Zašto tabloidi u Srbiji stalno huškaju na rat

: Dejan Anastasijević

Bermudski trougao srpske tabloidne štampe guta žive ljude i izbacuje jed, otrov i krv, i nastavit će to da radi sve dok je Vučić na vlasti, a Vučić je mnogo naučio otkad je krajem devedesetih, kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, zatvarao nezavisne medije i davio ih milionskim kaznama. Prvo što je naučio je da će Zapad tolerisati svaku njegovu nepodopštinu ako je kooperativan u važnim stvarima, a kad je riječ o Srbiji, jedine važne stvari su Kosovo, izbjeglička kriza i regionalna stabilnost. Oko prve dvije stvari je savršeno poslušan, a kad je riječ o trećoj, tabloidi mu služe za dizanje tenzije kako bi on onda mogao da nastupi kao – mirotvorac
Oblaci barutnog dima, projektili raznih kalibara i reke krvi kuljali su iz beogradskih medija poslednjih desetak dana. Tačnije, sa naslovnih strana tri vodeća tabloida čiji su vlasnici bliski premijeru Aleksandru Vučiču.

“U Sarajevu hoće rat! Hoće opet da kolju Srbe!”, vapio je Informer. “Srpska će u krvi nestati za deset dana!”, kukao je Srpski telegraf. “Ako hoćete rat u Bosni, dobićete ga!”, žestoko je uzvraćao Kurir. I tako iz dana u dan.

Baražna paljba


Povod za ovu medijsku ofanzivu bila je ona nesrećna izjava Sefera Halilovića, bivšeg šefa Generalštaba Armije RBiH o “nestajanju Republike Srpske” ako se u ovu nedelju održi referendum. Niko se, naravno, nije potrudio da objasni da je Halilović lider jedne minorne političke stranke, niti je uzeto u obzir da tu izjavu čak ni predsednik Republike Srpske Miorad Dodik, inače čovek vrlo tankih živaca, nije shvatio ozbiljno.
“Halilović govori ono što Bakir Izetbegović misli”, ukazao je srpski šef diplomatije Ivica Dačić, dobacujući još municije tabloidima i dodajući da se “bosanski muslimani očigledno spremaju za rat”.

Za to vreme, Vučić je bio tamo daleko, u Njujorku, kao gost fondacije Klinton, u društvu sa Ćamilom Durakovićem, gradonačelnikom Srebrenice, istim onim koji mu je letos zabranio da dođe na komemoraciju u Potočare. Njih dvojica su sa Bilom Klintonom na podijumu sipali fraze o tome kako je bolji mir nego rat i prosperitet nego siromaštvo i uzajamno se častili komplimentima. Duraković je za Vučića rekao da je “hrabar čovek kad je mogao da dođe među 7.000 grobova i kaže da mu je žao”, a Vučić nije ostao dužan pa je kazao da “Srbi i Bošnjaci ne mogu jedni bez drugih i moraju da žive zajedno, ne jedni pored drugih, nego jedni sa drugima”, pa ih je onda Klinton obojicu pohvalio. Sledećeg dana, tabloidni rat je naglo utihnuo i oni su se kao po komandi okrenuli estradnim temama.

Clinton, Vučić i Duraković
Ovo nije prvi, a verovatno ni poslednji put da premijerovi tabloidi (povremeno u sadejstvu sa TV Pink i, navodno, respektabilnim novinama) vode kampanje koje su u oštrom neskladu sa Vučićevom proklamovaom politikom razvoja regionalne saradnje i pristupanja Evropskoj uniji. Gotovo identičan scenario odigran je ranije ovog meseca, pred finale parlamentarnih izbora u Hvatskoj. Tada je kao inicijalna kapisla poslužila izjava Zorana Milanovića o Srbima kao “šaci jada”. Tabloidi su tada plašili narod serijom tekstova o “Oluji 2”, koja samo što nije krenula, o hrvatskim raketama uperenim ka Beogradu, o tajnim NATO planovima za uništenje Srba... I opet je Vučić posle nekoliko dana baražne paljbe rekao nešto mirotvorno, pa je nastao tajac.

Pakleni planovi susjeda

Kada ne razotkrivaju “paklene planove” komšija, tabloidi su usmereni na domaće izdajnike koji po instrukcijama stranih centara moći rade na destabilizaciji Vučića i izazivanju građanskog rata. Dežurne mete su nevladine organizacije, novinari koji su rekli ili napisali nešto protiv Vučića i poslanici opozicije. I ove kampanje su obično žestoke, ali kratkotrajne, sa izuzetkom ombudsmana (zaštitnika građana) Saše Jankovića, koji je već godina trn u Vučićevoj peti, jer stalno upozorava na razne slučajeve maltertiranja građana od strane vlasti (odnosno radi svoj posao).

Janković je na tapetu svakodnevno već gotovo celu godinu, a napadi su se pojačali otkad je počelo da se priča da bi mogao da se kandiduje za predsednika Srbije 2017. Nedavno su ga razvlačili “na tanko”, jer je primećen da u radno vreme šeta psa, a neki dan je Dragan J. Vučićević, vlasnik i glavni urednik Informera svoj uvodnik posvećen Jankoviću naslovio “Govno od čoveka”.

Svi ovi tabloidi koštaju između 20 do 25 dinara (1 evro=125 dinara), dakle, daleko ispod tržišne cene, što navodi na sumnju da su na neki način dotirani, a njihovi vlasnici se javno hvale bliskim vezama sa premijerom.

Vučić je naučio da državnu pesnicu, kada udara po neprijateljima, treba pažljivo maskirati. Za vreme Miloševića, to je rađeno otvoreno, ali Vučić sada za obračun koristi privatne medije sa kojima država, je li, nema ništa
Američki ambasador Kajl Skot, britanski Dejvid O’Kif i šef misije EU u Beogradu Majkl Davenport su takođe reodovne mete. Oni, navodno, stalno šuruju sa opozicijom i finansiraju proteste u cilju izazivanja građanskog rata i u izveštajima lažno predstavljaju stanje u Srbiji. Pa opet, Vučić ne propušta da pomene da je u odličnim odnosima sa Londonom, Vašingtonom i da Srbija prednjači na putu ka EU. U retkim prilikama kad se neko (obično gost iz inostranstva) usudi da ga pita zašto se takve svinjarije tolerišu, uzdiše, pa blago suznih očiju objašnjava da su to privatni mediji, da je štampa u Srbiji slobodna, da on nema prava da se meša i da i njega napadaju, pa pita sagovornike jesu li samo videli šta neki pišu o njemu na tviteru, užas jedan.

Šta je sve naučio Miloševićev ministar za informiranje

Stvar je u tome što je Vučić zaista mnogo naučio otkad je krajem devedesetih, kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi, zatvarao nezavisne medije i davio ih milionskim kaznama. Prvo što je naučio je da će Zapad tolerisati svaku njegovu nepodopštinu ako je kooperativan u važnim stvarima, a kad je reč o Srbiji, jedine važne stvari su Kosovo, izbeglička kriza i regionalna stabilnost. Oko prve dve stvari on je savršeno poslušan, a kad je reč o trećoj, tabloidi mu, kao što smo videli služe za dizanje tenzije kako bi on naknadno mogao da nastupi kao mirotvorac.

Druga stvar koju je Vučić naučio je da državnu pesnicu, kada udara po neprijateljima, treba pažljivo maskirati. Za vreme Miloševića, to je rađeno otvoreno, ali Vučić sada za obračun koristi privatne medije sa kojima država, je li, nema ništa. Nezavisne medije više nema potrebe gasiti: dovoljno je zavrnuti im kiseonik putem marketingških agencija koje su sve (nekoliko velikih kontroliše gotovo celo tržište) pod kontrolom njemu bliskih ljudi. Na kraju svi ti mediji, uz par časnih izuzetaka, puzeći dolaze i mole da im se udeli po neka reklama.
Duraković je za Vučića rekao da je “hrabar čovek kad je mogao da dođe među 7.000 grobova i kaže da mu je žao”, a Vučić nije ostao ostao dužan pa je kazao da “Srbi i Bošnjaci ne mogu jedni bez drugih i moraju da žive zajedno, ne jedni pored drugih, nego jedni sa drugima”, pa ih je onda Klinton obojicu pohvalio. Sledećeg dana, tabloidni rat je naglo utihnuo i oni su se kao po komandi okrenuli estradnim temama

Stoga se ne treba čuditi što ni iz EU ni iz Vašingtona nećete čuti gotovo ni jednu kritiku na račun Vučića, čak i kad pujda tabloide na njihove ambasadore; u nestabilnom regionu, on im liči na nekog na koga mogu da računaju i evropski komesar za pregovore o proširenju Johanes Han mu je nedavno javno odao priznanje zbog dostojanstvenog držanja za vreme tenzija sa Hrvatskom. “Srbija ima sreće što na svom čelu ima državnika, a ne političara”, rekao je Han tokom posete Beogradu ovog meseca, a zatim objasnio da je razlika u tome što “državnik dugoročno radi za dobro svog naroda, a političar misli samo na sledeće izbore”.

Za to vreme, bermudski trougao srpske tabloidne štampe guta žive ljude i izbacuje jed, otrov i krv, i nastaviće to da radi sve dok je Vučić na vlasti, što će, kako izgleda, potrajati. Kao što reče komesar Han, njegovi planovi sežu mnogo, mnogo dalje od sledećih izbora.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi