Regionalno takmičenje u naoružanju

: Nemanja Stjepanović

Nisu se nama 1995. i 1999. godina “dogodile”, nego su one posledica prethodnih dešavanja na koja smo “mi” imali presudan uticaj. Nismo “mi” 1995. i 1999. godine “doživeli sudbinu”, nego smo sudbinu prethodno izazivali, pre svega činjenjem nedela drugima i pokušajima da ostvarimo san o dominaciji u regionu i stvaranju Velike Srbije
Stižu avioni iz Rusije, koliko će koštati još uvek niko ne zna, a premijer Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da će Srbija sa “10 najmoćnijih letelica kao što su migovi u narednih 14 godina biti apsolutno prva u regionu”. Niko ne zna zašto baš u narednih 14 godina, niti je poznato kada je počelo regionalno takmičenje u naoružanju. Nejasno je jesu li letelice “najmoćnije” i kada su polovne – jedino što se sada zna je motiv da se do njih dođe: “Da naš narod nikada više ne doživi sudbinu kakvu je doživljavao 1995. i 1999. godine.”

Pominjući godine, premijer očito misli na operaciju Oluja i vazdušnu NATO intervenciju na Srbiju, sugerišući (i nije mu prvi put) da su to događaji koji su u najvećoj meri obeležili ratnu prošlost bivše Jugoslavije. Zapravo se sugeriše da je rat u Hrvatskoj počeo i završio se Olujom, da je NATO intervencija došla niotkuda i ni zbog čega, da su Srbi ako ne jedine onda najveće žrtve ratova i da nema odgovornosti beogradskog režima Slobodana Miloševića i njemu odanih srpskih rukovodstava po okolnim zemljama za vođenje ratova devedesetih. Ništa od toga nije tačno, ali većina ljudi u Srbiji misli da se baš tako događalo. Znači, mit.

Kako je došlo do Oluje u avgustu 1995. godine? Ne tako što je nekome iznenada i ni zbog čega palo na pamet da sprovede vojnu operaciju u Krajini, nego tako što je prethodno neko tu teritoriju nelegalno zauzeo, poslao Državnu bezbednost iz Srbije da tamo uspostavi kampove za obuku specijalaca, vojno i logistički snabdeo tamošnje paravojne i paradržavne trupe i, što je najvažnije, etnički očistio Krajinu od hrvatskog civilnog stanovništva. Srpski civili jesu bili meta u Oluji, nad njima jeste počinjen veliki broj zločina, ali to nije prvo što se desilo. Oluja predstavlja etničko čišćenje već etnički očišćene i vojno zauzimanje već vojno zauzete teritorije.

Pominjući godine, premijer očito misli na operaciju Oluja i vazdušnu NATO intervenciju na Srbiju, sugerišući (i nije mu prvi put) da su to događaji koji su u najvećoj meri obeležili ratnu prošlost bivše Jugoslavije. Zapravo se sugeriše da je rat u Hrvatskoj počeo i završio se Olujom, da je NATO intervencija došla niotkuda i ni zbog čega, da su Srbi ako ne jedine onda najveće žrtve ratova i da nema odgovornosti beogradskog režima Slobodana Miloševića
Evo samo jednog izvoda iz sažetka prvostepene presude Haškog tribunala bivšem predsedniku i ministru policije takozvane Republike Srpske Krajine: “Raširena dela ubistva i nasilja, zatočavanja i zastrašivanja činjena su posvuda širom teritorija RSK od 1992. do 1995. godine. Te su radnje činili pripadnici snaga TO i MUP RSK, JNA i lokalni srpski stanovnici, a stvorile su takvu atmosferu prisile da hrvatskim i drugim nesrpskim stanovnicima RSK nije preostalo ništa drugo nego da beže ili da ih snage RSK silom deportiraju.”

To je prethodilo operaciji Oluja. Nisu potrebni migovi da se to spreči – trebalo je samo ne započinjati rat, ne sprovoditi u delo san o Velikoj Srbiji i, posebno, ne činiti zločine nad krajinskim Hrvatima.

Kako je došlo do NATO intervencije u martu 1999. godine? Ne tako što je NATO shvatio da toliko mrzi Srbe i da je konačno došlo vreme da ih bombarduje, nego tako što su zločini Vojske Jugoslavije i srpske policije nad kosovskim Albancima poprimili takve razmere da je reakcija zapadnih zemalja bila neizbežna. Obračunavajući se sa OVK, vojska i policija nisu štedele albansko civilno stanovništvo. Naprotiv, i civili su u tom obračunu bili meta.

Umesto da svojim sledbenicima objasni šta se u prošlosti dešavalo i otkud njegovom narodu “zla sudbina”, premijer pojačava već uvreženo mišljenje o regionalnoj i svetskoj mržnji prema Srbima od koje će se oni (od)braniti migovima (bar u narednih 14 godina)
O tome postoji obilje dokaza. Primera radi, nekadašnji britanski vojni ataše u Beogradu Džon Krosland jedan je od onih koji su svedočili o prekomernoj upotrebi sile na Kosovu pre početka NATO bombardovanja. On je rekao da združene vojno-policijske akcije iz perioda 1998. i početka 1999. godine nimalo nisu ličile na obračun sa teroristima: “Ako sravnite pijacu, benzinske pumpe, prodavnice, useve i isterate celokupno stanovništvo iz nekog sela zato što se tu nalazio OVK, to baš i nije najbolji način da se zadobiju simpatije tog stanovništva”, govorio je bivši britanski vojni ataše. Opisao je vojni napad na Mališevo u leto 1998, koji je rezultirao odlaskom 30.000 Albanaca iz njihovih kuća, a u presudi Šainoviću i drugima opisani su brojni drugi napadi na civile u Drenici, dolini Suve Reke, Dečanima, Juniku, Jablanici, Prilepu, Gornjem Obrinju i drugim selima i gradovima od februara do oktobra 1998. godine.

U zaključku o događajima na Kosovu iz 1998. godine, Pretresno veće u predmetu Šainović i drugi navodi: “Izvedeni dokazi zaista pokazuju da su VJ i MUP od proleća 1998. godine, i sve intenzivnije u periodu od leta do oktobra, izvodili operacije protiv OVK, pogotovo blizu albanske granice i na centralnom Kosovu. Tokom tih operacija, u nekim slučajevima je dolazilo do prekomerne i neselektivne primene sile, o čemu svedoči hotimično nanošenje štete kućama i njihovo uništavanje, kao i ubijanje žena i dece.”

Do oktobra 1998. godine, po podacima visokog komesara UN za izbeglice, broj raseljenih lica na Kosovu je dosegao 285.000 ljudi. Napadi na civile smanjeni su nakon oktobra 1998. godine, kada su Milošević i američki diplomata Ričard Holbruk potpisali sporazum o delimičnom povlačenju srpskih snaga sa Kosova, ali se u prvim mesecima 1999. godine nastavilo sa praksom napada na albanska sela. Usledili su novi mirovni napori, uspeha nije bilo i tada počinje NATO intervencija, u trenutku kada je blizu 1.500 albanskih civila već ubijeno i proterano njih stotine hiljada.

Kako je došlo do NATO intervencije u martu 1999. godine? Ne tako što je NATO shvatio da toliko mrzi Srbe i da je konačno došlo vreme da ih bombarduje, nego tako što su zločini Vojske Jugoslavije i srpske policije nad kosovskim Albancima poprimili takve razmere da je reakcija zapadnih zemalja bila neizbežna
Prema tome, nisu se nama 1995. i 1999. godina “dogodile”, nego su one posledica prethodnih dešavanja na koja smo “mi” imali presudan uticaj. Nismo “mi” 1995. i 1999. godine “doživeli sudbinu”, nego smo sudbinu prethodno izazivali, pre svega činjenjem nedela drugima i pokušajima da ostvarimo san o dominaciji u regionu i stvaranju Velike Srbije.

Umesto da svojim sledbenicima objasni šta se u prošlosti dešavalo i otkud njegovom narodu “zla sudbina”, premijer pojačava već uvreženo mišljenje o regionalnoj i svetskoj mržnji prema Srbima od koje će se oni (od)braniti migovima (bar u narednih 14 godina). Ponavljam: novu 1995. i 1999. godinu neće sprečiti migovi, nego odustajanje od mitova i sna o vojnoj i političkoj regionalnoj dominaciji. S druge strane, bilo bi veoma opasno ako premijer zaista misli da je u redu sve što se dešavalo do avgusta 1995. i do marta 1999. godine i da je trebalo sprečiti samo Oluju i NATO bombardovanje SRJ.

(Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo)
(Pešćanik)
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi