Nijesam jedina koju je nedavna posjeta predsjednika Srbije Alaksandra Vučića Kosovu i njegov susret sa, za tu priliku unaprijed odabranim statistima – nesrećnim, osiromašenim i uplašenim kosovskim Srbima – podsjetio na bahatog gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića Palmu, koji svojim sugrađanima “odoka” dijeli milostinju. Umjesto Palminih “dve hiljade dinara za gospođu”, “pet hiljada za gospodina”, predsjednik Vučić je, u tom šestosatnom besramnom rijalitiju, koji je direktno prenosila njegova lična televizija sa nacionalnom pokrivenošću, cinično ponavljao očito uspješno isproban model gradonačelnika Jagodine: “traktor za gospodina”, “krava za gospođu”… Hoće li “darovi” predsjednika Srbije, uručeni Srbima sa sjevera Kosova samo četiri dana nakon ubistva predsjednika Građanske inicijative “Sloboda, demokratija, pravda”, Olivera Ivanovića, zaista uspjeti da u drugi plan bace činjenicu da je stranka na čijem je čelu Aleksandar Vučić mjesecima crtala metu čovjeku koji je vlast u Srbiji bezuspješno upozoravao na to da se Srbi sa Kosova danas plaše ekstremnih Srba povezanih sa političkim vrhom u Beogradu? Hoće li taj dvodnevni, mučni cirkus predsjednika Srbije moći da ublaži strah i poniženje građana Mitrovice o kojima poslednjih dana govori Rada Trajković?

Spoljnopolitički komentator Politike, Boško Jakšić, misli da je, uprkos svemu, prošlonedeljna posjeta predsjednika Aleksandra Vučića Kosovu na neki način doprinijela smirivanju situacije u Mitrovici. Jakšić, takođe, vjeruje da je glavni odjek posjete brutalna manipulacija predsednika Srbije “tužnim sudbinama osiromašenih i unesrećenih” građana sjevera Kosova.

“Tokom nedavno održanih lokalnih izbora na Kosovu, bilo mi je, sećam se, veoma neobično to što Vučićeva vlast u Srbiji ipak dozvoljava kakav-takav stranački pluralizam, dok istovremeno od kosovskih Srba zahteva potpunu homogenost i monolitnost. Stav zvaničnog Beograda bio je – ili ste Srpska lista pod našom kontrolom, ili ste izdajnik Srbije. Tu polarizaciju je, pomoću svojih medija i saradnika, Vučić vršio na veoma brutalan način. Nažalost, njegova nedavna poseta severu Kosova potvrdila je da predsednik Srbije, uprkos svemu što se u međuvremenu dogodilo, od te politike ne odustaje”.

AVANGARDA: Gdje to prepoznajete?

JAKŠIĆ: Ni tokom poslednje posete Mitrovici Vučić nije bio spreman da razgovara sa bilo kojim predstavnikom Srba iz opozicije, dakle, sa bilo kim ko ne pripada Srpskoj listi. Nakon ubistva Olivera Ivanovića, zahvaljujući pre svega N1 televiziji, imali smo priliku da vidimo da opozicija na severu Kosova ipak postoji; mogli smo da čujemo šta oni misle, šta traže, za šta se zalažu, kako su tretirani, kako žive... Nažalost, Vučić je te ljude nastavio da ignoriše, što je, doduše, u skladu sa načinom na koji se ponaša i u Srbiji: isti odnos ima prema svemu što je opoziciono i kritički raspoloženo u odnosu na njegovu vlast.

AVANGARDA: Mislite da Srbija zaista nije znala da su gospodari Mitrovice srpski “kontroverzni biznismeni” povezani sa vrhom vlasti u Beogradu? Zar ovdašnja javnost nije čula upozorenja Olivera Ivanovića, koji je u intervjuima Vremenu, NIN-u, Danasu, N1, ponavljao da se Srbi na sjeveru Kosova danas plaše “ekstremnih Srba”, ne ekstremnih Albanaca?  

JAKŠIĆ: To što citirate čuo je mali deo građana; onaj veći deo o tome gotovo ništa nije znao. Većina ljudi je, zahvaljujući kontrolisanim tabloidima, Pinku, ili šefu kancelarije za Kosovo, Mrku Đuriću, mogla da čuje da je Oliver Ivanović “izdajnik naroda i države”.

AVANGARDA: Vama su poznata imena Marka Radojčića, Zvonka Veselinovića, nekog Zelje koji su, kao “gospodari života i smrti” na sjeveru Kosova, navodno, povezani sa vrhom beogradske vlasti? Upravo su ove ljude posljednjih dana spominjali Srbi sa Kosova – Rada Trajković, Moma Trajković, Ksenija Đurović….

JAKŠIĆ: To je taj smutni, kriminogeni svet koji vlada severom Kosova, u to nema sumnje. Ubistvo Olivera Ivanovića nazvano je političkim. Doduše, Vučić tvrdi da je reč o aktu terorizma, što je, takođe, politička konotacija, nije kriminalna. Ipak, čini mi se da je ovde reč o polupolitičkom ubistvu, i to u onoj meri u kojoj je politika na severu Kosova vezana za kriminal.

AVANGARDA: Šta to znači?

JAKŠIĆ: Ivanović je demonizovan, kriminalizovan, skrajnut iz medija, satanizovan od strane vladajućih struktura i u Beogradu i na severu Kosova, iako, objektivno, sa podrškom koju je imao nije prestavljao opasnost za Vučićevu vlast. Drugim rečima, Ivanović nije bio politički protivnik Srpskoj naprednoj stranci.

AVANGARDA: Nego?

JAKŠIĆ: Kao i kod većine ubistava iz devedesetih, čini mi se da bi se i iza ovog ubistva mogao kriti isti motiv – novac! Naravno, ne novac ili poslovi u koje je Ivanović bio umešan, to nikako! Problem je u nečemu što je Oliver znao. Šta? Pretpostavljam da je znao ono što zna pola Beograda: imena Milana Radojčića i Zvonka Veselinovića vode do Vučićevog brata, što je postalo opasno. U tom smislu, pretnja takozvanog biznisa možda je mogla biti dovoljna da se neko odluči na eliminaciju. Uostalom, o tome govore Srbi sa Kosova, na to je pokušavao da upozori i Oliver Ivanović u intervjuima koje ste pomenuli. Ako je Vučić o svemu ovome bio informisan, onda je to strašno; ako nije, opet je strašno, jer znači da se stvara ambijent u kojem on više nije sposoban da kontroliše kriminogene elemente na severu Kosova.

Nažalost, Ivanovićevo ubistvo, a onda i njegova sahrana, eksploatisani su od strane vlasti, što je zaista bilo mučno gledati. Doduše, tu ne bih abolirao ni opoziciju, koja je takođe pokušala da atentat na Ivanovića iskoristi i politizuje.

AVANGARDA: Kako?

JAKŠIĆ: Tačno je da je na dan ubistva neprimereno, nepotrebno i van konteksta Aleksandar Vučić poimenice pominjao Vuka Jeremića, Sašu Jankovića i Dragana Đilasa, ne pokazujući elementarni pijetet i saosećanje spram tragično stradalog Ivanovića. Vučić na svoj novi obračun sa opozicijom nije mogao da sačeka barem taj jedan dan, što je, naravno, nepristojno i necivilizovano, ali potpuno saobrazno stepenu demokratije u našem društvu. Istovremeno, opozicija nije uspela da se uzdrži i da ne odgovara na Vučićeve prozivke; umesto toga, polemisala je sa njim, što je takođe pogrešno.

AVANGARDA: Može li se, gospodine Jakšiću, ovdje staviti znak jednakosti između vlasti i opozicije? Predsjednik Vučić je, da Vas podsjetim, tri minuta nakon što je potvrdio vijest o ubistvu Ivanovića, krenuo da vrijeđa opoziciju i novinare, nazivajući ih bijednicima, jadnicima, kriminalcima, lažovima, i sl. Opozicija je komentarisala ubistvo…

JAKŠIĆ: Imate pravo: ne može se, dakle, staviti znak jednakosti. Ipak, smetao mi je nedostatak strpljenja koji su pokazale sve opozicione partije. Međusobni politički obračuni morali su se ostaviti za sutra, sačekati taj jedan dan. Tim pre što Vučić konstantno vređa, tu nema ništa novo. Uostalom, setite se dijaloga o Kosovu: on na razgovor poziva ljude koje sam naziva izdajnicima, bednicima i kriminalcima!? Pa, gde to ima?! Jasno je, dakle, da Vučić diktira pravila ponašanja, ali je na opoziciji da na njih ne pristane.

Inače, prisustvovao sam sahrani Olivera Ivanovića na Novom groblju u Beogradu, stajao odmah do koridora kojim su svi prošli – od patrijarha Irineja, do načelnika Generalštaba, opozicije, Karađorđevića – ne mogavši da verujem da Marka Đurića, koji je i potpredsednik Vučićeve Srpske napredne stranke, nije bilo sramota da dođe na Novo groblje, posebno ako znamo šta je sve prethodnih meseci izgovarao na račun tog nesrećnog čoveka. Zanimljivo, ni premijerka Ana Brnabić, ni Marko Đurić nisu prošli tim koridorom. Očito su ih uveli na drugi ulaz i onda su, u toj otužnoj, odglumljenoj sceni, sve sa suzama, njih dvoje besramno pokušali da sahranu pretvore u predstavu u svoju čast.

AVANGARDA: Zašto su premijerka Brnabić i Marko Đurić ušli na drugi ulaz, šta mislite?

JAKŠIĆ: Pretpostavljam da su računali na to da bi se mogla stvoriti neka rankovićevska atmosfera, da bi neko iz mase mogao negodovati, da bi im mogao dobaciti – “ubice”. U toj dilemi koju je vlast očito imala – da li da ignoriše sahranu i ne dođe, što bi bilo loše, ili da se pojavi na Novom groblju – odabrali su ovo drugo, pokušavajući, pritom, da smanje rizik od incidenta.

AVANGARDA: Na sahrani se nije pojavio ni predsjednik Vučić?

JAKŠIĆ: Nije. Vučić je ispravno procenio da bi svojim prisustvom iritirao prisutne. Dovoljno su, kažem, iritantni i licemerni bili premijeka Brnabić i Marko Đurić, koji je novi Vučićev pit-bul. To je sramota!

Vidim sad da moj kolega iz Politike Miroslav Lazanski zna da je “CIA ubila Ivanovića”…

AVANGARDA: Ne samo Lazanski. Svi kontrolisani mediji uporno ignorišu izjave srpskih političara sa Kosova i optužuju CIA da je umiješana u ubistvo, a Prištinu da ne sarađuje sa Beogradom u slučaju otkrivanja atentatora na Ivanovića.

JAKŠIĆ: Sve mi to liči na zatrpavanje tragova, na prebacivanje na politički, odnosno na etnički kolosek. Jer, tačno je: svi kontrolisani mediji, ali i visoki partijski i državni funkcioneri – od Milovana Drecuna do ministra Stefanovića – tvrde ovo o čemu govorite, pokušavajući da na taj način istragu i sumnju usmere na drugu stranu. Ali, kakvu bi Albanci imali korist od ubistva Olivera Ivanovića? Ako govorimo o radikalnom krilu, o onim Albancima koji su protiv dijaloga Beograda i Prištine, zašto bi oni ubili Ivanovića, budući da imaju i važnije i jače političke činioce od njega?! Hoću da kažem da ne vidim politički motiv za taj zločin ni na srpskoj, ni na albanskoj strani. Zato se i vraćam na početnu tezu: trebalo bi pratiti trag novca.

AVANGARDA: Hoćemo li saznati ko je naručio ubistvo Olivera Ivanovića?

JAKŠIĆ: Bojim se da to nikada nećemo saznati. Jer, ako je motiv kriminal, onda Beograd ima jake razloge da se krivci ne otkriju. Zašto? Zato što se, ponavljam, veoma dobro zna do koga bi ti kriminalni pipci mogli da vode, do koje tačno adrese u Beogradu. Isti problem bi, ako je pozadina kriminal, mogla imati i Priština, što me, dakle, učvršćuje u ubeđenju da nikada nećemo saznato ko su Ivanivićeve ubice.

Čak i u tehničkom smislu je veoma moguće da se onaj ko je naručio ovo, očito planirano ubistvo potrudio da egzekutore odmah skloni. Za nedelju ili mesec dana mogli bismo u novinama pročitati informaciju da je, nesrećnim slučajem, neko NN lice udario automobil na semaforu, iz čega nećemo biti u mogućnosti da zaključimo da je, na primer, reč o ubici Olivera Ivanovića.

AVANGARDA: Pojedini analitičari, ali i Demokratska stranka, upoređuju ubistvo Olivera Ivanovića i atentat na Zorana Đinđića od prije petnaest godina. Vidite li Vi sličnost?

JAKŠIĆ: Ako verujete da je ubistvo Olivera Ivanovića čisto političko, onda ta paralela stoji. Već sam rekao da ne delim to mišljenje, iako vidim da se u Demokratskoj stranci zaleću da prave takva poređenja.

AVANGARDA: Možda čelnici Demokratske stranke govore o atmosferi koja je prethodila ovim ubistvima: isti progon, ista satanizacija u kontrolisanim medijima, iste optužbe za izdaju, isto crtanje meta…

JAKŠIĆ: To je tačno. Međutim, kada je reč o ubistvu Ivanovića, možda je naručilac samo iskoristio pogodan momenat u kojem je Oliver satanizovan od strane vladajuće Srpske napredne stranke u Beogradu, kao i Srpske liste u Mitrovici i, pokušavajući da zavara trag, obavio posao. To vam je kao ubistvo neverne žene: najpre krećete od muža, on je trag koji, navodno, vodi do ubice. A znamo da taj trag ne mora uvek biti ispravan.

Sve u svemu, suviše je spekulacija, što ne znači da nam neko može zabraniti da spekulišemo. Bilo bi poželjno sve verzije staviti na sto, pa da vidimo koja je najrealnija.

AVANGARDA: Ako pogledamo širi kontekst, ubistvo Olivera Ivanovića blokiralo je briselski dijalog Beograda i Prištine. Kome to odgovara?

JAKŠIĆ: Videli ste da je Marko Đurić, na dan ubistva Ivanovića, demonstrativno napustio pregovore i iz Brisela se vratio u Beograd. Dan kasnije, Đurić je napravio još veću glupost: tobože odlučno, najavio je da se Beograd neće vratiti u Brisel na pregovore sa Prištinom sve dok se ubistvo Ivanovića ne rasvetli. Ali vratiće se, vratiti; i to kao bela lala. Jer, jedno je jasno: Srbi i Albanci su na te pregovore praktično osuđeni, pritisnuti ne samo Briselom, nego i Vašingtonom. Nemaju izbora. Male su šanse, praktično nikakve, da EU dozvoli da se pregovori pretvore u izraelsko-palestinske, odnosno da traju decenijama.

AVANGARDA: Hoćete da kažete da ubistvo Olivera Ivanovića neće imati posljedice po dijalog Beograda i Prištine?

JAKŠIĆ: Mislim da neće.

AVANGARDA: Ubistvu Ivanovića je prethodio apel Demokratske stranke Srbije koji je, suptilno kako to već zna, javnosti predstavio mitropolit Srpske parvoslavne crkve u Crnoj Gori Amfilohije, optuživši predsjednika Vučića za izdaju.

JAKŠIĆ: Ni taj apel visokog crkvenog velikodostojnika, koji se decenijama dosledno bori protiv sila svetlosti, neće zaustaviti dijalog Beograda i Prištine; istovremeno, to što govori Amfilohije veoma je ozbiljno upozorenje Vučiću, jer pokazuje koliko je jak blok protivnika rešenja problema Kosova, do kojeg bi se došlo dijalogom sa Albancima. Kada pogledate ko je sve u Srbiji u ovom momentu za rešenje, a ko je protiv, jasno je da je drugi, antizapadni korpus neuopredivo jači, brojniji, glasniji, agresivniji, vidljiviji i prisutniji u javnosti. Najzad, na svojoj strani imaju mnogo aktivnijeg i ozbiljnijeg saveznika. Naravno, govorim o Rusiji, koja je dinamičnija od Brisela i Vašingtona, te dve adrese viđene kao podrška bloku koji se u Srbiji zalaže za nastavak pregovora Beograda i Prištine.

AVANGARDA: Zašto je blok o kojem govorite toliko slab? Koliko je na njihovom slabljenju radio sam predsjednik Vučić, koji je sve svoje potencijane saveznike u, navodno, prozapadnoj politici koju vodi odavno proglasio izdajnicima i stranim plaćenicima?

JAKŠIĆ: Ostaje, bojim se, stara enigma: za koga je zapravo Vučić, gde vodi ovu zemlju. Činjenica je da je Vučića napravio Zapad, pre svega Francuzi, i to zahvaljujući i Mikiju Rakiću, nekada “desnoj ruci” Borisa Tadića. Drugim rečima, Vučić je namenski čovek; onaj koji je, ma šta radio, svoju političku budućnost vezao za Zapad, ne za Rusiju. Međutim, u nedostatku hrabrosti kojom se inače veoma diči – “ne može mi niko ništa”, “nikoga se ne bojim”, i slično – ali i zahvaljujući kompromisima koje pravi tako što u vlasti i dalje drži Ivicu Dačića, Aleksandra Antića, Dušana Bajatovića, što dopušta da Nenad Popović postane ministar, Vučić pokazuje da nikada nije imao, niti će imati hrabrost koju ima Milo Đukanović. Doduše, Rusija Crnoj Gori ne može zavrnuti gas kao što to može Srbiji, što bi se, možda, moglo uzeti i kao nekakvo opravdanje za Vučićevu dilemu, nedoumicu ili strah ako hoćete.

AVANGARDA: Koja je struja u Vučićevoj vlasti jača – prozapadna ili proruska? Šta u Vladi Srbije radi ministar Aleksandar Vulin? Šta rade ministri Socijalističke partije Srbije, ako je ta Vlada zaista proevropska? Otkuda ministar policije Nebojša Stefanović na fotografiji sa pripadnicima Srbske časti?!

JAKŠIĆ: Reč je o preteranoj dozi tolerancije prema onima za koje Vučić misli da će pomoću njih održati geostrateški balans – dao im je prst, oni su uzeli celu ruku. To dokazuju fotografije Nebojše Stefanovića sa pripadnicima Srbske časti; to objašnjava nespremnost Vučića da otvoreno osudi Milorada Dodika i njegov separatizam u BiH… Plašeći se reakcije Zapada, Vučić je napravio kompromis i nije otišao kod Dodika na proslavu 9. januara, međutim, tamo je poslao svoja dva glavna pretorijanca – ministre Stefanovića i Vulina. Ako zaista hoće Srbiju na Zapadu, Vučić bi morao mnogo odlučnije da se obračuna sa proruskim, kleronacionalističkim krilom koje hara Srbijom.

AVANGARDA: Kako?

JAKŠIĆ: Vučić će morati da odluči, neće još dugo moći da “sedi na dve stolice”. Uzmite izveštaj EU, Strategiju proširenja, koja šalje sličnu poruku – konačno se izjasnite, gospodo! Pored toga, ovo je, globalno gledano, loše vreme za lidere poput Vučića. EU se razbudila, pogledajte Poljsku! Angela Merkel i predsednik Makron imaju nameru da se odupru vrednostima koje promoviše Donald Tramp. U slučaju da nastave sa takvom politikom, evropski talas o kojem govorim veoma će brzo zahvatiti i Srbiju. Pitanje je samo da li će, i kako, u tome proći Aleksandar Vučić.

AVANGARDA: Da, ali ambasador Francuske kaže da će “dve stolice” Beograda na dnevni red doći tek narednih godina.

JAKŠIĆ: Brisel će morati da shvati da se, tolerisanjem Vučićevog autokratskog ponašanja, Srbija i formalno i suštinski udaljava od 2025, kada je planiran njen ulazak u EU. Da li će Beograd 2023. biti spreman za Evropu? Bojim se da neće. Za to će i Brisel snositi odgovornost. Jasno je, dakle, da bez pritiska Zapada ovde nema promena. Vučićeva igra balansiranja postaje sve rizičnija i vreme za konačnu odluku o tome kojim će putem Srbija ići ističe mnogo brže nego što to njen predsednik misli.

AVANGARDA: Šta će odlučiti predsjednik Vučić, šta mislite?

JAKŠIĆ: Vučić će to morati da raščisti sa svojima. Ne govorim o vrhu stranke, on je tu neprikosnoven, nego o članstvu, o glasačima. Njegova baza je antizapadna, nacionalistička i sa njima mora da se dogovori. Ako vidi da mu preti opasnost gubljenja vlasti, onda je Srbija, bojim se, ne više ni u Rusiji, nego u – Mandžuriji.

Objektivno, danas je pred Vučićem niz teških pitanja. Recimo, šta će se dogoditi ako potpiše sporazum o normalizaciji odnosa sa Kosovom? Hoće li Srbija zbog toga eksplodirati? Šta će biti sa Ruskim humanitarnim centrom u Nišu? Vučić za sada uspeva da im ne dodeli diplomatski status, iako na tome insistira Ivica Dačić. Jasno je da su se mnogi ruski “spavači” u Srbiji probudili i da sada rade posao koji Moskva od njih očekuje. Šta su Rusi spremni da preduzmu u slučaju da Srbija odabere put Zapada? Setite se šta se u Crnoj Gori dogodilo 16. oktobra 2016. ili u Makedoniji aprila 2017.

Bojim se da Srbiju to mračno vreme tek čeka.