Glavni i odgovorni urednik beogradskog Danasa, jedinog slobodnog dnevnog lista u Srbiji, Dragoljub Petrović, rezimirajući proteklu godinu za avangaradu govori o predsjedniku, “Vučić ponavlja da je marljiv, da radi po petnaest, sedamnaest sati dnevno, pa mi nikako nije jasno kako, pored toliko posla, uspeva da prekontroliše šta ko piše na Twitteru, šta govori u nekoj emisiji, šta priča u kafani, kafiću, u sopstvenioj kući; kako stiže da se posvađa sa tviterašima, sa medijima, sa gostima iz inostranstva; da uređuje svoje tabloide i televizije, da spava na podu tokom pregovora u Briselu, da razgovara sa Vladimirom Putinom u četiri oka, a da opet zna šta je za to vreme govorio Ivica Dačič, ili neko od nas novinara. Kako?! Nije tajna da je, još od vremena kada je bio potrčko Vojislava Šešelja, Vučič opsednut službama i medijima. On informisanje razume kao jednoumlje”; o novinarskoj hrabrosti da se suprotstavi vlasti, “Uvek me iznervira kada me neko pita odakle mi hrabrost da tako govorim i pišem. To što radim ne doživljavam kao hrabrost. Ne mislim da sam preterano hrabar čovek; više sam tvrdoglav, volim da se inatim, ali to nema veze sa hrabrošću. Hoću da kažem da sam novinar koji radi svoj posao, ništa više”.
AVANGARDA: Predsjednika Vučića nikada niste pohvalili?
PETROVIĆ: Mislim da nikada nisam pohvalio ni jednog političara, posebno ne Vučiča, koji neprekidno sam sebe hvali. Za njega je sve što on radi “jedinstveno”, “najbolje”, “prvi put u novijoj istoriji” Srbije, Balkana, sveta... Reč je o čoveku opsednutom svojom veličninom, svojim mestom u istoriji, koji se neprekidno pita - šta će ostati iza mene.
Po čemu ćete pamtiti 2017. godinu? Glavni i odgovorni urednik beogradskog Danasa, jedinog slobodnog dnevnog lista u Srbiji, i kolumnista nekoliko regionalnih medija, Dragoljub Petrović, kaže da je, u političkom smislu, 2017. godinu obilježila pobjeda Aleksandra Vučića na predsjedničkim izborima.
“Vučič je tom pobedom zaokružio i formalizovao vlast i moć koju inače ima. Konačno je, dakle, sebe postavio na vrh piramide koja upravlja ovom zemljom – od republičkog do lokalnog nivoa. Što je, naravno, zastrašujuće”, kaže Petrović. “Pre Vučića, u Srbiji niko nije znao ko je na vlasti u lokalnim sredinama; sada ste praktično prinuđeni da znate ime šefa mesne zajednice, kućnog saveta ili ulaza. I to je postalo važno”.
AVANGARDA: Zašto je to važno?
PETROVIĆ: Zato što Vučić naprosto hoće svu vlast, zato što želi da pokaže da vlada svima – od politike, do medija, sporta, estrade… U Srbiji je danas sve u Vučićevim rukama: pojavljuje se kao bog sa neba, sve kontroliše, čak i letenje helikoptera.
AVANGARDA: Kakvo letenje helikoptera?
PETROVIĆ: Sećate se da je nedavno, tokom otvaranja neke fabrike, dok je stajao na bini i tobože slušao nekog investitora, svom saradniku rekao da proveri gde ide i šta tu radi helikopter koji je tog momenta proleteo. Ovaj je odmah morao da pozove kotrolu letenja i da predsedniku prenese informacije koje je dobio. Ako već nije u stanju da se uzdrži pred dvadeset novinara, pa mora da pita – šta radi helikopter, možete li zamisliti šta tek radi kada ga niko ne vidi?!
AVANGARDA: Dobro, šta radi kad ga niko ne vidi, šta mislite?
PETROVIĆ: Vučić ponavlja da je marljiv, da radi po petnaest, sedamnaest sati dnevno, pa mi nikako nije jasno kako, pored toliko posla, uspeva da prekontroliše šta ko piše na Twitteru, šta govori u nekoj emisiji, šta priča u kafani, kafiću, u sopstvenioj kući; kako stiže da se posvađa sa tviterašima, sa medijima, sa gostima iz inostranstva; da uređuje svoje tabloide i televizije, da spava na podu tokom pregovora u Briselu, da razgovara sa Vladimirom Putinom u četiri oka, a da opet zna šta je za to vreme govorio Ivica Dačič ili neko od nas novinara. Kako?!
Nije tajna da je, još od vremena kada je bio potrčko Vojislava Šešelja, Vučič opsednut službama i medijima. On informisanje razume kao jednoumlje.
AVANGARDA: Kada je predsednik Srbije bio Šešeljev potrčko?
PETROVIĆ: U vreme dok je bio u Srpskoj radikalnoj stranci. Vučić i ja smo generacija i veoma dobro se sećam da je, dok sam radio kao novinski izveštač sa izbora iz štaba SRS-a, svaki čas trčao kod Šešelja i prenosio mu informacije o broju dobijenih glasova koje su stizale sa terena. To je, dakle, bila njegova uloga. Nikada nije bio u prvom planu, na njega niko nikada nije naročito obraćao pažnju. Ko je uopšte računao sa tim da će Vučić jednoga dana postati to što je danas?! Nakon svih godina provedenih na poziciji potrčka i marginalca, Vučić se 2012. konačno dočepao vlasti i sada pokušava da od sebe napravi polubožanstvo. Čekao je dve decenije i njegova neutaživa želja za apsolutnom vlašću, za kontrolisanjem svega i svačega u tom smislu ne čudi. Međutim, ako jedan čovek u državi ima nameru da preuzme, ili ako preuzima sve što postoji, onda, izvinite, kod onih koji posmatraju i koji su žrtve to budi prilično nelagodne asocijacije.
AVANGARDA: Kakve?
PETROVIĆ: Društvo koje se na taj način gradi asocira na neki oblik fašizma. Što je, ponavljam, zastrašujuće!
Ako pogledamo metode i način na koji je Vučić uspeo da zavlada kompletnim političkim životom, videćemo da je to i posledica veoma perfidne kontrole javnog mnjenja.
AVANGARDA: Pomoću kontrolisanih medija predsjednik Vučić kontrliše javno mnjenje?
PETROVIĆ: Vučić veoma dobro zna da Danas, ili beogradske nedeljnike ne čita njegovo biračko telo; te ljude, dakle, ne interesuje ozbiljno novinarstvo, ozbiljni mediji, koje vlast, s tim u skladu, i ne želi da kontoliše. Ali zato želi da nas zadavi. I to svakodnevno pokušava. Istovremeno, privatne, komercijalne televizije sa nacionalnom pokrivenošću kontroliše, dajući im tu i tamo oduška u smisli emisije Zorana Kesića koja se emituje jednom sedmično i koja traje svega 24 minuta. Kesić je, baš kao što je to bio i Predrag Koraksić Corax u vreme Slobodana Miloševića, neka vrsta alibija, potvrde pred svetom da, eto, cenzure u Vučićevoj Srbiji tobože nema.
Pošto Vučić, ma koliko se trudio, naprosto ne može da podnese bilo koga ko se usudi da ga kritikuje, ili nedajbože ismejava, kao što to radi Zoran Kesić, na svojoj privatnoj propagandnoj televiziji, TV PINK, kako bi parirao Kesiću, postavio je emisiju u kojoj član njegove stranke Lav Pajkić, sin Nebojše Pajkića i Isidore Bjelice, kao režimski satiričar svake nedelje, umesto vlast, kritikuje, ismejava, vređa i linčuje opoziciju. Mislim da sličan primer nećete neći nigde u civilizovanom i demokratskom svetu.
Bilo kako bilo, Vučićeva strategija da na mesto RTS-a postavi PINK, a da Politiku zamijeni tabliodima pokazala se uspešnom.
AVANGARDA: Kada je PINK zamijenio RTS i postao lična televizija predsjednika Vučića?
PETROVIĆ: Od prvog dana Vučićevog dolaska na vlast. Međutim, tokom onih strašnih poplava 2014, PINK je i formalno zamenila ulogu sa javnim servisom Srbije. Izveštači PINK-a su se u to vreme, zaista, u svakom momentu javljali sa lica mesta, u stopu pratili državne funkcionere i Vučića, koji je shvatio da je bolje da pod svoju totalnu kontroli stavi PINK, kao tobože privatnu televiziju koja će ispunjavati svaku njegovu želju, a da se RTS-om kao javnim servisom bavi iz drugog plana – da ga kontoroliše, ali da mu povremeno dozvoli da ugosti i ponekog opozicionara.
Pored PINK-a, Vućić je preuzeo i HEPPY televiziju, koja je, zahvaljujući neprekidnim rijaliti programima, takođe veoma gledana. Na tom mediju Vučić gostuje kad hoće, koliko hoće, ne konsultujući glavnog urednika, svog privatnog novinara Milomira Marića.
“Kada Mariću neki gost u poslednjem momentu otkaže gostovanje, u emisiju mu uleće Vućić. Predsednik Srbije je uvek tu da popuni prazninu. On je Marićeva prva zamena”, zafrkava se Zoran Kesić.
Vučić je sa Marićem toliko blizak da u njegove emisije dovodi i članove svoje familije – mamu, tatu i ostale sa kojima onda javno polemiše.
AVANGARDA: Kako javno polemiše?
PETROVIĆ: Verujem da se sećate da je Vučič, u to vreme kandidat za predsednika Srbije, u jednom od intervjua Mariću koji traje dok se ne završi, bio pozvao tatu i mamu, koje je povremeno ispravljao, upadao im u reč, hvatao ih u lažima. Majci je, na primer, objašnjavao da je kada se rodio imao 2,4 kilograma, a ne 2,8 kako je ona rekla. On zna, seća se toga, za razliku od svoje majke.
Nezaboravni deo te sumanute emisije bio je i dečko u publici koji je iz čista mira pao u nesvest. Vučić je, naravno, prekinuo intervju, skočio da tom momku pomogne, baš kao što je, bez ikakvog ozbiljnog razloga, svojevremeno lično spašavao ono dete iz snežnih smetova, noseći ga na rukama. Sve ovo su, dakle, neverovatne stvari, teško objašnjive bilo kome ko ne živi u Srbiji.
Slobodan Milošević se retko pojavljivao u medijima – jednom i dvaput godišnje; ovaj doslovno ne silazi sa tv ekrana i sa naslovnih strana štampanih medija. Toliku samozaljubljenost, toliku sujetu nikada ni pre ni kasnije nisam video ni kod jednog političara.
AVANGARDA: Zašto ste odbili poziv televizije Pink da, zajedno sa još nekoliko glavnih urednika, učestvujete u novogodišnjem intervjuu predsjednika Vučića?
PETROVIĆ: Prvo, ne gostujem u emisijama televizije koja me linčuje i koja me, u otvorenim pismima koja potpisuje njen vlasnik, glavni urednik i direktor Žaljko Mitrović, najbrutalnije i najogavnije vređa. Kada smo, na primer, u Danasu objavili tekst o Andreju Vučiću, bratu predsednika Srbije, na Pinku su na svakih sat objavljivane najstrašnije uvrede i diskvalifikacije na moj račun. “Pokrivalica” za taj prilog bila je moja fotografija, koja je više ličila na poternicu za nekim okorelim kriminalcem. Istovremeno, u svim informativnim emisijama TV PINK toga su se dana smenjivali režimski analitičari poput Nebojše Krstića i ostalih, koji su objašnjavali da sam ja, Dragoljub Petrović, zapravo deo zavereničke grupe koja ima cilj da ubije Aleksandra Vučića. I, šta onda? Da gostujem u emisiji takve televiziji?!
Moja ćerka se tih dana unezverena vraćala iz škole, prepričavajući nam kako su joj njeni drugovi rekli da je njen tata bio na televiziji i da je uradio nešto strašno. Ta deca, koja idu u četvrti ili peti razred osnovne škole, razumela su da je otac njiihove drugarice glavni negativac u državi.
Ali, da ne zaboravim: u emisiju u kojoj je glavni gost bio Aleksandar Vučić nisam se pojavio zato što me niko tamo nije ni pozvao.
AVANGARDA: Kako Vas nije pozvao?
PETROVIĆ: Nije. U Informeru i u ostalim kontrolisanim tabloidima danima je objavljivano da sam pozvan da gostujem u “velikom novogodišnjem intervjuu predsednika Vučića”, ali da sam to odbio, jer sam se, eto, uplašio. Dan pred emitovanje intervjua u Danasu sam napisao tekst u kojem sam objasnio da taj poziv uopšte nisam ni dobio. Petnaest minuta nakon što se na internetu pojavilo prvo izdanje novina na čijoj je naslovnoj strani najavljen moj odgovor PINKU, od urednika te televizije dobio sam SMS poruku sa pitanjem da li želim da budem njihov gost. Naravno da nisam pristao.
Prvo, predsednik Srbije, koji se, navodno, bori za “normalnu i pristojnu” Srbiju, odlučuje da da novogodišnji intervju najnenormalnijoj i najnepristojnijoj televiziji u regionu, koja je istovremeno i njegov propagandni servis?! Drugo, zašto da idem u nameštenu emisiju u kojoj će Vučić da briljira, istovremeno nam ne dozvoljavajući da mu postavimo pitanje ili da, ako nam i dopusti, ne odgovori ni na jedno; u kojoj će da nas vređa, ponižava, mobinguje i sl, dok mi za to vreme glumimo fikuse, dekor koji dokazuje da je štampa u Srbiji slobodna?! Pa, takve nastupe smo do sada gledali više puta. Bilo je, nažalost, ljudi u Srbiji koji su pristali na tu ulogu i bili javno poniženi. Učestvovanje u toj vrsti emisija sa Vučićem je besmisleno. Uostalom, zašto ne da intervju Danasu, ili ne organizuje konferenciju sa glavnim urednicima redakcija u uslovima koji su ravnopravni ako već hoće da pokaže koliki je demokrata?
AVANGARDA: Čekajte, stalno nešto zakerate, ništa Vam ne valja… Zar Vas ne raduje to što živite u gradu koji ima najskuplju novogodišnju jelku na svijetu, koja košta čak 83.000 eura? Prirodna jelka, norveška omorika, dugačka dvadeset metara i postavljena ispred Rokfeler Centra u Njujorku, na primjer, košta svega 25.000 dolara.
PETROVIĆ: Novogodišnja jelka samo je vrh ludila koje se u Beogradu događa poslednjih godina i meseci. Ovde se i novogodišnja rasveta postavlja početkom oktobra, a skida krajem marta! Ima li sličnog slučaja u svetu?!
AVANGARDA: Zašto?
PETROVIĆ: Zato što je važno da sve svetli, da deluje bajkovito, iako znamo da nam je stvarnost daleko od bajke. Sve je lažni sjaj, imitacija... Pogledajte čuvenu muzičku fontanu na Slaviji, za čiju je izgradnju utrošen ogroman novac građana. I ona je najskuplja fontana te vrste u svetu, naravno. Kako se onda dogodilo da takva, najskuplja fontana na svetu, svega dva dana nakon što je otvorena bude – zatvorena, i to uz obrazloženje da iz nje sa strana curi voda. Zato je ograđena. Ali ne samo zbog toga: predsednik Srbije nam je objasnio da je fontana ograđena i zato da bi sprečila Beograđane da u njoj peru noge. Možete li da verujete?! Koliko znam, fontane služe da se ljudi okupljaju, da u nju bacaju novčiće, i sl. Čemu služi Vučićeva fontana?! To sami bog zna. Baš kao i Beograd na vodi, zbog kojih ovaj grad više ne liči na sebe. Kada prelazite preko Brankovog mosta, sa jedne strane možete videti Sabornu crkvu, spomenik Pobedniku, a sa druge – dve ludačke kule zbog kojih imate utisak da ste u Dubaiju, ne u Beogradu. Kada pitate zbog čega to rade, zašto staru tursku kaldrmu po kojoj se Skadarlija prepoznavala menjaju i taj deo Beograda popločavaju novim kamenom, dobijete odgovor da je to zbog turista. Kao da turisti dolaze u Beograd da bi videli Vučićeve solitere ili fontanu.
Novinar koji pokuša da postavi pitanje zašto se sve to radi, ko to plaća, iz čijeg džepa, automatski biva proglašen za stranog plaćenika, soroševca, vucibatinu, narkomana, i sl.
AVANGARDA: Da, ali ima novinara koji, uprkos etiketama koje spominjete, ta pitanja ipak postavljaju.
PETROVIĆ: Ima, naravno…. Znate, često gostujem na tribinama širom Srbije i uvek me iznervira kada me neko pita odakle mi hrabrost da tako govorim i pišem. To što radim ne doživljavam kao hrabrost. Ne mislim da sam preterano hrabar čovek; više sam tvrdoglav, volim da se inatim, ali to nema veze sa hrabrošću. Hoću da kažem da sam novinar koji radi svoj posao, ništa više. Novinarstvom sam počeo da se bavim u doba vlasti Slobodana Miloševića, i to u medijima koji nisu bili naklonjeni tadašnjem srpskom Voždu – u Borbi, Našoj borbi, NIN-u Gordane Suše… Pisao sam o Arkanu, na primer, koji je u to vreme bio komandant paravojnih jedinica i zvezda kriminalnog podzemlja, ali pisanje o njemu nisam doživljavao kao herojsko delo, nego kao posao. Izazov svakog novinara je da nešto otkrije, da objavi informaciju, da piše i kritikuje ljude koji imaju vlast i moć. Ponekad nekoga i pohvalim...
AVANGARDA: Predsjednika Vučića nikada niste pohvalili?
PETROVIĆ: Mislim da nikada nisam pohvalio ni jednog političara, posebno ne Vučiča, koji neprekidno sam sebe hvali. Za njega je sve što on radi “jedinstveno”, “najbolje”, “prvi put u novijoj istoriji” Srbije, Balkana, sveta... Reč je o čoveku opsednutom svojom veličninom, svojim mestom u istoriji, koji se neprekidno pita – šta će ostati iza mene.
AVANGARDA: I, šta mislite da će ostati?
PETROVIĆ: Vučić, zaista, sebe vidi kao važnu istorijsku ličnost, kao reformatora kojeg narod ne razume. Sebe upoređuje sa Titom, sa Zoranom Đinđićem, što normalnim ljudima često deluje tragikomično, ali… Moja majka stanuje u centru Beograda, na Terazijama, ima komšije koji kažu – nama Srbima je sam bog posao Vučića. Ne govorim, dakle, o Medveđi, Mionici ili nekoj periferiji; govorim o epicentru Beograda. Vučić je neke očajne, siromašne ljude, gubitnike tranzicije očito uspeo da uveri u to da je istorijska ličnost; zato se oni i ponašaju kao da su hipnotisani. Kako drugačije objasniti to da više veruju Vučićevoj propagandnoj mašineriji nego svojim očima?!
Doduše, sličnih hipnoza imali smo priliku da vidimo poslednjih dvadesetak godina – setite se samo kako su građani podržavali Slobodana Miloševića, ili Vojislava Koštunicu nakon 5. oktobra 2000. – pa znamo kako je to završilo.
Da Srbija ima odlučniju, bolju, organizovaniju opoziciju, stvari sigurno ne bi tako izgledale. Ovako… Nažalost, opozicione stranke u Srbiji nemaju drugu ideju osim – ua, Vučiću! Što ne pije vodu. Ne možete vi praviti plan za rušenje naprednjaka a da, izuzuzev pomenute, nemate ama baš ni jednu suvislu političku ideju. Da ne govorim o tome da nema ni ličnosti od autoriteta. Tačno, pojavio se Saša Janković, ali je njegov pokret ubrzo počeo da se raspada. Zašto? Zato što je reč o čoveku koji, očito, nema iskustva u politici, pa ne može da se snađe. Doduše, ima i nekih žutih minuta u svojim nastupima. Zašto bi on morao da tvituje, da se “grči” u nekom hotelu u Beču i da Pinku i Informeru tako daje povod da ga zafrkavaju? To je on sebi napravio, niko ga nije terao.
AVANGARDA: Predrag Koraksić Corax kaže da će i 2018. biti Vučića. Hoće li građani to preživjeti?
PETROVIĆ: Valjda hoće. Preživeli smo mi i devedesete, pa se nadam da ćemo i ove koje nam je pojeo Vučić. Tačno je da građani polako počinju da pucaju, da sve teže podnose pritisak, da počinju da mrze i Vučića i njegovu vlast… Govorim o ljudima kojoj dolaze iz različitih slojeva društva, koji teško žive i nije im dobro dok slušaju priče o boljem životu, o najvećem BDP-u u regionu, koji je, uzgred, najniži, o većim platama i penzijama, o tome da su lenji i neradnici… Samo se u bajkama koje nameće vlast ovde dobro živi. To igranje sa sudbinama ljudi, to ruganje sa istinom, sa pravdom, sa stvarnošću može da bude opasno. Sve je neprirodno, ali mi se izgleda na to polako privikavamo. Kao kuvane žabe. Ali, preživećemo. Valjda…
