Sve je u redu, dok se samo viče!
Srbija: I poslije protesta, protest!
: Doc. dr. Zlatiborka Popov Momčinović 07.04.2017Ignoranciju vlasti su nadomestili famozni tabloidi, koji su u skladu sa dobro oprobanim teorijama zavere uzroke za proteste tražili na više mesta, onako u skladu sa šešeljovskom terminologijom “o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima”, a koja izgleda i dalje “pali”. Prvi na listi se našao, naravno, Soroš, a vlastima svakako ide u prilog obračun sa tzv. soroševcima u susednoj Mađarskoj
Ubrzo nakon proglašenja izborne pobede “čiste kao suza” za predsednika Srbije, Aleksandar Vučić se našao na mostarskom sajmu gde su se mogle čuti reči većine učesnika o potrebi za većom ekonomskom saradnjom, izgradnjom infrastrukture, rešavanjem pitanja Agrokora, i sl. Delile su se i čokolade, da bar ublaže gorčinu regionalne nam svakodnevnice. No, u odsustvu premijera, tj. budućeg predsednika i apsolutnog pobednika proteklih izbora desilili su se i protesti u više gradova Srbije, uglavnom studenata i mladih ljudi, ali i građana uopšte.
I u zatvorima je mirno...
Protesti su naišli na mlaku reakciju vlasti, uz famoznu izjavu: “Sve je u redu, dok se samo viče!” Sve bi, navodno, i bilo u redu da nije bio srušen srpski zid plača sa licima ubijenih i nestalih Srba sa Kosova. Za njima sme i dalje unedogled da se nariče (uz izvinjenje žrtvama na korištenju ove sintagme), ali ne i za više slobode i demokratije, iako vlast tvrdi suprotno, da je sve u redu dok nema nasilja. Jer, tzv. stabilnost je daleko važnija od slobode. No, veliki francuski filozof prosvetiteljstva Žan Žak Ruso je lepo primetio da je i u zatvorima mirno, no opet ljudi ne idu rado u zatvor.
Ignoranciju vlasti su nadomestili famozni tabloidi, koji su u skladu sa dobro oprobanim teorijama zavere uzroke za proteste tražili na više mesta, onako u skladu sa šešeljovskom terminologijom “o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima”, a koja izgleda i dalje “pali”. Prvi na listi se našao, naravno, Soroš, a vlastima svakako ide u prilog obračun sa tzv. soroševcima u susednoj Mađarskoj.
Protesti, ipak, nisu studentski – ne čuju se npr. zahtevi o smanjenju školarina, još jednom ispitnom roku i slično, već građanski. Biti građanin, znači i moći protestvovati, jer je to posve legitiman oblik političke participacije. Odnosno, po terminologiji čuvene teoretičarke Hane Arent, biti viđen i biti čut’ na javnom trgu. Nisu ni stranački, jer na njima nema stranačkih obeležja, iako su neke stranke naknadno podržale proteste. Oni su posledica akumiliranog nezadovoljstva usred brojnih problema koje vlast, ma koliko bila uspešna ili tvrdila da je uspešna, nije uspela da reši.
I poslije Tita, Tito
Iako su i famozne “dosmanlije” mnoge od tih problema stvorile, odgovorna vlast izgovor za loše stanje ne treba stalno da svaljuje na svoje prethodnike. Slično se ponašao i DOS, tvrdeći da je ama baš sve probleme nasledio od Miloševića, a da on sam nijedan nije stvorio! I, naravno, bio kažnjen na izborima zbog ovakve neodgovorne bahatosti.
Na mostarskom sajmu jedna od top izjava premijera je bila da “bravar” nije bio naivan što je gradio puteve. No, ne može se očekivati da će kao i “bravar” reći: studenti su u pravu, niti pokrenuti bilo kakvu inicijativu za razgovor sa mladima, iako bi mu to verovatno pojačalo legitimitet koji se ne meri samo brojem glasova već i određenim političkim vrednostima (npr. dijalog sa neistomišljenicima). Kad smo već pomenuli druga Tita, red je da se podsetimo i svoje zakletve: “I posle Tita, Tito”. Danas, u zemljama periferijske polu-demokratije, izgleda da nam jedino preostaje da se zaklinjemo u novu parolu: “I posle protesta, protest”, da bismo sačuvali bar minimum onog građanskog. Kako u sebi samima tako i u društvu.
-->
I u zatvorima je mirno...
Protesti su naišli na mlaku reakciju vlasti, uz famoznu izjavu: “Sve je u redu, dok se samo viče!” Sve bi, navodno, i bilo u redu da nije bio srušen srpski zid plača sa licima ubijenih i nestalih Srba sa Kosova. Za njima sme i dalje unedogled da se nariče (uz izvinjenje žrtvama na korištenju ove sintagme), ali ne i za više slobode i demokratije, iako vlast tvrdi suprotno, da je sve u redu dok nema nasilja. Jer, tzv. stabilnost je daleko važnija od slobode. No, veliki francuski filozof prosvetiteljstva Žan Žak Ruso je lepo primetio da je i u zatvorima mirno, no opet ljudi ne idu rado u zatvor.
Ignoranciju vlasti su nadomestili famozni tabloidi, koji su u skladu sa dobro oprobanim teorijama zavere uzroke za proteste tražili na više mesta, onako u skladu sa šešeljovskom terminologijom “o stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima”, a koja izgleda i dalje “pali”. Prvi na listi se našao, naravno, Soroš, a vlastima svakako ide u prilog obračun sa tzv. soroševcima u susednoj Mađarskoj.
Na protestima je, navodno, viđena i Staša Zajević iz Žena u crnom pa su se tabloidi zapitali: zar je i ona student?! Neki dublji socijalni i politički uzroci se ne pominju – kao što je, na primer i dalje rasprostranjeno stranačko zapošljavanje. A na transparentima se moglo čitati: “Diploma, a ne partijska knjižica”, ili “Pasoš, index ili partijska knjižica?” kao aludiranje na problem velikog odliva mladih u inostranstvo.
Sve bi, navodno, i bilo u redu da nije bio srušen srpski zid plača sa licima ubijenih i nestalih Srba sa Kosova. Za njima sme i dalje unedogled da se nariče (uz izvinjenje žrtvama na korištenju ove sintagme), ali ne i za više slobode i demokratije, iako vlast tvrdi suprotno, da je sve u redu dok nema nasilja
Protesti, ipak, nisu studentski – ne čuju se npr. zahtevi o smanjenju školarina, još jednom ispitnom roku i slično, već građanski. Biti građanin, znači i moći protestvovati, jer je to posve legitiman oblik političke participacije. Odnosno, po terminologiji čuvene teoretičarke Hane Arent, biti viđen i biti čut’ na javnom trgu. Nisu ni stranački, jer na njima nema stranačkih obeležja, iako su neke stranke naknadno podržale proteste. Oni su posledica akumiliranog nezadovoljstva usred brojnih problema koje vlast, ma koliko bila uspešna ili tvrdila da je uspešna, nije uspela da reši.
I poslije Tita, Tito
Iako su i famozne “dosmanlije” mnoge od tih problema stvorile, odgovorna vlast izgovor za loše stanje ne treba stalno da svaljuje na svoje prethodnike. Slično se ponašao i DOS, tvrdeći da je ama baš sve probleme nasledio od Miloševića, a da on sam nijedan nije stvorio! I, naravno, bio kažnjen na izborima zbog ovakve neodgovorne bahatosti.
No, ruku na srce, sve ovo podseća na neki deja vu, već viđeno. Ono, s jedne strane kao u poznatoj filmskoj trilogiji Matrix nastaje kad “program” promeni nešto da bi zbunio ili prevario protivnike (čuvena scena kad Neo dva puta vidi istu mačku), a zbunjivanje u ovom slučaju nastaje u traženju uzroka za proteste van njih samih. S druge strane, i neke parole i performansi su već viđeni u antislobinim protestima kao na primer: “Puko si!”, lupanje u šerpe uz obavezne pištaljke.
Kad smo već pomenuli druga Tita, red je da se podsetimo i svoje zakletve: “I posle Tita, Tito”. Danas, u zemljama periferijske polu-demokratije, izgleda da nam jedino preostaje da se zaklinjemo u novu parolu: “I posle protesta, protest”
Na mostarskom sajmu jedna od top izjava premijera je bila da “bravar” nije bio naivan što je gradio puteve. No, ne može se očekivati da će kao i “bravar” reći: studenti su u pravu, niti pokrenuti bilo kakvu inicijativu za razgovor sa mladima, iako bi mu to verovatno pojačalo legitimitet koji se ne meri samo brojem glasova već i određenim političkim vrednostima (npr. dijalog sa neistomišljenicima). Kad smo već pomenuli druga Tita, red je da se podsetimo i svoje zakletve: “I posle Tita, Tito”. Danas, u zemljama periferijske polu-demokratije, izgleda da nam jedino preostaje da se zaklinjemo u novu parolu: “I posle protesta, protest”, da bismo sačuvali bar minimum onog građanskog. Kako u sebi samima tako i u društvu.
Tweet Send mail