Kalif umjesto kalifa: vidi li Dodik sebe kao “führera” u sanjanoj svesrpskoj tvorevini?!

Piše: Milivoj Bešlin

U Beogradu je 15. septembra otvorena manifestacija “Dani Srpske u Srbiji 2017” na kojoj su bili prisutni važni protagonisti srpke političke i intelektualne elite. Tom prilikom Milorad Dodik je rekao da ne želi da se odrekne sna da će Srbija i RS biti jedno i da su granicu napravile “istorijske nesreće”. Iako je reč o knjiškim znanjem neopterećenom političaru, teško je poverovati da makar u okruženju šefa korumpiranog i separatističkog režima u Banjaluci ne postoji neko ko bi mu objasnio da je granica na Drini postojala vekovima i da je ona bila neprekinuti istorijski fakticitet i pre 1992., a da je od te granice tek nešto mlađa težnja da se ona ukine ili pomeri na zapad. Od Dodikovih reči, niko se od predstavnika vlasti u Beogradu nije ogradio. Aplaudirali su mu.
Države nastaju i nestaju u ratovima. Retko se raspadaju dogovorom, posebno ako nisu federalne i ako nisu sastavljene iz odvojenih celina. U moderno doba, Bosna i Hercegovina je bila nacionalno pluralna, ali državno integralna zajednica sa jasnim identitetskim karakteristikama i istorijskim kontinuitetom. Od pada pod Osmansku vlast u drugoj polovini 15. veka, uvek u sastavu neke veće celine (Osmansko carstvo, Austrougarska, Jugoslavija), ali sa jasno determinisanim granicama.

Ne bismo pogrešili ako bismo ustvrdili da je poslednja tri veka, Bosna i Hercegovina imala izraženiju stalnost granica od ostalih istorijskih subjekata na Balkanu, posebno u poređenju sa Srbijom, Hrvatskom, Crnom Gorom, Makedonijom, itd. U savremenosti, granice BiH su mirnim putem najozbiljnije bile “okrnjene” krajem avgusta 1939. sporazumom Cvetković-Maček, formiranjem Banovine Hrvatske i nastavkom federalizacije Jugoslavije kao i unutrašnjim prekrajanjem granica u pokušaju konstituisanja Srpske Banovine.

Drugi svetski rat je osujetio takav razvoj događaja koji je išao u dobro poznatom smeru – srpski i hrvatski nacionalizam bili su uvek spremni da se glože, ali i da se dogovaraju na račun BiH i da preko nje namiruju svoje teritorijalne apetite i velikodržavne ambicije. Promena vladajuće ideološke paradigme u socijalističkoj Jugoslaviji im nije išla na ruku. I u skladu sa tim, Bosna i Hercegovina je bila definisana “ne kao srpska, hrvatska ili muslimanska”, već kao “i srpska i hrvatska i muslimanska”, a njene granice nepovredive, poput ostalih federalnih država – republika, unutar federativne Jugoslavije.

Kontinuitet koji se ne menja

Ali, čim je naci
onalizam kao dominantna ideologija, krajem osamdesetih godina 20. veka, postao hegemoni narativ, Bosna i Hercegovina je platila najvišu cenu. “Karađorđevo”, do 1991. simbol i oznaka političkog nasilja koje je izvršeno nad Hrvatskom, jer je u tom vojvođanskom mestu, na najvišem jugoslovenskom partijskom organu 1971. smenjeno popularno reformsko hrvatsko rukovodstvo, postalo je dve decenije kasnije simbol želje srpskog i hrvatskog nacionalizma da raskomadaju Bosnu. Kontinuitet koji se ne menja. Milošević i Tuđman bili su logični izrazi starih i neprekinutih težnji nacionalizama u čije ime su nastupali.

U Beogradu je 15. septembra otvo

rena manifestacija “Dani Srpske u Srbiji 2017” na kojoj su bili prisutni važni protagonisti srpke političke i intelektualne elite. Tom prilikom Milorad Dodik je rekao da ne želi da se odrekne sna da će Srbija i RS biti jedno i da su granicu napravile “istorijske nesreće”. Iako je reč o knjiškim znanjem neopterećenom političaru, teško je poverovati da makar u okruženju šefa korumpiranog i separatističkog režima u Banjaluci ne postoji neko ko bi mu objasnio da je granica na Drini postojala vekovima i da je ona bila neprekinuti istorijski fakticitet i pre 1992., a da je od te granice tek nešto mlađa težnja da se ona ukine ili pomeri na zapad.

Međutim, ako na Drini ne bi bilo granice, to bi značilo da nema jedne od dve međunarodno priznate države koje se spajaju na toj granici. Čije to ukidanje, Dodik i njegovi poklonici okupljeni u beogradskom centru “Sava”, zazivaju – Srbije ili BiH?! Priželjkivanim “brisanjem” granice na Drini, između dve susedne države, Vučić bi rekao i prijateljske, BiH bi morala da prestane da postoji. U prisustvu najviših civilnih i crkvenih velikodostojnika, sa državne manifestacije, iz centra Beograda, praćen podrškom svih režimskih medija, Dodik je još jednom pozvao na ubistvo s predumišljajem države Bosne i Hercegovine. Toliko od sarajevskih zaklinjanja u prijateljstvo prilikom Vučićeve posete. Pored takvih “prijatelja”, Bosni neprijatelji, svakako, nisu potrebni.

Kalif umesto kalifa

Ako pođemo od pretpostavke da će Dodik uže da zategne do pucanja, i jednog dana raspiše protivustavni referendum o ostvarenju svojih separatističkih nauma, postavlja se problem odgovora na takav istorijski izazov. Jasno je da će to značiti da Dejton više ne postoji, da je, kako je govorio Vladko Maček, “lajbek opet raskopčan” i da se BiH mora konstituisati na nov način i drugačijom metodologijom, ako bi opstala. Rat u tom slučaju nije isključen. Ali, pođemo li od pretpostavke da bi Dodikovi snovi mogli biti ostvareni, može li neko da zamisli dan posle fantomskog svesrpskog integrisanja?! Ako su Srbi jedna celina, kako Dodik urla u centru Beograda, a i to je nastavak tradicije organicističkog poimanja nacije kod srpskih nacionalista – koncepta odavno prevaziđenog u razvijenom svetu; dakle, ako su svi Srbi jedno, to bi značilo da RS sebe mora da razvlasti, samoukine, Dodik da prepusti vlast, a Banjaluka bude spremna da igra ulogu daleke provincije čija deca sanjaju da se jednog dana presele u Beograd.

Ultracentralizovani sistem uspostavljen u Miloševićevoj Srbiji je neumoljiv. I on je istorijski kontinuitet i nasleđe prošlosti. Ako nekome izgleda nemoguće, neka pogleda istoriju Vojvodine kroz 20. vek. Dovoljno je proučiti sudbinu vojvođanskih Srba, danas, izvan svake sumnje, najsiromašnijih i najpotlačenijih Srba u regionu. Podsetimo se, Srbija je država sa najnižim privrednim rastom i zaradama u regionu, a Vojvodina je u takvoj Srbiji, njen i zvanično proglašen – nerazvijeni region. A, setimo se i toga, za razliku od bosanskih Srba, vojvođanski Srbi su u kreiranju moderne srpske nacije bili avangarda, a ne siromašni, slabo pismeni rođak sa sela, kako bi se najpre mogla definisati percepcija bosanskih Srba u Srbiji i kakav bi im položaj u sanjanoj Dodikovoj svesrpskoj tvorevini bio namenjen. Izuzev ako Dodik upravo sebe ne vidi kao “führera” te velikodržavne kreature. Beogradom kruže i narativi o njegovim planovima da postane kalif umesto kalifa.

I dalje, u ratovima se gube ljudi, novac, materijalni resursi stvarani generacijama (ko ne veruje neka vidi bilans četiri rata koje je nekada srednjerazvijena Srbija vodila 90-ih) ali, gube se i teritorije. Podizanjem temperature u Srbiji i RS, nacionalističkim histerijama i bunilom, neminovno se ljudi homogenizuju i pripremaju za sukob. I, još važnije, podižu se tenzije i njihova očekivanja od budućnosti koja bi trebalo da bude slavna, kao što je i ona konstruisana prošlost o kojoj im lažljive, mitomanske intelektualne elite govore.

U istoriji nema popravnih ispita


Teško je proceniti hoće li Srbija, ipak, učestvovati u sukobima za ujedinjenje koje Dodik iz Beograda najavljuje. Prošli put, u želji da raskomada svoje susede, Srbija je završila bez dela svoje dotadašnje teritorije. Nova avantura, koju Dodik tako smelo urbi et orbi oglašava u prisustvu gotovo kompletnog srbijanskog državnog vrha, imaće svoju cenu. Koliko su sadašnje granice Srbije konačne i čime bi se, ovog puta, platio poraz u ratu, ako se u njega uđe?!

Geostrateški posm
atrano, Srbija i nije najveća pretnja za BiH, već za obode južnog krila NATO-a – Crnu Goru, Kosovo i Makedoniju. Trebalo bi nacionaliste u Srbiji podsetiti na veliko slavlje kada je, posle težnji od čitavog veka, ostvarena zajednička granica sa Crnom Gorom, u Balkanskim ratovima (1912–1913). Prva takva intencionalnost je zabeležena još u vreme Prvog srpskog ustanka. Trebalo bi razmišljati o ceni dok se sanjaju integralistički snovi.

I na kraju, od Dodikovih reči, niko se od predstavnika vlasti nije ogradio. Aplaudirali su mu. Ni jedna opoziciona stranka nije osudila verbalno varvarstvo i poziv na novi sukob, osim malene vojvođanske stranke Nenada Čanka (LSV). Ostaje pitanje, da li je Srbija spremna da plati cenu ideje da se Dodikovi snovi pretvore u javu?! I nije to samo Dodikov san, već i aktivni angažman koji bi trebalo da postane realnost, na čemu radi ne mali broj predstavnika intelektualne elite Srbije i one bliske vlastima i one opozicione i kritičke.

Kako god se nacionalni snovi srpskih elita tumačili, jedno je sigurno, košmar miliona je zagarantovan. U istoriji nema popravnih ispita. Svaka ideja ima cenu koja mora da se plati. Životima, materijalnim resursima i teritorijom. Tako biva od “početaka” istorije.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi