Buridanov magarac iz Beograda

Piše: Dinko Gruhonjić

“U Partnerstvo za mir Srbija je ušla 2006. godine, ne iz ubeđenja već kako bi pokušala da obezbedi smanjenje pritiska zbog nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom. Od Rusije i Kine kupuje oružje da bi ucenjivala Zapad. Ta šibicarska politika se svodi na sasvim jednostavnu ucenu: ako nam ne date novac, mi ćemo napraviti tenzije u regionu. To je, dakle, svesna politika ‘dobrovoljnog remetilačkog faktora’ u ovom delu Evrope.”

Da li će Aleksandar Vučić izlaz iz klopke u koju je samog sebe doveo – jer je poverovao da je svemoćan – potražiti u sukobima i u odbrani “braće“ u regionu, po ugledu na Slobodana Miloševića? Podsetimo se one stare Miloševićeve politike: kada ne možeš rešiti neki problem, ti proizvedi novi, veći, i njime prekrij onaj što si gurnuo pod tepih. Od tih problema koje je Milošević gurao pod tepih, pa se postpetookotobarske vlasti odlučile da ih pod tepihom uglavnom i ostave, a Vučić se vratio na “fabrička podešavanja“ nakon što je glumio “evropejca“ – Srbija se sva nadula i preti joj implozija. 


NATO, garant bezbjednosti


Utisci su da je Zapad, nakon što je postalo jasno da se SAD na čelu sa Bajdenom kao više nego odličnim poznavaocem jugoslovenskog prostora, vraćaju na Balkan odlučio da Vučića, Dodika i sličnu ekipu iz firme “Srpski svet“ podseti na svoje postojanje. Inckovo nametanje Zakona o zabrani poricanja genocida rezultiralo je Dodikovom strašnom nervozom. Odluke Skupštine Republike Srpske suštinski znače izlazak tog manjeg bosanskohercegovačkog entiteta iz Dejtonskog mirovnog sporazuma. Sa akcentom na “mirovnog“. Time su svi poslanici Skupštine RS prekršili Ustav Bosne i Hercegovine i ušli u polje krivične odgovornosti. Glavni kreator Dejtonskog  mirovnog sporazuma su upravo SAD. Glavni garant bezbednosti je NATO. Oni sasvim sigurno neće sedeti skršenih ruku, što će se videti u narednim danima i mesecima. S druge strane, ovi iz RS su se kršenjem mirovnog sporazuma opredelili za – rat.


Iako je na zajedničkoj konferenciji za novinare sa Dodikom delovao kao “faktor stabilnosti“, Vučić je po svom običaju, uz karakterističan osmeh političke hijene, bio dvosmislen. Bosna i Hercegovina mu se, očito, čini kao pogodan plen za stvaranje nekakvog novog Donbasa u srcu Evrope. Međutim, ono što je Zapad dozvolio Rusiji da uradi u Ukrajini, sigurno neće dozvoliti u svom, NATO dvorištu, da uradi Srbija. Baš kao što je i “srpski svet“, zapravo, jeftina replika nebrojeno puta opasnijeg “ruskog sveta“. 


Kakav će biti epilog? Opet da se podsetimo Miloševićeve ere: gde god se “branilo srpstvo“, tu Srba više nema. Sem Republike Srpske, stvorene na genocidu i masovnim ratnim zločinima. Da li to Vučić i Dodik repliciranjem Miloševićeve politike sada pripremaju još jednu “Oluju“, ovaj put za Srbe iz RS-a? 


Drugim rečima, kao i mnogi srbijanski vladari u istoriji, Vučić svesno ponavlja istu fabričku grešku: umesto da se posveti čišćenju onog preko svake mere nagomilanog đubreta ispod tepiha u Srbiji, odnosno umesto da se konačno posveti izgradnji države, on bi to da odloži na neodređeno vreme.  Zašto, ako se zna da je definicija ludosti koristiti ista sredstva koja su se nebrojeno puta dokazala kao pogrešna i očekivati da ćeš postići drugi rezultat? Zato, jer je razmišljanje taktičko a ne strateško: ostati na vlasti, pa makar i po cenu tuđih života. Zašto? Zato što nacionalistički kleptokrati ne umeju drugačije da razmišljaju.


Nacionalizam Srbije, proces dugog trajanja


“Nacionalizam je bio u Srbiji jedina tradicija, emanacija narodnog duha. On je mobilisao mase. To je taj projekat neprestanog širenja: Srbija je svuda gde žive Srbi. Srpstvo je povezano sa pravoslavljem. I u tom smislu su te granice vrlo ambivalentne i neodređene – s jedne strane one dekoncentrišu Srbiju na njen unutrašnji razvoj, a u isto vreme druge zastrašuju. I to je glavni razlog nepoverenja koje još uvek vlada na jugoslovenskom prostoru”, objasnila je nedavno istoričarka Latinka Perović. Reč je, dakle, o procesima dugog trajanja a ne o nekakvom personalnom incidentu. 


Takva politika uvek je, od 19. veka naovamo, proizvodila isti efekat po unutrašnje prilike u zemlji: apsolutno dominantnu vlast jedne stranke, koja na kraju završi u ličnoj diktaturi. Vulinovim rečima: jedan narod, jedna partija, jedan vođa. Zato je multietnička, otvorena i federalna Jugoslavija toliko i smetala pa su jedva dočekali priliku da je ubiju. 


Pored činjenice da su se SAD vratile na Balkan, postavlja se pitanje i šta će se desiti sa Srbijom ukoliko i Rusija postigne delimični dogovor sa Zapadom. Ne bi im bilo prvi put da ostave “pravoslavnu braću“ na cedilu. I to bi se pre moglo nazvati pravilom. Jer, to je, treba li to uopšte ponavljati, svetskom politikom ne dominiraju emocije već interesi.  


Vučić je i dalje, zahvaljujući represiji i kilavoj nacionalističkoj opoziciji, neprikosnoven na unutrašnjem planu u Srbiji. U svim aferama, a sve ih je više, on se služi taktikom: da li veruješ televizoru ili sopstvenim očima. Drugim rečima, to je taktika raspamećivanja, koja je u dobroj meri upalila: još samo najuporniji i najžilaviji u Srbiji nisu skrenuli s uma i nisu zaraženi kugom nacionalizma. 





















Normalizacija užasavajućeg nasilja


Mesecima je aktuelna afera oko kriminalnog klana Veljka Belivuka. Javna je tajna da je upravo režim taj koji je omogućio tom klanu da se u potpunosti “opusti“. I tu se od javnosti očekuje da dobrovoljno pristane na ulogu budale i da ne primeti očigledno. U proizvođenju atmosfere “pranja ruku“ taktika kampanje je bila jednostavna: prikazati užasne slike zločina i kasapljenja ljudskih tela i tako u potpunosti dezavuisati potonje izjave u istrazi koje su dali monstruozni Belivuk i njegovi “saradnici“ koji su od ljudskog mesa pravili ćevape. 


Možemo biti ironični pa reći da bi se javnost u Srbiji preskandalizovala, da parafraziramo Dežulovića, kada bi im Vučić i Vulin prikazivali fotografije i snimke cveća, razigrane dece i spokojnih penzionera u šetnji, nego li snimke kasapljenja ljudi. Jer, zbilja, fotografije i snimci smrti nisu ništa novo na ovdašnjim medijima. 


No, sasvim je moguće da je tu i nešto drugo posredi. Moguće je, a toga se mi stariji itekako dobro sećamo s početka poslednje decenije 20. veka, da snimci otvorenog i brutalnog nasilja služe da bi se javnost navikla na zverstva kao na nešto što je “normalno“. Normalizacija užasavajućeg nasilja, normalizacija kasapljenja ljudi, devedesetih godina je bila uvod u stvarne masovne ratne zločine “na terenu“. Ili, kako smo tada govorili: potoci krvi prvo su potekli sa televizijskih ekrana, pa tek potom u stvarnom životu. 


Ko još Vučiću potencijalno radi o glavi, kada je izvesno da mu nacionalistička opozicija uglavno tercira u srbovanju? Plen Srpske napredne stranke je veliki, ogroman za naše prilike, tu ima pojedinaca koji su multimilioneri. Plen je veliki, partija je razbojnička, dakle sasvim je izvesno da će doći do unutrašnjeg obračuna. I čini se da se taj mehanizam autodestrukcije u SNS-u pokrenuo. Dovoljno će biti da se malo “pogura“. SNS je stvoren uz blagoslov Zapada, tako će i potonuti. Medeni mesec između Vučića i Zapada je stvar prošlosti, uveliko je nastupila era žutih kartona. 


Šibicarska politika


A to bi bila jako dobra vest za jugoslovenski prostor. Jer bi onda Srbija neko vreme bila – za promenu – zauzeta samom sobom. Biće tu kojekakvih previranja, mnogi će se iznenaditi ko će se sve svrstati u “reformsko krilo“ SNS-a koje će Vučiću otkazati poslušnost, a mnogi će se još više iznenaditi ko će sve s tim “reformistima“ posle ući u koaliciju. Ali, to je unutrašnja stvar Srbije. Ono što je daleko važnije je da bi u takvim okolnostima do daha došli i Bosna i Hercegovina, i Kosovo, i Crna Gora.   


Bio bi to, konačno, i kraj šibicarske politike sedenja na četiri stolice, koju je Vučić, doduše, preuzeo od Borisa Tadića: od Pekinga, preko Moskve, do Brisela i Vašingtona. I dodatno je “unapredio”: s jedne strane, kupovina ruskog i kineskog oružja, a s druge strane krajem 2021. godine navršiće se ravno 15 godina od pristupanja Srbije NATO programu Partnerstvo za mir. 


U Partnerstvo za mir Srbija je ušla 2006. godine, ne iz ubeđenja već kako bi pokušala da obezbedi smanjenje pritiska zbog nedovoljne saradnje sa Haškim tribunalom. Od Rusije i Kine kupuje oružje da bi ucenjivala Zapad. Ta šibicarska politika se svodi na sasvim jednostavnu ucenu: ako nam ne date novac, mi ćemo napraviti tenzije u regionu. To je, dakle, svesna politika “dobrovoljnog remetilačkog faktora” u ovom delu Evrope. Na kraju, mogla bi se nazvati i politikom “Buridanovog magarca”. A zna se kako je on skončao.


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi