Crna Gora i Srebrenica: rezolucija razotkrivanja

Piše: Milivoj Bešlin

“Slogan koji sve češće čujemo 'Amerika se vratila', krunisan je objavljivanjem kriterijuma za crnu listu na koju će predsednik Bajden staviti pojedince i strukture koji su povezani sa mafijom i organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu; drugi kriterijum su oni koji negiraju ili glorifikuju ratne zločin(c)e i genocid počinjene u postjugoslovenskim ratovima 1991-1999. godine i, najzad, oni koji su sebe (ili svoje države) stavili u službu ruskog uticaja i gušenja demokratskog društva.“

Retko jedan dokument, poput reflektora, osvetli sve aktere političke arene u regionu i pokaže svačije lice u realnom svetlu. Rezolucija o genocidu u Srebrenici, usvojena u crnogorskom parlamentu, nezavisno od namera predlagača, bila je jedna od onih prelomnih tačaka oko koje se kristališu idejna, politička i društvena kretanja ne samo u Crnoj Gori već u regionu. 


Odavno sam napisao da je “Srebrenica“ kao toponim zla ušla u temelje srpskog identiteta. Identitet se, podrazumevajuće, ne mora uvek identifikovati afirmativno. Moguće ga je izgrađivati i kroz negaciju. A šta sve nije učinjeno u Srbiji i među srpskim nacionalistima na postjugoslovenskom prostoru da bi se genocid u Srebrenici, počinjen u julu 1995. od strane vojske bosanskih Srba pod komandom Ratka Mladića, negirao, umanjio, obesmislio. 


Lista otpadnika


Genocid u Jasenovcu, slično kao i krajem 1980-ih godina, kada se koristio za unutrašnju mobilizaciju i pripremu za rat, stavljen je sada u funkciju banalizacije i negiranja genocida u Srebrenici. Aleksandar Vučić je čak u intervjuu Senadu Hadžifejzoviću otišao tako daleko da je negirao genocidni karakter zločina nad Srbima u NDH i u Jasenovcu. Time je tragedija srpskog naroda i svih antifašista u kvislinškoj i fašističkoj NDH još jednom zloupotrebljena u svrhu pravdanja savremenih zločina počinjenih u ratovima 1990-ih koje srpsko društvo i dalje vodi: medijski, verbalno, psihološki, idejno. Samo ne vojno, a ni to drugo poluvreme, kako se onomad izrazio Dačić, nije isključeno. 


Ali tada je još Tramp bio u snazi, dok je sada revanšistički entuzijazam režima u Beogradu splasnuo, ali nije i nestao. Slično Putinovoj Rusiji na globalnom planu, Vučićeva Srbija u regionu služi za zastrašivanje suseda i iz toga izvlači privilegije i benefite za svoju vladajuću kastu. Ipak, ono što priliči (nuklearnom) Jupiteru, ne priliči (balkanskom) volu. Slogan koji sve češće čujemo “Amerika se vratila“, krunisan je objavljivanjem kriterijuma za crnu listu na koju će predsednik Bajden staviti pojedince i strukture koji su povezani sa mafijom i organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu; drugi kriterijum su oni koji negiraju ili glorifikuju ratne zločin(c)e i genocid počinjene u postjugoslovenskim ratovima 1991-1999. godine i, najzad, oni koji su sebe (ili svoje države) stavili u službu ruskog uticaja i gušenja demokratskog društva. 


Ova lista otpadnika od međunarodnog poretka, skupa sa robusnom vojnom vežbom NATO-a i vojske Bosne i Hercegovine “Brzi odgovor 21“, otvaranjem deska za naš region u Stejt Departmentu i pojačavanjem ovdašnjih ispostava američke agencije za suzbijanje narkotika (DEA) – čini poruku o povratku Amerike sasvim kredibilnom. Naklonost ka BiH, američki predsednik je pokazao i slanjem pola miliona doza fajzer vakcine. Tamo gde je Evropa, poslovično (islamofobno?) zakazala i uskratila Bosni i Hercegovini već plaćene vakcine, Bajden je uskočio sa poklonom. Imajući u vidu koordinisanu strategiju režima u Moskvi, Beogradu i Banjaluci o destrukciji središnje države Zapadnog Balkana, gestovi američkog predsednika prema BiH nisu samo u sferi simbolike.  


Ko se mača hvata...


Rezolucijom crnogorskog parlamenta o genocidu u Srebrenici skinuta je koprena, kako se čini, sa očiju “mekih“ (srpskih, treba li reći?) kleronacionalista (tzv. “soft četnici“, zavijeni u pseudograđansku priču za manji deo politički naivnih suverenista u CG). Teško je podeliti entuzijazam onih koji smatraju da je ovom Rezolucijom i njenim posledicama, crnogorsko društvo preskočilo stepenik od grupisanja na osnovu neprijateljstva (prema DPS-u) do politički racionalnijeg odnosa – grupisanja prema idejnim orijentacijama. 


Model je istovetan, samo je za pseudograđanske i umereno nacionalističke siročiće nekadašnjeg mitropolita Radovića, koji su njegovim odlaskom ostali bez političkog uporišta – objekat mržnje postao, osim DPS-a i marionetski (vučićevski) DF-a zbog besramnih tvitova glavne propagandne “prikaze“ srbijanskog režima. Ne jednom je već primećeno da su se isti oni koji su decenijama uživali u medijskom masakriranju Mila Đukanovića, koje od 1993. a posebno od 1996. nikada nije prestajalo iz Beograda i koje je proizvelo stotine hiljada najpogrdnijih propagandnih gadosti, strašno uznemirili zbog tri tvita malog Gebelsa iz Vučićeve propagandne menažerije. 


Podsetimo se, temelje anticrnogorske propagande usmerene gotovo isključivo prema Milu Đukanoviću postavila je još 1993. godine u udbaško-ratnohuškačkoj Dugi, u svojim opskurnim dnevnicima, Mirjana Marković. Danas je to istorija. Uzrok je bila javno izrečena namera tadašnjeg crnogorskog premijera da svoju federalnu jedinicu učini ekonomski održivom i time manje zavisnom od Beograda. Opet, istorija danas zna – prvi put u poslednja tri veka, Crna Gora je to zaista i postala, tačnije ni manje ni više ekonomski održiva i (ne)zavisna od međunarodnih finansijskih institucija kao i sve ostale države u ovom delu Evrope. Taj ekonomski status nikada nije imala u Jugoslaviji. Do kraja (1991) je ostala “dotirana“ republika.


Jednak otklon prema antifašizmu i neofašizmu


Usvajanje Rezolucije o genocidu u Srebrenici dokaz je da je “faktor Đukanović“ i dalje ključni katalizator crnogorske politike i da se ona i dalje odvija na suštinskim političkim pitanjima. Vrednosti i teme koje se nameću i tajming nepogrešivo su odabrani, dovodeći na tanušni led vladu Amfilohijevih siročića-apostola. Očajnički i komično deluje njihov vapaj da će Crnu Goru sačuvati od dva “ekstrema“ DPS-a i DF-a. Ideologija lažnog centra jedna je od najčešćih političkih prevara u autoritarnim režimima poslednja dva veka. Staljin je svoje stvarne ili izmišljene političke protivnike redovno karakterisao kao “levu“ ili “desnu“ opoziciju. Glavni propagatori politike lažnog centra u Crnoj Gori su delovi aktuelnog režima okupljeni oko medijskih tajkuna i vlasnika reketaškog tabloida. Čak i kada bi ova konstrukcija bila tačna tu postoje namanje dva problema. Ekvidistanca prema DPS-u i Đukanoviću jednako kao i prema Vučiću i njegovim marionetama iz DF-a duboko je anticrnogorska. 


Svoditi na istu ravan onu strukturu koja je, uz sve mane i tranzicioni klijentelizam, modernizovala Crnu Goru, izborila joj nezavisnost, međunarodno priznanje, dala odlučujući impuls izgradnji građanskog društva zasnovanog na antifašizmu, dovela državu na prag EU i uvela u NATO sa četničkim i profašističkim marionetama režima iz Beograda koji ne kriju da najradije od građanske CG napravili zgarište – i etički i politički je sramotno. Upravo zbog toga su lažni građanisti samo i jedino pravi trojanski konji velikosrpskog nacionalizma u CG, kako nedavno reče jedan od utemeljitelja (i otpadnika) Ure. I najzad, distanca prema DPS-u i DF-u, Krivokapićevu Vladu svodi na 14 poslanika od 81-og. To se, kako se čini, zove uzurpacija. Vlada bez legitimiteta! 


Patrijarh umrvljene savjesti 


Rezolucija koja je skinula sve maske – nije razotkrila samo crnogorske aktere. Medeni mesec građanskih i nenacionalističkih struktura i pojedinaca u Srbiji i regionu prema patrijarhu Porfiriju, posle njegove sramotne izjave o Srebrenici, morao bi biti prekinut. Kako je briljantno napisao Drago Bojić, Porfirije je tom izjavom pokazao da je “u stanju katalepsije i umrtvljene savjesti, bez osjećaja stida i krivice”. 


Nije sporno, Vučićev patrijarh će još dugo svojim kredibilitetom plaćati način na koji je izabran na mesto poglavara državne crkve Srbije. Kod Vučića nema besplatnog ručka, uverio se svako ko je ulazio u dilove sa njim. Zbog toga – Porfirija cenite i posmatrajte više prema Crnoj Gori, nego u izjavama i potezima koje povlači prema Hrvatskoj. Tako će se najpre razotkriti pravo lice najboljeg učenika Irineja Bulovića. Izjava o Rezoluciji o Srebrenici, a u stvari njegov stav o genocidu iz 1995. bila je suštinska negacija svake ljudske empatije i hrišćanske etike. 


Crnogorska rezolucija o genocidu u BiH protiv interesa Srbije?


Aleksandar Vučić je baš na primeru Rezolucije o Srebrenici skinuo i poslednje rukavice prema regionu. Onaj Koji Bi Sebe Voleo Da Vidi Kao Lidera Svi Srba Na Svetu još ranije se istakao nonsensima i konstrukcijama o “velikocrnogorskom nacionalizmu“. Nije čak bio originalan, takvu besmislenu himeru konstruisali su za svoje propagandne svrhe predstavnici kleronacionalističke vlade Zdravka Krivokapića i njihove medijsko-propagandne udarne pesnice. 


Ipak, posle usvajanja srebreničke Rezolucije, iako je sličnu usvojila i srbijanska skupština 2010. godine, Vučić i njegovi trbuhozborci prevazišli su sebe. Ostaje nejasno šta je mislio ili je baš sve jasno kada predsednik Srbije kaže da je osuda genocida u Srebrenici usmerena “protiv interesa Srbije“, kao i da je osuda zločina urađena da bi se “napakostilo Srbiji“. Samo su Vučić i Međunarodni sud pravde, koji je presudio 2010. da je Srbija odgovorna zbog “nesprečavanja i nekažnjavanja genocida“ u susednoj BiH, tako direktno doveli u vezi Srbiju sa zbivanjima u i oko Srebrenice u julu 1995. godine. Svojim stavom, a u autokratiji koju srpsko društvo živi, Vučić je jedina institucija i sva vlast i poruka je jasna: mora se čitava Srbija identifikovati sa zločinom. Potrebno je čitav narod prikovati za počinjeni genocid, a sve sa jednim ciljem – ne bi li se sačuvala jedna zločinačka politika i jedna tragična ideologija zla. Reč je o ideologiji velikosrpskog nacionalizma koja je tutnjala regionom 90-ih godina, čiji je Vučić bio intergaralni i neraskidivi deo i čije je ključne karakteristike, ideje, ciljeve i narative veoma uspešno oživeo i reafirmisao poslednjih godina. Time je posejano seme sukoba u regionu za narednih nekoliko decenija.


Poreklo o laži genocidnosti naroda


Odakle Vučiću ideja da bi označavanjem srebreničkog zločina kao genocida trajno obeležilo ceo srpski narod, uprkos tome, što sama Rezolucija to negira i što je elementarna stvar da nema genocidnih i zločinačkih naroda, ali ima ideologija i politika. I šta znači logička konstrukcija: ako se Srebrenica označi kao genocid, ceo narod je genocidan. Međutim, ako se Srebrenica označi kao “strašan zločin“, kako je sam odredio – znači li da bi po toj naopakoj logici svi Srbi bili narod “strašnih zločinaca“? 


Ipak, objašnjenje se krije u sledećem. Srpski nacionalisti su najpre aluzivno, tokom trajanja Jugoslavije, a onda sve otvorenije u osvit njenog razaranja tokom 1980-ih godina, hrvatski narod prikivali za ustaštvo i čitav kolektivitet proglašavali za genocidan. Svojim plitkoumnim, netalentovanim i propagandističkim tekstovima to su pokušavali da “utemelje“ ultradesničarski istoričari, pisci zloglasnog Memoranduma. Istu logiku danas imaju memorandumski epigoni koji vladaju srbijanskom intelektualnom i političkom scenom. Jedino pitanje jeste: da li će do kraja “slomiti“ Crnu Goru ili je poslednja parlamentarna Rezolucija početak vraćanja idejama građanskog društva i principima pluralnosti na kojima je nastala suverena crnogorska država?


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi