Procesi pomirenja u Bosni i Hercegovini i Njemačkoj
Pokušaj jednog poređenja
: Zlatiborka Popov Momčinović 13.01.2019Nacionalsocijalizam, iako je antiideologija ima jedno ključno obeležje, a to je rasizam, odnosno rasijalizam. Time se, navodno, otkrivaju večni zakoni, tj. pretaču iz navodne darvinističke teze o borbi za opstanak u sferu političkog. Klauzicova teza da je rat samo politika nastavljena drugim sredstvima se dodatno radikalizuju, jer se stanje rata i sukoba tumači, ne kao nastavak političkog, već kao njena bit. Tu se vide neke sličnosti, ali i odstupanja, s obzirom da su ovdašnji ekspanzionistički pokreti (posebno srpski, a i hrvatski) više lamentirali na fatalistički način, na usud koji je njihovom kolektivu namenjen kroz istoriju, a to je stalna borba (doduše isto za opstanak naroda). Kako su do sad od iste istorije bili prevareni, ovaj put se vidi rešenost da se istorija konačno uzme u svoje ruke. Tu se vidi jedna bitna sličnost sa nemačkim totalitarizmom. Kao što je navela Hana Arent, totalitarizam stvara privid masama da prvi put učestvuju u stvaranju istorije.
Pojam pomirenja je u zadnjih par decenija dobio značajan naučni i aktivistički zamah, zahvaljujući obećavajućem razvoju mirovnih studija, aktivističkih težnji u tom pravcu i u našoj zemlji, ali, na žalost, i velikom broju sukoba koji bez obzira na svoje razlike, u rešavanju istih posežu za ovim pojmom. S tim u vezi, a u skladu sa pojmom razumevanja kod Hane Arent neophodno je vršiti i komparativne analize, iako iste ne nedostaju.
U kontekstu bh. Društva, s obzirom da se na tzv. nemačko iskustvo referira na ove ili načine, potrebno je dublje ukazati na razlike, ali i neke od sličnosti koje mogu da doprinesu boljem razumevanju ovdašnjih procesa. U javnom diskursu kada se govori o sukobima u Bosni i Hercegovini često se koristi nodalni pojam da je reč o najvećim zločinima nakon Drugog svetskog rata, a mnogi protagonisti zločina i genocida se porede sa akterima nacističkih zločina. S tim u vezi, potrebno je detaljnije elaborirati ovu, uslovno rečeno, povezanost, ukazujući i na bitne razlike, koje se ne ogledaju samo u podležućoj ideologiji već i u načinima na kojima se proces pomirenja i tzv. suočavanje s prošlošću sprovodilo i sprovodi.
Razumevati ne znači poricati okrutnosti
Kao što je već istaknuto kada je reč o razumevanju, Hana Arent je u predgovoru svoje knjige Izvori totalitarizma ukazala sledeće: “Uverenje da se sve što na zemlji događa čoveku mora biti razumljivo može da nas zavede da istoriju tumačimo opštim mestima. Razumevati ne znači poricati okrutnosti, izvoditi presedan iz besprimernog, ili pojašnjavati pojave tolikim analogijama i uopštavanjima da se više ne osećaju uticaj stvarnosti i šok iskustva. Značajnije bi bilo svesno ispitati i svesno podnositi teret koji nam je navalio naš vek – bez poricanja i bez poniznog trpljenja. Ukratko, razumevanje znači spremno se suočiti sa realnošću i usprotiviti joj se bez premišljanja – ma kakva ona bila” (Arent, Predgovor prvom izdanju knjige Izvori totalitarizma).
Upravo je razumevanje ono što nedostaje u bh. kontekstu. Time se suspenduje pojam političkog kao svesnog delanja kojem prethodi rezonovanje, dijalog, biti viđen, čut i upamćen u zajednici jednakih. Iako razumevanje može, a na šta je ukazao Žižek, da dovede u opasnost da razumemo sve i svašta, čak i najveće okrutnosti, razumevanje pretpostavlja i moć prosuđivanja (Urteilskraft), razlikovanje dobro od lošeg, lepo od ružnog i ne predstavlja čisto mišljenje i kontemplativnost koja je sama sebi dovoljna.
Iz tog razloga, Arent je na tragu Aristotela prednost davala praktičnom (vita activa) naspram teorijskom životu (vita contemplativa). Upravo i ovo poređenje sa nemačkim iskustvom ima za cilj da unapredi moć prosuđivanja s ciljem praktične izgradnje političke zajednice koja treba da stvori okvir i za sretan živog svakog građanina (eudomonia).
Ideološke sličnosti i razlike
Kao što se ističe, ideologije nisu jednostavan sistem ideja i vrednosti koji se nakalemljuju na određenu strukturu. No, ono što je maltene opšte mesto kada je reč o nacizmu je da je to anti-ideologija: ona je protiv prosvetiteljstva i svega šta je on iznedrio – liberalizam i različita kretanja na levici, kao i otpor protiv određenih političkih formi, posebno parlamentarizma jer se parlament još u Mein Kampf osuđuje kao “brbljaonica” koja ne može da reši nikakva suštinska pitanja. Bez obzira na to, posle neuspelog puča Hitler se odlučio za sredstva parlamentarne borbe ne bi li se izborio za većinu u Reichstagu. Na sličan način i ovdašnji nacionalni pokreti su iskoristili parlament i višestranačje da bi ga kasnije lakše razorili i stvorili “autentične” političke forme.
Nacionalsocijalizam, iako je antiideologija ima jedno ključno obeležje, a to je rasizam, odnosno rasijalizam. Time se, navodno, otkrivaju večni zakoni, tj. pretaču iz navodne darvinističke teze o borbi za opstanak u sferu političkog. Klauzicova teza da je rat samo politika nastavljena drugim sredstvima se dodatno radikalizuju, jer se stanje rata i sukoba tumači, ne kao nastavak političkog, već kao njena bit. Tu se vide neke sličnosti, ali i odstupanja, s obzirom da su ovdašnji ekspanzionistički pokreti (posebno srpski, a i hrvatski) više lamentirali na fatalistički način na usud koji je njihovom kolektivu namenjen kroz istoriju, a to je stalna borba (doduše isto za opstanak naroda).
Kako su do sad od iste istorije bili prevareni, ovaj put se vidi rešenost da se istorija konačno uzme u svoje ruke. Tu se vidi jedna bitna sličnost sa nemačkim totalitarizmom. Kao što je navela Hana Arent, totalitarizam stvara privid masama da prvi put učestvuju u stvaranju istorije. To se konkretno u slučaju nacizma postiže kroz privremeni savez elite i rulje. Kao i u slučaju nacista, pripadnici pokreta u začetku su “razočarani boemi”, pripadnici potklase i lumpenproleterijata i onih koji nisu deo strukture društva.
Tu su, naravno, i pripadnici elite, posebno intelektualne o čemu se posebno elaboriralo u poznatoj knjizi francuskog autora Žulijana Benda “Izdaja intelektualaca” koja je napisana dvadesetih godina prošlog veka. No, da bi se došlo na vlast, potrebna je i podrška onog “čestitog” dela naroda i čuvena parlamentarna većina. Zeitgeist tadašnjeg stanja svesti i duha ukazuje na zlokobnu sličnost sa ovim prostorima. Akademik Nebojša Popov je tako govorio o fašizmu koji se valjao ulicama Srbije početkom devedesetih, koji je obuhvatio sve gore navedene, uslovno rečeno stratume.
Nakon sloma
U svojoj knjizi “Sistem i slom”, profesor beogradskog Filozofskog fakulteta Mladen Lazić je ukazao na strukturalne uzroke sloma naše verzije socijalizma. Oni su bili i politički i socijalni, na sličan način na koji se “slomila” i Vajmarska republika koja je instalirana nakon I svetskog rata u nekadašnjem drugom Rajhu. Ubrzo je došlo do sloma, kako navodi Hana Arent i klasne strukture u Nemačkoj i do nastanka društva obezglavljenih masa, koje su bile išćašene iz svih ranijih pripadnosti, pre svega klasnih.
No, s ozbirom na temu teksta – pomirenje – pitanje je šta se, zapravo, desilo nakon sloma ideologija koje su nastale nakon sloma prethodnog sistema i bile jedan od prekrivača, tj. legitimirajućeg faktora rata, genodica i masovnih zločina i egzekucija. I dok se u Nemačkoj govorilo o “totaler Untergang”, “Die Stunde Null” (totalnom padu, nultoj tački) to se ovde nije desilo. Mir je, uprkos odstranjivanju tzv. tvrdolinijaša iz pregovora, ipak, s njima na ovaj, ili onaj način dogovaran i pregovaran u Dejtonu.
Kao što je istakao jedan od sagovornika tokom istraživanja o procesima pomirenja: “Nisu osuđeni politički projekti, npr. nakon II svetskog rata je Nacionalsocijalizam kriminalizovan, a to se ovdje nije desilo (...)” Odnosno, “ovde se mir pravio sa ljudima koji su pljačkali i ubijali. I danas je u BiH Dejtonskim sporazumom moguće još uvijek klati, silovati i ubijati. E, to je politika koja je oprirodnjena. To je ono što je ideološki naturalizovano u BiH (...)”.
S tim u vezi, u okviru navedenog istraživanja ne čudi nizak stepen poveranja građana u političare u odnosu na druge aktere kada je reč o procesima pomirenja. Ne samo da su brojne strukture, tj. ličnosti iz prethodnog zločinačkog režima ostale deo sistema, a nekih sličnosti ima i u kontekstu Zapadne Nemačke gde su brojni pojedinci upali u tzv. grupu Mitläufer, tj. saputnika, u našem društvu ne samo da ideologija koja je legitimizirala zločine nije kriminalizovana, već i akteri koji su izvršavali zločine, a o čemu postoje brojni dokazi, i dalje žive “normalan život”, s nadom da, bar, imaju sankcije vlastite savesti.
U Zapadnoj Nemačkoj su zbog birokratizovanog sistema procesuiranja, a koji je obuhvatio veliki broj ljudi, neki od pripadnika svrstani u navedenu kategoriju slučajnih su-pripadnika. U DDR-u su zločinci kriminalizovani, a oni koji su tako reći amnestirani zbog članstva u stranci su se mogli iskupiti odricanjem od svoje prošlosti i priznanjem privrženosti izgradnje novog socijalističkog društva. Uprkos brojnih nedostataka ovog pristupa, to se u Bosni i Hercegovini nije desilo. Ne samo da nikakvo odricanje nije potrebno, već je ono naprotiv bitan politički ulog za dalji politički opstanak.
Obrazovanje
U Nemačkoj, pa i u obe tadašnje Nemačke, poseban segment prevladavanja prošlosti se dešavao kroz obrazovanje. S napomenom da se u DDR-u razvijao indoktrinirajući sistem gradnje zida prema fašizmu, s napomenom da se, ipak, desila ograda, makar i na perverzan način. U Bosni i Hercegovini obrazovanje i dalje služi daljoj proizvodnji isključivosti u skladu sa ratnim ideologijama i repetitivnom ponavljanju mantri koje su dovele do zločina i genocida. Istraživanja ukazuju (npr. istraživanje Čemu (ne) učimo djecu) da se u udžbenicima univerzalne vrednosti (mir, sloboda, solidarnost) uzgred pominju, a još manje promovišu. Kao što je ukazao profesor Mujkić, obrazovanje služi da mladi postanu “kultivisaniji” nacionalisti, da bi, eventualno, ako ih iko išta i pita, bolje elaborirali praksu isključivosti.
U Nemačkoj, naprotiv, razvile su se posebne pedagoške metode, iako se učilo i na greškama u pristupu. Logori smrti su tako postali deo pedagogije, ali se uvidelo da neki pristupi nisu dobri: npr. da bi deca mogla da pojme kako je bilo u logoru, neki nastavnici su ih u zimskom periodu terali da u lakoj odeći hodaju po snegu, stavljali su ih u gasne komore u velikom broju da bi “doživeli” osećaj stešnjenosti i panike, i sl. Zbog kontraproduktivnosti ovih metoda, nasuprot kojih stoje suvoparna predavanja o zločinima i o statistici, radilo se na suptilnijim metodama s ciljem da prošlost postane ugrađena u identitet zarad bolje budućnosti.
Npr. testovi u kojima se pita koliko je Jevreja živelo u Nemačkoj pre dolaska Hitlera na vlast (tačan odgovor je 0,5%), kojim jezikom su međusobno govorili, a ponuđeni odgovori su: hebrejski, Jiddisch, Israelisch,Iwit, nemački (tačan odgovor je nemački). U Bosni i Hercegovini ne samo da se ne razvijaju takvi pristupi, već su prepušteni nevladinim organizacijama koje dotiču 5% populacije, i to, po rečima jednog aktiviste, populacije koja je otvorenija ovim temama.
U Bosni i Hercegovini su logori smrti i slična stratišta deo kolektivističkih manifesta i hodoćašča, s ciljem dalje proizvodnje isključivosti. Na svakoj komemoraciji i dalje ključnu reč imaju političari. Kao što je ukazala jedna aktivistkinja: “(...) dolazili su radi svog imidža i svoje priče i ’davili’ su nas po dva sata pričajući i međunarodni političari i domaći. Nehumano je bilo kad ljudi sjede na onoj vrućini, ili kiši, i ne zam šta smo sve preživjeli za sve ove godine, a oni došli na svoju političku promociju. Znači, nisu čak ni Srebrenicu iz pijeteta i poštovanja poštedeli kompletne te priče, znajući šta su ljudi proživjeli.”
Takođe, u BiH su aktuelna istraživanja prenosa traume, tj. istražuju se stavovi mladih, ali se uopšte ne inicira dijalog mladih sa roditeljima koji su bili svedoci ovih perioda, niti dijalog između, recimo, potomaka žrtava i počinioca. To, takođe, ukazuje na pojednostavljen pristup koji, iako u nekim segmentima može da ima naučnu opravdanost, ne doprinosi suočavanju niti održivom pomirenju.
Tweet Send mail