Dogodine nas čeka još jedno važno sećanje, a to su brojni protesti iz 1968, koji su bili i globalni a imali su i svoje lokalne specifičnosti. Duh kontrakulture se širio svetom, protiv različitih bauka, i liberalno-demokratskih i marksističkih i uslovno rečeno nacionalističkih. Nekad se tražilo više Marksa, negde manje, ili pak nikako ili na drugačiji način kroz leća mladog Marksa. Napadao se imperijalizam ali se tu i tamo pozivalo i na naciju – tj. na sećanja kada je ona bila slobodna i demokratska. No, sva ova pozivanja su u svojoj biti bila antidogmatska, i u zavisnosti od konteksta apel je bio upućivan za više slobode s onu stranu sistema i njegovih nametnutih nužnosti, svesnih i nesvesnih laži i (samo)obmana. Tako je jedna od parola demonstracija u Parizu bila “Mašta na vlast”.

U zemlji bez mašte

Imajući u vidu u kakvom nemaštovitom svetu, a još više u kakvoj zemlji živimo, može se očekivati da se i ovo sećanje protera u još jedan zaborav, tačnije podsvest, s tim da se ono što se gura u podsvest ipak kad tad vrati kroz različite što psihološke što društveno-političke mehanizme. Negacija je glavna dijalektika bh. društva, iz koje se ne rađa ama baš nikakav hegelijanski novi kvalitet, nikakva nova sinteza.

Negiranje ljudskih prava, negiranje zločina i genocida, nasilje nad određenim grupama radi negiranja njihovog digniteta se stalno kovitla u nama i oko nas. Svakolika otupljujuća  nesvesnost, nemoć ideje da postane sama sebe svesna i proizvede realan učinak ipak preti da se violentno vrati kroz podsvest, s mogućnošću da proširi ali i suzi preostale niše naših sloboda.  

Budući da su protesti iz 1968. kod nas nosili prefiks studentski, postavlja se pitanje da li ova grupa može biti nosilac bilo kakvog, posebno kreativnog sećanja na ’68. Kad začeprkamo ne puno unazad, studentskih protesta je, uprkos generalnoj letargičnosti akademske zajednice bilo u BiH. npr. 2016. protesti za Selmu i Editu, dve tragično nastradale studentice Filozofskog fakulteta u Sarajevu, čiji je život nasilno pogažen autom pojedinca koji je od ranije bio poznat istražnim organima. Iako nije došlo do smene nadležnih, ipak je došlo do hapšenja izazivača ove tragedije koji se pokušao sakriti u susednoj Srbiji.

Po svom učinku su svakako značajni protesti iz 2012., na kojima su studenti tražili poboljšanje obrazovnog sistema i uključivanje u Erazmus + projekat. Iako je na ove proteste izašao mali broj studenata i profesora, vlasti su ipak popustile pred zahtevima koji su bili upućeni iz svih akademskih centara u BiH. U svom strahu od mlađih i obrazovanijih ipak se nisu usudile da se skroz “ogole” u svojim igrama proizvodnje svakolike negacije, destrukcije i zatupljenosti.

Mašta protiv vlasti!

U bh. kontekstu kao i da dalje živi sećanje na tzv. februarske proteste 2014, mada uloga studenata u istima nikada nije bila iskristalisana. Protesti su započeli kao radnički, pa dobili zamajac opštenarodnih u univerzalnom smislu, ali su ih vlasti uspešno etnificirale, federalizirale tj. kantonizirale. U javnosti je nekako više bio prisutan kritički glas, doduše male grupe univerzitetskih profesora, a učešće mladih se kroz medijski spin poistovećivalo sa paljevinama, nasiljem i huliganstvom.

Različita istraživanja stavova studenata su upućivala da studenti razumeju razloge protesta, ali da ne opravdavaju metode, iako su se možda po prvi put vlast, odnosno vlasti uplašile građana Bosne i Hercegovine. Protesti su bili jasan glas protiv vlasti kao takve – koja je ništa do bedni zbir korupcionašenja, malverzacija, ucena i svađa bez ikakve idejne pozadine.

Na ovu negaciju idejnosti vlastodržaca odgovorilo sa i eksperimentima sa neposrednom demokratijom, plenumima, radnim grupama, maštovitim parolama kroz koje se pomaljalo ono građansko, koje ipak nije bilo dovoljno studentsko. I dok se kod nas, sada već daleke 1968. uzvikivalo “Studenti, radnici” sada, u zemlji nerada, gde je uspeh imati posao i što manje raditi i gde velika armija obrazovanih ne može da se nada ikakvom radu, tj. šansi za rad, takva parola kao da i nije mogla da se iskristališe.

Mašta uz vlast

Biti uz vlast, ne znači i biti nemaštovit. Tako su npr. avgusta 2017. studenti tačnije Unija studenata iz Banja Luke odbila da se priključe protestu pod nazivom “Zatvori škole kupi audi” organizovanom od strane NGO ReStart, a povod je bila kupovina skupog automobila za “potrebe” ministra prosvjete i kulture RS. Obrazloženju nije nedostajalo bar prozaične maštovitosti: “Auto je kupljen po zakonu, a unija se bavi prvenstveno visokim obrazovanjem!” I nedavni protesti i tzv. upad u Rektorat zbog prakse seksualnih ucena na fakultetu i ostavka rektora Mataruge se u javnosti tumači kao kohabitacija sa vladajućim strukturama koje su takvu ostavku i priželjkivale.

No, dok su nakon hapšenja “đenerala” Mladića studenti u RSu navodno spontano organizovali proteste podrške uhapšenom za nebrojane ratne zločine, nakon izricanja presude sličnih protesta nije bilo. Ostao je samo muk i poneki komentar negodovanja, uprkos grlatosti zvaničnika iz RS-a. U Sarajevu su studenti pozdravili presudu, ali bez velike euforije, uz izraz poštovanja prema žrtvama i neskrivene nade da treba gledati napred i graditi budućnost i nove mostove zajedništva. Uz ili bez vlasti. I pomaljanja možda drugačije mašte, u susret nekom novom sećanju na pola veka od 1968. Iako je to leto bilo varljivo, ne znači da treba da se zavaravamo. No, to opet ne znači da ne možemo da se setimo još jedne poznate sintagme iz tog perioda: “Budimo realni, tražimo nemoguće!”