Oportunizam levičarenja na ovdašnjim prostorima je više nego očigledan, pogotovo kad ukrstimo vremensku trijadu juče, danas, sutra. No, on se teži predstaviti i kao utopistički. Doduše, ne u etimološkom smislu da je utopija mesto koga nema (u-ne; topos-mesto), već da je utopija viša refleksija na ružnu, lošu pa i banalnu svakodnevnicu, pa samim tim i nije skroz utopistička.

Tako je Miloševićev SPS svoj oportunizam iskazivao kroz spregu sa nacionalizmom, koji je u određenim fazama režima bio i nacionalsocijalistički. Frustracije radnika zbog malih plata (u relativnom smislu) i izneverenih očekivanja, nedovoljnog samoupravljanja i self-menadžerije su se izjednačile sa nacionalnom srpskom frustracijom – svi Srbi u jednoj državi! Na taj način se oportunistički dobila apsolutna većina na prvim “slobodnim” izborima, i u zovu antibirokratske revolucije protiv levog elitizma oportunizmu je dat kao začin i utopijski element – neki oblik kritizerstva realsocijaliza u ime pravog, primordijalnog levog.

Kako je primordijalno u biti etnicizirano jer je predpolitičko, nikakva utopija nije mogla politički spasiti pa makar i začiniti ovakvu bemislenu idejnost po sistemu odozgo, jer i začin se sipa odozgo. Ova srpska verzija američkog poluzačinjenog melting pota, topljenja svih ideja i ekstremno levih i ekstremno desnih je završila u, Gebelsovim jezikom rečeno, totalnom ratu. Kao da ništa nije naučeno npr. od komunista iz drugih zemalja istočne i centralne Evrope, koji su kroz pregovore sa opozicijom došli do kakvog takvog rešenja. Njihova parola je bila ko nije protiv nas taj je sa nama, pa se došlo do nekakvog konsenzusa, dok su Miloševićevi uporno ponavljali ko nije sa nama, taj je protiv nas upirući pretećim prstom u druge republike bivše Jugoslavije i pro-liberalne opozicione krugove u Srbiji.

Čvrstorukaši i reformisti

Kada je reč o bh. levičarima oni su se našli u nekakvom čudu što su pobedili desničari na prvim “demokratskim” izborima. Jer, BiH je sa nebrojanim žrtvama, čuvenim bitkama iz partizanskih epopeja bila kolevka našeg visočanstva levičanstva. Možda su u sebi proklinjali što nacionalne stranke nisu stavljene van zakona, manje zbog ideje a više zbog oportunizma i gubitka vlasti, ali se klupko već daleko odmotalo. Tome je doprinela svakako i razjedinjenost levice na čvrstorukaše i reformiste, pa je bitka već unapred bila osuđena na propast. Iako su čvrstorukaši, doduše prekasno, želeli da pokažu da su reformisti, mada tu sintagmu izbegavaju da upotrebljavaju iz dobro poznatih razloga.

Hrvatski levičari su svoj oportunizam obukli u pragmatizam. Prvo nacionalna država, lijepa naša, pa onda radnička prava i sl. marifetluci. Tome je svakako doprineo i tzv. mit o hrvatskom proljeću, koji je bio malo levičarski – veća ravnopravnost republika u ime leve ideje federalizma, ali i desničarski – lijepa naša ipak treba da bude više hrvatska da bi bila još “lepša” (a što pokazuje npr. deklaracija o položaju hrvatskog jezika iz 1967.).

I ovo se završilo u hrvatskom melting potu gde se nije znalo šta je levo a šta desno. Šačica poštenih levičara, uključujući Račana i grupicu poštene inteligencije se tako našla na marginalnoj poziciji i izabrala bezbedno kritizerstvo u okolnostima rata i agresije. S naznakom da se, ipak, nije odrekla ideje socijalne pravde koja će kasnije biti manje-više zatrta nakon dolaska nove leve generacije političara koja skoro pa i da ne baštini nikakvo sećanje na socijalističku utopiju. Sve pod plaštom da ne treba trošiti energiju na rasprave gde je socijaldemokratija u savremenom društvu i da se treba orijentisati na konkretne poteze, a što je često isticao nekadašnji predsednik SDP-a Zoran Milanović.

Kleptokapitalizam

Danas je levica opet u nekakvog čudu. U Srbiji su je davno kooptirali “reformisani” socijalisti i julovci, na čelu sa Dačićem i Vulinom. S tim da su nekad žarili i palili, dok se sad moraju prikloniti gospodaru Vučiću i postati stoprocentni oportunisti. U Hrvatskoj, pak, na delu je EU oportunizam. Prvo EU standardi, liberalizacija tržišta pa će i našim tzv. nižim slojevima u koje se levica i dalje kune kad tad biti bolje. Izlaz kakav takav u postojećem ekonomskom kontekstu je periferija – u zemlje evropske periferije npr. uz minimum kontrole možemo nesmetano izvoziti svoje proizvode čime je zakopan levi internacionalizam, mada ga novi apeli hrvatskog SDP-a ipek nekako prizivaju.

Posebno u kontekstu revizije prošlosti koja je u Hrvatskoj u punom jeku i kleptokapitalizma. Jer, kao što je predsednik SDP-a Hrvatske Davor Bernardić primetio: “Dojam je kada se pred Europom pokušavate prikazati kao moderni, umiveni, europski političar, a stvarnost je kada u Hrvatskoj pokušavate revidirati povijest i zatrti antifašizam. Dojam je kada pokušavaš prikazati da je u Agrokoru sve dobro i da se upravlja krizom, a stvarnost je kada do sada ne znaš i nisi objavio ni jedan jedini podatak iz te kompanije, kada se skriva istina od javnosti i ne pristaješ na povjerenstvo oko Agrokora koje bi trebalo rasvijetliti stvarnost...”

Istina je istorijska ali i ovovremena u pežorativnom smislu, pa da spasimo ideju treba je ukrsititi vremenski radi pravog i kakvog takvog ideološkog preživljavanja. No, problem je u tome što nema nikakve kritike i samokritike, omiljenog pojma nekadašnjih jugosloveskih i ino levičara. Tako u slučaju SDP-a Hrvatske nema pitanja o vlastitom samodoprinosu pobedi tzv. umivenih, profašističkih ideja. I revizija programa SDP BiH iz 2002. je tako najviše posvećena pravdanju samih sebe i to na nekoliko strana, a što prevazilazi obime tipičnih partijskih programa. Ističe se da se baštini ono najbolje iz ranijih perioda, levih ideja od Austro-Ugarske preko NOB-a, pa do dan-danas, bez kritičke refleksije gde se ne-levo skrenulo da se one ne ostvare.

Kvazi-ljevičari

Hrvatski levičari će biti pri tom malo veći oportunisti – koristiće češće pojmove npr. marginalne grupe, a mnogo manje zastarele sintagme radništvo, seljaštvo, penzioneri i sl. S naznakom da, ipak, mogu biti u pravu, jer možeš biti marginalac iako ne pripadaš navedenim skupinama. Iz tih razloga njihov oportunizam daje i konkretna rešanja. U ovdašnjim izopačenjima, sasvim je moguće da neko bude siromašan hirurg, a neko bogat penzioner iako do penzije nije došao skoro pa nikakvim, a kamoli poštenim radom.

Kvazi-levičari iz Srbije su stoga  bez premca. Konkretna rešenja za njih su jedino borba protiv npr. smanjenja penzija, ali ne iz idejnih razloga već zbog straha od gubitka sigurnih glasova. NOB su skoro pa proganali iz sećanja osim na izanđalim proslavama nekog praznika ili jubileja, čisto da bi se tu i tamo pojavili na nekom javnom događaju koji je navodno samo “njihov”.

No, s druge strane, neće dovesti u pitanje državni projekat mirenja partizana i četnika, pod krinkom da su i poslednji bili nekakvi marginalci i žrtve (žrtve pogrešnih ideja i istorijskih zabluda, prekih suđenja, i sl.), a ono “pravo” levo brani ono marginalno. Na taj način su svoje levičarenje ušminkali u lažno, društveno-poželjno umerenjaštvo, pa mogu biti zahvalni koalicijski partneri oportunisti svakoj vlasti. Na to lako nasedaju i bh. levičari zbog svog dokazanog i nikad temeljno propitanog poimanja patriotizma, u Hrvatskoj, pak, u manjoj meri zbog jasnije profilacije i fragmentacije političkog spektra.

Juče i danas, a izgleda i sutra.