Intervju predsednika vlade Aleksandra Vučića u ulozi kandidata za predsednika republike na nacionalnom javnom servisu izgleda da nije impresionirao tekućeg predsednika republike Tomislava Nikolića. Nikolić je sledećeg dana mirno poručio da će se i on kandidovati za još jedan mandat. Sve argumente koje je predsedništvo SNS-a iznelo u prilog kandidata Vučića, Nikolić je spokojno odbacio. Možemo sad da pretpostavimo, ili da Nikolić ne haje za državno (čitaj – partijsko) jedinstvo i stabilnost Srbije, ili da stranka na vlasti laže kada upozorava da “snage prošlosti” ugrožavaju državu. Biće da je istina ipak negde drugde – najveća opasnost po Srbiju u ovom trenutku upravo su Nikolić i Vučić zajedno sa svojom strankom.

Dok je na površini (ili na vrhu) muk, treba pretpostaviti da je iza kulisa u toku borba (možda i fizička) za premoć u državnim i stranačkim telima između frakcija bivšeg i sadašnjeg predsednika SNS-a. Tako ova dvojica predsednika jasno demonstriraju koliko im je zaista “na srcu” interes građana i države na čijem su čelu. Dok se ta borba ne okonča, iskoristimo trenutni (prividni) mir da još jednom pogledamo kako stoje stvari u vezi sa predstojećim izborima i kako tekuća stranačka (državna) kriza može uticati na njihov ishod.

Podsetimo, biračko telo u Srbiji deli se na dve polovine – na pristalice demokratskih snaga i glasače starog režima. Obe opcije mogu računati na oko maksimalnih 2,4 miliona glasova. Prelazak glasača iz jednog od ova dva velika politička tabora u drugi malo je verovatan. Stoga izbore dobija onaj blok koji motiviše više svojih birača da izađu i glasaju. Problem demokratskih snaga od izbora 2012. nadalje je to što veliki broj njihovih pristalica odbija da ponovo uđe u izbornu utakmicu. U isto vreme, stranke starog režima mobilišu svoje glasače i tako za redom dobijaju parlamentarne izbore 2014. i 2016. To praktično znači da je glavni zadatak demokratskih snaga na predstojećim izborima da vrate svoje birače u izborni proces.

Treba računati i na zbrku u njihovim redovima, te na podele koje će neke glasače odvratiti od izbora. (Recimo, krajnje je nepredvidljivo kako će glasati članovi i simpatizeri SPS-a.) Predsedničko rivalstvo između Vučića i Nikolića pokazuje da nijednom od njih dvojice država u koju se zaklinju nije na prvom mestu – obojica vode računa isključivo o svojim sebičnim interesima

Jedan uslov za to je već ispunjen. Saša Janković u izbornu utakmicu ulazi bez tereta odgovornosti za promašaje i propuste demokratskih vlasti od 2000. do 2012. godine. To ga čini privlačnim kandidatom za dosadašnje – nazovimo ih tako – demokratske apstinente. Pored toga, Saša Janković i Vuk Jeremić praktično pokrivaju čitav opseg opcija za koje se opredeljuju pristalice demokratskih snaga. Drugi uslov je takođe ispunjen – podrška demokratskih snaga ne sme se deliti na više od dva kandidata, kao što nije dobro ni da u utakmicu uđe samo jedan njihov kandidat.

Za prvi krug je važno da se mobiliše svih 2,4 miliona birača na strani demokratske opcije, a to jedan kandidat nikako ne može da uradi. Ta mobilizacija je važna i da bi se izbegla pobeda u prvom krugu kandidata suparničkog tabora. Jedan kandidat opozicije od prvog kruga izbora bi praktično napravio drugi krug – nema nijednog razloga da se demokratske snage upuštaju u taj rizik. Ostaje, konačno, i treći uslov – uveriti birače da je pobeda demokratskih snaga moguća.

Sve što važi za jedan politički blok, budući da je reč o podeli na pola, važi i za suparnički. I za predstavnike starog režima je važno da mobilišu svoje glasače i da spreče podelu svojih glasova na više od dva kandidata u prvom krugu. Treba odmah reći i da samo jedan kandidat starog režima nije velika pretnja za demokratske snage – kako to ovih dana predstavljaju pojedini tobožnji opozicionari i komentatori. I za jednog kandidata starog režima prevelik je zalogaj da u prvom krugu uzme više od pola glasova ako se pokrenu pristalice demokratskih snaga. Najava tekućeg predsednika republike da se nadmeće za još jedan mandat dodatno komplikuje stvari na toj drugoj strani.

Saša Janković u izbornu utakmicu ulazi bez tereta odgovornosti za promašaje i propuste demokratskih vlasti od 2000. do 2012. godine. To ga čini privlačnim kandidatom za dosadašnje – nazovimo ih tako – demokratske apstinente. Pored toga, Saša Janković i Vuk Jeremić praktično pokrivaju čitav opseg opcija za koje se opredeljuju pristalice demokratskih snaga

Ako na izbore zaista izađu sva tri kandidata SNS+ (dakle, radikala i novoradikala), to smanjuje šanse svakog od njih da uđu u drugi krug. Verovatnoća da se u drugom krugu nađu dvojica od njih trojice praktično ne postoji ako birači demokratskih snaga glasaju u punom kapacitetu (ponovimo još jednom: ima ih, a to potvrđuju rezultati predsedničkih izbora od 2000. naovamo, preko 2 miliona) za jednog od dvojice svojih kandidata. S druge strane, i uz maksimalnu mobilizaciju glasača starog režima, njihovi glasovi deliće se na trojicu kandidata, što čini nemogućom pobedu u prvom krugu i plasman dvojice njih u drugi krug.

Pored toga, treba računati i na zbrku u njihovim redovima, te na podele koje će neke glasače odvratiti od izbora. (Recimo, krajnje je nepredvidljivo kako će glasati članovi i simpatizeri SPS-a.) Predsedničko rivalstvo između Vučića i Nikolića pokazuje da nijednom od njih dvojice država u koju se zaklinju nije na prvom mestu – obojica vode računa isključivo o svojim sebičnim interesima. Ako je i bilo nekih patriotskih glasača na toj strani, ovaj sukob bi trebalo da ih osvesti i uveri da od patriotizma tu nema ni traga. Ali, time neka se bave akteri na toj strani. Za demokratske snage je važno da im Nikolićeva kandidatura uvećava šanse i to je jedina poruka koju u vezi sa tim treba da pošalju svojim pristalicama.

(Peščanik, 16.2.2017.)