Uloga Ljiljane Smajlović u ubistvu Slavka Ćuruvije

Razgovarala: Tamara Nikčević

“Presuda (ubicama Slavka Ćuruvije) je adekvatna počinjenom delu”, kaže za Pobjedu supruga Slavka Ćuruvije, istoričarka Branka Prpa. “Međutim, kako iz ove, tako i iz svih prethodnih presuda za politička ubistva – od pripadnika Srpskog pokreta obnove, do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića – proizlazi da je Služba državne bezbednosti u slobodnom vremenu, samovoljno i nasumice, ubijala ljude po Srbiji. Naime, ni u jednoj od tih presuda nemate naveden motiv, kontekst i nalogodavce zločina. Ko je naredio te likvidacije?! Koja to deep state?! Iako svi znamo odgovore na ta pitanja, izvršioci su kažnjeni, ali ne i nalogodavci”.

Ravno dvije decenije nakon što je država Srbija likvidirala vlasnika i urednika Dnevnog telegrafa Slavka Čuruvju, Sudsko vijeće beogradskog Specijalnog suda osudilo je četvoricu učesnika u tom zločinu na ukupnu kaznu od 100 godina zatvora. Za krivično djelo teško ubistvo u pokušaju, tadašnji šef DB-a Srbije Radomir Marković u prvostepenom postupku osuđen je na 30 godina zatvora; kao saizvršioci u teškom ubistvu, nekadašnji šef beogradskog Centra DB-a Milan Radonjić i službenici DB-a Ratko Romić i Miroslav Kurak osuđeni su na 30, odnosno na po 20 godina zatvrora. Ipak, sud nije utvrdio ni ko je neposredni izvršilac, ni ko je nalogodavac Ćuruvijinog ubistva.


“Presuda je adekvatna počinjenom delu”, kaže za Pobjedu supruga Slavka Ćuruvije, istoričarka Branka Prpa. “Međutim, kako iz ove, tako i iz svih prethodnih presuda za politička ubistva – od pripadnika Srpskog pokreta obnove, do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića – proizlazi da je Služba državne bezbednosti u slobodnom vremenu, samovoljno i nasumice, ubijala ljude po Srbiji. Naime, ni u jednoj od tih presuda nemate naveden motiv, kontekst i nalogodavce zločina. Ko je naredio te likvidacije?! Koja to deep state?! Iako svi znamo odgovore na ta pitanja, izvršioci su kažnjeni, ali ne i nalogodavci”.


POBJEDA: U izreci presude ubicama nekadašnjeg predsjednika Predsedništva Srbije Ivana Stambolića piše da je nalogodavac Slobodan Milošević. 


PRPA: I?! Ništa, naravno.


POBJEDA: Zašto je istraga ubistva Slavka Čuruvije tako dugo trajala? Što tačno nije bilo jasno?


PRPA: Dan nakon ubistva, 12. aprila 1999., u devet sati ujutro posetili su me službenici DB-a. Nakon detaljnog pretresa mog stana, sa sobom su poneli kućište kompjutera na kojem sam radila. Posle njih, došla su dvojica inspektora kriminalističke službe, obavili razgovor i otišli. Na slučaj je stavljena tačka. Tek 2001. godine, dolaskom Zorana Đinđića na čelo Vlade Srbije, pokrenuta je nova istraga, koja je prekinuta nedugo nakon atentata 12. marta 2003. Kao premijer Srbije, Vojislav Koštunica suspendovao je dotadašnju istragu ubistva Slavka Ćuruvije, doveo nove ljude, pa je novo saslušanje relevantnih svedoka započelo tek 2007. 


U vreme vlasti Demokratske stranke (2008-2012.), uprkos pokušajima da se istraga konačno pokrene sa mrtve tačke, postaje jasno da do određenih dokumenata naprosto nije moguće doći. 


POBJEDA: Do kojih dokumenata?


PRPA: Do dokumenata KOS-a, na primer. Vojna služba bezbednosti, baš kao i DB, morala je pratiti Slavka Ćuruviju. Zoranu Đinđiću je bilo jasno da taj bedem neće moći da probije. Tim pre što je protiv sebe imao i Vojislava Koštunicu, koji je otvoreno podržavao oružanu pobunu JSO novembra 2001., štitio službe, štitio Radeta Markovića. 


POBJEDA: Radomir Marković je kasnije, tokom procesa istrage ubistva Slavka Ćuruvije, najprije odlučio da svjedoči, ali je ubrzo zaćutao. 


PRPA: Zašto? Zato što je taj zločinački sistem ostao nedemontiran.


POBJEDA: Što je uslov da on bude demontiran?


PRPA: Stvaranje političke supstance koja će Srbiju učiniti demokratskom državom. Naravno, to podrazumeva i način na koji ćete elaborirati vlastitu prošlost i sa njom se suočiti. 


Kada je reč o istrazi, zanimljivo je da ni jedan član političkog establišmenta Slobodana Miloševića nikada nije saslušan, odnosno da niko od njih nije dao iskaz na okolnost ubistva Slavka Ćuruvije. 


POBJEDA: Ko je sve trebalo da bude saslušan?


PRPA: Aleksandar Vučić, tadašnji ministar informisanja Srbije, na primer. Možda je Vučić imao informacije koje bi pomogle da se definše kontekst i okolnosti u kojima je likvidiran Slavko Čuruvija, novinar, urednik i vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin. To je bio Vučićev resor, zar ne? Zašto on nije saslušan? Živimo li mi to u staleškom društvu, u kojem su određene ličnosti i na taj način privilegovane? 


POBJEDA: I 2011. godine su se, sjećate se, protiv najave tužioca Miljka Radisavljevića da će, u okviru istrage političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića saslušati i Vojislava Koštunicu, javno pobunili Matija Bećković, Milorad Ekmečić, Kosta Čavoški, mitropolit Amfilohije, Brana Crnčević, Emir Kusturica, Ljiljana Smajlović… Naravno, Koštunica nije saslušan. Dakle, ne događa se prvi put.


PRPA: Nažalost.


POBJEDA: O čemu bi još predsjednik Vučić moga da svjedoči?


PRPA: Da li je od 1998. do 5. oktobra 2000. Aleksandar Vučić bio deo vladajuće crveno-crne koalicije (Socijalistička partija Srbije-JUL-Srpska radikalna stranka)? Jeste. Je li on jedan od tvoraca Zakona o informisanju na osnovu kojeg je Slavko Ćuruvija konstantno proganjan? Naravno. Je li taj Zakon, koji je predviđao suđenja i presude u roku od 24 sata, najpre primenjen na Evropljaninu i na Dnevnom telegrafu? Jeste. I onda me Vi pitate o čemu bi još Vučić mogao da svedoči?!


Pritisci i permanentni progon Slavka Čuruvije nastavljen je tužbom tadašnjeg ministra zdravlja Milovana Bojića, nakon čega su, marta 1999., Slavko i još dvojica njegovih novinara osuđeni na pola godine zatvora. Mesec dana kasnije, 11. aprila 1999., Slavko Ćuruvija je ubijen. Posle tog ubistva, Zakon o štampi je nastavio da se primenjuje na Danas, na ostale medije. I onda Vučić kaže – o tome ništa nisam znao. Pa, neće biti da baš nisi znao! Tim pre što si, kao ministar informisanja, i lično učestvovao u progonu Slavka Čuruvije. Lično! 


Naravno, ne mogu reći da je Vučić učestvovao i u ubistvu, ali u progonu svakako jeste. Vučić, radikali, JUL. I to u kontinuitetu. 


POBJEDA: Predsjednik Vučić kaže da je ponosan na činjenicu da je u vrijeme njegove vlasti donešena presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije.


PRPA: Odlično! Je li ponosan i na to što su u vreme dok su u Srbiji na vlasti Tomislav Nikolić, Vojislav Šešelj i Vučić ubijeni Slavko Ćuruvija, četvorica članova SPO-a, Ivan Stambolič; što je pokušan atentat na Vuka Draškovića; što su donešeni Zakon o javnom informisanju, Zakon o univerzitetu; što su ljudi proganjani, targetirani…? Je li i na to ponosan?! Da li je, nakon ubistva Slavka Čuruvije, kao ministar informisanje podneo ostavku? Nije. Nemojte…


POBJEDA: Zašto je proganjan Slavko Čuruvija? Kako je postao neprijatelj broj 1?


PRPA: Počelo je aprila 1998., kada je Slavko pozvan u policiju na informativni razgovor zbog toga što je, nakon ubistva porodice Jašari na Kosovu, u svojim novinama napisao da su srpske snage likvidirale Albance, ne teroriste. U službenoj belešći koju je potpisao u policiji navedeno je da Slavko Ćuruvija pobijene žene i decu ne može nazivati teroristima, nego albanskim civilima. Tog trenutka počinje hajka. Drugo, nakon donošenja Zakona o univerzitetu 1998., druga strana Dnevnog telegrafa uvek je bila rezarvisana za događaje na Beogradskom univerzitetu, za tu skandaloznu čistku profesora koju su sprovodili Šešelj i radikali. Dalje, ujesen 1998. Dnevni telegraf i Danas objavili su da je NATO Slobodanu Miloševiću zapretio bombardovanjem, nakon čega su oba lista zabranjena. U oktobru je donešen Zakon o javnom informisanju, a već 21. oktobra počelo je suđenje najpre Evropljaninu, a onda i Dnevnom telegrafu. 


POBJEDA: Dio javnosti tvrdi da je Slavko Čuruvija bio blizak ne samo Mirjani Marković, nego i DB-u Srbije i da je meta Službe postao onoga momenta kada ju je “izdao”. 


PRPA: Pošto je diplomirao na Fakultetu političkih nauka, Slavko Ćuruvija bio je zaposlen u Saveznoj upravi policije (SUP), odakle je, nakon svega šest meseci, ekspresno izbačen. Otuda laž o Slavku kao “službeniku” DB-a.


POBJEDA: Kako biste opisali odnos Slavka Ćuruvije i Mirjane Marković?


PRPA: I taj se odnos namerno mistificira. Jer, ako ste urednik novina i novinar, valjda je prirodno da ćete, kako biste dobili važnu informacije, na sve načine pokušati da dođete do validnog izvora ili do centra političke moći. I nije samo Slavko Ćuruvija išao kod Mirjane Marković da bi se informisao; išli su mnogi. Ipak, Slavko sa njom nikada nije bio blizak. Nikada! Tim pre što je znao da je reč o veoma opasnoj ženi i da je svaki susret sa njom zapravo svojevrsni ulazak u vučju jazbinu. 


Slavko mi je kasnije govorio da je Mirjana Marković, prilikom svakog susreta sa njim, želela da ostavi utisak osobe nezavisne u odnosu na Socijalističku partiju Srbije. I ne samo to: pokušavajući da se predstavi kao žrtva, žalila mu se da je stranka njenog muža konstantno prisluškuje i prati. Naravno, takve informacije su za svakog novinara intrigantne: bračni par koji u svojim rukama ima apsolutnu moć i pipke razgranate na sve strane mora biti zanimljiv izvor za svakog ozbiljnog novinara.


POBJEDA: Kako su se rastali Slavko Ćuruvija i Mirjana Marković?


PRPA: Nakon sudske zabrana Evropljanina i Dnevnog telegrafa, nakon enormnih kazni i zaplene kompletne imovine – sećam se da je policija iz redakcije odnela stolove, stolice, kompjutere, čiviluke – Slavko je zatražio prijem kod Mirjane Marković. Nije ni ušao, već je počela sa napadima.


“Šta radite ovoj zemlji, Vi niste normalni!…” vikala je. 


“Možda ću otići pre vas dvoje, ali Vam se kunem – visićete na Terazijama!”, rekao joj je Slavko. 


Iz prostorije je izletela vrišteći. Tu počinje njena opsednutost Slavkom Ćuruvijom, koji je u međuvremenu postao veoma opasan po Miloševićev režim: njegov slučaj je internacionalizovan.


POBJEDA: Kako?


PRPA: Već u decembru 1998. Slavko i ja smo otputovali u Vašington, gde je on imao hearing pred američkim Senatom, koji je doneo odluku da se svaki cent Slavkove opljačkane imovine nadoknadi. Ta imovina je u to vreme bila procenjena na pet miliona dolara. Krajem decembra iste godine, nakon hearinga koji je imao pred Političkim komitetom Evrope u Parizu, oštro se osuđuju napadi Miloševićevog režima na Slavka Ćuruviju. Bio je to znak da je progon Slavka Ćuruvije ušao u veoma ozbiljnu fazu internacionacionalizacije. 


POBJEDA: Jeste li bili svjesni što se sprema?


PRPA: Jesmo. Slavko je ipak bio iskusan novinar, koji je otvorio mnogo delikatnih pitanja tog vremena. Ne zaboravite da je upravo on prvi pisao o Golom otoku, na primer.


POBJEDA: Govorite o knjizi “Ibeovac. Ja, Vlado Dapčević”?


PRPA: Tako je. Slavko je o tome pravio i dokumentarne emisije. Hoću da kažem da je veoma dobro znao šta je država, šta su službe i na koji način finkcionišu. Rečju, bio je svestan šta mu se sprema. U jednom trenutku je odlučio da ode u Crnu Goru, gde se od oktobra 1998. štampao u Srbiji zabranjeni Dnevni telegraf. Novine su iz Crne Gore tajnim kanalima svakodnevno prenošene u Srbiju, gde su se prodavale kolporterski. 


Znam i da se u zimu 1999. Slavko sastao sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem, koji mu je, baš kao i Zoranu Đinđiću, ponudio zaštitu. Mogao je da se skloni u Crnu Goru.


POBJEDA: Zašto nije?


PRPA: Bio je… takav! Slavko se vratio u Srbiju, iako je znao da ga ovde čeka presuda na šest meseci zatvora. 


“Idi!”, rekla sam mu. “Ubiće te!”


“Neću da idem!”, govorio je. “Šta mi mogu? Mogu samo da me streljaju!”


Streljali su ga. 


POBJEDA: Kako to da u presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije nema imena onoga ko ga je strijeljao?


PRPA: Na osnovu svedočenja Milorada Ulemeka Legije, tužilac je Kuraka otužio za ubistvo Slavka Ćuruviju. Mađutim, kao svedok, u Kuraku nisam prepoznala ubicu: to nije bilo lice koje mi je držalo pištolj nad glavom, koje sam gledala dok sam ležala na pločniku. Nisam mogla svedočiti protiv sopstvene savesti, nisam. 


Tokom silnih istraga i svedočenja, pokazane su mi brojne fotografije potencijalnih ubica. Jednog sam ipak prepoznala. Luku Pejovića.


“U kom procentu ste uvereni da je u Slavka Ćuruviju pucao Luka Pejović”, pitao me je tadašnji specijalni tužilac Jovan Prijić. 


“Šezdeset posto”, odgovorila sam.


Kurak ima to karakteristično lice, znate… Lice koje sam videla tog 11. aprila 1999. bilo je amorfno, bez karakteristika. Znam da je Aleksandar Tijanić jednom sreo Arkana…


“Ima li Ćuruvijin ubica baby face?”, pitao je Arkan Tijanića.


I to je to! Za likvidatore birate upravo takva lica, lica bez ikakvih karakteristika. Kurak ima karakteristično lice, zapamtila bih ga. Može biti najgori ubica na svetu, ali Kurak nije pucao. Nije. Nisam mogla svedočiti protiv sopstvene savesti. Da li me razumete?


POBJEDA: Razumijem Vas. 


PRPA: Ostalo pamtim. Sve! Precizno, svaki detalj… To su granične situacije, sva čula su izoštrena. Vreme odjednom prestaje da teče na uobičajen način; uspori se i sve što funkcioniše u ovoj realnosti, u onoj se menja. Iskustvo o kojem Vam govorim bilo bi banalno nazvati traumatičnim. Ono je... To je najpre susret sa smrću. I to susret na koji niste mogli biti pripremljeni ni jednog trenutka. Pa, čovek koga su ubili minut pre toga držao vas je za ruku! A onda je pao… Stajali smo u pasažu, u ulici Lole Ribara… Odjednom, podigla se neka užasna prašina… Kao da je dunuo jak vetar. Valjda od metaka. Sedamnaest. I taj jezivi zvuk… I udarac u glavu koji sam dobila. Pala sam. Ubica je najpre prišao Slavku koji je, sav u krvi, ležao na betonu. Ispalio mu je metak u glavu. Onda je stao iznad mene, iznad moje glave… Videla sam da se dvoumio: razmišljao je da li da puca. Verovatno je pomislio da umirem. Ležala sam u lokvi Slavkove krvi, gledala ga i… Reč nisam mogla da izgovorim… Gledao je i on mene i… Otišao je. Nije normalno to što sam danas živa, znate. Nije normalno! Ustala sam, počela da vrištim… Ljudi su istrčali… 


Kada mu se dogodi nešto do te mere uznemirujuće, čovek ima prirodni nagon da to potisne. Ništa nisam potisnula, sve pamtim. Znate li zašto? Zato što sam znala da od mog sećanja zavisi satisfakcija čoveku koji je ubijen. Morala sam da sačuvam te slike. Do poslednjeg detalja. One su žive u mojoj svesti na isti način kao i pre dvadeset godina.


POBJEDA: Nijeste prisustvovali izricanju presude?


PRPA: Nisam. Nisam želela da ubicama gledam u oči. Neću. Ne zato što ne mogu, nego zato što spram njih nemam nikakvo osećanje.


POBJEDA: Nemate?


PRPA: Nemam. Ne mrzim čak ni Miloševića, ni Mirjanu Marković… Ta bića ne zaslužuju ni to osećanje. Ali me indigniraju. Mislim da u ovim godinama imam pravo da izbegavam situacije koje me indigniraju. 


POBJEDA: Neko je predsjednika Vučića nedavno pitao vjeruje li da će se jednoga dana na optuženičkoj klupi naći nalogodavci ubistva Slavka Ćuruvije. Odgovorio je da ne vjeruje, jer su neki od njih mrtvi. Kako ste to razumjeli? 


PRPA: Kao aluziju na Slobodana Miloševića. Naravno, strašno je to što Vučić zaboravlja da je i sam bio deo Miloševićevog režima, da je u tome participirao, da je vladao zemljom, donosio zakone. Ne bi baš smeo biti tako zaboravan, je li. Jer taj se lanac zla jednom mora prekinuti.


POBJEDA: Da li je istina da je Slavko Čuruvija, tokom boravka u Vašingtonu, na pitanje američkih zvaničnika – šta da radimo sa Miloševićem, odgovorio – podignite hašku optužnicu?


PRPA: Istina je. Ta rečenica je ključna, ona mu je presudila. Doduše, Slavko ju nije izgovorio javno.


POBJEDA: Nego?


PRPA: Nego tokom večere sa zvaničnicima State Depertmenta. Pitam se kako je ta informacija došla do Slobodana Miloševića.


POBJEDA: I? Kako je došla, znate li?


PRPA: Znam.


POBJEDA: Nećete da mi kažete?


PRPA: Pored Slavka i mene, toj večeri je prisustvovala i Ljiljana Smajlović, novinarka zabranjenog Evropljanina. E, sad, ne verujem baš da je neko od prisutnih zvaničnika State Depertmenta pozvao Miloševića i preneo mu Slavkove reči.  Nekoliko meseci kasnije, Slavko je dao intervju za BBC, u kojem je kritikovao Miloševića i njegovu ratnu politiku. To se očito nije svidelo Ljiljani Smajlović, koja je, zajedno sa Draganom Bujoševićem, u to vreme glavnim i odgovornim urednikom zabranjenog Evropljanina, iste večeri došla u naš stan. 


“Na ovaj način nas ugrožavaš, ne smeš davati takve izjave”, govorila je Ljiljana Smajlović. “Zemlja je u ratu, zbog toga možemo imati probleme!” 


“Marš, izlazi iz moje kuće!”, prekinuo ju je Slavko i izbacio je van.


Više je nikada nije video.


POBJEDA: Kada se to dogodilo?


PRPA: Možda desetak dana pre Slavkovog ubistva. Naravno, Ljiljana Smajlović je kasnije rekla da se to nije dogodilo, a da je dokaz i to što je baš ona govorila na sahrani Slavka Ćuruvije. Da, sama se ponudila da govori. Prihvatili smo. Šta da kažete u tom trenutku?! Naravno, Ljiljana Smajlović je i tada više govorila o NATO “zlikovcima”, nego o Slavkovim ubicama. 


POBJEDA: U vrijeme dok je Ljiljana Smajlović bila urednica Politike, u tim je novinama objavljen ogavan tekst “Treći metak Branke Prpe”. Kako je u tom “pristojnom, ali borbenom nacionalnom listu” mogla biti objavljena takva paškvila, što mislite?


PRPA: Tekst je objavljen 2014. i predstavljao je pokušaj moje i lične i profesionalne difamacije. U njemu je detaljno “analiziran” moj privatan život, moj lični odnos sa Slavkom, sve sa ciljem da se dovedem u pitanje kao svedok ubistva… Objavljivani su razni odvratni tekstovi, ali niko nikada nije napravio “sintezu” kakvu je u Politici Ljiljane Smajlović napravio taj Ištvan Kaić, potpisan kao “saradnik Instituta za javnu politiku” Bebe Popovića. 


POBJEDA: Rekli ste da je Slavko Čuruvija znao što mu se sprema…


PRPA: Kao i Zoran Đinđić, Slavko je znao da u Srbiji postoji Miloševićeva lista za odstrel: na prvom mestu Slavko Ćuruvija, na drugom Zoran Đinđić. 


Sećam se da je na dan kada je Slavko ubijen Đinđić došao kod mene u stan. Stigao je iz Valjeva.


“Beži, ubiće te!”, rekla sam mu.


Nakon Slavkove sahrane, Đinđić je seo u kola i otišao u Crnu Goru.


Zamislite, uvek sam verovala da su Slavko Ćuruvija i Zoran Đinđić poput one mačke sa devet života: uvek sposobni da se izvuku, da im niko ništa ne može! Suočeni sa činjenicom da ih to što rade može koštati života, obojica su odlučila da ne pristanu na gubitak ličnog digniteta, onoga u šta veruju. Ta odluka je očito bila toliko moćna da su bili spremni da se suoče čak i sa smrću. 


POBJEDA: Pomislite li ponekad da je žrtva i Slavka Ćuruvije i Zorana Đinđića bila uzaludna? 


PRPA: Ne. Njihova žrtva je toliko velika da je donekle promenila istoriju Srbije. Istovremeno, ona je otvorila “makbetovsko” pitanje: perete ruke, perete ih…; ali, da li je moguće sa ruku sprati toliku ljudsku krv? U “Makbetu” je prohodala šuma. I ova će šuma jednom prohodati. Jer, takvi se događaji ne zaboravljaju, znate... Oni čine ključni etički, kulturni, politički korpus jedne istorije, jednog vremena, jedne zemlje i jednog naroda. Mi smo danas društvo bez morala, bez etike, bez principa, bez načela. 


“Društvo bez principa i načela je grupa lutajućih ljudi”, kažu Kinezi.


Mi smo lutajući ljudi, lutajuće društvo. 


Žrtve Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije temelj su budućnosti ove zemlje. 


(Pobjeda, 14.. april 2019.)



-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi