I evo mene danas, pušem u šake, škripi snijeg pod nogama. Reče mi Džek juče, moj radni drugar, da je za njegovog vakta pao samo jednom, dvadesetak centimetara i da se otopio za popodne. Bogami, nas je sada skupa zakačio hladni talas Sibirskoga zraka, dokotrljao se iz Rusije.

“Beast from East”, kaže Džek. Šta bist from ist ? “It  is name of that storm, Boris.” Kleberi se.  

Ahm, dobro. Džek je dobar momak, brz. Igra onaj skvoš. Treći je u svijetu. U Irskom skvošu, to nije isto kao Irsku je pogodio talas hladnoće... obični.. jelte, skvoš. I reli vozi, starim Minijem, grme brda okolo kada ide na probnu vožnju. Obično otkine nešto, pa to kasnije krpamo u radionici poslije posla.

Šta pogodio talas hladnoće, mislim se, kao da je snijeg nekoga nišanio pa ga pogodio, ti novinari se uvijek uhvate neke bombastične mantre.

Isto Split, samo bez Dioklecijana

Tu sam već godinu, čim sam došao bila je oluja Doris, pa skoro uragan Ofelija, a evo sada Zvijer sa Istoka. Da ne trunim, trla baba lan, napire oni to, narod opustoši dućane i za dva dana sve po starom.

Radim u “Pristine Classics”, porodičnoj kompaniji koja rekonstruiše oldtimere. Nema ništa od posla danas, ostatak irske ekipe nije došao zbog snijega na cesti. Nas trojica smo se kroz prtinu dovukli malom Fiat Pandom, ludovali usput i čudili se kako na drumu nema ni duha. Sada se gazda čudi nama, što smo se pojavili, zar nismo slušali radio i upozorenja da se ne izlazi, a naročito vozi auto. Ceste su zatrpane snijegom jer ovdje pored Atlantika u okrugu Kerry nemaju grnove i putne službe. Isto Split, samo bez Dioklecijana. Doduše ima neki dvorac jednog zlog Engleza iz prošlosti koji su pustili da se uruši jer im je vjerovatno išao na živce nekada davno.

Gledam komade novih limova za stari i truli Triumph na kome radim, bio je to trkački automobil prije pedesetak godina, ovdje na zelenom ostrvu. Hladni su i lijepe se za prste, kao zatvarač na nekoj davnoj straži o Božiću na debelom minusu. Sada je taj uništeni auto sa bunjišta neke babe dopao mene da ga povarim i dobro izmlatim čekićem prije nego ga Božo i Ivo kasnije utegnu da zasija u starom sjaju na budućem sajmu oldtimera. Biće opak stroj kada ga završimo.

Ne rade prodavnice, škole i ostala čuda koja inače rade. Našoj ravnodušnosti prema snijegu nema kraja, zajebavamo se u krivinama na putu kući, pod ručnom okrećemo Pandu na prazom seoskom trgu sela Glembaja, ispred crkve. Dva starca brste filozofije i proviruju kroz prozor paba, ne bi li im neko nasuo po pintu, cupkajući nogama. Dodiruju prstima širite kapa na pozdrav. Dječurlija istrčava iz kuća. Od 1982. godine nisu imali ovoliki snijeg, kuju se planovi o dobrom provodu zbog iznenadne radosti koja ih je snašla. I ja bih sa njima, nekud, dok traje livada i šuma, uz potok u planinu.

Ne da mi se, star sam za te zajebancije, pokvasiće mi se noge. Ostavljaju me Božo i Ivo ispred kuće, mrljam čizmama snijeg sa stepenica.

Dobijam udarac u leđa, Connor me je dječije lako zgodio grudvom. Pravim se da vežem pertlu, puštam ga da izviri iza ćoška i hinjski spremam tri-četiri dobro stisnuta projektila pored sebe. Prvi mu završava u nosu čim je nesmotreno izvirio iza polegle živice. Prevrće se na leđa ali ne plače, sviđa mi se ta njihova urođena čvrstina.

Ratujemo grudvama, ja ih pakujem brže. Tučem rafalom zaklonjen zidom stepenica krošnju drveta iza kog se sakrio. Dječak zatrpan snijegom prestaje sa ionako slabom jedinačnom paljbom. Potišten izlazi, iznenađen žestinom mog odgovora na njegov napad i viče mi: “Boris, this is just a game, slow down!”

Sorry my maide, sramim se, ko zna gdje sam ja to zaturio, nakamaralo se snijegova i žestokih odgovora. Ne razlikujem više.

Stojim u radnom odijelu sa Conorom ispred kuće, brljam neko izvinjenje i opominjem ga da mu se izvukla potkošulja, gola su mu leđa, prehladiće se.

“So what?”

Mali Kelt, nije zimogrozan, odletio je bacati grudve u riječicu Behy sa kamenog mosta, odmah tu čim se pređe cesta. Na Fejzbuku sam pročitao da dijelimo iste gene i ponovo me stid, ko zna gdje su se moji zaturili, imam troje dugačkih gaća na sebi. Znao je kazati moj davno upokojeni did Rade Budimir sa Sane iz Bosanske Krajine “unuče moje, ljeti ti njih obuci, nek se nađu”. Ta riječica Behy, nije rijeka ali nije ni potok. Nešto između.

Sve bude i prođe...

Rade je bio vojnik kralja Petra, zarobile ga Švabe na Sarajevu u Aprilskome ratu pa je za Hitlera vario podmornice u Drezdenu. Vršljale su tu po Atlantiku, meni pod nosom, gruvale torpeda u Engleze. Smijuljim se, to bi Ircima moglo biti interesantno. Dobro ih je zavario, opasne su bile.

Onda ga je RAF zatrpao bombama, al’ izmače se Rade, samo Rusima nije. Uhvatiše ga za vrat i povedoše u Sibir, iz jednog logora u drugi.

Stoji mali Irac na kamenome mostu i bombarduje potok grudvama. Umoči se grudva pa ispliva, ponese je brzak. “Beast from east” ne popušta, zavaljuje pahulje u oči. Dida dragi, propiruješ i sa te strane, iz majčice Rusije. Izvlačim glavu iz kragne svoje maskirne bluze, u nebo gledam. Beskrajni plavi krug i u njemu.., ma budaleština, na Pelješac hoću kod Sandija u Đardin konobu, pojahati Zelenoga zmaja, ljutu lozu od trsova pod brdom Ilijom. Tamo je toplo, a curice rivom voze bicikl.

Neki Irac jaše konja, laganini niz put. Ćifta se beštija, nije joj pravo, zna da je sve stalo a sad kamaraju koješta po njoj kada drugoga prevoza nema. Điha, điha, četir’ noge, u brdo je utjeraj, smiriće se već, pirgavi konjaniče.

“Unuče moje, ljeti ti njih obuci, neka se nađu.” E moj dide, piša mi se. Ko će to sada raskopčavati.

“Ljeti, ljeti, dječače moj, a zimi ako se sjetiš.”

Zna starina, iz Sibira je Rusima utekao, ukrao kamion pa se naviga po zvijezdama u Krajinu svoju, na Sanu i žalosne vrbe. Naučili ga maranguni i kalafati splitski zvijezde čitati kad je na zanatu bio za kovača i švajs aparat, prije onoga rata.

Onaj rat. Koji rat, jebo me rat više, kad ne ubih djete grudvama.

Pao snijeg na Zelenu irsku, na behar, na voće, neka ljubi ko god koga hoće. Ljubio bi ja ali Pamelu ne smijem. Obećao sam, jednom davno kada je pao snijeg na voće Rakovačkih bara, a ja u ovoj istoj maskirnoj bluzi gromoglasno se zakleo da Andersenku jebat’ neću. Ista ova bluza bila na meni, oca mi. Ofucala se, progorio sam joj rukave. Zove me Connor sa mosta, skupa da gađamo vodu. Eto me malac, samo da ogulim basamke, okliznuće se neko.

Rekao mi je moj Stari na kapiji kasarne, gurajući u ruke šteku plavog Ronhila da kada nešto radim, da to radim najbolje što znam i da se ne sekiram, sve bude i prođe. Mogu koliko hoće, ali ne dokle hoće. Isto neki snijeg padao, ima dvadeset godina tome.

Derem čizmom taj snijeg sa stepenica, najbolje što se može, ni lopate Irci nemaju. Časkom bi se to raspirilo, a i dječaku da pomognem napraviti Snješka Bijelića. Ovako ništa, naopaka rabota. Derem, struže đon po betonu. Kako, majku mu uvijek kada padne snijeg sjetim se onog ludaka, pukovnika sa Rakovačkih Bara, sa pješadijske. Obuke. Da sam se, dao Bog, za nešto pametnije obučio. Gulim snijeg sa stepenica, a pukovnik mi struže po sinapsama ludoriju iz voćnjaka Rakovačkih Bara, u istu ovu vojničku bluzu obučenome meni kad je ono pao snijeg na behar na voće.

“Tišina pisac, da te ja ne utišam!”

“Pomoz Bog junaci.” Moj ti pomog’o budalo, sebi u njedra kukavički. Ostali odgovaraju po pravilu službe, odrešito. I tako, stiže nam Bog u pomoć.

“Kako se zove najbolja pič.. ženska na svetu, bre?”

Pamela Anderson, odgovara glasno inženjerijska četa, ja među njima u snijeg do pasa nasađen, iz gaća od lomatanja izvađene potokošulje. Kopali smo rupe u zaleđenoj zemlji, a sad imamo predavanje o moralu. To je jako važno, kopanje rupa i pravilan boravak u njima. Rasuo mi se RAP, sve federi poiskakali, a noge mokre. Svi smo takvi, krava nas žvakala, ali glasno odgovaramo. Do mene Graha, gura me laktom, pita koji je kurac ovoj razgalamljenoj budali.

Ne znam Graha, dobri moj, ali znao sam tada da ću jednom stajati na nekom lijepom mjestu, na nekom kamenom mostu, negdje daleko, stariji i ižvakan kravom, života pomuženog, te da ću o ovome napisati priču.

Lažem. Nisam znao, samo sam slutio, upravo sam to izmislio da ljepše zvuči.

“E tu kurvetinu, tu Andersen Pamelu, bre, vi kao naši vojnici nikada ne treba da jebete.”

Nećemo gospodine pukovniče, ori se četom.

Graha kolači oči. Gospodine pukovniče, Anderson. Andersen je pisac, bajker, za bajke.

“Tišina pisac, da te ja ne utišam!”

Razumem, gospodine pukovniče.

“Kurac ti moj razumeš!”

Razumem vaš kurac, gospodine pukovniče. I najveće gluposti glasno izgovorene zvuče sasvim ozbiljno i nekako svečano.

“Zašto? E zato, namerno bre, šta vi ima tamo da jebete neke belosvetske profuknjače? Jel’ to sada jasno svima?”

Jasno gospodine pukovniče.

“Dobro, to smo rešili. A sada, vidite li onaj šljivik tamo?”

Vidimo gospodine pukovniče.

“Zamislite sada u tom onom tamo šiljiviku, jel’, neprijateljski NATO tenk.”

Zamislili smo gospodine pukovniče.

Sagne se gospodin pukovnik, napravi grudvu, pa se baci na stroj. Naturamo šljemove, budala nas grudva. Graha se cijepa od smijeha, pridržavam ga za mišku.

“Vojsko bre, šiba vas NATO tenk, vi ste poslednja linija odbrane, nema nikoga iza vas, samo deca i stari. Šta vi kao vojnici trebate učiniti u takvoj prilici?”

Razguliti, naravno. Graha potvrdno sleže ramenima.

Stoji četa, ćuti. Neko čačka nos, ja uvlačim potkošulju u gaće. Neko cupka, zima je. Tandrlja ono željezo po nama, lede se ruke na zatvaračima. Vučko se krivi pod RUP-om, vjetar dere antenu a ona njega.

“Dakle, vojsko”, dernja se pukovnik, žile mu na vratu iskaču. Ovo je PTMR 6, pokazuje rukom na protutenkovsku minu šesticu. “Levaci levom, a dešnjaci desnom rukom zgrabiti čvrsto minu za ručku.”

Aj, najebali smo, ceri se Graha. Ušutkavam ga, hoću da potpuno jasno čujem šta će biti dalje.

“Čim ugledate tenk, na moju komandu uvrćete upaljač u minu i smesta u odsutnom trku jurišate prema neprijateljskom NATO tenku u onom tamo šljiviku.”

O Tito dragi... Šuti Graha, slušaj i pamti.

“Nakon što ste pognuto dotrčali do neprijateljskog NATO tenka...”

U onom tamo šljiviku, dere se Graha.

“Tako je vojniče”, odgovara pukovnik i sjaje mu oči dok četa cvokoće, pokazuje na šljivik.

“U jednom snažnom odražaju penjete se na neprijateljski NATO tenk i jakim zamahom, levaci levom a dešnjaci desnom rukom, lupate upaljačem, to jest samom minom o kupolu tenka na mestu gde joj je oklop najtanji i uništavate tenk.”

Jebali smo tenku majku u šljiviku, Grahovac Goran Graha, moj drug.

“U šljiviku, da. Jel to sad jasno?”

Jasno gospodine pukovniče.

I para imam, kupim si cipele kada poželim

Legla mi je Irska, bleje ovce po njoj. Ofarbaju ih po leđima da se razaznaju stada, ali nekim veselim bojama, roza i nekom svijetlo plavom. Onda se raspu po planinama. Pred smiraj se obroncima raširi  narandžasto svjetlo, čini se da se horizont pod rukom ugiba, da se opipati. Božo ima kamin, ići ćemo u šumu nakrasti drva kada padne mrak. To me raduje više od vatre. Ima ribe, mnogo a oni je slabo love, tu sam tek maher. I para imam, kupim si cipele kada poželim. Samo se na pse žalim, debeli su i ne grizu. Volio bih da se ponekad na mene zaleti pašče iz drvorišta, da hoće ujesti, pa da ga nategnem nogom da krv prostruji, da živnem malo.

Piju mnogo Irci i kurče se, laprdaju, ali na tišinu imigrantovu odbiju, nekako naslute. To je nešto u pogledu valjda, razmaknu se kada kapu na oči navučem. Volim sjesti na mahovinu, pokvasi se guzica očas, ali je mekano, tačno mami čovjeka da se po njoj pruži i bleji u zvijezde. Tu gdje sam ja ćire teleskopima u nebo, posmatraju i u tekice bilježe. Dokoni, puni su im frižideri. Po danu šetaju okolo i dvogledom bulje u ptice, satima, čak i na kiši.

Nedeljom oko podne ispred kuće mi prođu konjanici. Klepeću potkove pod prozorom, kao u mojoj sobi u Banjalučkoj ulici u Sanskome Mostu kada sam bio djete kod babe na raspustu. To su moje komšije, kirijaši. Pošli su u polja, sa ajgirima na šprajc kola natovariti voz sijena. Škripi vinta nizbrdo, klepeću vagiri, zatežu se štrange. Istrčavam da se na kola navalim, prolećem kraj dida, u ganjku istresa košulju i dugačke gaće od kojih se za života nije razdvajao. Čujem taj isti život. Škraba svakakve priče. Na kolima me Emira nudi lubenicama, Hazim trese kajase, konji dižu repove, kasaju jutrom odmorni.

Voliš li priče, pitam Connora, mog malog komšiju smrznutoga nosa, dok čučeći motam cigaru zaklonjen kamenim zidom kamenoga mosta preko bistre riječice Behy, što protiče kroz selo Glenbeigh, Kerry county. Ulijeva se u Atlantik, tu iza prve krivine kilometar dalje. Po nama pada snijeg, krivi grane i upija zvukove. Džaba sam čistio stepenice.

“Fairy tales, about brave knight and dragon.”

Great, I have one on my mine. Skoro da je takva.

“About what is that story?”

About one soldier.

“Was he brave?”

Not exactly.

“What kind of story is that?”

Stupid.

“I don't want to listen stupid stories. Who listen stupid stories at all?”

U pravu si. Samo budale slušaju glupe priče. I na kraju u njih povjeruju. Sorry that I hit you with snowball.

“It is ok, it is just a game. No bother.”

Da, to je sve igra. Sretan si malac. Drugi puta stisni grudvu i raspali po nosu prvu budalu koja ti ispriča neku glupu priču. I ne rekoh dva puta, već sam se držao za nos, mali je imao spremnu osvetu. Pobjegoh u kuću.

Tako je. Utekoh slavno, u odsutnome trku. Dobra je ova vojnička bluza, ne progara je švajs aparat dok varim oldtimere. Kad otopi snijeg, navaliće poplava i sa njom nove škerce, već viđene, novi strahovi. Moji i njihovi.

Ta auta, koja varim, imaju šasije. Rastave se u komade pa se ponovo sastave. I teška su, golema, troše kao tenk. Ne mislim na to, ne tiče me se.  Evo, već sam zaboravio šta su me davno obučili, za malo zaboravih reći i da šestica nije automatski bojevo aktivna nakon uvrtanja upaljača. Nakon vašeg naređenja, pukovniče, potrebno je okrenuti ključ i pritisnuti dugme, a po tom sačekati pet minuta. Ili razguliti. Ili će tenk strpljivo sačekati vas.

Jednom ću upitati onog konjanika da mi da đir beštijom, da je u glalop potjeram, livadom, preko Behy, preko Brajića Tavana do Sane, ašlama da si u njedra naberem...  

Šta kažeš Jack, my friend, Beast from East? Trla baba lan.