Ekonomija poslije neoliberalizma

: Suresh Naidu, Dani Rodrik, Gabriel Zucman

Predstavljanje radova ekonomista iz grupe “Ekonomija za inkluzivni prosperitet” (EfIP). Da bi se unaprijedio kvalitet javne rasprave o inkluzivnom prosperitetu, organizovana je grupa ekonomista pod nazivom “Ekonomija za inkluzivni prosperitet” (EfIP), koja treba da formulira preporuke za politike širokog opsega, uključujući tržišta rada, javne finansije i međunarodnu trgovinu i finansije. Cilj ovog kolektivnog napora nije samo da se ponudi spisak preporuka za različite domene politika, već i sveobuhvatna vizija ekonomske politike koja će biti istinska alternativa tržišnom fundamentalizmu sa kojim se ekonomija danas – neopravdano – poistovećuje.
Živimo u doba velikih nejednakosti. Dohodovni i imovinski dispariteti u Sjedinjenim Državama dostižu nivo nezabeležen od 20-ih godina 20. veka i među najvećima su u razvijenom svetu. Srednja nadnica za američke radnike stagnira gotovo 50 godina. Sve je manje mladih Amerikanaca koji veruju da će živeti bolje od svojih roditelja. Opstaju i razlike u imovini i blagostanju duž linija rasne podele. Skraćivanje očekivanog životnog veka u SAD zabeleženo je 2017. treću godinu zaredom, a raspodela sredstava za zdravstvenu zaštitu i dalje je neefikasna i nepravična. Napredak automatizacije i digitalizacije preti još dubljim poremećajima na tržištu rada. Sve su češće prirodne katastrofe izazvane klimatskim promenama.

Verujemo da su u pitanju problemi koji se mogu rešiti – ili da bar možemo značajno popraviti današnju situaciju. Ali rešavanje problema zahteva široku i obuhvatnu javnu raspravu o idejama za nove javne politike. U raspravu se moraju uključiti stručnjaci iz različitih društvenih nauka. Ekonomisti iz vodećih akademskih centara u zemlji mogli bi u tome imati jednu od najvažnijih uloga. Neki od njih već uveliko rade na tome. Ekonomske discipline su u stanju kreativnog previranja koje ljudi izvan struke možda ne primećuju. Uprkos tome što sociologija profesije, podsticaji za razvoj karijere, prihvaćene norme i obrasci socijalizacije odvraćaju ekonomiste od bavljenja državnim politikama – naročito one mlađe koji su se opredelili za akademsku karijeru – osećaj društvene odgovornosti podstiče mnoge naše kolege da se prihvate tog zadatka.

Ekonomske alatke su kritično važne u postavljanju okvira državnih politika za ono što nazivamo “inkluzivnim prosperitetom”. Prosperitet je oduvek bio važna tema u ekonomiji, a u ovom slučaju uključivanje prideva “inkluzivni” podrazumeva dve stvari: da treba uzeti u obzir ukupnu distribuciju, a ne samo prosek (“srednja klasa”), i da ljudski prosperitet treba posmatrati što šire, uključujući i nenovčane elemente blagostanja, od zdravstva do klimatskih promena i političkih prava. Da bi se unapredio kvalitet javne rasprave o inkluzivnom prosperitetu, organizovali smo grupu ekonomista pod nazivom Ekonomija za inkluzivni prosperitet (EfIP), koja treba da formuliše preporuke za politike širokog opsega, uključujući tržišta rada, javne finansije i međunarodnu trgovinu i finansije. Cilj ovog kolektivnog napora nije samo da se ponudi spisak preporuka za različite domene politika, već i sveobuhvatna vizija ekonomske politike koja će biti istinska alternativa tržišnom fundamentalizmu sa kojim se ekonomija danas – neopravdano – poistovećuje.

Lično smo se uverili u snagu te popularne predstave početkom 2018, kada smo učestvovali u radionici posvećenoj “novim načinima mišljenja posle neoliberalizma”. Učesnici – istoričari, politikolozi, sociolozi, pravnici i ekonomisti – saglasili su se da je dominantni neoliberalni okvir državnih politika podbacio i proizveo ogromnu nejednakost. Svi smo bili zgroženi aktuelnim neliberalnim i nativističkim obrtom u političkom životu, koji je delimično posledica tih nejednakosti. Saglasili smo se da nam je potrebna alternativa – skup politika koje su efikasne, inkluzivne i odgovaraju na legitimno iskazano nezadovoljstvo, a pritom ne proizvode još dublje društvene podele.

Mada smo zdušno prihvatali definisane ciljeve, sve vreme smo morali da se branimo od napada ostalih učesnika. Većina prisutnih je smatrala da je zaokret ka neoliberalizmu najdirektnije inspirisan idejama iz ekonomije. Vodeći ekonomisti kao što su Friedrich Hayek i Milton Friedman bili su među osnivačima društva Mont Pelerin, uticajne grupe intelektualaca čija su zalaganja za slobodno tržište i suzbijanje državnih intervencija izvršila ogroman uticaj na preoblikovanje javnih politika počevši od 1980. Deregulacija, finansijalizacija, razgradnja socijalne države, deinstitucionalizacija tržišta rada, smanjivanje poreza i ukidanje progresivnog oporezivanja, hiperglobalizacija – to su politike koje se obično krive za produbljivanje nejednakosti, a proistekle su iz konvencionalnih ekonomskih doktrina onoga doba. Činilo se da fokusiranje ekonomije na tržišta i ekonomske podsticaje, metodološki individualizam i matematički formalizam stoje na putu bilo kakvoj smislenoj i obuhvatnoj ekonomskoj i društvenoj reformi. Ukratko, za većinu učesnika ovog skupa neoliberalizam je bio drugo ime za ekonomiju.

Mnogi ljudi ne skrivaju neprijateljstvo kada pristupaju našoj disciplini i veruju da se učenje i praksa ekonomije moraju temeljno reformisati da bi ona postala konstruktivna sila. I zaista, ima mnogo razloga za nezadovoljstvo načinom na koji se ekonomija često predaje i praktikuje. Konzervativne fondacije i ekspertske grupe su monopolizovale ekonomske nauke i ubedile kreatore državnih politika da efikasnost i jednakost ne mogu ići zajedno, te da prednost uvek treba dati ekonomskom rastu. Uvodni kursevi ekonomije često uveravaju studente da “tržište rešava sve probleme”. Konzervativci se pozivaju na “ekonomiju” kada treba nametnuti željene politike, dok liberale bije glas da ne vode dovoljno računa o prosperitetu.

Naš odgovor je drugačiji. Mnoge od dominantnih ekonomskih ideja koje su se poslednjih decenija prelile u državne politike nemaju utemeljenja u ekonomskoj teoriji, pa ni u rezultatima koje postižu u praksi. Neoliberalizam – to jest, tržišni fundamentalizam, tržišni fetišizam i tako dalje – nije proizvod dosledne primene moderne ekonomije, već posledica njenog primitivnog i pojednostavljenog pervertiranja. Savremena ekonomija je bogata idejama za stvaranje novog, inkluzivnijeg društva. Ali ekonomisti prvo treba da uvere širu publiku u prednosti svojih stavova, zbog čega smo i pokrenuli ovaj projekat. U nastavku izlažemo sažeti pregled glavnih politika koje, nadamo se, mogu podstaći i ubrzati uključivanje akademskih ekonomista u raspravu o kreativnim idejama za ostvarivanje inkluzivnog prosperiteta.

                                                                                               ***

Ipak, pre nego što pređemo na predloge, moramo se pozabaviti pitanjem kako da uverimo neekonomiste da ekonomija ipak može biti deo rešenja. Naravno, treba priznati da su navike mnogih ekonomista, naročito u javnim debatama, doprinele nerazumevanju šta ekonomija jeste i šta je to što ekonomisti rade. Ekonomisti proučavaju tržišta (između ostalog). Prirodno je što smo ponosni kada ljudima koji ne poseduju naša specijalistička znanja objašnjavamo funkcionisanje tržišta. Kada dobro funkcionišu, tržišta uspešno obavljaju zadatak sakupljanja informacija i raspodele nedovoljnih resursa. Načelo komparativne prednosti, koje je u osnovi ideologije slobodne trgovine, jedan je od najvažnijih dragulja u kruni naše discipline – zato što objašnjava važne aspekte međunarodne ekonomije i zato što je, naizgled, kontraintuitivno. Isto tako, ekonomisti veruju u moć podsticaja; imamo čvrste dokaze da ljudi reaguju na podsticaje i videli smo bezbroj puta kako programi sa najboljim namerama propadaju zato što nisu obratili pažnju na kreativne načine na koje ljudi nastoje da ostvare sopstvene ciljeve.

Ipak, previše ekonomista veruje da samo njihove kvantitativne alatke i teorijska optika zaslužuju atribut “naučnosti” i odbacuju discipline koje se više oslanjaju na kvalitativnu analizu i verbalizovanu teoriju. Mnogi ekonomisti osećaju potrebu da stanu na stranu tržišta, jer im se čini da u protivnom to niko drugi neće učiniti. Ako postupe drugačije, “pružiće municiju varvarima” (to jest, interesnim grupama i rentijerima). Čak i kada otkriju nesavršenost u funkcionisanju tržišta, oni strahuju da bi intervencije države samo pogoršale situaciju, pa su u to ime spremni da neka druga načela svoje discipline gurnu pod tepih. Ekonomisti su tako stekli reputaciju navijača za slobodno tržište i hiperglobalizaciju. Ekonomisti se često vezuju za modele koji naglašavaju samo jedan usko omeđen skup pitanja i u tom ograničenom okviru traže najbolja rešenja, zanemarujući moguće probleme i neželjene posledice u nekim drugim domenima. Ekonomista specijalizovan za probleme razvoja, na primer, analizira politike koje doprinose tehnološkom napretku i inovacijama, ne razmišljajući o njihovom uticaju na tržište rada. Ekonomista koji se bavi trgovinom preporučuje ukidanje tarifa i prepušta drugima da se bave mehanizmima kompenzacije za one koji će zbog toga možda ostati bez posla. 

Finansijski ekonomista predlaže propise koji će osigurati bezbednost banaka, ne razmišljajući o njihovom uticaju na makroekonomske cikluse. Mnogi od neuspeha koji proističu iz takvih politika – prekomerna deregulacija, hiperglobalizacija, smanjivanje poreza, fiskalna štednja – posledica su razmišljanja ograničenog na pronalaženje najboljih rešenja za izolovane probleme. Da bi bili korisni u raspravi o državnim politikama, ekonomisti bi trebalo da vrednuju politike unutar šireg konteksta u kome će se one primenjivati i da uzimaju u obzir njihovu efikasnost i podesnost za različite institucionalne konfiguracije i politička okruženja.

Ako zanemarimo opisane loše navike, videćemo da savremena ekonomija nije samo hvalospev tržištu i sebičnosti. Tipičan univerzitetski kurs mikroekonomije više se bavi nedostacima u funkcionisanju tržišta i načinima da se oni prevaziđu nego magijom slobodne konkurencije. Tipičan kurs makroekonomije fokusira se na poteze kojima država može rešavati probleme nezaposlenosti, inflacije i nestabilnosti, a ne na “klasičnu” doktrinu ekonomske samoregulacije. Tipičan kurs finansijske ekonomije bavi se finansijskim krizama, neprimerenim rizicima i devijacijama u funkcionisanju finansijskog sistema. Zapravo, “model konkurentske ravnoteže” koja osigurava maksimalnu efikasnost slobodnih tržišta, ali ne doprinosi nužno pravičnoj distribuciji, koristi se kao primarni model samo u uvodnim kursevima. Ekonomisti koji šire razmišljaju (a takvih je mnogo) brzo ga napuštaju.

Ekonomija je prilično izolovana u sistemu društvenih nauka zbog svojih metodoloških opredeljenja: metodološkog individualizma, apstrakcija koje se grade na osnovu prihvaćenih modela i matematičkog i statističkog formalizma. Ipak, poslednjih decenija ekonomisti sarađuju sa drugim disciplinama i usvajaju mnoge od njihovih uvida. Istorija ekonomije prolazi kroz period temeljnog preispitivanja, bihejvioralna ekonomija ugrožava primat homo economicusa, a studije kulture su postale deo ekonomskog mejnstrima. Tema mehanizama distribucije vraća se na velika vrata u samo središte discipline. Takođe, ekonomisti su odigrali važnu ulogu u ispitivanju rastuće koncentracije bogatstva, troškova koje uzrokuju klimatske promene, problema prevelike koncentracije nekih tržišta, stagnacije rasta dohotka radničke klase i promenjenih obrazaca društvene mobilnosti.

Ipak, ekonomisti i dalje često daju prednost rešenjima fokusiranim na tržište, a svoje preporuke ograničavaju na rešavanje usko definisanih nedostataka u njihovom funkcionisanju. Na primer, za rešavanje problema globalnog otopljavanja, ekonomista će najverovatnije predložiti uvođenje visokih dažbina za emisiju ugljenika. Ali ekonomska nauka nikada nije fabrikovala gotove predloge državnih politika. Zapravo, sve prognoze i zaključci u ekonomiji nužno su uslovljeni: ako uslovi x i y nastave da važe, sledi ishod z. Odgovor na gotovo svako ekonomsko pitanje počinje frazom “zavisi od”, uz detaljnu egzegezu i objašnjenja u nastavku. U knjizi Međunarodna trgovina i finansije: novi pravci istraživanja iz 1975. godine, ekonomista Carlos F. Diaz-Alejandro piše: “Svaki promućurniji postdiplomac danas može odabrati odgovarajući skup polaznih pretpostavki… i proizvesti konzistentan model koji govori u prilog preporukama koje je unapred izabrao.” Ekonomija je u naredne četiri decenije dosta napredovala u tom smislu da se može reći, samo donekle u šali, da isti taj postdiplomac danas ne mora biti ni naročito promućuran.

Takođe, ekonomska istraživanja od 90-ih godina 20. veka postaju sve naglašenije primenjena i empirijska. Udeo akademskih članaka koji koriste empirijske podatke i izvode empirijske analize značajno je porastao u svim ekonomskim disciplinama, a danas premašuje 60 odsto u ekonomiji rada, razvojnoj ekonomiji, međunarodnoj ekonomiji, javnim finansijama i makroekonomiji. To je važan podatak, jer su sistematizovani empirijski podaci sredstvo disciplinovanja koje sprečava uticaj gotovih ideoloških receptura. Okretanje empirijski utemeljenim istraživanjima otežava dalju idolizaciju tržišta jer sprečava ignorisanje neprijatnih činjenica. Noviji empirijski radovi su pokazali, na primer, da međunarodna trgovina zaista proizvodi štetne posledice po određene lokalne zajednice; da uvođenje minimalne nadnice ne povećava nezaposlenost i da finansijska liberalizacija pre doprinosi generisanju kriza nego stvaranju ekonomskog rasta.

Naravno, ekonomija ima svoje univerzalije, kao što su tržišni podsticaji, jasna imovinska prava, sprovođenje ugovora, makroekonomska stabilnost i primeren zakonski okvir. Ta načela najvišeg reda vezuju se za efikasnost i smatra se da doprinose dobrim ekonomskim performansama. Ali ta načela se mogu prilagođavati gotovo beskonačnom broju različitih institucionalnih aranžmana koji se razlikuju po distributivnim ishodima i doprinosu opštem prosperitetu. Umesto jeftinih slogana da tržište uvek rešava sve probleme, naš recept nalaže komparativnu institucionalnu analizu ekonomskih performansi. Apstrakcije koje ekonomisti koriste da bi uočili složena institucionalna grupisanja pružaju praktičarima alatke koje im pomažu u formulisanju adekvatnih alternativa – od preciznih intervencija na poreskim zakonima do razvijenih vizija društva mogućeg u doba posle kapitalizma.

Razmotrimo najjednostavniju konfiguraciju tržišne ekonomije sa savršenom konkurencijom. Kada ekonomista na tabli nacrta dijagram ponude i tražnje, na njoj ne ostaje prostora za sve institucionalne preduslove na kojima te dve krive počivaju. Preduzeća raspolažu vlasničkim pravima i mogu izdejstvovati izvršavanje ugovora sa snabdevačima. Imaju pristup kreditima, mogu se osloniti na javnu infrastrukturu kao što su putna i elektro mreža, i zaštićena su od lopova i razbojnika. Njihovi radnici prihvataju uslove zaposlenja i svakog dana dolaze na posao. Potrošači imaju na raspolaganju sve informacije koje su im potrebne da naprave razuman izbor. Osnovano veruju da preduzeća ne postoje da bi ih varala. Postoji stabilna jedinica vrednosti koja je takođe sredstvo razmene prilikom prodaje i kupovine.

Tržišta, naravno, počivaju na institucijama; ona su “ugrađena” u institucije, rekao bi Karl Polanyi. Ali kako tačno te institucije treba da izgledaju? Uzmimo kao primer vlasnička prava. Prema Coaseovoj teoremi, sa stanovišta efikasnosti nevažno je kako su vlasnička prava alocirana, pod uslovom da troškovi transakcija ostaju ravni nuli. Postavljeni uslov je ovde veoma važan: troškovi transakcije su itekako važni. Zato moramo praviti izbore. Da li posao treba da pripada kompaniji? Ili radniku? Ili da bude neka kombinacija jednog i drugog? Možda bi i kompanija trebalo da pripada nekom trećem licu – lokalnoj upravi, na primer – koje bi imalo zadatak da osigurava kompatibilnost podsticaja za menadžere i radnike. 

Većini Amerikanaca to zvuči suludo, ali Kina je u takvom režimu vlasničkih prava ostvarila nezamislive stope rasta. Možda poslodavcima treba dati vlasnička prava (na određeni period) samo na onom delu novih sredstava koja su stvorili, dok bi se prethodno postojeća vrednost delila na ostale potražioce. I to zvuči suludo, dok se ne setimo da patentni sistem upravo tako funkcioniše – pružanjem inovatorima privremenih vlasničkih prava na novu “intelektualnu svojinu”. Možda država, u ime najšire javnosti, treba da zadrži deo vlasništva nad novim tehnologijama, budući da ogroman deo svake inovacije počiva na javnoj infrastrukturi (istraživanje i razvoj u javnom sektoru, visoko obrazovanje, pravni režim itd). Treba uzeti u obzir i problem distribucije, a sve će u krajnjoj liniji zavisiti od toga šta želimo da postignemo, kao i od kapaciteta lokalnog konteksta da to podrži.

Dok se trudimo da shvatimo nove stvarnosti koje proizvode digitalizacija i demografski trendovi, kao i njihove efekte na tržištu rada, pitanja koja se tiču alokacije vlasničkih prava između različitih potražilaca postaju veoma važna. U ovom slučaju ekonomija nema spremna rešenja i ne nudi gotove predloge distributivnih udela (kako odmeriti udele radnika, poslodavaca i države i koja proceduralna i deontološka ograničenja treba uvažiti u tom procesu). Ali može ponuditi alate potrebne da se procene mogući dobici i gubici i tako doprineti demokratskoj raspravi.

Istu vrstu neodređenosti pronalazimo i u svim drugim domenima državnih politika. Kakve institucije na tržištu rada mogu svesti nesigurnost zaposlenih na minimum, ne ugrožavajući pritom otvaranje novih radnih mesta? Kako osigurati potrebnu socijalnu zaštitu i istovremeno ne ugroziti ekonomske podsticaje? Kakav zakonodavni okvir osigurava finansijsku stabilnost, a pritom ne guši finansijske inovacije? Kakva monetarna i fiskalna pravila najviše odgovaraju otvorenoj privredi? Ekonomija nema spremne odgovore na ta pitanja. Ona može samo ukazivati na moguće ishode različitih aranžmana.

Raznolikost postojećih institucionalnih aranžmana je velika. Aranžmani koji se tiču socijalne zaštite i tržišta rada, na primer, značajno se razlikuju od jedne do druge zemlje razvijenog sveta, a Sjedinjene Države mogu mnogo naučiti iz eksperimenata u drugim državama. Takođe, institucionalna raznolikost nije ograničena već postojećim praksama. Možemo – i moramo – razvijati nove institucije. U laissez-faire sistemu nema ničega što garantuje ravnomeran rast i održivu globalizaciju. Zato treba razvijati politike i institucije koje će inkluzivan prosperitet učiniti dostižnim, a globalizaciju održivom – politički i ekonomski. Pored moćne teorijske mašinerije koja im omogućuje da o ovim pitanjima razmišljaju na visokom nivou apstrakcije, za ovaj zadatak je važna i maštovitost pripadnika ekonomskog esnafa.

                                                                                                 ***

Učesnici u našem projektu za ostvarivanje inkluzivnog prosperiteta su ljudi sa akademskim karijerama, specijalizovani za uobičajene ekonomske discipline. Neki od njih su radili za državu; ali većina nije. Neki su pisali za širu publiku; ali većina nije. To su istraživači koji veruju da je dobro promišljen istraživački rad neophodan za pronalaženje puta do inkluzivnog prosperiteta. Oni znaju da ne živimo u najboljem od svih svetova i da raspodela moći ima veliki uticaj na tržišne ishode.

U takvom svetu model konkurentnosti nije prava alatka za razumevanje problema i predlaganje rešenja. Umesto toga, treba potražiti alternativne modele. To nalaže orijentaciju na empirijske podatke, otvorenost uma i dobru meru skromnosti da bismo na vreme primetili granice svog znanja.

U predloženim politikama reflektovana su ekonomska razmišljanja i aktuelna saznanja o različitim nedostacima tržišta, od međunarodne trgovine do tržišta osiguranja, kapitala i rada. U tim predlozima se očituje uverenje da naše ekonomije operišu daleko od granice optimalnog odnosa pravičnosti i efikasnosti i da se aktuelnim politikama deli veliki broj “besplatnih ručkova” čijim eliminisanjem bismo se približili moralnijoj ekonomiji bez žrtvovanja (možda čak i uz unapređenje) prosperiteta. Ako ozbiljno shvatamo savremenu ekonomiju, treba se pomiriti s tim da ona traži dramatične strukturne promene u ekonomskom životu Amerike.

Mnogi od predloga uključuju intervencije koje bi trebalo da poboljšaju efikasnost i jednakost na tržištima za koja znamo da su nefunkcionalna, kao što su tržište rada, tržište novca, tržište osiguranja i tržište inovacija. Teorijske osnove tih nedostataka u funkcionisanju tržišta već su poznate, ali njihov značaj je tek nedavno i empirijski demonstriran.

Na primer, u debati o minimalnoj ceni rada malo je onih koji će tvrditi da je to efikasno sredstvo intervenisanja na tržištu na kojem nadnice već premašuju određeni nivo. Tržištu rada su zato potrebne neke druge institucije da bi se iskoristili oni besplatni ručkovi koje proizvode monopsonija (jedan kupac na tržištu) i drugi poremećaji upravo u onom segmentu tržišta kojem pripada najveći broj radnika. 

Arindrajit Dube predlaže uvođenje platnih saveta, slično australijskom sistemu, gde administratori ili tripartitni saveti pregovaraju o platama na nivou određenog sektora, zanimanja ili regiona, i tako određuju minimalne cene za čitav segment distribucije. On smatra da bi nejednakost nadnica tako značajno opala. Suresh Naidu istražuje tradicionalne američke radničke pokrete i način na koji se razvoj tržišnih mehanizama, eksperimenti i bihejvioralna ekonomija mogu iskoristiti da se prevlada problem kolektivnog delovanja sa kojim se sindikati danas suočavaju.

Anat Admati i Atif Mian naglašavaju sistemski rizik koji postojeća rešenja proizvode na tržištu kapitala. Mian razmatra ulogu koju su nejednakost i odliv kapitala iz zemalja bogatih naftom i Azije imali u stvaranju viškova slobodnog novca u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do pada realnih kamatnih stopa i povećalo sistemski rizik. On pokazuje kako nejednakost dovodi do nestabilnosti na finansijskim tržištima i ispituje pozadinu neodgovornog privatnog ugovaranja uzrokovanog eksternalijama na koje ugovorne strane ne obraćaju pažnju, ili određenim poreskim i regulatornim aranžmanima (na primer, procena rizika prema Bazelu III). Istražujući bankarski sektor, Admati pokazuje da su među svim finansijskim institucijama jedino banke prekomerno zadužene, zbog čega su izložene posebnom riziku i predstavljaju pretnju za stabilnost. Obojica autora predlažu regulatorna rešenja, pa tako Mian naglašava mogućnost da se servisiranje kreditnih obaveza uslovi opštim stanjem ekonomije, dok Admati daje prednost politikama obaveznih novčanih rezervi i poreskim reformama koje će zaduživanje učiniti manje privlačnim.

Neki od predloga odnose se na mogućnost proširenja državnog aparata na način koji je održiv i doprinosi prosperitetu. Predlog Gabriela Zucmana uključuje genijalno jednostavan izlaz iz spirale međunarodne trke u smanjivanju poreza na dobit da bi se privukle investicije multinacionalnih kompanija. Zucman predlaže da se multinacionalne kompanije oporezuju tako što će se njihova globalna dobit proporcionalno deliti i oporezivati u onim zemljama u kojima je ostvaren prihod od prodaje. Kompanije s lakoćom premeštaju dobit ili proizvodnju u zemlje koje im nude najniže poreske stope. Znatno je teže manipulisati tokovima novca od prodaje. Takva reforma bi omogućila da se oporezuju najveći dobitnici u procesu globalizacije, što je nužan uslov ako želimo da globalizacija bude održiva na duži rok.

Sandra Black i Jesse Rothstein koriste najbolja dostignuća moderne ekonomije da bi na nov način formulisali staru ideju: država ima dužnost da obezbeđuje javna dobra i socijalnu zaštitu. Socijalna zaštita neutrališe raširene i dobro poznate aberacije na tržištima osiguranja, nudeći državno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, kao i socijalno i zdravstveno osiguranje. Obrazovanje takođe zahteva angažovanje države, jer deca školu obično pohađaju znatno pre nego što njihovi roditelji dostignu najviši nivo zarade, a roditelji se ne mogu zaduživati na račun buduće zarade svoje dece. Koristi od obrazovanja protežu se daleko u budućnost i povezane su sa eksternalijama kao što su stopa kriminaliteta, građansko društvo i inovacije. Sve to govori u prilog uključivanju države u obezbeđivanje socijalne zaštite i obrazovanja.

Anton Korinek se bavi važnim pitanjem uticaja novih tehnologija na tržište rada i distribuciju dohotka. Usmerenost tehnološke promene nije spolja određena, tvrdi on, već zavisi od podsticaja koje pružaju tržišta i državna uprava. Moguće je da inovatori precenjuju društvenu cenu rada i previše ulažu u tehnologije koje zamenjuju ljudski rad. Države rutinski intervenišu na procesima inovacije – na primer, podsticanjem razvoja zelenih tehnologija. Korinek smatra da bi države isto tako trebalo da usmeravaju tehnologiju ka inovacijama koje imaju poželjna distributivna svojstva. Na primer, mogli bismo da promovišemo sisteme veštačke inteligencije koji dopunjavaju i osnažuju kognitivne sposobnosti radnika – kao i mehanizme koji će osigurati da radnicima pripadne deo stvorenog viška vrednosti. Korinek takođe smatra da bi zbog tehnoloških promena neelastične, komplementarne faktore proizvodnje kao što su zemlja ili specijalističke veštine trebalo oporezovati. On takođe tvrdi da su monopoli koje stvara patentni sistem po definiciji neegalitarni, jer dohodak preusmeravaju od potrošača ka vlasnicima preduzeća.

Rodrikov predlog je jedinstven po tome što nudi eksplicitno socijalno obrazloženje za uvođenje trgovinskih restrikcija, ne pokušavajući da protekcionizam zaogrne pozivanjem na eksternalije ili nedostatke u funkcionisanju tržišta. On pokazuje da trgovinski ugovori treba da sadrže odredbe koje će sprečiti “nepravičnu” konkurenciju i tvrdi da bi uvođenje “socijalnih kontrola” zemljama dalo mogućnost, opravdanu najširom podrškom javnosti, da od nadležnih trgovinskih vlasti zahtevaju uvođenje ograničenja radi očuvanja društvenog ugovora u zemlji. Taj predlog je karakterističan za usmerenje mnogih članova EfIP: spremnost da se ekonomska efikasnost iz udžbenika potčini drugim vrednostima, kao što su demokratska uprava i egalitarni odnosi u društvu. Takvi predlozi su na tragu Poloanyievih stavova: da bi dobro funkcionisala, ključna tržišta (uključujući tržišta rada, zemlje i kapitala) moraju se ugraditi u netržišne institucije, a “pravila igre” treba da definiše država.

Konačno, neki od predloga upućuju na poboljšanje netržišnih institucija korišćenjem ideja iz ekonomije. Demokratska politička ekonomija – u kojoj je uticaj ljudi na javne politike približno jednak, a do političkih preferencija se dolazi kroz otvorenu javnu debatu dobro informisanih učesnika – treba da se uzima u obzir u svim predlozima javnih politika za 2019. Mnoge dobre ideje propadaju zbog posebnih interesa koji kontrolišu državnu upravu ili zbog sistematski iskrivljenih prikaza u medijima. Ethan Kaplan koristi rezultate dvodecenijskog empirijskog istraživanja političke ekonomije i predlaže politike koje bi mogle promeniti odnos snaga u političkom životu SAD. Njegov predlog ilustruje snagu empirijske političke ekonomije u obliku u kojem se ona praktikuje na ekonomskim katedrama. Nalazi koje navodi pažljivo su izvedeni iz prirodno nastalih varijacija i ukazuju na politike koje bi mogle uravnotežiti odnos snaga u političkom predstavljanju i uvećati izlaznost ljudi na izbore. Neki od predloga ukazuju na faktore koji će ekonomistima pasti na pamet pre nego politikolozima: na primer, rast uticaja novca u situacijama kada je zastupljenost politike u medijima mala pokazuje da političari, kao racionalni akteri, prave kompromise u svojim reakcijama na pritiske novca i pritiske javnosti.

Mnogi od eseja ispituju kako asimetrija moći oblikuje savremenu ekonomiju. Mnogi ekonomisti ne žele da se bave distribucijom moći, jer smatraju da to ne može biti predmet naučnog istraživanja ili da ne spada u domen ekonomije. Naidu u svom eseju konstatuje da “pod uslovima savršene konkurencije i ravnomerne informisanosti nema trke za sticanjem moći”. Ali asimetrije između različitih grupa su velike: ko će imati veću moć u pregovorima o nadnicama i zaposlenju; ko ima tržišnu moć i ko dobija priliku da se nadmeće; ko može preći granicu, a ko je osuđen da ostane kod kuće; ko može da izbegne plaćanje poreza, a ko ne može; ko dobija priliku da definiše agendu trgovinskih ugovora i ko je iz tog procesa isključen; ko može da glasa i kome je pravo glasa praktično oduzeto. Neke od ovih asimetrija su proizvod tradicionalnih političkih neravnoteža; druge su izraz neravnoteže moći koja se na tržištu prirodno javlja zbog asimetrija u dostupnosti informacija ili barijera za pristup tržištu.

Politike kojima se takve asimetrije amortizuju imaju smisla, ne samo sa stanovišta distribucije već i unapređenja agregatnih ekonomskih performansi. Eseji o predlozima politika direktno pristupaju takvim asimetrijama i nude načine da se moć preraspodeli u korist ekonomskog razvoja. Sindikati i platni saveti mogu kontrolisati monopsoniju na tržištima rada (Naidu i Dube); kontrola finansijske globalizacije može uvećati fiskalne kapacitete država (Zucman); regulisanje privatnih finansija može sprečiti izbijanje novih kriza (Admati i Mian); davanje više moći radništvu može poboljšati trgovinske ugovore (Rodrik); a ograničavanje iznosa priloga za političke kampanje i olakšavanje glasanja za siromašne mogu vratiti odgovornost u politički sistem (Kaplan).

Pobrojani predlozi obuhvataju više tema – socijalnu politiku, oporezivanje, tržišta rada, finansijske propise, trgovinske ugovore, tehnologiju i izborna pravila – ali svakako ne sve. Mnoga važna područja ostala su netaknuta ili samo usputno pomenuta i čeka nas još mnogo posla. Ovi eseji (uskoro će stići i novi) samo su nacrti, a ne konačno uobličene formulacije predloga: nudimo ih kao dokaz da je ekonomija sposobna da proizvede relevantne i imaginativne ideje, te kao ohrabrenje drugim ekonomistima koji žele da daju svoj doprinos. Ponuđeni eseji su “dokaz inovativnosti koncepta” za tvrdnju da ekonomija može doprineti izgradnji društva koje će biti pravičnije i koje će težiti ostvarivanju svog maksimalnog produktivnog potencijala, ukratko, da ekonomija može služiti ciljevima inkluzivnog prosperiteta.

Suresh Naidu, Dani Rodrik, Gabriel Zucman, Boston Review, 15.02.2019.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 01.03.2019.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*