Tama sovjetskih vremena, koje smo nekoliko decenija pokušavali da se oslobodimo, ponovo nas obavija. Čuje se sve više priča o tome kako FSB pribegava mučenju kako bi isfabrikovao slučajeve koji odgovaraju njegovim ideološkim potrebama, a u koje kao njegovi saučesnici umešani sudovi i tužilaštva. To je danas pre pravilo nego izuzetak. Više ne možemo da se pretvaramo da su to slučajnosti.

Naš Ustav je na samrtnoj postelji, uprkos svim garancijama koje treba da ga štite, a FSB je zadužen da se pobrine za formalnosti oko sahrane.

Presedan pukovnika Budanova

U  vojnom  sudu  Severnokavkaskog  okruga  u  Rostovu  na  Donu,  25.  jula 2003. konačno je izrečena presuda tadašnjem pukovniku Vojske Rusije Juriju Budanovu, borcu u Prvom i Drugom čečenskom ratu i dobitniku dva ordena za hrabrost. Osuđen je na deset godina u radnom logoru sa strogim režimom zbog zločina počinjenih u Čečeniji tokom Drugog čečenskog rata. Oteo je jednu mladu Čečenku, Elzu Kungajevu, i ubio je na izuzetno brutalan način. Sud je takođe odlučio da ražaluje Budanova i da mu se oduzmu sva državna odlikovanja.

Budanovljev slučaj započet je 26. marta 2000, na dan kada je Putin izabran za predsednika, i trajao je više od tri godine, zajedno sa Drugim čečenskim ratom. Pretvorio se u test za sve nas, od Kremlja do najmanjih sela. Svi smo pokušali da shvatimo ko su bili ti vojnici i oficiri koji su svakog dana ubijali, pljačkali, mučili i silovali u Čečeniji. Jesu li bili razbojnici i ratni zločinci? Ili su pak bili neustrašivi borci u globalnom ratu protiv međunarodnog terorizma, koji koriste sva oružja koja su im na raspolaganju, budući da njihov plemeniti cilj opravdava sredstvo? Slučaj Budanov veoma je ispolitizovan i pretvorio se u istinski simbol našeg vremena.

Sve što se tih godina dogodilo u Rusiji i svetu posmatrano je kroz prizmu tog slučaja: 11. septembar 2001. u Njujorku; ratovi u Avganistanu i Iraku; stvaranje međunarodne antiterorističke koalicije; teroristički akti u Rusiji; uzimanje talaca u Moskvi u oktobru 2002; beskrajan niz čečenskih žena koje se raznose bombama; palestinizacija Drugog čečenskog rata.

Ovaj upečatljivi, tragični slučaj izneo je sve naše teškoće na svetlost dana. Što je najvažnije, svima je obelodanio patološke promene koje su se odigrale u celom ruskom pravosudnom sistemu tokom Putinove vladavine i kao rezultat rata.

Reforma pravosuđa, koju su demokrati pokušali da sprovedu i koju je Jeljcin promovisao dajući sve od sebe, srušila se pod pritiskom slučaja Budanov zato što smo više od tri godine bili izloženi demonstraciji činjenice da još nemamo nezavisno sudstvo. Umesto toga imali smo pravosudni sistem koji radi ono što mu političari kažu.

Slučaj

Da bih raspršila mitove koji obavijaju slučaj Budanov, dozvolite mi da citiram optužnicu. Naredni odlomci, uprkos tome što su pisani suvoparnim jezikom tužilaštva, rečitije svedoče o atmosferi u Drugom čečenskom ratu nego što bi to mogao bilo koji novinar. Omogućuju nam da osetimo situaciju u jedinicima raspoređenim u takozvanoj zoni antiterorističkih operacija, gde vlada vojna anarhija. Takva atmosfera ponudila je plodno tle za zločine koje je počinio Jurij Budanov, bivši pukovnik tenkovskog puka i zapovednik jedne elitne poddivizije ruskih oružanih snaga, član vojnog establišmenta, diplomac Vojne akademije nagrađen najvišim odlikovanjima ove zemlje u znak zahvalnosti za jednu izuzetnu vojnu karijeru.

“Optužnica  protiv  pukovnika  Jurija  Dmitrijeviča  Budanova, vojna  jedinica 13206 (160. tenkovski puk), optuženog ... i protiv potpukovnika Ivana Ivanoviča Fjodorova, vojna jedinica 13206, optuženog...

(Dodajmo da su Budanov i Fjodorov, komandant puka i njegov zamenik, najpre bili optuženi za zločine počinjene 26. marta 2000. Kasnije je potpukovnik Fjodorov oslobođen, pošto je njegova žrtva preživela i javno mu je oprostila u sudnici.”)

Na preliminarnom saslušanju utvrđeno je sledeće:

Jurij Dmitrijevič Budanov bio je 31. avgusta 1998. postavljen na mesto komandanta jedinice 13206 (160. tenkovski puk). Budanov je 31. januara 2000. unapređen u čin pukovnika. Ivan Ivanovič Fjodorov je unapređen u čin potpukovnika 12. avgusta 1997. Fjodorov je 16. septembra 1999. postavljen na položaj načelnika štaba i zamenika komandanta vojne jedinice 13206 (160. tenkovski puk). Na dan 19. septembra 1999, a na osnovu naređenja Generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije br. 312/00264, Budanov i Fjodorov su u sklopu vojne jedinice 13206 otišli na dužnost u Severnokavkasku vojnu oblast, nakon čega su raspoređeni u Republiku Čečeniju kako bi učestovali u antiterorističkoj operaciji.

Na dan 26. marta 2000. vojna jedinica 13206 privremeno je raspoređena na obodima sela Tangi. ... Tokom večere u pukovskoj oficirskoj menzi Budanov i Fjodorov su pili alkohol kako bi proslavili rođendan Budanovljeve ćerke.  

U 19h tog dana Budanov i Fjodorov su u pijanom stanju sa grupom oficira iz puka i na Fjodorovljev predlog otišli do obaveštajne čete tog puka, koja je bila pod komandom poručnika R. V. Bagrejeva.

(Bagrejev je kasnije u sudnici oprostio Budanovu i Fjodorovu za ono što su mu učinili.)

Pošto su obavili kontrolu urednosti šatora ... Fjodorov je poželeo da pokaže Budanovu da se  na obaveštajnu četu, za čijeg je komandanta Bagrejev postavljen na Fjodorovljevu preporuku, može osloniti u borbi. Predložio je da Budanov proveri njihovu spremnost za akciju. Budanov je najpre odbio, ali je Fjodorov insistirao. Nakon što je Fjodorov ponovio svoj predlog nekoliko puta, Budanov je dao dozvolu da se ispita spremnost čete za borbu i otišao je sa grupom oficira do Signalnog centra. Nakon što je dobijena dozvola, Fjodorov je odlučio, ne rekavši ništa Budanovu, da naredi upotrebu pukovskog naoružanja i da otvori vatru na Tangi. Fjodorovljeva odluka ... donesena je ... bez ikakve stvarne potrebe, budući da niko nije otvorio vatru na njih. ...

Ostvarujući svoj naum prekršio je naređenje Generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije od 21. februara 2000, br. 312/2/0091, kojim se zabranjuje upotreba obaveštajnih formacija bez temeljne pripreme. ... Fjodorov je dao naređenje da se zauzmu položaji za otvaranje vatre. ...

Izvršavajući naređenje, poručnik Bagrejev je izdao komandu ljudstvu čete. ...Tri borbena vozila zauzela su borbene položaje. Nakon što su izvršili nišanjenje, neki članovi posade su odbili da izvrše Fjodorovljevo naređenje i da otvore vatru na naseljeno mesto. Nastavljajući da prekoračuje ovlašćenja, Fjodorov je insistirao da otvore vatru. Razljućen odbijanjem podređenih, Fjodorov je počeo da se žali Bagrejevu. Prostački je zahtevao od Bagrejeva da natera svoje podređene da otvore vatru. Nezadovoljan Bagrejevljevim postupcima, Fjodorov je počeo direktno da upravlja aktivnostima ljudstva, ... posada je otvorila vatru ... i jedna kuća ... je uništena.

Budanov... je naredio Fjodorovu da obustavi vatru i da mu podnese raport. Fjodorov je izvestio da Bagrejev namerno nije izvršio njegovo naređenje da otvori vatru. Budanov je poslao po Bagrejeva. Budanov ... ga je uvredio i onda ga je udario bar dvaput u lice.

Nakon što su ga pretukli, Bagrejev je spušten u jamu, gde je ostavljen da sedi sa vezanim rukama i nogama. Trideset minuta nakon toga Fjodorov se vratio do jame, uskočio je u nju i bar dvaput ga je udario pesnicom u lice. ... Zaustavili su ga oficiri iz puka. ... Nekoliko minuta kasnije Budanov je došao do jame. Bagrejev je izvučen po njegovom naređenju. Videvši da je uspeo da se odveže, Budanov je ponovo naredio vojnicima na dužnosti da ga vežu. Kad je naređenje izvršeno, Budanov i Fjodorov su ponovo počeli da tuku Bagrejeva. ... Bagrejev je vraćen u jamu sa vezanim rukama i nogama. ... Bagrejev je ostavljen u jami ... do 8h 27. marta 2000, nakon čega je oslobođen po Budanovljevom naređenju.

U 24h 26. marta Budanov je, ne konsultujući se sa nadređenima, odlučio da lično ode u Tangi kako bi proverio da li se u broju 7 u ulici Zarečna nalaze članovi neke IAF. Da bi se odvezao u Tangi, Budanov je naredio podređenima da pripreme oklopni transporter br. 391. Pre polaska Budanov i članovi posade su se naoružali standardnim puškama kalašnjikov-74. U tom trenutku Budanov je  obavestio  posadu  oklopnog  transportera, to jest narednike  Grigorjeva, Jegorova i Li-En-Šua, da je njihov zadatak da uhapse ženu snajperistu. ...

Budanov je stigao u Tangi pre 1h. ... Po njegovom naređenju oklopni transporter se zaustavio ispred broja 7 u ulici Zarečna, gde je živela porodica Kungajev. Budanov je ušao u kuću sa Grigorjevim i Li-En-Šuom. U kući se nalazila Elza Visajevna ... zajedno sa svoje četvoro braće i sestara. Njeni roditelji nisu bili tu. Budanov ju je upitao gde su joj roditelji. Pošto nije dobio odgovor, Budanov je nastavio da prekoračuje svoja ovlašćenja i suprotno Federalnom zakonu br. 3 “Borba protiv terorizma”, član 13, naredio je Li-En-Šuu i Grigorjevu da zgrabe Elzu Visajevnu Kungajevu.

Misleći da deluju u skladu sa zakonom, Grigorjev i Li-En-Šu su zgrabili Kungajevu, umotali je u ćebe uzeto iz kuće, izneli su je i stavili je u oklopni transporter br. 391. ... Budanov je odveo Kungajevu u vojnu jedinicu 13206. Po Budanovljevom naređenju Grigorjev, Jegorov i Li-En-Šu odneli su Kungajevu, i dalje umotanu u ćebe, u preuređene oficirske prostorije koje je zauzimao Budanov i spustili su je na pod. Budanov im je onda naredio da ostanu u blizini i da ne puštaju nikoga unutra.

Ostavši sam sa Kungajevom, Budanov je od nje počeo da traži informacije o kretanju njenih roditelja i informacije o putevima kojima su borci prolazili kroz Tangi. Kada je odbila da odgovori, Budanov, koji nije imao pravo da saslušava Kungajevu, nastavio je da traži informacije. Pošto nije odgovorila njegovim zahtevima, Budanov je počeo da tuče Kungajevu, udarajući je i šutirajući u lice i druge delove tela. Kungajeva je pokušala da pruži otpor, odgurujući ga i pokušavši da pobegne iz sobe.

Budući da je Budanov bio ubeđen da je Kungajeva član IAF i da je umešana u pogibije njegovih podređenih u januaru 2000, odlučio je da je ubije. Stoga je zgrabio Kungajevu za odeću, bacio je na krevet i, obuhvativši njen vrat, počeo je da ga steže ... dok nije bio siguran da više ne pokazuje znake života. ...

Budanovljevi namerni postupci izazvali su ... gušenje. ... Budanov je pozvao Grigorjeva, Jegorova i Li-En-Šua u svoje odaje i naredio im da uklone telo i da ga u tajnosti zakopaju van jedinice. Posada oklopnog transportera br. 391 izvršila je Budanovljevo naređenje. U tajnosti su prevezli telo Kungajeve i zakopali ga u jednoj šumi, kao što je Grigorjev izvestio Budanova 27. marta 2000. ujutru.

Kada su optuženi Budanov i Fjodorov ispitivani o krivičnim optužbama, delimično su priznali krivicu za ono za šta su optuženi. Izmenili su iskaz koji su dali u početnoj fazi istrage.”

Optuženi: Jurij Dmitrijevič Budanov

“Saslušan kao svedok 27. marta 2000, Budanov je objasnio da se odvezao u Tangi, ... otkrio mine u jednoj od kuća i uhapsio dvojicu Čečena. ... Budanov je izjavio da niko nije pretukao Bagrejeva. Dok je sprovodio proveru borbene spremnosti obaveštajne čete, ... četa je reagovala nepropisno na komandu “Napad“. Došlo je do sukoba. Bagrejev je uvredio Fjodorova. ... On je onda naredio da se Bagrejev uhapsi. Budanov je porekao da je Fjodorov izdao naređenje da se otvori vatra na Tangi, kao i da je uopšte pucano na selo. Na kraju saslušanja Budanov je zatražio dozvolu da potpiše priznanje krivice za okončanje života ženske osobe u rodbinskim vezama sa građanima koji su članovi nelegalnih formacija u Čečeniji.

U potpisanom priznanju krivice ... Budanov je dao sledeća obaveštenja. Dana 26. marta 2000. krenuo je sa istočnog oboda sela Tangi kako bi zarobio ženu snajperistu. ... Kada su se vratili u jedinicu, devojka je odnesena u njegove odaje. ... Došlo je do sukoba tokom kojeg je poderao devojčinu bluzu i grudnjak. Devojka je neprestano pokušavala da pobegne. ... Zadavio ju je. ... Nije uklonio odeću sa donjeg dela njenog tela. ... Budanov je pozvao posadu, naredio im da umotaju telo u ćebe, odvezu ga u šumu koja se nalazila u blizini tenkovskog bataljona i zakopaju ga.

Na saslušanju od 28. marta 2000. Budanov je izjavio ... pošto su uhapsili devojku, vratili su se u puk. ... Odvukao ju je u udaljeni ugao svojih prostorija, bacio je na krevet i počeo da je davi. ... Komandant oklopnog transportera je ušao sa vezistom. Devojka je ležala u udaljenom uglu njegovih prostorija, odevena samo u pantalone. ... Budanov je bio besan zato što nije htela da kaže gde joj je majka. Po njegovim informacijama, njena majka je od 15. do 20. januara svojom snajperskom puškom ubila dvanaest vojnika i oficira u klisuri Argun.

Na saslušanju od 30. marta 2000. Budanov je delimično priznao krivicu. ... Delimično je izmenio izjavu o ponašanju Kungajeve, rekavši da mu je rekla kako će mu oni na kraju doći glave i kako se on i vojnici pod njegovom komandom nikada neće živi izvući iz Čečenije. Rugala mu se nazivajući njegovu majku pogrdnim imenima, a onda je potrčala prema vratima. Njene reči su razbesnele Budanova. ... Njegov pištolj je ležao na stolu pored kreveta. Pokušala je da ga se domogne. Bacivši je na krevet, držao ju je za grlo desnom rukom, a levom je držao njenu ruku kako bi je sprečio da dohvati pištolj. ...

(Do ovih postepenih promena u Budanovljevom iskazu došlo je zato što su Kremlj i vojni establišment, oporavivši se od šoka izazvanog neočekivanom smelošću tužilaštva koje je dozvolilo sebi da uhapsi odlikovanog aktivnog pukovnika, počeli da vrše pritisak na  zvaničnike koji su vodili istragu. Zbog toga su počeli da usmeravaju Budanova šta bi trebalo da kaže kako bi umanjio zakonske posledice, a možda čak i u potpunosti izbegao krivičnu odgovornost.)

Na saslušanju od 4. januara 2001. Budanov je izjavio da će se izjasniti da nije kriv za otmicu Kungajeve. Smatrao je da se poneo kako treba, s obzirom na informacije koje je posedovao. ... Uhapsio ju je kako bi je predao pravosudnim organima. Nije to uradio zato što se nadao da će sam saznati od uhapšene gde se nalaze čečenski borci. ... Takođe je znao da bi borci učinili sve da oslobode Kungajevu da su saznali da je uhapšena. Iz tog razloga je odlučio da se odmah vrati u puk. ... Nije prihvatio da je kriv za ubistvo s predumišljajem. ... Bio je u snažnom afektu i nije mogao da objasni kako je došlo do toga da je zadavi.”

Oštećena strana

Visa Umarovič Kungajev, ... agronom na sovjetskoj farmi Urus-Martan, otac Elze Visajevne Kungajeve; Elza je bila najstarije dete u porodici, ... skromna, mirna, vredna, pristojna i poštena. Morala je da radi sve kućne poslove, pošto je njegova žena bolesna i nije joj dozvoljeno da radi. Iz istog razloga Elza je morala i da brine o mlađoj deci. Provodila je sve svoje slobodno vreme kod kuće i nije izlazila. Nije imala momke. Bila je nespretna sa pripadnicima muškog pola. Nije imala ljubavne veze sa njima. Njegova kćer jednostavno nije bila snajperista. Nije bila članica nijedne oružane formacije. Ta tvrdnja je apsurdna.

Dana 26. marta otišao je sa ženom i decom da glasa na izborima.

(Ironijom sudbine, toga dana je Putin izabran za predsednika.)

Otišli su na spavanje oko 21h, pošto nije bilo struje. ... Oko 00:30h tog 27. marta probudio ga je zvuk motora vojnog vozila. ... Pogledao je kroz prozor i video kako nepoznati ljudi idu prema njihovoj kući. Pozvao je najstariju kćer Elzu i zamolio je da brzo probudi svu decu, da ih obuče i izvede iz kuće, rekavši joj da su kuću opkolili vojnici. On, Kungajev, istrčao je napolje da pronađe brata, koji je živeo nekih 20 metara dalje.

Njegov brat je već trčao prema njegovoj kući. ... Kad je ušao u kuću, brat je video pukovnika Budanova, koga je prepoznao po fotografiji objavljenoj u časopisu Crvena zvezda.

Budanov ga je upitao: “Ko si ti?” Adlan je odgovorio da je on brat vlasnika kuće. Budanov mu je grubo rekao: “Gubi se odavde.” Adlan je istrčao iz kuće i počeo da viče. Iz onoga što su mu deca rekla, Kungajev je saznao da je Budanov tada naredio vojnicima da uhapse Elzu. Ona je vrištala. Umotali su je u ćebe i izneli iz kuće. (...) Uveče 27. marta 2000. saznali su  da je Elza ubijena. Po Kungajevljevom mišljenju Budanov je oteo Elzu i onda ju je silovao zato što je bila lepa.

Istraga nije uspela da nađe bilo kakav dokaz da je E. V. Kungajeva bila povezana sa nekom IAF, niti da je bila članica neke od njih.

Svedok: Ivan Aleksandrovič Makaršanov, nekadašnji redov u vojnoj jedinici 13206

“Uveče 26. marta 2000. vojnici iz stražarnice hitno su pozvani napolje. Po naređenju  komandanta puka, vojnici iz stražarnice vezali su komandanta obaveštajne jedinice. Bagrejev, komandant obaveštajne jedinice, ležao je na zemlji. Budanov i Fjodorov su ga šutnuli bar po tri puta. Sve se odigralo veoma brzo. Nakon toga Bagrejev je spušten u jamu, takozvanu zindanku.

Posle nekog vremena, kad se već smračilo, Makaršanov je čuo uzvike i psovke, pa je izašao iz svog šatora. Video je da su Budanov i Fjodorov u jami u koju su spustili Bagrejeva. (Šator je bio udaljen 15-20 metara od zindanke.) Fjodorov je udarao Bagrejeva u lice. ... Neko je upalio baterijsku lampu u jami, tako da je sve jasno video. Neko je onda izvukao Fjodorova iz jame.

Makaršanov je bio u Fjodorovljevom šatoru do 2h tog 27. marta i održavao je vatru u peći. Oko 1h je čuo kako se jedan oklopni transporter odvozi do Budanovljevih prostorija. ... Video je da četiri osobe ulaze u Budanovljevu sobu, a jedna od njih je bio Budanov. Jedan je nosio nešto na ramenu, nešto umotano u rolnu veličine ljudskog tela. On, Makarašov, video je kako duga kosa visi iz jednog kraja rolne. ...

Drugi svedoci

Svedok Valerij Vasiljevič Gerasimov je izjavio da je od 5. marta do 20. aprila bio vršilac dužnosti komandanta Zapadne grupe armija. Ujutru 27. marta saznao je od komandanta Urus-Martana da je tokom noći oteta devojka iz Tangija i da se sumnja da su vojnici odgovorni za to. Kontaktirao je sa komandantima tri puka, uključujući i Budanova iz 160. tenkovskog puka, i naredio je da se devojka vrati u roku od 30 minuta. Sa generalom Aleksandrom Ivanovičem Verbickim lično se odvezao u 245, a zatim i u 160. puk.

U 160. puku sreo se sa Budanovim, koji je izvestio da je sve u redu i nije uspeo da sazna ništa o devojci. Gerasimov se sa Verbickim odvezao u Tangi, gde su u tom trenutku bili okupljeni neki seljani. Iz objašnjenja devojčinog oca moglo se razaznati da se tokom noći neki pukovnik dovezao u selo sa vojnicima u oklopnom transporteru, da je umotao devojku u ćebe i odneo je. Poznavali su tog pukovnika: bio je to komandant tenkovskog puka. Gerasimov i Verbicki najpre nisu poverovali u ovu priču. Vratili su se u puk. Nisu mogli da pronađu Budanova. Gerasimov je naredio da Budanova uhapse.

(U ruskim oružanim snagama postoji pravilo da se aktivno osoblje može uhapsiti samo uz dozvolu njima nadređenih. Za Budanova je, dakle, samo general Gerasimov mogao da izda takav nalog. Shodno tome, treba da zahvalimo Gerasimovu što je uopšte došlo do slučaja Budanov. Većina komandanata u Čečeniji ne daje tužilaštvu dozvolu za hapšenje onih koji su pod njihovom komandom a koji su počinili ratne zločine, štite ih na svaki mogući način. S obzirom na situaciju u Antiterorističkoj operativnoj zoni, Gerasimovljev čin se mora smatrati veoma hrabrim. Mogao ga je koštati karijere. Pošto je afera dospela u žižu interesovanja javnosti, to se ipak nije dogodilo. Gerasimov je postavljen na mesto komandanta 58. armije, što je značajno unapređenje.)

Nakon hapšenja, Budanov je odveden u Hankalu (glavnu vojnu bazu u Čečeniji). Iste te večeri, vozač oklopnog transportera kojim se Budanov odvezao u selo priznao je da su u noći 27. marta doneli devojku i odvukli je u Budanovljeve prostorije, kao i da ih je, posle otprilike dva sata, Budanov pozvao. Devojka je bila mrtva. Budanov im je naredio da iznesu telo i zakopaju ga.

Telo je ekshumirano 28. marta ujutru, odneto je u Medicinski i sanitarni bataljon, pregledano, oprano i vraćeno roditeljima.

Kada je saslušavan kao svedok, Igor Vladimirovič Grigorjev je izjavio da im je 27. marta 2000, kada su se vratili u jedinicu, Budanov naredio da devojku umotanu u ćebe odnesu u njegove prostorije, a oni da ostanu na straži. ... Budanov je ostao u svojoj sobi sa devojkom. Nekih deset minuta nakon što su napustili prostorije, iznutra su se začuli krici žene, a čuo se i Budanovljev glas. Onda se iz sobe zaorila muzika. Krici žene su se čuli još neko vreme sa istog mesta.

Budanov je u svojoj sobi sa devojkom proveo između jedan i dva sata. Otprilike dva sata kasnije Budanov ih je pozvao u svoje prostorije, i videli su da žena koju su doneli leži naga na krevetu. Lice joj je bilo plavo. Ćebe u koje su umotali devojku ležalo je na podu. Ne njemu se nalazila gomila njene odeće. Budanov im je naredio da iznesu ženu i da je u tajnosti zakopaju. ... Umotavši telo u ćebe, odvezli su devojku u oklopni transporter br. 391 i zakopali su je. Grigorjev je izvestio Budanova o tome 27. marta ujutru.                                          

Na saslušanju od 17. oktobra 2000. Grigorjev je dodao da je deset do dvadeset minuta nakon što su napustili Budanovljeve prostorije, Budanov počeo da viče. Šta je vikao, Grigorjev nije čuo. Takođe se čulo nekoliko devojčinih krikova, krikova u kojima se razaznavao strah. Kada su na Budanovljev poziv ušli u sobu, videli su da devojka leži naga na krevetu i ne daje znakove života. ... Imala je modrice po vratu, kao da je zadavljena...

Pregled tela Kungajeve pokazao je ... povrede ... na ... vratu, ... licu, ... modrice ispod desnog oka, na unutrašnjoj strani desne butine, krvarenje u ... ustima i ... na levoj strani gornje vilice. Telo je bilo razodeveno. ...

Saslušan kao svedok, kapetan Aleksej Viktorovič Simuhin, istražitelj iz vojnog tužilaštva, izjavio je da je 27. marta 2000. dobio naređenje da dovede Budanova do poljskog aerodroma kako bi bio transportovan u Hankalu. ... Simuhin je želeo da napomene da je mesto na kojem je telo bilo zakopano brižljivo kamuflirano, prekriveno tresetom. ... Telo se nalazilo u polusedećem “fetalnom” položaju i bilo je potpuno nago.

Oštećena strana

Svedok redov Dmitrij Igorjevič Pahomov izjavio je da je 26. marta 2000. oko 20h Fjodorov viknuo na Bagrejeva: “Naučiću te da izvršavaš moja naređenja, kučence!” Zasuo je Bagrejeva uvredama. ... Fjodorov je naredio da se Bagrejev veže i spusti u jamu. Ranije se dešavalo da vežu pijanog vojnika po ugovoru pre nego što ga spuste u jamu, ali bilo je neverovatno da se tako nešto uradi komandantu obaveštajne čete.

Oko jedan sat kasnije Budanov ih je hitno ponovo sazvao. Kada su stigli, Bagrejev je ležao na zemlji. Budanov i Fjodorov su ponovo počeli da ga šutiraju. Nakon toga, po Budanovljevom naređenju, Bagrejev je ponovo vezan i spušten u jamu. Fjodorov je onda uskočio i počeo da bije Bagrejeva u jami. Bagrejev je vikao i stenjao. ... Silivanec je uskočio u jamu i izvukao Fjodorova. Oko 2h Pahomov je bio u šatoru kada je začuo pucnje iz puške. Kako je kasnije saznao, to je Suslov pucao ne bi li prizvao Fjodorova pameti. Opet je bio pokušao da dođe do Bagrejeva.

Budanov i Fjodorov su optuženi. Krivični slučaj protiv Grigorjeva, Li-En-Šua i Jegorova zaključen je nakon amnestije.

Ekspertski zaključak Stalnog unutrašnjeg forenzičkog, psihološkog i psihijatrijskog odbora bio je da Budanov u vreme dela za koje je optužen u vezi sa Bagrejevom nije bio u prolaznom patološkom stanju disfunkcije ili u stanju patološke ili psihološke nesposobnosti. U vreme ubistva Kungajeve Budanov je bio u prolaznom, situacijom prouzrokovanom, nestabilnom psihoemocionalnom stanju i nije bio u potpunosti svestan prirode i značenja svojih dela niti sposoban da ih kontroliše slobodnom voljom.”

Suđenje

Budanovljev slučaj je stigao do suda. To je bilo u leto 2001. Prvi sudija bio je pukovnik Viktor Kostin iz Vojnog suda Severnog Kavkaza sa sedištem u Rostovu na Donu, na istom mestu kao i Glavni štab Severnokavkaske vojne oblasti, koji, kako kaže narod u Rusiji, “vodi rat u Čečeniji”. Ogroman je uticaj vojske na svaki oblik života u Rostovu na Donu. Glavna vojna bolnica, kroz koju su prošle hiljade vojnika obogaljenih i ranjenih u Čečeniji, nalazi se tamo, a ovaj grad je dom porodicama mnogih oficira koji službuju u Čečeniji. Moglo bi se reći da je to grad na liniji fronta, i ta okolnost je imala značajnu ulogu u razvoju suđenja Budanovu. Protesti i demonstracije ispred suda u znak podrške Budanovu doveli su do toga da se suđenje prenosi uz propratni komentar, sa sloganima poput “Rusija na optuženičkoj klupi!” i “Oslobodite ruskog heroja!”

Prva faza saslušanja trajala je više od godinu dana... Izgledalo je da svrha procesa nije da se utvrdi je li Budanov kriv ili ne, već da ga razreši svih greha i zločina. Tokom saslušanja sudija Kostin pokazivao je očiglednu naklonost Budanovu, odbijajući sve predstavke u korist Kungajeve i odbijajući da prihvati bilo kog svedoka koji bi mogao da kaže nešto protiv Budanova. Čak je odbio da sasluša generale Gerasimova i Verbickog po osnovu toga što su dali dozvolu da se uhapsi pukovnik.

Za sve to vreme i tužilac je otvoreno bio na strani optuženog, ponašajući se kao njegov advokat, mada je njegova dužnost bila da postupa u korist žrtava.

Situacija u sudnici bila je ogledalo situacije ispred nje. Javno mnjenje je uglavnom bilo na Budanovljevoj strani. Dok bi ga uvodili u zgradu, pred sudnicom su održavani mitinzi sa crvenim komunističkim zastavama i cvećem za Budanova. Vrh Ministarstva odbrane pridružio se priči, a ministar Sergej Ivanov išao je čak tako daleko da je tvrdio kako Budanov “sasvim očigledno nije kriv”. Ideološka osnova za oslobađanje Budanova bila je ta što je, iako znamo da je počinio zločin, to bio zločin koji je on imao pravo da počini. Njegovo ponašanje prema Elzi Kungajevoj bilo je opravdano time što se svetio neprijatelju u ratu, zato što je verovao da je ta devojka snajperista odgovorna za smrt oficira.

Od samog početka, porodica Kungajev je imala velikih problema sa advokatima. Bili su veoma siromašni, imali su mnogo dece, a nije bilo posla, tako da su, nakon tragične smrti ćerke, bili prisiljeni da se presele u šator u izbegličkom kampu u susednoj republici Ingušetiji. Plašili su se odmazde vojske zbog toga što su otišli na sud (prećeno im je više no jedanput). Zbog svega toga nisu imali advokata. U tom trenutku im je Memorijalni centar za građanska prava, sa sedištem u Moskvi, a sa ogrankom u Rostovu na Donu, pronašao advokate i dugo je plaćao njihove usluge.

Prvi advokat koji je učestvovao u procesu bio je Abdulah Hamzajev, postariji Čečen koji je godinama živeo u Moskvi i koji je, povrh toga, bio i daleki rođak Kungajevih. Mora se reći da njegovi napori nisu imali efekta, pre će biti suprotno. Ali, nije Hamzajev kriv za to. Krivica je u našem društvu, koje sve više i više postaje rasističko. Ne veruje ljudima sa Kavkaza, a naročito iz Čečenije. Konferencije za štampu koje je Hamzajev sazivao u Moskvi kako bi opisao koliko je teško napredovati u slučaju pred vojnim sudom u Rostovu na Donu nisu vodile ničemu. Novinari nisu verovali u ono što je govorio, pa shodno tome ni kampanja u odbranu Kungajeve nije imala uspeha. To je, naravno, bila njihova jedina nada da će ostvariti nekakav napredak.

Memorijalni centar je zatim pozvao mladog moskovskog advokata, Stanislava Markelova, da pomogne Hamzajevu. Markelov je bio član istog Međurepubličkog kolegijuma advokata kojem su pripadali Budanovljevi advokati.

Glavni slučajevi u kojima je Markelov ranije učestvovao i koji su privukli pažnju Memorijalnog centra bili su prvi u Rusiji koji su sadržali optužbe za terorizam i politički ekstremizam: dizanje u vazduh spomenika caru Nikolaju II u blizini Moskve, pokušaj da se digne u vazduh spomenik Petru Velikom, i ubistvo ruskih građana avganistanskog porekla koje su počinili skinhedsi.

Markelov je bio Rus, što je u to vreme bilo od ključnog značaja. Memorijalni centar je načinio dobar izbor, zato što su njegova energija, odabir taktike i sposobnost da komunicira sa štampom privukli mnogo pažnje na suđenje, i to uglavnom novinara iz Moskve, i ruskih i stranih. Evo šta je sam Markelov rekao o onome što je video na sudu neposredno nakon što je preuzeo slučaj. U to vreme suđenje se održavalo u sudijinim odajama, a novinarima je bio zabranjen pristup:

“Sud je bio u velikoj žurbi. Nije želeo da ulazi u pojedinosti bilo kojeg od naših zahteva i odbacivao je sve što bi moglo biti protumačeno protiv Budanova. ... Svi naši zahtevi, na primer, da se pozovu svedoci, da se pozovu eksperti, da se obave nezavisna ispitivanja, odbačeni su. Imao sam utisak da ih sudija Kostin nije čak ni pročitao. ...

... sud je dozvoljavao jedno kršenje zakona za drugim, a naša dužnost kao advokata bila je da protestujemo protiv toga. ... Ko su bili svi ti ljudi koje smo želeli da pozovemo na sud? I zašto se takva furiozna bitka razbuktala oko bar dvojice od njih? Dozvolite mi da vas podsetim kakve su bile okolnosti slučaja: dan pre nego što je zločin počinjen ... Budanov i drugi oficiri ... uhapsili su dvojicu Čečena ... od kojih je jedan navodno pokazao kuću u kojoj je, kako je Budanov tvrdio, živela porodica koja je podržavala teroriste ili čiji su članovi i sami teroristi. Imena doušnika navedena su u spisima. ... Mi, odbrana, pokušali smo da otkrijemo ko su bili ti ljudi koji su naveli Budanova na pogrešan trag kad su pokazali kuću Kungajevih. ... Želeli smo da ti ljudi dođu na sud i da objasne zašto su to učinili. ... Otkrili smo da je jedan od ’doušnika’ gluvonem. Što znači da je bio fizički nesposoban da čuje Budanovljevo pitanje ko je žena snjperista. Takođe je bio fizički nesposoban i da odgovori. ...

26. marta, nakon sastanka sa Budanovim, tog drugog doušnika i našeg pukovnika, sasvim slučajno, naravno, fotografisali su dopisnici časopisa Ministarstva odbrane Crvena zvezda. Desilo se da su baš tog dana dopisnici radili u selu Tangi-Ču, i jedanaest njihovih fotografija iz Tangi-Čua bile su deo dokaznog materijala. ... To je značilo da se ovo lice može identifikovati na osnovu fotografija, i stoga bi na sudu moglo da potvrdi da je fatalne večeri Budanov otišao u Tangi-Ču da hvata teroriste. Ali, tu smo ponovo naišli na nesporazume i nelogičnosti. Pažljivo smo proučili fotografije ... i otkrili smo da su snimljene 25, a ne 26. marta. ... Setićete se da su navodno 26. marta doušnici pričali Budanovu o ’ženi snajperisti’ i on je, žudeći da osveti svoje ubijene drugove ... jedva mogao da se obuzda. ... Ako bi se, međutim, ispostavilo da su doušnici sve to ispričali Budanovu 25. marta, o kakvim to onda spontanim reakcijama, o kakvim to osećajima koji su potpuno obuzeli pukovnika i opravdali njegovo ponašanje mi pričamo? Postoje i svedoci koji kažu da je 25. marta, pa sve do podneva 26, kada su oficiri iz puka započeli pijanku koju je Budanov organizovao povodom rođenadana svoje ćerkice, pukovnik bio miran i nije pokazivao nameru da ode i razračuna se sa nekakvom ženom snajperistom.

... Nelogičnosti se pojavljuju na svakom koraku u Budanovljevom slučaju. ... Čak je i laiku jasno, a kamoli pravniku, da je zbog onoga na šta ove nelogičnosti jasno ukazuju sud apsolutno morao da pozove drugog doušnika.... Je li Budanov otišao da traži ženu snajperistu ili je samo tražio lepu devojku? Ako je tako, onda je ideja da je Budanov heroj... – čitava ta ideologija nema veze sa životom. Onda ničemu ne vredi psihijatrijski izveštaj u kojem su svi zaključci zasnovani na njegovom ’heroizmu’ i ’osvetoljubivim osećanjima prema snajperisti’. Utoliko pre što u dosijeu postoje razni raniji tračevi o ’pukovnikovim ženama’. ’Komandant je ponovo doveo ženu’ jeste citat iz izjave jednog od vojnika u preliminarnoj istrazi. ...

... Sud je izjavio ... da nije detektivska agencija i da nema obavezu da traga za tom osobom. Naravno, advokati su se dali na posao i sami su ga pronašli. Ispostavilo se da je to izvesni Ramzan Sembijev, osuđenik koji zbog kidnapovanja služi kaznu u radnom logoru sa strogim režimom u Dagestanu. Ono što je ovde važno, međutim, nije ličnost doušnika niti činjenica da su ljudi koji su pomagali Budanovu počinili tako gnusne zločine. Činjenica da smo pronašli Sembijeva u radnom logoru sa strogim režimom značila je da ne bi trebalo da bude teško dovesti ga pred sud radi unakrsnog ispitivanja. Standardna je praksa u ruskim krivičnim slučajevima da se imena onih koji služe kaznu nalaze u bazi podataka kojoj sudovi imaju pristup. Da bismo dodatno olakšali posao sudiji, rekli smo mu gde tačno može da pronađe Sembijeva. To nije bilo daleko od Rostova na Donu. Čak i tada je odgovor suda bio: ’Ne. Ne treba nam taj čovek. On ne može ništa značajno da saopšti sudu.’ I, kao da to nije dovoljno, tužilac Nazarov ... je održao govor u kojem je rekao kako svedok neće reći istinu budući da je kriminalac, i da zbog toga nema smisla ’dovlačiti ga ovamo’. Bio sam zapanjen. Tužilac nije video razliku između činjenice da je Sembijev bio kriminalac u jednom slučaju i činjenice da je svedok u ovom.

... Pristup suda bio je ideološki. Kremlj je vršio pritisak da Budanovu budu oprošteni gresi. Ništa nije bilo važno ili relevantno ako je moglo da naškodi Budanovu. Tužilaštvo je odlučilo da se ne ponaša ... u skladu sa svojom ustavom definisanom ulogom.Tokom Nazarovljevog govora u sudu dogodile su se još neke neobjašnjive stvari. Na primer, rečeno je da je tužilac u Dagestanu posetio Sembijeva u radnom logoru nakon naše prijave i da ga je pitao poznaje li Budanova. Sembijev je to navodno porekao i rekao je da ga je prvi put video na televiziji.

... Jedan od priloga u ovom procesu ... bila je fotografija koju je Budanov navodno dugo imao, a koja je prikazivala Elzu Kungajevu i njenu majku kako drže puške. Budanov je tvrdio da mu je fotografiju dao Jahjajev, čelnik mesta Duba-Jurt, kako bi mu pomogao da pronađe ženu koja je pucala na oficire Budanovljevog puka tokom borbi u klisuri Argun.  Selo Duba-Jurt nalazi se na ulazu u klisuru i bilo je poprište žestokih borbi u kojima je učestvovao Budanovljev puk u februaru 2000. Ova fotografija, na kojoj su psihijatrijski savetnici suda zasnovali svoje zaključke ... nije se mogla naći nigde u dokumentaciji. I još uvek ne može. To u prvom redu znači da su eksperti lagali. U drugom redu, to znači da ovaj osnovni dokaz ... nikad nije postojao. Sve je u ovom poduhvatu da se opere Budanov bilo zasnovano na toj fotografiji. ...”

“U redu. Ali, čak i ako fotografije nema u dokumentacji, tu je Jahjajev kao važan svedok. On je možda mogao da bude unakrsno ispitan.” (pitanje novinara)

“Bio bi da je ovaj sud sledio normalnu proceduru u pokušaju da se utvrdi istina i krivica svih strana. U Rusiji, međutim, imamo drugačiji sud. On je ideološki, štiti interese ratnih zločinaca i umišlja da to znači da štiti interese države, te je i u ovom slučaju sudija Kostin rekao: ’Ne. Ne treba nam Jahjajev. Neće nam ništa značajno reći.’... Pronašli smo Jahjajeva. Bio je savršeno voljan da dođe pred sud, ali bilo mu je potrebno ovlašćenje da bi prošao kroz kontrolne punktove u Čečeniji i prešao granicu. Sud je odbio da izda to ovlašćenje.”

“Kako je sudija Kostin opravdao odbijanje da se sasluša general Gerasimov?”

“... Sudija nije bio zainteresovan da čuje Gerasimovljevu izjavu, mada je ovaj mogao, na primer, da opiše pukovnikovo duševno stanje tog jutra neposredno nakon počinjenog zločina, budući da su o tome postojali veoma protivrečni dokazi. ... Da li je Budanov bio mamuran? ... U preliminarnoj istrazi svedoci su mnogo govorili o njegovom pijanstvu. ... Da li je bio, kao što se tvrdilo u prvom psihijatrijskom izveštaju (a bilo ih je ukupno šest), u izmenjenom duševnom stanju usled intoksikacije alkoholom? Da li je ubistvo bilo posledica privremene neuračunljivosti? Izmenjeno duševno stanje nije nešto što će proći za nekoliko časova, ... tako da je Budanov bez sumnje bio svestan i odgovoran za svoje postupke. Zašto su nas onda eksperti uveravali da nije bio svestan svojih postupaka i da se ne može smatrati odgovornim? Da nije to bilo zato što su i sami učestvovali u pranju Budanova?”

“Osim toga, unakrsno ispitivanje generala Gerasimova pomoglo bi da se ustanovi da li se Budanov opirao hapšenju. Znamo da je, kad je general došao u 160. puk ... da uhapsi Budanova, ovaj odgovorio tako što je sazvao vojnike iz pukovske obaveštajne čete i primorao ih da pruže oružani otpor vojnicima generala Gersimova. Malo je nedostajalo da dođe do pucnjave.”

“Da, upravo to se dogodilo. Budanov je onda izvukao revolver. Gerasimov se uplašio da će pucati na nekoga, ali Budanov se na trenutak zamislio i onda je pucao sebi u stopalo. Sve to se nalazilo u sudskoj dokumentaciji. ...”

“Možemo li reći da su svi postupci suda u vezi sa Budanovim ideološki zasnovani ako je sud odbio da prihvati informacije od neposrednih svedoka poput generala Gerasimova, Sembijeva i Jahjajeva, ali je odlučio da prihvati patriotski tekst generala Šamanova, koji ni u kom slučaju nije bio svedok? Šamanov je poznat kao pristalica ekstremne vojničke surovosti prema civilnom stanovništvu Čečenije, i kao neko ko čvrsto veruje da čečenski narod mora da snosi kolektivnu krivicu za dela pojedinačnih zločinaca.”

“Da, upravo tako. Ročište ... je bilo namenjeno tome da se spreči pravo izučavanje slučaja ... i da se sve svede na ’odmazdu protiv ruskog oficira’. Osim toga, kao što sam već rekao, sud je očigledno ignorisao standardne procedure. ”

“Ne smeta vam što ste Rus koji brani interese čečenske porodice? Ovde su se stvari razvijale tako da su Čečene uvek branili Čečeni, a Ruse Rusi.”

“Pozvao me je Memorijalni centar, koji je organizovao odbranu za porodicu Kungajev. ... Kungajevi nisu imali nikakvu zaštitu, a sud je to zloupotrebio. Počeo je da požuruje slučaj. ... Kad sam se pojavio u Rostovu na Donu, ljudi su me pitali u kakvoj sam vezi sa čečenskom dijasporom. Odgovarao sam sa: ’Pogledajte me. Nikakve.’ Drugo pitanje je glasilo: ’Koje ste nacionalnosti?’

... Sudija nije nikada kaznio Budanova zbog nepriličnog ponašanja u sudnici. Mogao je da radi šta hoće. Mislim da ga se sudija plašio.”

“A šta je sa njegovim timom branilaca, sa njegova tri advokata? Je li Budanov i na njih vikao?”

“Ne, naravno da nije. Kad mi je dosadilo da me ispituju o nacionalnosti, rekao sam: ’Ja sam Rus, kao što možete da vidite. Upravo zato sam i prihvatio ovaj slučaj. Branim standarde ruskog prava’.”

Idući Budanovljevim stopama, sud je umesto toga odlučio da brani običajno pravo. Budanov se u potpunosti ponašao u skladu sa čečenskim običajnim pravom: smatrao je da je ubistvo koje je počinio osvetnički čin. Sud i rusko društvo podržali su ga u tome. Ovaj slučaj pokazuje da vlasti u Rusiji, a i država kao celina, prihvataju da je rusko pravo privremeno ukinuto u Čečeniji.

Igre sa psihijatrijskim izveštajima

Jedna od glavnih crta Budanovljevog slučaja bile su igre sa psihološkim ipsihijatrijskim izveštajima.

Za te tri godine koliko je trajao slučaj, pukovnik je imao četiri psihijatrijska izveštaja, a kada je doneta prvostepena presuda, bilo ih je još dva. Zaključci u gotovo svim ovim izveštajima bili su politički obojeni i podržavali su liniju Kremlja koja je važila u tom trenutku.

Prva dva izveštaja napisana su gotovo odmah nakon zločina, u maju i avgustu 2000, tokom preliminarne istrage. Prvo ispitivanje obavili su psihijatri iz vojne bolnice Severnokavkaske vojne oblasti i iz Centralne forenzičke laboratorije Severnog Kavkaza, koja je u nadležnosti Ministarstva odbrane Rusije. Drugi izveštaj  su  napisali  doktori  iz  civilne  Psihijatrijsko-neurološke  bolnice Novočerkaske oblasti.

U ovim se izveštajima tvrdilo da je Budanov odgovoran za svoje postupke. To jest, da je odgovoran za svoje zločine. To je bilo tokom perioda u kojem je Putin mnogo govorio o uspostavljanju “diktature prava” u Rusiji, što je značilo da će vojnici koji su počinili zločine u Čečeniji biti kažnjeni na potpuno isti način kao i čečenski borci, članovi IAF.

Povrh toga, bilo je to vreme udvaranja Čečenima nakon žestokih napada iz 1999. i 2000. i postavljanja Ahmada-Hadži Kadirova za novog šefa administracije ove republike. Kadirov je bio jedan od boraca i muftija Džohara Dudajeva, prvog predsednika Čečenije, ubijenog 1996. projektilom koji su navodili ruski oficiri. Kadirov, koji je ranije bio objavio džihad Rusiji, naknadno je postao prijatelj Kremlja nakon što je “u potpunosti preispitao situaciju”.

Ova dva izveštaja, međutim, beleže da je, kad je Elza Kungajeva zadavljena, Budanov verovatno bio mentalno neuravnotežen, i da je izgleda pokazivao simptome oštećenja mozga  koji su rezultirali “poremećajem ličnosti i ponašanja”.

Ministarstvo odbrane izuzelo je ove zaključke zato što oni mogu da znače dve stvari. Jedno je bilo to što je, budući da je bio svestan, Budanov mogao u potpunosti da bude gonjen. Drugo je bila činjenica da je Vojska Rusije zapošljavala ljude sa oštećenjima mozga, ljude koje se niko nije potrudio da pregleda, i da su svi oni učestvovali u borbama, i da su ljudi sa poremećajima ličnosti komandovali stotinama drugih ljudi i imali najsavremenije naoružanje na raspolaganju.

Kada je suđenje počelo, ubrzo je postalo jasno da zaključci psihijatara nisu odgovarali ni sudiji Kostinu. Izgleda da su postojala bar dva razloga za to.

Kao prvo, Kostin je i sam, kao vojni sudija, bio službenik Ministarstva odbrane. Rusija ima posebne vojne sudove i vojne sudije koji sude za zločine koje je počinilo vojno osoblje. Ove sudije su do neba zahvalne vojnom establišmentu i potpuno zavisne od vojnih lidera (od komandanata garnizona pa sve do ministra odbrane) zbog svojih stanova, plata i izgleda za unapređenje. Tako da stan i povišica sudije Kostina dolaze iz istog štaba kojem je optuženi, pukovnik Budanov, bio podređen.

Kao drugo, političke okolnosti u Rusiji počele su značajno da se menjaju od trenutka kada je započeto suđenje Budanovu. Kremlj je postepeno prestao da se igra demokratije i da brine o “diktaturi prava”. Shodno tome su svi oni koji su se borili u Čečeniji proglašeni herojima, bez obzira na to šta su tamo radili. Predsednik je počeo da deli ordenje i odlikovanja desno, levo i u centar, uveravajući one koji su učestvovali u ratu da ih država “nikada neće izdati”. Ove teške reči značile su da će država biti blaga prema onima koji su počinili ratne zločine u Čečeniji, i to do te mere da će im zapravo oprostiti apsolutno sve, i da bi svaki tužilac koji pokuša da povede krivični postupak protiv ljudstva federalne vojske morao da ućuti.

Sa televizijskih kanala pod kontrolom države pokuljale su priče o tome kako je časno Budanov vršio svoju dužnost, a general Šamanov je neprestano držao patriotske govore u slavu svog ratnog druga. Tvrdnja da je osamnaestogodišnja Čečenka koju je pukovnik ubio bila snajperistkinja više nije podlegala nikakvoj sumnji. ...

Politički nadahnuto ispiranje mozga ruskog stanovništva odvijalo se punom parom, pripremajući teren za oslobađanje Budanova.

Upravo u tom trenutku sud u Rostovu na Donu posumnjao je u kompetentnost stručnjaka koji su napisali prva dva psihijatrijska izveštaja, i naručio je novi. Ovoga puta se radilo o udruženoj vojnoj i civilnoj akciji, koja je, povrh svega, pokrenuta u Moskvi i u kojoj su bili udruženi napori Centralne forenzičke medicinske laboratorije Ministarstva odbrane i Državnog istraživačkog centra za  socijalnu  i  forenzičku  psihijatriju  Serbski,  opštepozantog kao Institut Serbski.

Loš glas Serbskog u Rusiji datira iz sovjetskih vremena, kada su disidenti – oni koji su se borili protiv komunizma, totalitarističkih laži i političkih nesloboda – bili proglašavani neuračunljivima. Doktori iz Instituta Serbski, svi do jednog, izvršavali su zadatke koje im je zadavao svemogući KGB. Budanov je poslat tamo. Kad se za to saznalo, više nije bilo sumnje zašto je poslat baš tamo. Radilo se sve što je moguće da bude oslobođen krivične odgovornosti...

Sve u njihovom izveštaju nedvosmisleno je usmereno ka pravljenju potrebne slike heroja... Zaključci komisije obezbedili su sudiji svu municiju koja mu je po ruskom zakonu bila potrebna da bi izvršio nalog svojih političkih gospodara i oslobodio pukovnika...         

Tako je to u Rusiji. Izveštaj koji stručnjaci pišu za sud, baš kao u sovjetska vremena, ne zavisi od činjenica, već od onoga ko njima manipuliše.

(U sljedećem nastavku: Politička psihijatrija sa naručenim dijagnozama)