Desničaranje je fenomen širih razmera, što ne znači da nema neke svoje lokalne specifičnosti. No, ono što je zajedničko je stalno pozivanje na narod, koji se pri tom shvata kao zbir prosečnih ljudi (mada u suštini ispodprosečnih). Ono što je prosečno je “normalno”, tipično, te stoga to poravnavanje bez izuzeća treba sprovesti do kraja.

“Normalan” narod

Tako su npr. u SAD-u, kolevci moderne demokratije tipičan i “normalan” narod tzv. teleevangelisti, tj. oni koji smatraju da se spasenje može “kupiti”. Ekstremno tržišna orijentacija, a i nadprosečna religioznost američkog društva u odnosu na druge zapadne zemlje im pri tom apsolutno pogoduje. Tako je tzv. dog whistle taktika Buša mlađeg u njegovim javnim istupima u kojima je pozivao na nove krstaške rotove, a koje je prepoznavao samo “pravi” narod, vrhunac dostigle u Trampu, kao izblahanoj i istinskoj (zapravo primitivnoj) verziji zaboravljene pionirske Amerike i njenih mitova. Između ostalog o SAD-u kao novom Kananu tj. obećanoj zemlji koja danas prenosi jevrejski kovčeg saveza onih izabranih. Sporna Trampova odluka o statusu Jerusalima stoga uopšte i ne čudi.

U Francuskoj to će biti brojni naslednici degolističkog mita o pokretu otpora i Francuskoj revoluciji čime se desničarenje širi vremenski u nedogled. I nju je podigao tzv. običan francuski narod, koji je tražio hleb i ustav (du pain et de la Constitution), a sad mu oni Drugi to pokušavaju oteti. Na taj način se ovovremena desnica poziva na izuzetnost, iako u biti teži uprosečavanju. I dok je Ruso, taj idejni i ideološki tvorac Francuske revolucije smatrao da je narod jedini suveren i da se njegov suverenitet ne može otuđiti, desničarska elita pojam naroda prevodi u suprotnost jer ga samo ona može predstaviti na istinski način. Pažljivi čitalac Rusoa, tog idejnog tvorca Francuske revolucije dobro zna da se ovde pojam narod koristi u smislu zbira slobodnih građana, a kada npr. pominje francuski, engleski narod to čini u kontekstu komparacije tadašnjih političkih institucija.

Isključivanjem drugih i drugačijih desnica time time razara i samo društvo koje je uvek zbir pluralnosti. Ovo razaranje socijabilnosti se npr. vidi u izjavi Tačerke da društvo i ne postoji, samo postoje pojedinci i njihove porodice kao nosioci pravih, konzervativnih i oprobanih vrednosti. Time se negira i svaka društvena stratifikacija, tj. klasne i druge podele. Brutalan Tačerkin obračun sa sindikatima, rudarima i sl. je klasne razlike pokušao da “reši” njihovim skidanjem s političke agende čime bi se postiglo nekakvo lažno ideologizirano jedinstvo.

Desno vamo

Jednostavne parole koje nemaju veze sa realnošću ipak imaju pravi učinak. U našem kontekstu to su parole o Bošnjacima kao jednostavnom i dobrom narodu, Srbima kao nebeskom narodu, Hrvatima kao bedemu kršćanstva. No, dobar deo naroda u konkretnim političkim odlukama jednostavno i ne postoji. Tako za HNS Hrvati u određenim delovima Federacije BiH imaju manju vrednost od onih iz zapadne Hercegovine. Na tome se, između ostalog, bazira i njihov predlog Izmena izbornog zakona. Čime paradoksalno, a na šta su ukazivali i neki političari i analitičari, majoriziraju vlastiti narod.

Narod pri tom ostaje nevidljiv, osim ako je reč o nekakvoj paradi ponosa (slučaj proslave 9. januara u RS-u) kada se on poziva da izađe na ulice i dokaže svima svoju homogenost. Pri tome će se besramno tvrditi da je to praznik svih koji žive u RS-u, čak i onih proterivanih i ubijanih! Brojni mladi i obrazovani koji opsedaju slovenački konzulat u Banja Luci su za vlasti nešto nebitno. Tako će premijerka tvrditi da ih je mnogo manje nego što se govori i neće se ponuditi ništa konkretno osim narodnjačkih parola “ostajte ovde”, uz deljenje nevažećih pasoša Republike Srpske.

Posebno će biti nevidljive kategorije naroda koji ima tzv. posebne potrebe. Desničari u Predstavničkom domu FBiH su tako olako odbacili amandmane na budžet koji su se ticali obrazovanja dece iz spektra autizma, naknada za tuđu negu, pomoć RVI paraplegičara. Ovaj rasistički fašisoidan čin je naišao na brojne osude, ali to “naše” desničare nije navelo da se zacrvene. Crveno je prokazana boja onog levog, a različite jezičke doskočice tipa levat, leva ruka desni džep, na levo krug, i sl, pokazuju da smo sa time zauvek raskrstili. Jer, kao što stoji u Vujakliji, izraz na levo krug u svakodnevnom govoru označava svaku naglu promenu smera kretanja i povratak u pravcu iz kojeg smo i došli.

Izanđani pojam “narod”

Ostaje večno pitanje – postoji li ijedan pojam toliko zlouopotrebljen i izanđan od brojnih političkih i drugih vratolomija kao što je pojam narod? A da pri tom ne moramo da se zacrvenimo kada ga upotrebimo, tamo ili vamo. Ne u ideološkom već u ljudskom i moralnom smislu...

U Domanovićevoj Stradiji, jedini koji se stidi naroda i za narod je običan srpski vo u svojim razmišljanjima: “Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: ’Zaaa!’, a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju ni da se mešaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu i udarce, često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i mahnemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju…”