Šta će nama Tolimir?

: Nemanja Stjepanović

Ali to je benigna igranka u poređenju sa jednim detaljem koji je prošao skoro neopaženo. Ministar pravde Nikola Selaković je saopštio, a premijer Aleksandar Vučić potvrdio da je Srbija od suda u Hagu, ponovo poverljivim dopisom, tražila da joj na lečenje pošalje Zdravka Tolimira. Zahtev je upućen u oktobru prošle godine, a Tribunal, kaže se, nije odgovorio, pa se i to uzima kao izraz nepoštovanja Srbije
Svako ko je dva puta u životu zavirio u sudnicu Haškog tribunala zna da su učesnici u tamošnjim procesima obavezni da se drže teme i odgovaraju na pitanja sudija, a ne da pričaju šta im i kada padne na pamet. Najvišim srpskim zvaničnicima to izgleda nije jasno. Zbog odluke holandskog sudije Alfonsa Orija da predstavniku Vlade Srbije Saši Obradoviću ne dopusti da govori van teme, oštrim izjavama reagovali su ministri Selaković, Vulin i Ljajić, a mini antihašku kampanju začinio je premijer Aleksandar Vučić. Ako bi se nepoznavanje pravila suda u Hagu moglo oprostiti ministrima, za premijera nema opravdanja, budući da je kao istaknuti član pravnog tima Vojislava Šešelja makar njegovo suđenje do političkog razlaza pomno pratio i zna šta se u sudnici sme a šta ne.

Vučić i njegovi ministri od Tribunala i sudije Orija traže da „nauče da poštuju Srbiju“. Ne kaže se izričito u čemu se ogleda nepoštovanje, ali je jasno da je reakcija, a najavljena je i protestna nota Tribunalu, izazvana odlukom sudije da Obradoviću ne dozvoli da naširoko objasni zbog čega radikalska trojka – Petar Jojić, Jovo Ostojić i Vjerica Radeta – nije uhapšena, nego mu je naloženo da kaže šta se preduzima da se to desi. Nejasno je zašto je odluka sudskog veća da se striktno drži procedure izazvala tako ogorčenu reakciju najviših srpskih zvaničnika. Kao da postoji neki skriveni razlog za ljutnju.

Možda su premijeru i njegovim saradnicima popustili živci jer je pitanje odbeglih radikala iz tajne prešlo u javnu sferu i tu se zateklo praktično usred predizborne kampanje, kad mu vreme nije. Do prošlog decembra je, naime, optužnica bila sklonjena od očiju javnosti, baš kao i prepiska između Srbije i Tribunala na temu privođenja pravdi troje optuženih. Vlast je očito odlučna da, umesto saradnje, zaoštri odnose sa Hagom, pa dokle stigne… bar do kraja predizborne kampanje.

Ali to je benigna igranka u poređenju sa jednim detaljem koji je prošao skoro neopaženo. Ministar pravde Nikola Selaković je saopštio, a premijer Aleksandar Vučić potvrdio da je Srbija od suda u Hagu, ponovo poverljivim dopisom, tražila da joj na lečenje pošalje Zdravka Tolimira. Zahtev je upućen u oktobru prošle godine, a Tribunal, kaže se, nije odgovorio, pa se i to uzima kao izraz nepoštovanja Srbije.

„Život gospodina Zdravka Tolimira daleko je važniji od zahteva Haškog tribunala i neko mora da nam pruži odgovor na pitanje zašto je umro u pritvoru“. To je, ako su mediji korektno preneli, izjavio premijer Vučić.

Odgovor zapravo nije naročito komplikovan. Tolimir je umro jer je bio bolestan. U teškom stanju je u junu 2007. godine stigao u Hag. Bilo je pitanje hoće li dočekati početak a kamoli kraj suđenja. U Hagu mu je pružena sva moguća zdravstvena nega, pa je poživeo do izricanja konačne presude i još malo posle, ukupno osam i po godina od dolaska.

Mnogo je teže odgovoriti na pitanje – a šta će nama Tolimir?

Tokom celog rata u BiH taj general je kao bezbednjak i obaveštajac Glavnog štaba bio desna ruka komandanta vojske bosanskih Srba Ratka Mladića, a posebno se istakao u julu 1995. godine u napadima na enklave Srebrenicu i Žepu. Bio je na čelu bezbednosno-obaveštajne linije preko koje su vršene organizovane egzekucije hiljada srebreničkih muškaraca i dečaka, a ostatak bošnjačkog stanovništva proteran, sa ciljem da se nesrpsko stanovništvo tog dela BiH uništi. Tako kaže presuda. Osuđen je pravosnažno na kaznu doživotnog zatvora zbog genocida, udruživanja radi vršenja genocida, istrebljenja, progona i prisilnog premeštanja stanovništva Srebrenice i Žepe.

Republika Srbija dakle čini sve da isposluje privremenu (a u suštini doživotnu) slobodu za osuđenika za najteže zločine koji se u istoriji čovečanstva mogu zamisliti, a u isto vreme ne isporučuje optužene za, kako je premijer procenio, „mala dela“ za koja je, recimo uzgred, predviđena kazna do sedam godina zatvora, a ne do tri, kako je on saopštio.

Sada kada smo upoznali „gospodina Zdravka Tolimira“, možemo slobodno reći da je pominjanje njegovog imena i prava na život u rečenici u kojoj se ne upotrebi reč „genocid“ i ne navede brojka od preko 8.000 streljanih muškaraca i dečaka u najmanju ruku nemoralno. I ne samo to. Preduzimanje koraka za dobrobit osuđenog generala jasan je signal da današnja Srbija ceni njegove ratne zasluge i prašta mu, ako ne i odobrava, ulogu u srebreničkom masakru.

Premijer Vučić javno će uvek osuditi događaje u i oko Srebrenice iz jula 1995. godine (mada ih neće nazvati genocidom). Otići će na komemoraciju bošnjačkim žrtvama, skrušeno primiti cvet od srebreničke majke, pognuti glavu dok se govori o zločinu. A onda će, kojih pola godine kasnije, učiniti sve da pomogne jednom od ključnih organizatora masakra i zaratiti sa Tribunalom zbog troje radikala. Jedno lice pokazuje se pred međunarodnom zajednicom, drugo pred glasačkim telom. Kako se to zove? Licemerje.

(Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo)

Peščanik.net, 12.02.2016.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi