Rusija ulaže ozbiljne resurse u nemirenje Srbije s ratnom prošlošću i time je drži dalje i od EU i od NATO-a, ali i od regiona

Piše: Milivoj Bešlin

Puno je teških riječi i štamparske boje potrošeno u Srbiji ovih dana da se diskredituje Evropska unija i uopšte zapadni svet zbog odsustva solidarnosti u vrijeme globalne pandemije. Prednjačili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, kojima je taj narativ bio u funkciji udaljavanja Srbije od Evrope i priklanjanje ruskim i kineskim autoritarnim režimima. Ipak, postavlja se pitanje da li je i sa kim većinska Srbija bila solidarna poslednjih decenija?

U vreme karantina izazvanog svetskom pandemijom, Srbiju je 6. aprila 2020. zahvatila moralna panika kakva odavno nije viđena. Dok su im suspendovana osnovna ljudska prava, ukinut parlament (jedini slučaj u Evropi), devastirane institucije, ućutkani mediji i građani prepušteni na milost i nemilost autoritarnom vođi i njegovim nekompetentnim i bahatim saradnicima, lakejima i propagandistima, jedan problem se društvu učinio posebno teškim. 


Ponovo napadnuti


Kičerska, “pevajuća” fontana na beogradskom Trgu Slavija, nasađena na mestu nekadašnjeg spomenika Dimitrija Tucovića, iz večeri u veče u znak solidarnosti je menjala boje zastava država pogođenih koronavirusom. I baš 5. aprila uveče je došla na red zastava SR Nemačke. Međutim, sutradan 6. aprila, na dan nacističkog bombardovanja Beograda i ostalih jugoslovenskih gradova u Drugom svetskom ratu (1941), eksplodirale su društvene mreže i pravednički gnev rasrđenog srpstva se izlio u javni prostor. 


Postavljalo se pitanje da li je uz zastavu SR Nemačke išla i pesma “Lili Marlen”, koju su nacistički vojnici slušali na frontu; “čestitana” je godišnjica bombardovanja; poručivano je vlastima da će se “pržiti u paklu”. Jedan od komentara je doslovno glasio: “A Beograd svetli u znak solidarnosti sa tom istom državom koja nas je bombardovala? I to na današnji dan?” Drugi je pisao: “Ovo je van svake pameti... na noć bombardovanja i ubijanja od strane te iste države...” Dok je treći pitao da li su mostovi u prestonici “sijali u bojama zastave potomaka onih istih koji su Beograd sravnili sa zemljom na današnji dan”. 


Sumarno, neki od karakterističnih komentara su izgledali ovako: “Još samo da se odviknemo od grljenja i ljubljenja i da počnemo da se pozdravljamo dizanjem desne ispružene ruke pod uglom od 45 stepeni; Mi smo ponovo napadnuti i ponovo imamo kvislinge; Beograd bi svakog šestog aprila trebalo da postavi zastave na pola koplja, u znak sećanja na zločin koji nam je napravila fašistička Nemačka (istini za volju ni ova danas nije ništa bolja); Mislim da je ovo skandalozno i neviđeno poltronstvo i poniženje Srbije... u tom istom Beogradu, ističe se zastava zahvalnosti agresorskoj Nemačkoj...” 


Tako unedogled, hiljade komentara prepunih mržnje prema Evropi, Nemačkoj i onima koji su se usudili da istaknu zastavu te mrske i neprijateljske države. 


Fašistička ili demokratska Njemačka?


Najmanji zajednički sadržalac svih komentara je bio da je reč o istoj državi koja “nas” je bombardovala. I kao što u glavama prosečnog nacionalističkog i mitomanski orijentisanog čoveka – Srbi, esencijalizovani, moraju biti posmatrani kao jedna celina, zauvek data i kroz istoriju nepromenjiva kategorija, tako su i Nemci, organicistički posmatrani jedna celina, isti onaj subjekt koji je “nas”, ovakve i nepromenjive u vremenu, bombardovao te 1941. godine. 


Međutim, današnja SR Nemačka utemeljena je na principima antifašizma, široke decentralizacije, stroge podele vlasti i na demokratskom uređenju. U tom smislu ona predstavlja ne samo antipod, nego i najsnažniju negaciju svega onoga što je predstavljao i simbolizovao Treći Rajh. 


Zbog čega su građani Srbije reagovali kao da je gradska vlast obojila prestoničke znamenitosti u nacističke simbole Rajha?! Razlikuju li građani Srbije demokratsku i antifašističku SR Nemačku – stub EU ka kojoj srpsko društvo nominalno teži, od nacističke tvorevine pod vlašću Adolfa Hitlera i znači li to da se proces pridruživanja EU u većem delu javnosti tumači kao pristupanje Trojnom paktu iz 1941. godine?! Vide li građani Srbije razliku između trenutne predvodnice demokratskog sveta Angele Merkel i najmonstruoznije ličnosti u savremenoj istoriji sveta – Hitlera?! 


Najzad, kako prosečni Srbi reaguju na nemačku pomoć i podršku od koje, uglavnom, žive direktno ili indirektno već decenijama. Stotine hiljada građana Srbije je u prethodnom periodu otišlo na “privremeni” rad u SR Nemačku i pre i posle pada Berlinskog zida. Zapadna Nemačka je od sredine pedesetih godina prošlog veka do danas, uz Italiju, najveći spoljnotrgovinski partner Srbije i pre toga Jugoslavije. Više od sedam decenija ta se činjenica nije promenila. A kada pogledamo samo poslednje dve decenije srbijanske tranzicije – nemačka finansijska pomoć, bespovratna i u kreditima i u investicijama prevazilazi bilo koju pojedinačnu zemlju na svetu. 


Ukratko, nešto od tog silnog nemačkog novca je moralo stići i 6. aprila – da li su osiromašeni građani Srbije ponosno odbili da ga prime. Nije zabeleženo! Dakle, kada je reč o nemačkom novcu – srpski građani će smatrati da je to jedna nova Nemačka i neće biti nikakvog protesta. Ali kada treba izraziti solidarnost sa Nemačkom koja se, kao i ostatak sveta bori protiv opasne zarazne bolesti, za veliki broj Srba ‒ u Berlinu, očito, još stoluje Hiter, a između nacističkog Trećeg Rajha i demokratske i evropske Nemačke nema nikakve razlike. 


“Naša nemačka odgovornost ne prestaje”


Koliko je navedena perspektiva besmislena i pogrešna svedoči i činjenica da je istog dana, 6. aprila 2020. nemački ambasador u Beogradu Tomas Šib uputio poruku u kojoj stoji: “Na današnji dan pre 79 godina, nemački Luftvafe je bombardovao Beograd. Time je za Srbiju otpočeo Drugi svetski rat, vođen u ime Nemačke i Nemaca. Danas se sećamo srpskih žrtava i klanjamo im se.” 


Jasniju i precizniju samoreflekciju teško je jedan nemački diplomatski predstavnik mogao dati. I to je za današnju Nemačku standard, deo njenog identiteta i temelj evropske politike koju ova država vodi. Trebalo bi se setiti i potresnog i planetarno prenesenog govora nemačkog predsednika Franka-Valtera Štajnmajera u Memorijalnom centru Jad Vašem u Jerusalimu iz januara 2020. u kome je rekao: “Kao nemački predsednik stojim pred svima vama, opterećen ogromnom istorijskom krivicom... naša nemačka odgovornost ne prestaje i prema njoj nas merite...” 




Predsednik Štajnmajer je upozorio i da se “ne sme podvlačiti crta ispod sećanja”, jer sećanje na zlo mora ostati živo kao opomena na “najgori zločin” koji je počinila “moja zemlja”, rekao je on. Poruka nemačkog predsednika ili ambasadora Šiba do većine građana Srbije nije stigla, zbog toga je njihova percepcija da u Berlinu još “vladaju” Hitlerovi nacisti. Snažni i do danas neponovljivi nemački diskontinuitet sa zločinačkom prošlošću, većina Srba ne prihvata kao stvaran i realan. U svakoj istorijskoj lekciji, pojedinac ili društvo polaze od vlastitog iskustva.


Simbolika datuma i tragična kultura sećanja na postjugoslovenskom prostoru se ovde ne završava. Početak aprila istorijski je datum urezan u kolektivnoj memoriji ne samo po početku nacističkog bombardovanja Kraljevine Jugoslavije. Peti april ostaće upamćen po tome što je 1992. počela opsada Sarajeva, glavnog grada tada suverene Republike Bosne i Hercegovine – u svetskoj istoriji uporediva samo sa nešto kraćom nacističkom opsadom Lenjingrada. 


Opsada Sarajeva trajala je 1.425 dana; tokom opsade ubijeno je 14.011 ljudi, od toga 1.601 dete. Prema podacima, tokom četvorogodišnje opsade ranjeno je preko 50.000 ljudi, a veliki broj stradalih bili su žrtve snajperista, koji su pucali na čak 40% sarajevske dece. U granatiranju grada, ratni zločinac Ratko Mladić bi rekao, raspamećivanju – uništena je zgrada Vijećnice, jedinstven spomenik kulture, a u njoj je izgorelo 80% knjižnog fonda i arhivska građa neprocenjive vrednosti. Tokom opsade Sarajeva na grad je ispaljeno blizu pola miliona projektila. U opsednutom gradu vladala je glad, a Sarajlije su dnevno imale oko 150 grama hrane po osobi. Opsada Sarajeva okončana je poslednjeg dana februara 1996. posle 44 meseca i predstavlja najdugotrajniju opsadu jedne prestonice u ljudskoj istoriji. 


Srbija ne veruje u istorijske diskontinuitete


Pitanje je koliko ovih podataka građani Srbije znaju i šta se sačuvalo u kolektivnom sećanju na najdužu opsadu u savremenoj istoriji Evrope. Realnost je porazna. Odbacujući vlastitu odgovornost i činjenicu da je današnja Srbija, posmatrajući dominirajuće ideološke matrice, slična onoj Srbiji koja je pre četvrt veka finansirala, naoružavala i propagandno podsticala varvare koji su Sarajevo držali pod opsadom, srpsko društvo je svoju nepromenjivost i vrednosne konstante nacionalizma i šovinizma projektovalo na Nemačku. 


Uostalom, ne samo kada je reč o opsadi Sarajeva, dovoljno je pogledati beogradsku štampu ili najgledanije fašistoidne brbljaonice na režimskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Za razliku od Nemačke koja je raskidom sa zločinačkom prošlošću, suočavanjem i preuzimanjem odgovornosti, postala razvijeno, demokratsko i uspešno društvo, lišeno frustracija poraženog, građani Srbije procesima negiranja odbijaju svaku mogućnost da se osvrnu na zlo počinjeno u njihovo ime. Naprotiv, velikodržavna ideja koja je bila u osnovi agresivnih ratova protiv suseda živi i danas, sa zavidnom mobilizacijskom snagom, gotovo kao i pre dve i po decenije. 


U toj konstanti, u toj nepromenjenoj konstelaciji treba tražiti uzrok masovnog poistovećivanja demokratske i antifašističke Nemačke sa Trećim Rajhom. Ljudi u Srbiji ne veruju u istorijske diskontinuitete, veruju u žilavost i nepromenjivost ideologije nacionalizma. I tu nema nikakve razlike između autoritarnog režima preobučenih radikala, koji su se politički izgrađivali u zlikovačkim paravojskama, obilazeći položaje snajperista iznad Sarajeva i lažne opozicione alternative okupljene oko raznih saveza sa (veliku) Srbiju i sličnih tajkunsko-nacionalističkih grupacija. 


Rusija i kultura sjećanja u Srbiji 


Naposletku, puno je teških reči i štamparske boje potrošeno u Srbiji da se diskredituje Evropska unija i uopšte zapadni svet zbog odsustva solidarnosti u vreme globalne pandemije. Prednjačili su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, kojima je taj narativ bio u funkciji udaljavanja Srbije od Evrope i priklanjanje ruskim i kineskim autoritarnim režimima. Ipak, postavlja se pitanje da li je i sa kim većinska Srbija bila solidarna poslednjih decenija? Da li je bila solidarna sa umirućim građanima opsednutog Sarajeva ili sa onima koji su ih sa brda ubijali?! 


Nemačka je danas najrazvijenija država Evrope, Srbija spada u najmanje razvijene. Da li će i kada srpsko društvo uspostaviti vezu između uređene zajednice, zasnovane na antifašizmu, koja prihvata odgovornost za zlo učinjeno u njeno ime i ovoga u čemu danas živi – pitanje je koje će rešiti i enigmu budućeg života u Srbiji.


Kultura sećanja ponajmanje je važan elemenat u pogledu na prošlost. Ona je konstitutivni faktor u oblikovanju sadašnjosti i budućnosti. Da nije tako ne bi bilo moguće da NATO bombardovanje iz 1999. danas, dvadeset godina kasnije, ima u Srbiji jači negativni društveni i politički značaj nego godina dana posle. Naime, promene 2000. izvodila je naglašeno prozapadna koalicija DOS. A danas se u Srbiji svaka vrsta prozapadnog političkog ili intelektualnog angažmana, uzima kao dokaz nacionalne izdaje i odlazi na marginu. 


Polazeći od činjenice da je središni ne samo vojni, nego i politički simbol Zapada ‒ Severnoatlanski savez, ne čudi da je upravo Rusija uložila i ulaže ozbiljne resurse u negovanje kulture sećanja na nekadašnje sukobe Srbije sa zemljama Zapada, kao i u nemirenje srpskog društva sa nedavnom ratnom prošlošću. Samo tako se Srbija i dalje može držati podalje od EU i od svog regionalnog okruženja. 


Iz nemačkog iskustva se ništa nije naučilo. 


(Autor je istoričar iz Srbije, doktorirao na Univerzitetu u Novom Sadu)


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi