Pedeset i četiri vojnika, ili emigracija kući

Ljudi emigriraju iz domovine kada ostanak u njoj postane opasan po život ili izazove snažnu agresiju države na njihov integritet i dostojanstvo. Upravo to se dogodilo u ruskoj Federalnoj vojsci 8. septembra 2002. Pedeset i četiri vojnika su odustala i pokušala da emigriraju.

Poligon za obuku 20. gardijske motorizovane pešadijske divizije nalazi se na obodima sela Prudboj u Volgogradskoj oblasti. Ljudi iz 2. odeljenja vojne jedinice 20004 odvedeni su iz svoje stalne baze u gradu Kamišinu, takođe u Volgogradskoj oblasti, na poligon za obuku u Prudboju.

Sve je izgledalo uobičajeno: trebalo je da idu na obuku. Obučavali su ih njihovi drugi očevi – dakle, njihovi komandanti. Međutim, tog 8. septembra njihovi su drugi očevi, potpukovnik Kolesnjikov, major Širjaev, major Artemijev, poručnik Kadijev, poručnik Korostiljev, poručnik Kobec i potporučnik Pekov, odlučili da sprovedu istragu koja nije bila u njihovoj nadležnosti. Kada su se vojnici okupili na paradnom terenu, rečeno im je da će biti sprovedena istraga o tome ko je ukrao borbeno oklopno vozilo (BOV) sa poligona tokom noći.

Vojnici su kasnije uporno tvrdili da niko nije ukrao BOV. Bio je na svom uobičajenom mestu u voznom parku divizije. Oficirima je prosto bilo dosadno. Pili su danima, verovatno su se zbog toga osećali bolesno i odlučili da se razonode uz malo maltretiranja. Ne treba napominjati da ovo nije bilo prvi put da se takve stvari dešavaju na poligonu u Kamišinu, koji je na lošem glasu.

Nakon te objave, prva grupa vojnika odvedena je u oficirski šator: narednici Kutuzov i Krutov, redovi Generalov, Gurski i Gricenko. Drugima je naređeno da čekaju napolju. Uskoro su čuli jauke i ječanje svojih drugova. Oficiri su ih tukli. Prva grupa je izbačena iz šatora. Rekli su drugovima da su ih oficiri tukli po zadnjicama i leđima drškama alata za kopanje rovova, i šutirali ih u stomake i rebra. Opis je bio nepotreban. Tragovi batinanja bili su jasno vidljivi na telima vojnika.

Vojnici su kasnije uporno tvrdili da niko nije ukrao BOV. Bio je na svom uobičajenom mestu u voznom parku divizije. Oficirima je prosto bilo dosadno. Pili su danima, verovatno su se zbog toga osećali bolesno i odlučili da se razonode uz malo maltretiranja. Ne treba napominjati da ovo nije bilo prvi put da se takve stvari dešavaju na poligonu u Kamišinu, koji je na lošem glasu

Oficiri su objavili da će napraviti pauzu. Potpukovnik, dva majora, tri poručnika i jedan potporučnik nameravali su da večeraju, te su obavestili preostale vojnike da će svako ko dobrovoljno ne prizna da je ukrao BOV biti pretučen na potpuno isti način kao oni koji se sada valjaju po travi ispred njihovog šatora.

Nakon te objave, oficiri su otišli na supu.

A vojnici? Otišli su. Pobunili su se, ne želeći da čekaju kao ovce na klanje. Ostavili su za sobom one koji su bili na straži, pošto je napuštanje stražarskog mesta krivično delo zbog kojeg se dospeva pred vojni sud i u kazneni bataljon, kao i Kutuzova, Krutova, Generalova i Gricenka, koji nisu bili u stanju da hodaju.

Vojnici su obrazovali kolonu i odmarširali sa poligona prema Volgogradu da potraže pomoć.

Velika je razdaljina između Prudboja i Volgograda, gotovo 180 kilometara. Pedeset četiri vojnika pešice su prešli celu tu razdaljinu u koloni, ne pokušavajući da se sakriju, i to pored prometnog autoputa kojim su oficiri iz 20. divizije putovali na posao i s posla. Nijedno vozilo se nije zaustavilo. Nikome nije palo na pamet da upita kuda to vojnici idu bez oficira, što je protiv vojnih propisa.

Vojnici su hodali dok se nije smračilo. Legli su da spavaju u senci drvoreda pored autoputa. Niko nije došao da ih traži, uprkos tome što su potpukovnik, dva majora, tri poručnika i jedan potporučnik po izlasku iz trpezarije u kojoj su pojeli svoj obrok otkrili da je 2. divizion značajno proređen. Gotovo da više nisu imali kome da komanduju.

Oficiri su otišli na spavanje, bez ikakve ideje o tome gde su vojnici za koje su, po zakonu, bili lično odgovorni, ali znajući vrlo dobro da u Rusiji nijedan oficir nikada nije kažnjen za nešto što se dogodilo redovu.

U rano jutro 9. septembra, 54 vojnika nanovo su krenula duž autoputa. I nanovo su se oficiri bezbrižno vozili pored njih.

Ova grupa vojnika blagoslovena samopoštovanjem hodala je dan i po, i nikome iz 20. divizije nije nedostajala. Sasvim otvoreno su umarširali u Volgograd 9. septembra uveče. Zapazila ih je policija, ali se ni ovog puta niko nije zainteresovao za njih.

Vojnici su umarširali u centar grada.

“Bilo je oko šest po podne, i spremali smo se da krenemo kućama kad je najednom zazvonio telefon. ’Jeste li još otvoreni? Možemo li da dođemo kod vas?’” Ovo mi govori Tatjana Zozuljenko, direktorka organizacije Prava majki Volgogradske oblasti. “Rekla sam: ’Dođite pravo ovamo.’ Naravno, sve sam mogla da očekujem, ali ne i ono što se potom desilo. Četiri mlada redova ušla su u našu sobicu i rekla da ih je 54. Upitala sam gde su ostali, i momci su me odveli u maleni podrum naše zgrade. Ostali su stajali tamo. Radim u ovoj organizaciji jedanaest godina i nikada ranije nisam videla tako nešto. Prva briga mi je bila gde ćemo da ih smestimo. Već je bilo veče. Pitali smo ih jesu li nešto jeli. ’Ne’, odgovorili su, ’od juče nismo’... Naši članovi su otrčali da kupe hleba i mleka koliko god su mogli. Momci su navalili na hranu poput izgladnelih pasa, ali to je nešto na šta smo navikli. Vojnici se veoma loše hrane u svojim jedinicama, hronično su pothranjeni. Kad su završili s jelom, upitala sam: ’Kakav želite da bude i hod vaše akcije?’ Odgovorili su: ’Hoćemo da budu kažnjeni oficiri koji su pretukli vojnike’. Odlučili smo da ih preko noći smestimo u kancelariju Prava majki, sve zajedno na pod, kako bismo dobili vremena da razmislimo. Čim svane otići ćemo kod garnizonskog tužioca. Zaključala sam vrata i otišla kući. Živim u blizini i mislila sam da mogu brzo da stignem ako bude potrebe. Telefonirala sam im oko 11h te večeri, ali se niko nije javio. Pomislila sam da su sigurno umorni, da verovatno spavaju ili se plaše da se jave. U 2h me je probudio naš advokat Sergej Semušin. Rekao je da ga je zvao neko ko se nije predstavio i zatražio od njega da ’obezbedi svoje prostorije’. Stigla sam tamo za nekoliko minuta. Ispred su stajala mala vojna vozila puna oficira. Nisu se predstavili. Vojnici su nestali. Upitala sam oficire gde su, i nisam dobila odgovor.”

Službenici organizacije Prava majki otkrili su i da je neko provalio u njihov kompjuterski sistem sa informacijama o zločinima u 20. diviziji i da je sve izbrisao. Ispod tepiha su pronašli poruku jednog od vojnika u kojoj je pisalo da ne znaju gde ih vode; bili su pretučeni i bila im je potrebna pomoć.

Nema više bogzna šta da se doda. Oficirima na poligonu počeli su da “nedostaju” vojnici tek nakon što su im telefonirali nadređeni. To se odigralo kasno uveče 9. septembra, pošto je Tatjana Zozuljenko kontaktirala novinare u Volgogradu i pošto je vest o neopravdano odsutnim vojnicima otišla u etar...

Oficir je uvek u pravu i može da se ponaša prema vojniku onako kako poželi. S druge strane, međutim, ovaj marš je posledica tužne činjenice da je civilna kontrola vojnih procedura, o kojoj se mnogo govorilo u Jeljcinovo vreme i čak je napisan i nacrt zakona, sada mrtva i pokopana. Predsednik Putin se slaže sa tradicionalnim pogledom na prava oficira i smatra civilnu kontrolu oružanih snaga u potpunosti neumesnom.

“Godinu dana smo slali informacije vojnom tužilaštvu, prvenstveno g. Černovu, garnizonskom tužiocu, ali i svakom drugom na višem položaju, sve do šefa vojnog tužilaštva u Moskvi, o zločinima koje su počinili oficiri jedinice 20004”, kaže Tatjana Zozuljenko. “Jedinica 20004 je prva po broju pritužbi koje dobijamo od vojnika. Oficiri tuku svoje vojnike, otimaju ’isplate za aktivnu službu’ od onih koji su se vratili iz Čečenije (20. divizija se borila i u Prvom i u Drugom čečenskom ratu, i bori se tamo i dan-danas). Vikali smo o ovome koliko nas grlo nosi, ali ništa se nije dogodilo. Tužilaštvo je odlučilo da sve zataška. Epizoda sa kamišinskog poligona u potpunosti je predvidljiv rezultat neodgovornosti i nedodirljivosti oficira.”

Nekoliko kratkih priča

Miša Nikolajev je živeo u Moskovskoj oblasti. Porodica ga je ispratila u vojsku u julu 2001. Raspoređen je među graničare, na granični prelaz koji je od Moskve udaljen deset sati leta, u selo Gorjači Pljaž na ostrvu Anučina koje pripada Malim kurilskim ostrvima. To su ostrva koja mnogo ljute ruske i japanske političare još od kraja Drugog svetskog rata.

Dok oni raspravljaju, neko mora da čuva granicu. Miša je bio jedan od onih koji su to radili. Izdržao je samo šest meseci na tom položaju, na ruskom Dalekom Istoku, i umro je 22. decembra 2001.

Već u jesen je počeo da piše kući alarmantna pisma, pošto je otkrio gnojne rane na telu.

Zamolio je porodicu da mu pošalje lek: melem Višnjevskog, sulfanilamid “u stvari, bilo koji lek protiv gnojenja, metapirin, antiseptik, zavoje i što je moguće više flastera. Ovde nema ničega”. Njegovi roditelji su slali pakete bez pritužbi, svesni da naša vojska nema sredstava i misleći da stvari ne mogu biti toliko loše, s obzirom na to da Miša i dalje radi kao kuvar u vojnoj kuhinji. Da je ozbiljno bolestan, mislili su njegovi roditelji, ne bi mu bilo dozvoljeno da bude tamo gde se sprema hrana.

Miša je, međutim, nastavio da priprema obroke za vojsku čak i kad mu je koža bila prekrivena gnojnim ranama. Patolog koji je obavio autopsiju izvestio je da se tkivo nesrećnog vojnika bukvalno raspadalo pod njegovim skalpelom. Na početku dvadeset i prvog veka ruski vojnik je živ istrulio pred očima svojih oficira, a da niko nije ni pomislio da ga pošalje kod lekara. Mišu je ubila potpuna neodgovornost njegovih nadređenih.

Dmitrij Kiseljev je raspoređen u selo Istra, u Moskovskoj oblasti. U Rusiji se tako nešto smatra velikom srećom. Bio je blizu Moskve; pošto su mu roditelji Moskovljani, mogli su da posećuju svog sina i da pronađu put do njegovih komandanata ako mu bude potrebna pomoć, nisu to bila Kurilska ostrva. Sve to ipak nije spaslo Dmitrija od izopačenosti njegovih oficira.

Vojska Rusije uvek je bila jedan od glavnih stubova države. Do dana današnjeg to je zatvor okružen bodljikavom žicom, u koji su mladi državljani ove zemlje poslati bez suđenja. Shodno tome, tu vladaju pravila slična zatvorskim, pravila koja određuju oficiri. To je mesto na kojem “ubiti boga u nekome” jeste osnovni metod za obuku. Slučajno je baš i Putin, kad se prvi put popeo na tron u Kremlju, istim rečima opisao kako bi postupao sa unutrašnjim neprijateljima

Potpukovnik Aleksandar Boronjenkov, komandant redova Kiseljeva, imao je unosan poslić sa strane. To nije ništa neobično u današnjoj Vojsci Rusije. Ljudi pribegavaju raznim trikovima, budući da su im plate veoma male. Dotični potpukovnik je, međutim, trgovao vojnicima. Istra  je vikendaško naselje, te je Boronjenkov prodavao svoje vojnike vlasnicima zemlje u okolini kao jeftinu radnu snagu. Vojnici su radili samo za hranu; njihova plata je odlazila pravo kod njihovog komandanta. Ovakva šema za pravljenje para nije ni u kom slučaju jedinstvena, naprotiv, veoma je raširena: vojnici se tokom vojnog roka “prodaju” kao neplaćena radna snaga – to jest, kao robovi – bogatim ljudima. Oficiri na ovaj način trguju sa “korisnim ljudima”. Ako oficiru treba da se poprave kola, a on nema novca, onda pošalje nekoliko vojnika u servis za popravku automobila. Oni tamo rade besplatno koliko god servis zahteva, a oficir zauzvrat dobije popravljena kola.

Krajem juna 2002. došao je red i na tek regrutovanog Dmitrija Kiseljeva da bude prodat u roblje. Redov Kiseljev je poslat da gradi kuću za izvesnog g. Karabutova, člana Udruženja za hortikulturu Mir u okrugu Istra. Na početku je gradio kuću, ali onda su on i još sedmorica regruta poslati da kopaju dubok rov duž imanja. U 7h uveče 2. jula stranice rova su se urušile i zatrpale trojicu mladića, uključujući i Dmitrija, koji se ugušio pod zemljom. Njegovi roditelji su pokušali da izdejstvuju izvođenje potpukovnika Boronjenkova pred sud, ali on se izvukao. Poznavao je mnogo “korisnih” ljudi. Dmitrij je bio jedini sin Kiseljevih.

Na dan 28. avgusta 2002. vojna jedinica 42839 razmeštena je u Čečeniji blizu sela Kalinovsko, mesta na kojem dugo nije bilo borbi. “Džombe” su se opijale do besvesti. “Džombe” – “stare kuke”, “isluženi” vojnici koji čekaju da budu poslati u rezervu – jesu najstrašnija i najubitačnija sila naše vojske. Te večeri se “džombama” učinilo da će ostati bez votke, tako da su prvom vojniku koji je naišao, Juriju Dijačenku, rekli da ode u selo i “nabavi još malo, kako zna i ume”. Vojnik je odbio. Prvo zato što je bio na straži i nije smeo da napusti stražarsko mesto. A drugo, kako im je objasnio, zato što nije imao novca. “Džombe” su mu rekle da ukrade nešto u selu i da im tako nabavi votku.

Jurij je, međutim, odlučno rekao: “Ne, neću ići”. Brutalno su ga tukli do 5h ujutru, a između dve ture batina ponižavali su ga na surov i odvratan način. Umakali su krpu za pod u zajednički toalet i onda njome trljali Jurijevo lice. Naterali su ga da počisti pod, a kada se sagnuo, naizmenično su mu zavlačili dršku metle u anus...

Gde su bili oficiri? Te noći su se opijali do besvesti i fizički nisu bili u stanju da komanduju bilo čime. Oko 6h ujutru 29. avgusta 2002. Jurij Dijačenko pronađen je u skladištu sa hranom. Obesio se.

Sibir nije Čečenija. Veoma je daleko od tamošnjeg rata, ali to i nije tako važno. Valerij Putincev, dečko rođen u Tjumenskoj oblasti, raspoređen je u Krasnojarski kraj da služi u gradu Uzhuru, u elitnim jedinicama strateških raketnih snaga. Njegova majka, Svetlana Putinceva, bila je oduševljena. Pošto su imali posla sa najsavremenijim i najopasnijim oružjem na planeti, smatralo se da su oficiri u raketnim jedinicama najobrazovaniji u vojsci, da se ne opijaju, ne tuku svoje regrute i održavaju disciplinu. Međutim, i ona je ubrzo počela da dobija potresna pisma od svog sina, u kojima je pisao da oficiri nisu ništa bolji od “šakala”: “... Ne mogu da podnesem to što moram da radim kao rob u korist ljudi koje prezirem. Više od svega na svetu želim da radim za dobrobit svog naroda i svoje porodice. Tek kad sam se našao ovde, shvatio sam koliko ste svi vi važni...”

Valerij se nikada neće vratiti da radi za dobrobit svog naroda. Oficiri u kasarnama u Uzhuru bili su potpuno razulareni. Poručnici su otimali od vojnika sve što imaju, ponižavajući svakoga ko je, poput Valerija, pokušao da odbrani svoje dostojanstvo. Za pola godine provedene u jedinici, četvorica vojnika su iznesena u kovčezima, svi su bili redovi i svi su nasmrt pretučeni.

Miša je, međutim, nastavio da priprema obroke za vojsku čak i kad mu je koža bila prekrivena gnojnim ranama. Patolog koji je obavio autopsiju izvestio je da se tkivo nesrećnog vojnika bukvalno raspadalo pod njegovim skalpelom. Na početku dvadeset i prvog veka ruski vojnik je živ istrulio pred očima svojih oficira, a da niko nije ni pomislio da ga pošalje kod lekara

Prvo su oficiri uzeli Valeriju uniformu (naši vojnici nemaju druge odeće osim uniforme). Rekli su mu da mora da je otkupi. Pretpostavljali su da će pisati kući i tražiti da mu se hitno pošalje novac. Valerij nije pokleknuo. Znao je da njegova majka živi veoma skromno, sa njegovom bakom, starovremenskom penzionerkom, njegovom sestrom i njenom malom ćerkom, i da teško može da mu pošalje novac. Zbog toga je brutalno pretučen u nekoliko navrata. Na kraju mu je prekipelo. Uzvratio je oficirima i poslat je u zatvor zbog neposlušnosti. Tvrdeći da pokušava da pobegne, teško su ga povredili. Svetlana Putinceva se zabrinula i pozvala je telefonom komandanta jedinice, potpukovnika Butova, koji ju je obavestio da zna kako treba tući ljude da ne ostane nikakav trag. Svetlana je ostavila sve poslove i odletela pravo u Uzhur, gde je našla sina na samrti. Pucano mu je u karlicu, bešiku, mokraćni kanal i butnu arteriju. U bolnici je njegovoj majci rečeno da nađe krv za transfuziju: “Hitno! Ovde nemamo krvi.” Očekivali su od žene koja se našla sama u nepoznatom gradu da nađe donatore. Pojurila je natrag u jedinicu da potraži pomoć. Komandanti su je odbili. Jurila je po gradu pokušavajući da spase svog sina. Nije uspela. Pošto nije primio transfuziju, Valerij je umro 27. februara 2002. U jednom od poslednjih pisama napisao je Svetlani: “Nisam očekivao mnogo pomoći od oficira. Oni su sposobni samo za ponižavanje ljudi.”

Nazad u Moskovsku oblast. Jutro je 4. maja 2002. Jedinica 13815 nalazi se u selu Balašiha. Dve ložačice zaposlene u toplani koja greje jedinicu čuju pozive u pomoć u blizini. Istrče i nasred dvorišta ugledaju vojnika, do vrata zakopanog u zemlju. Žene kopaju, presecaju konopac kojim su mu vezane ruke i noge i pomažu mu da izađe iz rupe. U tom trenutku se pojavljuje major Aleksandar Simakin, besan kao ris. Viče na žene da ostave vojnika na miru. To on uči redova Česnokova pameti, a one ako se odmah ne vrate u kotlarnicu, biće otpuštene.

Pošto se izbavio iz rupe, redov Česnokov je dezertirao.

Vojska Rusije uvek je bila jedan od glavnih stubova države. Do dana današnjeg to je zatvor okružen bodljikavom žicom, u koji su mladi državljani ove zemlje poslati bez suđenja. Shodno tome, tu vladaju pravila slična zatvorskim, pravila koja određuju oficiri. To je mesto na kojem “ubiti boga u nekome” jeste osnovni metod za obuku. Slučajno je baš i Putin, kad se prvi put popeo na tron u Kremlju, istim rečima opisao kako bi postupao sa unutrašnjim neprijateljima.

Možda predsednik, sa svojim potpukovničkim epoletama i dve ćerke koje nikad neće morati da služe u takvoj vojsci, smatra da je takvo stanje prihvatljivo. Mi ostali, međutim, ne računajući oficirsku kastu koja uživa u svom statusu sitnih gangstera koji su iznad zakona, duboko smo nesrećni zbog toga. To naročito važi za one koji imaju sinove, a još više za one čiji su sinovi stasali za regrutaciju. Oni nemaju vremena da čekaju reformu vojske koja se tako dugo obećava, ali se neprekidno odlaže. Plaše se da će, kad odu od kuće, njihovi sinovi biti raspoređeni na neki kamišinski poligon, ili u Čečeniju, ili na neko drugo mesto sa kojeg nema povratka.

(U sljedećem nastavku: Psihijatrijske represije)