U ponedeljak 5. decembra, tokom nastavka Pete sjednice Drugog redovnog zasjedanja Narodne skupštine Republike Srbije, predsjednik Vlade Aleksandar Vučić pozvao je poslanike opozicije da mu “izađu na crtu”. Ali ne onako kako je to prethodno opisao njegov koalicioni partner Dragan Marković Palma. Vučić nije pozvao poslanike opozicije da snagu odmjere na izborima (mada će, po svemu sudeći, tu šansu dobiti uskoro). On ih je pozvao na ferku.

Predsednik Vlade je još jednom dokazao da je zaista odrastao na ulici (kako voli da se opisuje u intervjuima) time što je u Skupštinu pokušao da uvede kodeks ponašanja sa ulice. Naime, svako ko je ikada imao prilike da upozna dečake odrasle na ulici zna da je to normalna i poželjna reakcija. Kada neko dovede u pitanje tvoj stav, pozoveš ga da se raspravite pesnicama, pa ko ostane na nogama taj je u pravu. Ako odbiješ ferku, priznaješ da nisi u pravu.

Celokupno ponašanje predsednika Vlade ukazuje na sve što je loše u muškosti dečka sa ulice. Tu je pre svega uverenje da je svaka kritika njegovih poteza kao predsednika Vlade udar na njega lično, kao i potreba za demonstracijom moći. Kao i svaki dečko sa ulice, iako deklarativno ne udara na slabije i njihov je jedini zaštitnik, on moć demonstrira upravo nad slabijima od sebe

Ponašanje predsednika Vlade ne treba da nas iznenađuje. Ne samo zbog njegovog odrastanja na ulici, već i zbog ponašanja koje svakodnevno demonstrira. Pre svega u odnosu prema novinarima i novinarkama. Na konferencijama za medije novinarima i novinarkama koji postave kritičko pitanje, ili dolaze sa medija koje je on procenio kao protivnike vlasti i njega lično, on odgovara drsko, postavlja kontra-pitanja, a neretko i povisi ton. U televizijskim nastupima je ovaj neprimereni odnos predsednika Vlade odraslog na ulici prema novinarima i novinarkama još očigledniji, jer je tu Aleksandar Vučić najčešće jedan-na-jedan sa voditeljem ili voditeljkom. Jednostavno, kao svaki dečko sa ulice i predsednik Vlade Vučić ne trpi kritiku.

Demonstracija moći dečku sa ulice nije potrebna samo kada ima posla sa onima kojima je posao da mu postavljaju pitanja. On je mora demonstrirati i nad onima koje vidi kao sebi podređene. To možemo videti u načinu obraćanja ministrima (čuveno “Tišina tamo!”), narodnim poslanicima i poslanicama, ali i pojedinim gradonačelnicima. Prilikom posete Nišu sredinom oktobra, šetajući duž keja, predsednik Vlade i Srpske napredne stranke odlučio je da je najbolji trenutak da prozove novog gradonačelnika zbog stanja u budžetu grada Niša baš tada, pred kamerama. Scenu od tridesetak sekundi je neprijatno gledati. Darko Bulatović, gradonačelnik Niša stoji ukočeno ispred Aleksandra Vučića i gleda u pod. Vučić je u svom tipičnom modusu besnog ekspoziranja. To više priliči sceni u kojoj je otac uhvatio sina kako mu krade pare iz novčanika, nego sceni koja prikazuje razgovor dvojice političara.

Ponašanje predsednika Vlade ne treba da nas iznenađuje. Ne samo zbog njegovog odrastanja na ulici, već i zbog ponašanja koje svakodnevno demonstrira. Pre svega u odnosu prema novinarima i novinarkama. Na konferencijama za medije novinarima i novinarkama koji postave kritičko pitanje, ili dolaze sa medija koje je on procenio kao protivnike vlasti i njega lično, on odgovara drsko, postavlja kontra-pitanja, a neretko i povisi ton

Međutim, njegov nastup u Skupštini Srbije ogolio je svu slabost muškosti dečka sa ulice. Vučić se poslanicima opozicije obratio rečima: “Hajde da vidimo koliko ste hrabri i kolike ste muškarčine. Samo nemojte žene da šaljete.” Dakle, pozvao ih je na ferku, da odmere snage, ali uz upozorenje da se ne kriju iza žena. Ovde je još jednom demonstrirao kodeks dečka sa ulice – oni ne tuku slabije, u koje svakako spadaju žene. Ili bar tako tvrde. Teško je zamisliti dečka sa ulice kako pozitivno reaguje na nekog slabijeg (ženu) koji dovodi u pitanje njegov autoritet ili odbija njegovu zaštitu.

Zašto bi predsednik Vlade jedne države u Narodnoj Skupštini svoje političke protivnike pozivao da se fizički obračunavaju? Zar predsednik Vlade jedne zemlje kojoj, po njemu, tako dobro ide nema argumente kojima može da ih ućutka? Zar nije tačno, opet kako on ponavlja, da je opozicija sasvim slaba dok Srpska napredna stranka uživa podršku većine stanovnika i stanovnica Srbije? Možda je sve to tačno, ali jednom dečku sa ulice to nije dovoljno. Svako ko posumnja u njegovu reč i njegov autoritet posumnjao je u njegovu moć i mora odmah biti ubeđen u suprotno.

Darko Bulatović, gradonačelnik Niša stoji ukočeno ispred Aleksandra Vučića i gleda u pod. Vučić je u svom tipičnom modusu besnog ekspoziranja. To više priliči sceni u kojoj je otac uhvatio sina kako mu krade pare iz novčanika, nego sceni koja prikazuje razgovor dvojice političara

Celokupno ponašanje predsednika Vlade ukazuje na sve što je loše u muškosti dečka sa ulice. Tu je pre svega uverenje da je svaka kritika njegovih poteza kao predsednika Vlade udar na njega lično, kao i potreba za demonstracijom moći. Kao i svaki dečko sa ulice, iako deklarativno ne udara na slabije i njihov je jedini zaštitnik, on moć demonstrira upravo nad slabijima od sebe. Nad novinarima i novinarkama, nad poslanicima i poslanicama, nad članovima i članicama svoje stranke. I tu dolazimo do najvećeg problema u ponašanju Aleksandra Vučića.

Vlada je krajem novembra donela novi zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Nasilje u porodici je postalo jedna od glavnih tema skupštinske većine i oni je koriste kako bi pokazali progresivnost svojih napora. Međutim, ta skupštinska većina i ta Vlada su predvođene Aleksandrom Vučićem koji demonstrira ponašanje koje bi svako zadužen za procenu rizika u slučajevima nasilja u porodici morao da prepozna kao znake upozorenja.

(Peščanik.net, 07.12.2016.)