Kako rukom odnešena, iz srpskih kontorlisanih medija je, ni tri dana nakon što je započela, netragom nestala priča o “skandaloznoj”, “sramnoj”, “podloj” i “pokvarenoj” namjeri makedonskih službi bezbijednosti da, potpomognute “stranim faktorom”, špijuniraju i prisluškuju ne samo osloblje srpske ambasade u Skoplju, nego i predsjednika Srbije Aleksandra Vučića, bez kojeg se ni jedan sličan cirkus u regionu očito ne može ni zamisliti.

Istog dana kada je javnost upoznata sa pomenutim “skandalom”, Vlada Srbije je osoblje svoje ambasade u Skoplju demonstrativno povukla na hitne konsultacije u Beograd. U cijeloj ujdurmi, koja je mnoge podsjetila na čuvenu dramu i film Dušana Kovačevića Balkanski špijun, pored već spomenute glavne zvijezde, predsjednika Vučića, u epizodi je briljirao šef diplomatije Ivica Dačić, koji je Makedoncima bijesno zaprijetio da će Srbija, u znak odmazde zbog navodnog špijuniranja, preispitati svoju raniju odluku da tu nekadašnju jugoslovensku republiku prizna pod imenom Makedonija. I ne, nije bilo smiješno; bilo je mučno i otužno. Jer, riječ je o još jednom siledžijskom i nepromišljenom potezu beogradske vlasti, kakvih je, nažalost, region imao prilike da vidi poslednjih nekoliko godina.

Na kraju ovog lošeg i zamornog filma, malo ko je povjerovao da je samo “dug i otvoren” telefonski ragovor premijera Makedonije Zorana Zaeva i predsjednika Srbije Aleksandra Vučića (ne premijerke Ane Brnabić!) riješio taj, očito, izmišljen problem. Baš kao što, uprkos trudu kontorlisanih medija i provladnih analitičara, nije povjerovao ni da se iza cijele lakrdije krije namjera Beograda da “preventivno upozori” Makedonce kako će se opredijeliti prilikom budućeg glasanja za prijem Kosova u UNESCO.

Ministar u tehničkoj Vladi Kosova, zadužen za spoljne poslove, Emanuel Demaj prethodno je, naime, objasnio da Priština još nije ni aplicirala za članstvo u UNESCO, prije svega zbog neusvajanja dva zakona — zakona o vjerskoj slobodi i zakona o kulturnom naslijeđu, što je, inače, uslov da ovo pitanje bude uvršteno u dnevni red narednog zasijedanja. Budući da kosovska Skupština nije konstituisana, što dodatno prolongira usvajanje pomenuta dva zakona, teško je očekivati da će Kosovo do kraja 2017. uopšte biti u prilici da aplicira za članstvo u ovoj međunarodnoj organizaciji. Šta je onda izazvalo onakvu provalu bijesa predsjednika Vučića, koji se protekle sedmice obrušio na Skoplje?

“Poslednji sukob Beograda sa Skopljem plod je, pre svega pojačanog pritiska Moskve, kao i očite saglasnosti srpskih i ruskih zvaničnika o tome ko je gazda na Zapadnom Balkanu”, objašnjava direktorica beogradskog Centra za evroatlanske studije Jelena Milić. “Iako je u skandalu Srbije i Makedonije ruski uticaj bio evidentan, u ovom momentu ne bih mogla precizno da kažem da li se iza ovakve reakcije ovdašnjih zvaničnika krije politička ucena, ili, prosto, poklapanje stavova Beograda i Moskve kada je reč o politici Vlade premijera Zorana Zaeva.”

O kakvoj ucjeni govorite? Da li je Srbija od Rusije zaista preuzela “obavezu” da destabilizuje region?

MILIĆ: Centar za evroatlanske studije godinama tvrdi da u Srbiji ne postoji kontrola sistema bezbednosti čiji su delovi odmetnuti i među kojima vlada određeni “balans”. Čim se taj balans na bilo koji način poremeti, Srbija kreće da indukuje političke krize i da destabilizuje region. Nažalost, zapadna međunarodna zajednica reformu sistema bezbednosti ne vidi kao prioritet, iako zna da bi za Srbiju, koja neće u NATO, bilo veoma važno ako bi Brisel što pre otvorio poglavlje 31 u pregovorima Beograda sa EU. Samo na taj način bi bilo moguće sprovesti barem deo neophodnih reformi u toj oblasti. Ovakav kakav je, srpski sistem bezbednosti otvara mogućnost da i neko spolja – mislim pre svega na države koje žele da destabilizuju region, a ne na one čiji je cilj da nas vide kao deo evroatlanske porodice – zloupotrebljavajuči opisano stanje, ostvari svoj interes.

U tom kontekstu je Vaše pitanje logično i na mestu. Dakle, veoma je verovatno da je Srbija od Rusa preuzela ulogu o kojoj govorimo. Posebno ako znamo da se u različitim strukturama u Srbiji – obaveštajnim, političkim, pa i ekonomskim – i dalje nalaze ljudi osumnjičeni za ratne zločine. Svesni da ulazak Srbije u EU ili NATO podrazumeva i dugu ruku pravde koja bi ih u tom slučaju stigla, logično je da ove strukture na sve načine pokušavaju da blokiraju procese o kojima govorim.

Na koji način?

MILIĆ: Iskonstruisanim aferama kojima se destabilizuje region; referendumima protiv ulaska u NATO, a sve to, razume se, u ime “majčice Rusije”; forsiranjem priče o tome da bi ulazak Srbije u EU pokvario odnose Beograda i Moskve… Ovome itekako pogoduje aktuelna spoljna politika Srbije, koja je ponovo postala kosovocentrična.

Što to znači?

MILIĆ: Znači da Srbija može u evropske integracije, može u regionalnu saradnju, ali samo do momenta dok se takva njena politika ne sudari sa potpuno destruktivnom politikom prema Kosovu. Nakon poslednjeg skandala sa Makedonijom, jasno je, dakle, da Aleksandar Vučić Srbiju ne gura na Zapad, kako se to dugo naivno verovalo…

Nego?

MILIĆ: Vučiću je pre sveg

a stalo do opstanka na vlast po svaku cenu. Agresivnost koju u tom procesu ispoljava ukazuje na njegovu nesigurnost, koja bi mogla biti posledica Vučićeve spoznaje o “stabilnosti” ruske podrške koju, navodno, uživa, odnosno spremnosti Kremlja da niz vodu pusti svakoga ko slepo ne izvršava sve njihove destruktivne naloge.

Ovde ima još jedna zanimljiva okolnost. Naime, nakon najava da bi Makedonija uskoro mogla postati trideseta po redu članica NATO, Vučićeva vlast našla se u čudu, shvativši da je, posle dve i po godine medijacije EU i nereda u Skoplju, ta zemlja konačno dobila stabilnu multietničku vladu. Poogledajte, uostalom, način na koji o srpsko-makedonskim odnosima govore Aleksandar Vučič i nepostojeća premijerka Srbije Ana Brnabić s jedne, i premijer Zoran Zaev sa druge strane. Zaev uvek govori o državi Makedoniji, o građanima Makedonije, dok srpski zvaničnici i srpski kontorlisani mediji isključivo koriste formulaciju o “prijateljstvu dva naroda”, iz čega bismo mogli da zaključimo da u Makedoniji i Srbiji žive samo Makedonci i Srbi, nikako i Albanci, Mađari, Bošnjaci, Crnogorci… Hoću da kažem da se, kada je reč o srpskoj strani, namerno izbegava razgovor o prijateljstvu dve države; umesto toga, svesno se potencira “prijateljstvo dva narooda”.

Šta se na taj način poručuje?

MILIĆ: Da će Srbija državama bivše SFRJ definisati status. Uostalom, pogledajte najavu lidera Demokratskog fronta Andrije Mandića, koji, pod uticajem Beograda i Moskve, sada traži izmenu Ustava Crne Gore, kojom bi Srbi dobili status konstitutivnog naroda. A znamo da je Crna Gora definisana kao građanska država. U svakom slučaju, mislim da je pobeda predsednika Donalda Trampa Vučića ohrabrila u smislu uverenja da će SAD, kao svoju “interesnu zonu”, Balkan konačno prepustiti Srbiji.

To znači i – Rusiji?

MILIĆ: Naravno. Takav utisak kod Vučića pojačali su i veoma površni tekstovi i analize koje su dolazile sa političkog Zapada, učvršćujući ga u uverenju da će mu nova konstelacija snaga u svetu omogućiti ono što mu je očito bliže i srcu i ideologiji, a to je artikulisanje projekta “jedinstva svih Srba u regionu”. Pored toga, bojim se da Vučić na veoma pogrešan, i na veoma skup način, već dugo zamajava međunarodnu javnost kako bi eventualno napravio sporazum koji samo ne znači formalno priznanje Kosova. Ako to zaista radi, onda ponavlja metod koji je isprobao prilikom pregovora u Briselu: potpisuje što se od njega traži, ali ne sprovodi dogovoreno. Što je, ponavljam, suviše skupo i po demokratske procese u Srbiji, ali i po region.

Može li se stanje u regionu popraviti ulaskom Makedonije u NATO? Najzad, koliko je to uopšte realno?  

MILIĆ: Za razliku od nekih drugih država regiona, unutrašnji konsenzus o ulasku Makedonije u NATO postignut je davno, još u vreme dok je na vlasti bio Nikola Gruevski, čiji se VMRO-DPMNE nije tome protivio. Međutim, bez ozbira na tu saglasnost makedonskog društva, bojim se da će se premijer Zaev uskoro suočiti sa “crnogorskim scenariom”, tj. sa nizom neprijateljskih poteza i operacija koje će, u pokušaju da ih na tom putu omete, upotrebiti zvanična Moskva. Crna Gora je, uprkos svemu, stigla do cilja. Hoće li i Makedonija?

To sam ja Vas pitala.

MILIĆ: Videćemo koliko će premijer Zaev i makedonsko društvo imati snage da se odupru pritiscima Kremlja. Naravno, važno je da je na Zapadu postignuta saglasnost kada je reč o pridruživanju Makedonije NATO. Nadam se da je i premijer Zaev svestan da će, u interesu ne samo svih građana Makedonije, nego i u interesu stabilnosti regiona, uskoro morati da napravi određene kompromise i ustupke. Naravno, govorim o promeni imena Makedonije, ali i o neophodnosti poboljšanja odnosa Skoplja i Sofije.

Kako Vlada Srbije gleda na članstvo Makedonije u NATO?

MILIĆ: Vučić je, očito, nesposoban da konačno napravi korak u pravcu NATO kakav su napravile, najpre Crna Gora, a onda i Makedonija. Što ga nesumnjivo frustrira. Ovu frustraciju pretpostavljam pojačava i činjenica da je makedonski premijer Zoran Zaev već preuzeo “titulu” novog miljenika Zapada, odnosno nove karte na koju će u budućnosti igrati zapadna međunarodna zajednica. Kao što znate, ta uloga je do sada pripadala Aleksandru Vučiću.  

Spomenuli ste referendum o NATO koji najavljuje Milorad Dodik...

MILIĆ: Mislim da su američke sankcije Dodiku jedan od najboljih poteza koje je Zapad povukao u proteklih nekoliko godina. One su Dodika potpuno ogolile, pokazale Zapadu sa kim zapravo ima posla, ko su Dodikovi partneri i na čiju pomoć on računa. Pored toga, američke sankcije dokazale su i onima kojima to možda nije bilo jasno da Dodik ne sprovodi politiku koja je u interesu građana RS, odnosno Bosne i Hercegovine. Jer, za razliku od Vučiča koji još balansira i zapadnu međunarodnu zajednicu provocira relativno legitimnim potezima – malo vojnih vežbi Vojske Srbije sa Rusima, malo vežbi sa NATO – Dodik je očito izgubio kompas, kao i svaki osećaj za meru. To bi srljanje lako moglo postići cilj koji Dodik ne verujem da želi.

Koji cilj?

MILIĆ: Konačno će, nadam se, otrezniti Zapad, koji mora da shvati da za Bosnu i Hercegovinu, kao i za ceo Balkan, nema lakih rešenja. Probleme u BiH ne možete rešavati tako što ćete svim stranama saopštiti da od njih očekujete političku zrelost, ili da će proces evropskih integracija dovesti do konsenzusa oko promene Dejtonskog sporazuma. Promena pristupa Zapada regionu podrazumeva ozbiljan odnos prema stvarnim problemima. Ne sme se, recimo, olako prelaziti preko činjenice da je agent BIA, zaposlen u ambasadi Srbije u Skoplju, u noći 28. aprila učestvovao u pokušaju državnog udara u makedonskom Sobranju.

Da, ali zataškavanju tog slučaja doprinijela je Vlada premijera Zorana Zaeva; oni su to krili od javnosti.

MILIĆ: To je istina. Vučić kaže da je Goran Živaljević, agent srpske BIA, imao dozvolu najviših državnih organa Makedonije da te noći uđe u makeodonski parlament. “Kada idem u parlament neke susedne države, ulazim na glavna vrata i u miru, a ne sa nasilnicima i rušiteljima”, rekao je ministar spoljnih poslova Makedonije Nikola Dimitrov.

Predsjednika Vučića brzo su demantovali i VMRO-DPMNE, stranka bivšeg premijera Nikole Gruevskog, kao i kabinet predsjednika Đorđa Ivanova, tvrdeći da Živaljeviću niko nije dao dozvolu da učestvuje u aprilskom nasilju u Sobranju.

MILIĆ: U većini beogradskih kontrolisanih medija prenešena je samo Vučićeva izjava, ali ne i odgovori makedonskih političara koje spominjete.

Pitali ste me da li je premijer Zaev pogrešio kada je dozvolio da slučaj upada agenta srpske obaveštajne službe u Sobranje bude zataškan. Mislim da je pogrešio. Isto tako, mislim da greši i Crna Gora i njen premijer Duško Marković, koji prećutno prelaze preko činjenice da Beograd uporno odbija da izruči dvojicu državljana Srbije koji su, kako tvrdi podgoričko Tužilaštvo, umešani u pokušaj državnog udara 16. oktobra 2017. i u pokušaj ubistva tadašnjeg predsednika Vlade Mila Đukanovića. Uprkos Vučićevom odbijanju da te ljude isporuči Crnoj Gori, premijer Marković tvrdi da su odnosi Srbije i Crne Gore “najbolji u poslednjih dvadeset godina”. Slične ocene dele i evropski zvaničnici, iako veoma dobro znaju da Srbija ignoriše crnogorsku crvenu potrenicu za osumnjičenim Nemanjom Ristićem, koji se slobodno šeta po Srbiji i koji se fotografiše sa šefom ruske diplomatije Sergejem Lavrovim.

Zašto premijer Marković ignoriše činjenice i kaže da su odnosi Beograda i Podgorice najbolji u poslednje dvije decenije? Zbog čega premijer Zaev ćuti o “aferi Živaljević”? Da li je Bakir Izetbegović zaista toliko naivan da tvrdi da će sa predsjednikom Vučićem uspjeti da “smiri” Dodika? Pa, ni jedna izjava Milorada Dodika ili ministara Dačiča i Vulina nije data bez saglasnosti predsjednika Vučića. O čemu je, dakle, riječ? Plaši li se region Vučića, što mislite?

MILIĆ: Ne bih se iznenadila da se plaši, čemu u dobroj meri doprinosi zapadna međunarodna zajednica, koja, vođena pragmatičnim interesima, dugo podilazi Vučiću, nazivajući Srbiju faktorom mira i stabilnosti, ključnom zemljom regiona, liderom evropskih integracija i sl. Što Srbija objektivno nije. Koliko znam, Crna Gora predvodi evroatlanske integracije u regionu.

Crna Gora je mala zemlja….

MILIĆ: Da, ali stepen napredovanja jedne zemlje ka EU ne determiniše broj stanovnika, nego broj otvorenih poglavlja u pregovorima sa Briselom. U tom smislu Crna Gora sa svojih 28 otvorenih poglavlja i sa članstvom u NATO danas je lider regiona. Boraveći nedavno u Podgorici, to je otvoreno rekao potpredsednik SAD Majk Pens. Pensa je praktično citirao izvestilac Evropskog parlamenta, visoki funkcioner nemačke CDU i bliski saradnik kancelarke Angele Merkel, Dejvid Mekalister. Znamo da je upravo Nemačka Vučiću dugo pridavala veliku važnost, učitavajući mu mnogo onoga što on nije. Ako se sećate, još u vreme Berlinskog procesa Vučiću je, recimo, dodeljena uloga svojevrsnog kontrolora Milorada Dodika, dok je premijer Albanije Edi Rama imao isti zadatak kada je reč o Hašimu Tačiju. Po mom sudu, taj potez je bio pogrešan.

Zašto?

MILIĆ: Zato što je nedemokratski, zato što se njime krši princip podele vlasti i zato što se na taj način ne postiže dugoročan rezultat. Najzad, Srbija nema dovoljno kapaciteta da rešave svoje probleme, a kamoli da bude gazda ili stečajni upravnik Miloradu Dodiku. Po mom mišljenju, priča o stabilokratiji i korupciji, na kojoj se poslednjih godina toliko insistira, zamaglila je veoma važan problem o kojem smo već govorili – nereformisane sisteme bezbednosti u državama regiona. Svako malo lansira se priča o tome da jedna služba “špijunira” drugu, što, ako je o Srbiji reč, dovodi do pojačane proizvodnje i “spoljnih” i “unutrašnjih” neprijatelja, ali i do homogenizacije društva na toj osnovi. U takvoj konstelaciji jedna strana, i to ona rusko-kineska, ostaje kao navodno jedini pozudan i iskren pratner i prijatelj Beograda.

Čemu još služi homogenizacija o kojoj govorite? Šta je cilj?

MILIĆ: Da se ojačaju autoritarne strukture unutar društva, da se spreči podela vlasti, da se ukine svaki institucionalni način donošenja odluka, da se onemogući pravljenje i organizovanje funkcionalne političke i društvene opozicije, da se uguši bilo kakva debata u društvu, da se sreči razgovor o svim propustima Vučićeve vlasti… Naravno, tome doprinosi i nerešeno pitanje Kosova, zbog kojeg je zapadna međunarodna zajednica bila spremna da Vučiću i Srbiji progleda kroz prste.

Izvjestilac EP za Srbiju Dejvid Mekalister protekle se sedmice, osim sa predsjednikom Vučićem i predstavnicima njegove stranke, sreo i sa dijelom opozicije, sa nevladinim sektorom u Srbiji. Kako biste ocijenili te susrete?

MILIĆ: Tokom susreta sa delegacijom Vučićeve Srpske napredne stranke (SNS), Mekalister je pozvao nekoliko funkcionera SNS-a da, kao gosti CDU, prate završnicu predizborne kampanje kancelarke Angele Merkel. Mislim da je reč o pokušaju “dešrederizacije” Aleksandra Vučića. Jer, to što je bivši nemački socijaldemokratski kancelar Gerhard Šreder postao visoki zvaničnik ruske državne firme suviše je čak i za relativno pomirljivu Nemačku.

Nemačka kancelarka, njena administracija i partija itekako su poslednjih godina Vučiču pomogli da ojača sopstvenu vlast; legitimizovale su ga, bile zadovoljne njegovom politikom prema izbeglicama, dale mu vodeću ulogu u regionu… Stvari su se sada očito promenile i nemačka kancelarka poručuje da vidi Vučićevo otvoreno naginjanje i približavanje Rusiji, kao i njegov prilično bahat odnos prema EU. Mislim da je upravo to glavna poruka i direktno upozorenje koje je Vučiću uručio Dejvid Mekalister: to više nećemo tolerisati. Druga i ne manje važna poruka bio je odgovor na Vučićevo pitanje kada će Srbija biti primnljena u EU. Meklaister je, naime, kazao da pitanje članstva u EU pre svega zavisi od same države aplikanta, tj. od njene spremnosti da ispuni sve neophodne uslove, ne samo one koji se odnose na Kosovo.

Šta je sa opozicijom? Šta ona može očekivati od susreta sa izvjestiocem Mekalisterom?
 
MILIĆ: Dobro je da se deo opozicije sreo sa izvestiocem EP za Srbiju i da mu je izneo svoje opravdane primedbe na račun odnosa Brisela prema režimu Aleksandra Vučića. Sa druge strane,  odluka Saše Jankovića da ne prisustvuje sastanku sa Mekalisterom, pored toga što je infantilna,  pokazuje svu Jankovićevu političku irelevantnost. Bojkotujući sastanak sa evropskim izvestiocem, Janković se praktično ispisao iz politike. Naravno, Saša Janković može biti ljut na odnos EU prema Vučiću, na žmurenje Brisela po mnogim pitanjima; ipak, ozbiljnog čoveka i političara ne vodi ljutnja, nego interes: kada god je u prilici, iskoristiće mogućnost da na značajnom mestu saopšti svoj stav. Tim pre što se takve prilike ne događaju prečesto, budući da međunarodna zajednica ipak ima mnogo većih problema – od Rusije i Bregzita, do ISILA i Severne Koreje.