašim Tači najavljuje članstvo Kosova u UN, ali se poziva i na  navodno obećanje Srbije da se tome neće protiviti.

KORAĆ:
Sve i kada bi se tome protivila, Srbija neće moći ništa da učini u slučaju da Kosovo obezbedi potrebnu većinu u GS UN. Koliko znam, Priština tu većinu za sada nema.

AVANGARDA: Šta bi članstvo Kosova u UN značilo za srpsko društvo?

KORAĆ:
Apsolutno ništa! Srpsko javno mnjenje kreće se u paradoksima: ogromna većina građana sklona je savezu sa Rusijom, iako gotovo niko od njih tamo ne bi išao da živi, niti bi školovao decu. Svi bi na Zapad. Ista stvar je i sa Kosovom: znamo da je ono izgubljeno, iako ponavljamo da bi i formalno priznanje te činjenice bilo ravno izdaji. Građani Srbije takođe znaju da je Miloševićeva zločinačka politika dovela do proglašenja samostalnosti Kosova, a ipak nastavljaju da optužuju Zapad da je Srbiji “oteo Kosovo”. Bojim se da se ta percepcija uskoro neće promeniti. Ili barem ne dok na vlast ne dođu oni koji će imati i pameti i hrabrosti da građanima, umesto zavaravanja i bacanja prašine u oči, jasno kažu istinu.

Nažalost, Srbija je danas pretpolitičko društvo, bez jasne političke orijentacije. Jedna od najvećih tragedija srpske politike je to što Vučić, uprkos političkoj i svakoj drugoj moći koju ima, i dalje drži otvorenim pitanje granica sa susedima. Ne, dakle, samo sa Kosovom, nego i sa BiH. Evo, navedite mi jednu Vučićevu izjavu koja pokazuje da se on distancira od Dodikovih pretnji nezavisnošću RS. Jednu! Istovremeno, Vučić predsedniku Erdoganu obećava da će obuzdati Dodika, što je smešno.

AVANGARDA: Predsjednik Vučić ponavlja da podržava teritorijalni integritet BiH, ali…

KORAĆ:
Srbija brani Dejton, kaže Vučić. Da, ali ako brani Dejton, onda ga mora štititi od onoga ko ga napada i ruši, a to je Dodik. Skupština Republike Srpske, doduše, bez učešća opzicije, prošle je sedmice izglasala rezoluciju o vojnoj neutralnosti, nakon čega je tek jedna zapadna ambasada sa sedištem u Sarajeva podsetila da, po Dejtonskom sporazumu, takvu odluku može doneti samo suverena država, ne njen entitet. Je li zvanični Beograd reagovao na Dodikovu rezoluciju? Naravno da nije, iako takav akt predstavlja direktno kršenje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

AVANGARDA: Zašto to Dodik radi?

KORAĆ:
Da bi ojačao svoju poziciju pred izbore, ali i da bi naglasio samosvojnost RS. Reč je, dakle, o sitnim, ali ne i beznačajnim politički koracima. U rezoluciji o vojnoj neutralnosti, na primer, kaže se da će RS slediti Srbiju, što znači – spoljna politika Srbije i RS su jedno. Takve poruke Beograd uporno toleriše.

Najgore od svega je to što Vučić misli da mu Dodikove provokacije mogu biti od koristi, iako će, ako mene pitate, ta naglašena bliskost sa Dodikom na kraju imati za posledicu da će se, kada interesovanje međunarodne zajedice za Kosovo oslabi i kada se ona okrene BiH, Zapad od Vučića zaista tražiti da utiče na Dodika i da ga politički obuzda.

AVANGARDA: Hoće li predsjednik Vučić u tome uspjeti, šta mislite?

KORAĆ:
Neće, i to zato što on sam to ne želi.

AVANGARDA: Kako ne želi?

KORAĆ:
Vučićeve ideje ne razlikuju se mnogo od Dodikovih… Kao psihologa, ljudi me često pitaju šta političari misle. Iskreno – ne znam. Tim pre što u politici to često nije ni bitno. Važnije je ono što rade, kakve poteze povlače, kakvu politiku vode. A to šta neko privatno misli, to je… Dodik, dakle, radi isto što i Vučić, a Vučić misli isto što i Dodik. To se može videti iz svakog poteza koji povuče. Baš kao i Dodik, Vučić veruje da je Srbija nepravedno uskraćena za RS, da je nepravdom izgubila i srpske enklave u Hrvatskoj, da je RS, kako je to govorio Dobrica Ćosić, zapravo jedini pravi ratni plan Srbije iz ratova devedesetih. U tom smislu, Vučić se nije promenio ni za jotu. Uostalom, pogledajte: iako svestan da je zemlji na čijem je čelu siromašna, Vučić nemilice daje novac Dodiku, obezbeđuje mu ogromne kredite, pomažući mu tako da isplati penzije i dodatke borcima u RS. Vučić finasijski pomaže Srbe u Crnoj Gori, gradi Srpsku kuću u Podgorici, najavljuje pomoć Srbima Hrvatskoj, u Makedoniji, što samo pokazuje da on na prilično agresivan način nastoji da politički instrumentalizuje srpski manjinu u zemljama regiona, i to baš onako kako je to radio Slobodan Milošević. Naravno, u vođenju nepromišljene politike, i Vučiću i Dodiku povremeno pomažu politički lideri susednih država ili naroda.

AVANGARDA: Ko, na primjer?

KORAĆ:
Često kažem da Bakir Izetbegović, kada je reč o političkom talentu, deluje kao da je svojevremeno greškom zamenjen u porodilištu. U odnosu na svog oca, taj čovek o politici, nažalost, veoma malo zna. Jer, reći da je Alija Izetbegović Bosnu i Hercegovinu ostavio u amanet predsedniku Erdoganu, ne samo da je neshvatljivo, nego je i direktno guranje prsta u oko i Srbima i Hrvatima i Bošnjacima u BiH.

AVANGARDA: Rekli ste da Zapad ćuti, iako veoma jasno vidi da predsjednik Vučić guši slobodu govora, da demonizuje opoziciju, da pojačava tenzije u regionu… Zašto ćuti Srbija?

KORAĆ:
Srbija je volela Slobodana Miloševića, zato je i glasala za njega; Vučića građani ne vole, oni ga se plaše.

AVANGARDA: Čega se plaše?

KORAĆ:
Prvo, pogledajte njegove nastupe u javnosti: iz blagog, gotovo snishodljivog tona, Vučić naglo prelazi u agresivnost, u neverovatan izliv besa. Iako ta ekspozija traje nekoliko sekundi, u njoj niko ne prolazi dobro. Običnog čoveka takvi ispadi plaše. Drugi razlog je to što su građani Srbije potpuno iscrpljeni: loše žive, ne vide perspektivu, nezaposleni su, a opet se boje da bi sutra moglo biti čak i gore. Najzad, na njih, baš kao i na demokratsku Srbiju, veoma utiče podrška koju međunarodna zajednica bespogovorno pruža Vučiću.

AVANGARDA: Čega se plaše intelektualci, akademici, profesori univerziteta koji su se bunili i demonstrirali u vrijeme Slobodana Miloševića?

KORAĆ:
Kod tih ljudi ima i licemerja i kalkulacija, ali ima i još nešto. Prvo, svesni su da, sve i kada bi se pobunili, taj protest niko na svetu ne bi podržao, niko! Naprosto, osećaju da su ostavljeni, da su prepušteni na milost Vučiću. Drugo, ne zaboravite da je Milošević ipak manje satanizovao opoziciju, i to zato jer se osećao sigurnim. Opozicija je i tada bila napadana, ali ne ovako divljački i neobuzdano. U Vučićevim medijima Saša Janković je “Sale prangija”, koji je možda čak i ubio svog druga; drugi lider opozicije je lopuža i kriminalac; treći tuče ženu; četvrti… Te se gadosti ponavljaju. U slučaju da se usude da se tom divljanju suprotstave, ljudi rizikuju da budu provučeni kroz tabloidno blato i da tako izgube svako dostojanstvo.

AVANGARDA: Gubi li se dostojanstvo ćutanjem ili manje ili više otvorenom saradnjom sa ovakvom vlašću? Je li Vas, recimo, iznenadilo to što je, zajedno sa vajarom Mrđanom Bajićem, koji nam objašnajva da se predsjednik Vučić “baš promenio”, na konkursu za idejno rešenje spomenika Zoranu Đinđiću učestvovala i Biljana Srbljanović?

KORAĆ:
Mogu da govorim u svoje ime. Nikada ne bih učestvovao na konkursu koji raspisuju oni koji su se, kako su sami govorili, radovali ubistvu Zorana Đinđića. Nedeljnik Vreme nedavno je čitaoce podsetio na intervju Aleksadra Vučića, u kojem on kaže da se u životu napio svega dva puta: prvi put kada mu se rodio sin, drugi put kada je Đinđić ubijen. Učestvovati na konkursu koju raspisuje takva ličnost, za mene je, izvinite, nedostojno.

AVANGARDA: Očekujete li da upravo predsjednik Vučić 12. marta 2018. u Beogradu otkrije spomenik Zoranu Đinđiću?

KORAĆ:
Očekujem. Ako Vučić pokaže iznimno veliku uzdržanost, to će otkrivanje spomenika prepustiti gradonačelniku Beograda. Ipak, nisam siguran da će uspeti da se savlada. Ali, kada već o govorimo o tome… Nedavno sam gledao film o Tomasu Moru, koji je na smrt osuđen na osnovu lažne optužnice. Mor je na kraju od suda tražio dozvolu da priđe čoveku koji je lažno svedočio protiv njega i koji je zbog toga nagrađen kolajnom.

“Zar si kolajnu trampio za carstvo nebesko?!”, upitao ga je Tomas Mor blago. Za šta su sve ljudi spremni da prodaju svoju čast, svoje moralne i etičke principe? Za kakvu kolajnu? Tužno je, dakle, da toliko ljudi u našem društvu pristaje da ćuti, da pristaje na…

AVANGARDA: Na kolaboraciju.

KORAĆ:
Tako je. Ta se kolaboracija opravdava navodnom namerom da se popravi postojeći sistem; ili tezom o sirotom i dobrom vladaru koji bi, eto, da menja društvo, ali mu to ne dozvoljavaju Rusi i srpski nacionalisti; pričom o Zapadu koji sedi skrštenih ruku; pozivanjem na “sitnu dečicu”… Mnogo je izgovora za kolaboraciju, znate.

AVANGARDA: Uoči 5. oktobra ste, sjećam se, govorili da građani Srbije ćute, ali se ipak osjeća njihov potmuli bijes. Plašite li se danas tog bijesa i nezadovoljstva?

KORAĆ:
Veoma se plašim. Da 5. oktobra 2000. nije bilo DOS-a da je preuzeme, vlast bi se valjala ulicama Beograda, što nikako i nikada ne bih voleo da gledam u svojoj zemlji. Sećam se da me je 6. oktobra, veoma uznemiren, pozvao čovek koji je dugo bio deo Miloševićevog sistema i koji je danas u vrhu Vučićeve vlasti. Tražio je da se vidimo.

“Plašim se, molim Vas da me zaštitite”, rekao mi je gotovo plačinim glasom.
“Čega se plašite”, pitao sam ga.
“Vaših… Besnih građana”, odgovorio je.  

Razumeo sam ga, zato sam mu i rekao da me pozove u slučaju da njegova porodica i on u bilo kom smislu budu ugroženi. Srećom, nisu bili. Šta hoću da kažem? Ako neka vlast do te mere razori opoziciju, društvo, medije, sve institucije, šta će se dogoditi kada jednoga dana padne? Ko će preuzeti vlast? Ulica?! Kada gnevni ljudi krenu, ko će vas zaštiti?!

Imam utisak da Vučićevi saradnici o tome uopšte ne razmišljaju.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi