Vučić je od Moskve preuzeo obaveze i zato mu je pozicija sada nezavidna

Autorica: Tamara Nikčević

Bez obzira na to što donošenje Rezolucije o Srebrenici nesumnjivo predstavlja ozbiljan udarac velikosrpskoj politici, tj. politici zvaničnog Beograda, ideja „srpskog sveta“, koja uključuje Crnu Goru, i dalje je veoma živa. Odnos Srbije prema Crnoj Gori odnos je omalovažavanja: u očima srpskih nacionalista, Crna Gora je samo - srpska Sparta. Isti odnos prema Podgorici ima i zvanična Moskva, koja se, baš kao i Beograd, neće tako lako odreći svog „plijena“

Svega nekoliko dana nakon što je Skupština Crne Gore usvojila Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, potpredsjednik Vlade Dritan Abazović i ministar vanjskih poslova Đorđe Radulović najavili su da će 11. jula ove godine prisustvovati komemoraciji žrtvama genocida, što su ga, prije dvadeset i šest godina, počinile snage Vojske RS pod komandom ratnog zločinca Ratka Mladića. Iako su, upravo zahvaljujući njegovoj podršci, notorni klerofašisti i negatori srebreničkog genocida danas dio crnogorske vladajuće strukture, bez obzira na to što je javno lagao u korist jednog od njih - nedavno smijenjenog ministra pravde, ljudskih i manjinskih prava Vladimira Leposavića - vicepremijer Crne Gore pojaviće se u Potočarima kako bi iskazao poštovanje žrtvama masakra koji je zgrozio civilizovani svijet.

Može li licemjernije, pita se, u razgovoru za Pobjedu, novinar i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu dr Dinko Gruhonjić komentarišući najavljeni odlazak potpredsjednika Abazovića u Srebrenicu.

„Licemjerje potpredsednika crnogorske Vlade nema granica. Ipak, ako je Aleksandar Vučić 2015. mogao doći u Srebrenicu, može i Dritan Abazović“, kaže Gruhonjić. „Šta je cilj Abazovićevog puta u Potočare? Verovatno pokušaj da odgodi svoj strmoglavi politički pad. Jer teško je zamisliti da bi glasač Ure, uvjeren da svoj glas daje istinskom građanskom pokretu, dozvolio sebi da ga Dritan Abazović prevari kao što je ga je prevario 30. avgusta 2020.“


POBJEDA: O kakvoj tačno prevari birača govorite?


GRUHONJIĆ: Ulaskom u koaliciju sa velikosrpskim nacionalistima i šovinistima i Srpskom pravoslavnom crkvom, Abazović je na vlast doveo političku strukturu koja negira genocid u Srebrenici, koja preti crnogorskim Bošnjacima i čiji je cilj poništavanje Crne Gore i njeno pripajanje „srpskom svetu“. Beograd je Abazoviću dodelio ulogu trojanskog konja velikosrpstva; „poštenog Albanca“, „Rahmana Morine“ crnogorske političke scene. Dokaz je i podrška koju je još 30. avgusta Abazović dobio od Matije Bećkovića, te instant zamene za „oca nacije“ Dobricu Ćosića. Možda dan nakon parlamentranih izbora u Crnoj Gori nekome i nije bilo jasno o čemu je reč; sada je već izvan svake sumnje da će Dritan Abazović u crnogorskoj istoriji ostati upisan kao kvisling građanskog društva.

Njegov odlazak u Srebrenicu je, u moralnom smislu, u najmanju ruku problematičan.


POBJEDA: Nakon što je parlament Crne Gore usvojio Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici, beogradski kontrolisani tabloidi napali su predsjednika parlamenta Aleksu Bečića i premijera Zdravka Krivokapića, ali ne i potpredsjednika Abazovića. Zašto?


GRUHONJIĆ: Zato što je Dritan Abazović čovek Aleksandra Vučića. U Srbiji tabloidi pišu ono što Vučić misli, ali ne sme da izgovori. Njegovi mediji uvek targetiraju Vučićeve političke protivnike, pa i izuzimanje Abazovića iz divljačke kampanje srpskih tabloida dokazuje da predsednik Srbije još ima planove sa vicepremijerom crnogorske Vlade. Koji su, naravno, kratkoročni.


POBJEDA: Je li reakcija beogradskih medija na usvajanje Rezolucije o zabrani negiranja genocida u Srebrenici bila očekivana?


GRUHONJIĆ: Jeste. Ostaje da se vidi šta će se iz toga izroditi. Ne pretendujući da crnogorskim građanima dajem bilo kakve savete, bio bih veoma oprezan: još nije gotovo.


POBJEDA: Što nije gotovo? 


GRUHONJIĆ: Bez obzira na to što donošenje Rezolucije nesumnjivo predstavlja ozbiljan udarac velikosrpskoj politici, tj. politici zvaničnog Beograda, ideja „srpskog sveta“, koja uključuje Crnu Goru, i dalje je veoma živa. Odnos Srbije prema Crnoj Gori odnos je omalovažavanja: u očima srpskih nacionalista, Crna Gora je samo - srpska Sparta. Isti odnos prema Podgorici ima i zvanična Moskva, koja se, baš kao i Beograd, neće tako lako odreći svog „plena“. Na to će presudno uticati način na koji će se u novim okolnostima ponašati pre svega Demokratska Crna Gora Alekse Bečića.


POBJEDA: Zar to nijesmo vidjeli? Umjesto direktnog odgovora na ogavnu kampanju Beograda – isti jezik su, doduše, u crnogorski javni prostor uvele upravo Demokrate - baziran na govoru mržnje i detaljima iz privatnog života predsjednika Bečića, Demokrate pokušavaju da umilostive zvanični Beograd neprekidno mu dokazujući vjernost.


GRUHONJIĆ: Imate pravo. Međutim, Demokrate su, kažem, jezičak na vagi; oni odlučuju o tome hoće li Crna Gora ići zapadnim putem ili će, kao deo „srpskog sveta“, nastaviti da se kreće u pravcu vlastite propasti. Demokrate nemaju bogzna kakav kadrovski potencijal, nemaju jasnu politiku i ideologiju, što nas navodi na zaključak da je moguć i jedan i drugi scenario. Ukoliko su politički kratkovidi, prikloniće se sopstvenim emocijama, koje su očito na strani „srpskog sveta“; ukoliko, pak, prevagne razum, odustaće od gubitničke pozicije, koja bi ih veoma brzo mogla dovesti u političku provaliju, tj. u marginalizaciju i politički nestanak.


POBJEDA: Da li je predsjednik Bečić meta srpskih tabloida zato što je glasao za Rezoluciju o zabrani negiranja genocida u Srebrenici ili zbog toga što je predsjednik Vučić, koji veoma pažljivo tumači i rezultate izbora i predizborna ispitivanja javnog mnjenja, procijenio da Demokrate, potpomognute mitropolitom Joanikijem, uzimaju glasove Demokratskom frontu?


GRUHONJIĆ: I Vučić Demokrate vidi kao ključni faktor političke scene u Crnoj Gori. Svojom politikom nezameranja, porukama „dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“, Bečić očito politički profitira; upravo zato je postao meta Aleksandra Vučića, koji Demokrate vidi kao „otimače“ glasova ,,produženoj ruci“ svoje velikosrpske politike u Crnoj Gori.

Tenzije u crnogorskom društvu ozbiljno su porasle, i to ne samo kao posledica stravične medijske kampanje Beograda, koja traje duže od godinu i po. U toj situaciji Bečić je uspeo da se pozicionira kao „pomiritelj“ i da pridobije deo srpskih birača nesklonih radikalizmu Demokratskog fronta. Pored toga, Bečić preuzima i deo glasača Ure, što je Vučiću alarm za hitno pokretanje kampanje degradacije i diskvalifikacije neprijatelja. Zato je i ušao u trgovinu sa vladikom Joanikijem, koji je, u zamenu za mesto mitropolita na Cetinju, prihvatio da još jednom promeni stranu, da se odrekne Demokrata i Zdravka Krivokapića i podrži Demokratski front. Iako mitropolit Joanikije nije ni bleda senka političkog autoriteta i harizme pokojnog Amfilohija Radovića, odigraće ulogu koju mu je Vučić namenio. O Amfilohiju nikada nisam mislio ništa dobro; ipak, ne može mu se sporiti da je upravo on na vlast doveo vladajuću koaliciju u Crnoj Gori.


POBJEDA: Hoće li predsjednik Vučić uspjeti da Crnu Goru definitivno uvede u „srpski svet“?


GRUHONJIĆ: Budući da je, kada je reč o Crnoj Gori, od zvanične Moskve preuzeo određene obaveze, Vučićeva pozicija u ovom momentu prilično je nezavidna. Tim pre što je jasno da je svaki scenarij moguć; uključujući krah Vučićevog projekta „srpski svet“.

Kao posmatrača sa strane, raduje me to što građanska, samoorganizovana Crna Gora ne samo da postoji, nego otpor namjeri da se crnogorska nezavisnost utopi u srpski i ruski suverenitet iz meseca u mesec raste.


POBJEDA: Eksplozija reakcija na usvajanje Rezolucije o zabrani negiranja genocida u Srebrenici pokazuje da se Srbija identifikuje sa zločincem Ratkom Mladićem i sa zločinom koji je on počinio. Kako to?


GRUHONJIĆ: Nakon izricanja presude ratnom zločincu Ratku Mladiću, Andrej Nikolaidis je odlično primetio da bismo možda i mogli razumeti ako bi Srbija genocid u Srebrenici negirala zbog nelagode i stida pred činjenicom da je neko iz redova srpskog kolektiviteta počinio tako jeziv zločin. Međutim, problem je što većinska javnost u Srbiji nema ništa protiv činjenice da je genocid uopšte počinjen. Ta javnost srebrenički genocid doživljava kao nešto što se podrazumeva. Dokaz je status koji ratni zločinac Ratko Mladić uživa i srpskom društvu.


POBJEDA: Kakav status?


GRUHONJIĆ: Zločinac Mladić svojevrsna je pop-ikona ,,srpskog sveta“. Što je najgore, taj status uživa i kod dela mladih ljudi, koji se nisu ni rodili u vreme kad je genocid počinjen. Ovde, dakle, nije reč o običnom odbijanju da se suočite s prošlošću; reč je o nečemu što bi, da je bio u prilici, uradio bilo ko od većine koja ratnog zločinca proglašava herojem i ikonom.

Naravno, nemaju svi građani Srbije isti stav. Međutim, najvidljiviji deo javnosti – mislim na vlast i najveći deo opozicije, na SANU, univerzitete, intelektualnu elitu – negira srebrenički genocid i slavi ratne zločince. Poražavajuće je da takav monstruozni pogled na svet egzistira u srcu Evrope.

Ako živite u društvu koje ne razlikuje dobro i zlo, u kojem je sve dozvoljeno, onda više ne govorimo o društvu građana, nego o društvu moralnih idiota. Ukidanjem morala kao kategorije, ukida se razlika između ljudske zajednice i zajednice zveri. U tom smislu, budućnost nije svetla.


POBJEDA: Kako je ukinuta razlika između dobra i zla? Kada?


GRUHONJIĆ: Generacije koje nemaju biološko sećanje na ratove devedesetih odrasle su u društvu dobrovoljnih saučesnika tog zločina. Obrazovane su u školama u kojima uče o dva antifašistička pokreta, u jednoj od retkih zemalja u Evropi koja je amnestirala vlastiti fašizam i poništila sopstveni antifašizam iz Drugog svetskog rata.

„Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora da brine za svoju budućnost“, rekao je Josip Broz Tito.

Ako govorimo o trenutnoj situaciji u Srbiji, imao bih nastavak: taj narod, naime, ne mora da brine o svojoj budućnosti, jer je - nema.


POBJEDA: Ko je na tu radikalizaciju ključno uticao?


GRUHONJIĆ: Rat je najveće zlo koje može da snađe pojedinca i društvo. Rat ukida razliku između dobra i zla i zato je opasniji od bilo koje elementarne nepogode. Nakon 5. oktobra, srpsko društvo nije se saglasilo oko osnovne činjenice: devedesete godine 20. veka bile su toliko mračne da je Srbiji bilo dozvoljeno da ne samo učestvuje, nego i da pokrene četiri rata tokom svega desetak godina. Srbija je učestvovala u sva četiri rata, menjao se „neprijatelj“. Nakon 5. oktobra 2000. godine, to građanima niko nikada otvoreno nije rekao.


POBJEDA: Zašto nije?


GRUHONJIĆ: Lakše je bilo proturiti tezu da je loše to što je Slobodan Milošević izgubio ratove, ne to što ih je pokrenuo. Mislilo se da se sve može rešiti ekonomskim reformama i napretkom. Govorilo se da Srbija neće da iskopava masovne grobnice sa leševima albanskih civila u okolini Beograda zato što bi to moglo odbiti strane investitore. Jednog dana se Milošević uhapsi i izruči Hagu, drugog se pravi dogovor sa Srpskom pravoslavnom crkvom i uvede veronauka u škole; donese se zakon o izjednačavanju partizana i četnika iz Drugog svetskog rata; ide se po Srbiji sa ašovom i traže se kosti kvislinga i ratnog zločinca Draže Mihailovića, kojeg smo u međuvremenu ubacili u čitanke i postavili pored Titove slike; potpiše se deklaracija o pomirenju sa Socijalističkom partijom Srbije Ivice Dačića, iako je predsjednik Demokratske stranke ubijen u atentatu 13. marta 2003., a lider SPS-a „umoren u haškom kazamatu“; učinimo sve da normalizujemo Srpsku radikalnu stranku Vojislava Šešelja… Reč je, dakle, o nizu trulih kompromisa napravljenih zarad sticanja sitnog političkog ćara. Ti su kompromisi pravljeni sa ordinarnim zlikovcima, čije su ruke – i bukvalno i figurativno – krvave do lakata. Sve ovo je Srbiju uvelo u mulj u kojem kao društvo glavinjamo i koje je najgora kazna za onoga ko se nije suočio sa sobom i sa svojom ratnom prošlošću.

Ako je definicija pakla beskonačno truljenje, onda je to pravi opis društva u kojem živim.


POBJEDA: Mogu li novi vjetrovi koji duvaju sa Zapada uticati da se to promijeni?


GRUHONJIĆ: Mogu dati veoma važan doprinos. Ipak, do promena je nemoguće doći ako društvo nema kapacitet da se menja.

Milorad Dodik je na vlast u entitetu Republika Srpska doveden 1997. godine na NATO tenkovima, u vreme kada je imao svega dva poslanika u Skupštini i kada je Biljana Plavšić glumila liberalnu stranu. Ipak, brzo nam je bilo jasno da to ne može dugo da opstane. Može da traje neko vreme uz kontolu NATO tenkova, ali to nije rešenje. Zato je Crna Gora u daleko boljoj poziciji od Srbije… 


POBJEDA: Zašto?


GRUHONJIĆ: Zato što ima građansku javnost. Ako ste u Crnoj Gori Crnogorac, Srbin, Albanac, Bošnjak, Hrvat ili Rom, pre svega ste – građanin Crne Gore. I to je najveća vrednost nezavisnosti obnovljene 21. maja 2006. U tom smislu, verujem da će novi vetrovi koji dolaze pre svega iz Vašingtona – ne bih se preterano pouzdao u EU – biti saveznik građanske, većinske Crne Gore.


POBJEDA: Većinske?!


GRUHONJIĆ: Naravno. Većinska Crna Gora razmišlja demokratski, liberalno; svesna je svoje multietničke tradicije, koja datira ne od 2006. godine, nego otkako postoji Crna Gora kao moderna država.

Srećom, administracija predsednika Bajdena veoma dobro poznaje prilike na Balkanu: zna sa kim ima posla u Beogradu, zna koliki je uticaj Moskve i Kine na Balkanu i sada je samo pitanje njihovih spoljnopolitičkih prioriteta. Nadam se da Zapad neće napraviti grešku kakvu je napravio početkom devedesetih, kada je Zapadni Balkan ostavio na periferiji. U suprotnom, moglo bi se desiti isto što i devedesetih: da gase požar koji su mogli ugasiti dok je bio šibica.


POBJEDA: Koliko je taj požar ipak realan?


GRUHONJIĆ: Realan je. U tom smislu je uloga Zapada, pre svega Amerike, presudna. U suprotnom, imaćemo opet najbrojniju naciju spremnu na rat, koja, doduše, više nema JNA - armiju koju smo svi finansirali, a koja je devedesetih upotrebila oružje protiv vlastitih građana. Nikada ne smemo potceniti ludost Beograda, politiku zvanične Moskve, koja se, na globalnom nivou, svodi na ono što Srbija radi u regionu: na proizvodnju nestabilnosti. Ni Beograd ni Moskva neće prezati od poteza koji bi mogli da vode i do palestinizacije regije. Tu pre svega mislim na BiH, ali i na Crnu Goru, Kosovo i Severnu Makedoniju.


POBJEDA: Spekuliše se da bi Marinika Tepić ili Goran Svilanović mogli biti kandidati koji će se, uz podršku SAD, suprotstaviti predsjedniku Vučiću na predsjedničkim izborima. Može li se u Srbiji ponoviti 5. oktobar?


GRUHONJIĆ: Ne može. Imamo iskustva od dve decenije, pa znamo da problem nije samo ličnost, nego ideologija koja nas je dovde dovela. Srpska napredna stranka ovladala je društvom, ušla u svaku njegovu poru. Sada je to metastaziralo.

Zapad bi mogao da pomogne cepanje SNS-a, da vrh Vučićeve stranke pusti da se međusobno „pobiju“ oko plena – plen je ogroman a oni veoma pohlepni. Tada bi se deo SNS-a mogao proglasiti još „naprednijom“ Srpskom naprednom strankom, koja će biti prozapadno orijentisana. Tom bi se kvazinaprednijem delu stranke priključili delovi aktuelne opozicije, koja je takođe nacionalistička i tek bi se tada donekle mogla zaustaviti agonija srpskog društva koju su radikalizovali naprednjaci tako što su stavili šapu na sve – od mesne zajednice do Predsedništva u Beogradu. Ipak, i ovo o čemu govorim predstavljalo bi privremeno gašenje požara, sve dok se ne pojave političari koji nisu nacionalisti. Do tada, ovom društvu zaista nema spasa.


POBJEDA: Vidite li takvu snagu unutar SNS-a?


GRUHONJIĆ: Ne vidim.


POBJEDA: Stanje srpskog društva o kojem ste govorili neodoljivo podsjeća na ono što imamo u Crnoj Gori nakon 30. avgusta 2020: Demokrate prizivaju pomirenje, ali ne objašnjavaju na kojim bi se to vrijednostima crnogorsko društvo moglo pomiriti. Do čega vodi ta konfuzija?


GRUHONJIĆ: Do nerazlikovanja dobra i zla. Mudar čovek uči na tuđim greškama, glupak na svojim.

Siguran sam da je većinska Crna Gora svesna ambisa pred kojim je. Upravo zato je organizovani samootpor tako veličanstven. Često zavidim Crnogorcima na otporu koji pružaju aktuelnoj vlasti.


POBJEDA: Na čemu im tačno zavidite?


GRUHONJIĆ: Pre svega na tome što imaju za šta da se bore. Ne u smislu patriotizma i borbe za državu, nego u smislu borbe za prave ljudske, civilizacijske vrednosti.

Priče o pomirenju bez jasno definisanih vrednosti su prevara. Ostavimo malo Srbiju i skoknimo do EU: zašto je Hrvatska tek 2013. primljena u EU, iako je imala „kapital“ zemlje koja je bila meta oružane agresije? Zato što je predsednik Franjo Tuđman koketirao sa ustaštvom i sa ustašama. Hrvatska se i danas suočava sa Tuđmanovim nasleđem, nije se odrekla njegovih sumanutih ideja o tome da se kosti sa Blajburga pomešaju sa kostima stradalih u Jasenovcu. Kad to dozvolite, svakom ste građaninu svoje zemlje rekli – sve je dozvoljeno.


POBJEDA: Što je dozvoljeno?


GRUHONJIĆ: Dozvoljeno je ubiti čoveka, poniziti ljudsko dostojanstvo… Duboko verujem da će Crna Gora imati snage da se tome odupre… Aleksandar Raković preti da će sedam i po miliona Srba istrebiti stotinu hiljada Crnogoraca, zanemarujući činjenicu da su Crnogorci umeli da se odupru mnogo jačem i brojnijem neprijatelju. Pa i velesilama. Verujem da će „srpski svet“ slomiti zube na Crnoj Gori, a da je prva sledeća tačka na kojoj će se taj projekat definitivno urušiti moja Bosna i Hercegovina.


POBJEDA: Često ste kao novinar bili meta napada. Kako ste danas?


GRUHONJIĆ: Malo je ljudi u Srbiji koji kritikuju velikosrpski nacionalizam, posebno u novinarstvu. Meta sam Vučićevih medija, iako ni u onim liberalnijim, opozicionim nisam naročito omiljen. Pretnje dobijam s vremena na vreme. Pretpostavljam da ih neko izvlači iz šešira, po direktivi. Obično nakon što objavim kolumnu, preti mi se u manjem ili većem intenzitetu. Ako je intenzitet veći, opravdano sumnjam da je reč o akciji tzv. duboke države, a ne skupine entuzijasta.

U svakom slučaju, moji prijatelji i ja odavno smo navikli na normalizovanu nenormalnost u kojoj živimo.


Tekst prenosimo sa portala www.pobjeda.me


https://www.pobjeda.me/clanak/vucic-je-od-moskve-preuzeo-obaveze-i-zato-mu-je-pozicija-sada-nezavidna


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi