Srbija i Republika Srpska: Nevoljni saveznici

: Dejan Anastasijević

Dodik bi možda i odustao od referenduma, i na taj način zadužio Vučića, da ovaj referendum nije sudbonosan, ne za RS ili opstanak BiH, nego za Dodika lično. Nije, naime reč ni o kakvoj probi za budući referendum o otcepljenju, jer čelnik RS-a dobro zna gde je crvena linija. Radi se prosto o tome da je SNSD loše prošao na prošlim lokalnim izborima, a da bi na predstojećim bez referenduma prošla još gore, jer bi ga i poslednji dućandžija iz Laktaša prepoznao kao foliranta
Kada je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik krajem 2015. najavio referendum o Danu RS za 25. septembar ove godine, mnogi su procenjivali da je u pitanju blef. Najzad, ne bi mu bilo prvi put: svojevremeno je godinama pripremao referendum o (ne)priznavanju odluka Suda i Tužilaštva Bosne i Hercegovine na teritoriji RS, pa je u poslednji čas odustao. Poslednji put, Dodik je popustio pod združenim pritiskom Beograda i Brisela, odnosno premijera Srbije Aleksandra Vučića i tadašnje Visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton. Izgledalo je izvesno da će ova nevesela predstava doživeti i treću reprizu.

Ne grade se putevi da bi njima išli tenkovi

Kao i u prethodnim prilikama, Ustavni sud BiH se negativno izjasnio o legalnosti referenduma, dok su na političkom nivou negativne, često alarmističke ocene stizale od strane političke vrhuške iz Sarajeva, Kancelarije visokog predstavnika i ambasadora zapadnih zemalja. U osnovi, referendum je viđen kao generalna proba za otcepljenje od BiH, a možda čak i povod za novi rat. Kako su pripreme za referendum odmicale, a napetost počela da raste, sve oči su počele da se okreću ka Beogradu, preciznije prema Vučiću. Od njega se, naime, otvoreno (Majkl Davenport, šef misije EU u Beogradu) i iza zatvorenih vrata (Džo Bajden, potpredsednik SAD, prilikom nedavne posete Srbiji), tražilo da upotrebi svoj uticaj na Dodika i nagovori ga da još jednom uzmakne.

I tako je Vučić 1. septembra u svom kabinetu okupio političko rukovodstvo bosanskih Srba, na čelu sa Dodikom, ali susret nije dao očekivani rezultat. Dodik je, naime, uoči sastanka gurnuo prst u oko srpskom premijeru izjavom da će referendum biti održan bez obzira šta Vučić ima da kaže. Vučić se naljutio, rekavši da je tom izjavom “Srbija stavljena pred svršen čin” i čak pripretio otkazivanjem sastanka. On je ipak održan, iza zatvorenih vrata, a u kakvoj je atmosferi protekao najbolje govori činjenica da je Vučić iz sale izašao prvi i otišao ne rekavši novinarima ni reč. Dodik je, pak, trijumfalno objavio da će referenduma ipak biti, a kasnije su svi učesnici pokušali da spuste loptu i koliko-toliko izglade sukob.

Moskva se o Vučićevoj “neutralnosti” nije javno izjašnjavala, ali nema sumnje da je srpski premijer zaradio još jedan minus kod Vladimira Putina, koji sa sve više negodovanja gleda naginjanje Beograda prema Zapadu
Vlada Srbije je u pismenom saopštenju obavestila javnost da će “Srbija bez obzira na razlike u viđenjima situacije u regionu uvek podržati srpski narod, građane i institucije RS”, a Vučić se nevoljko pojavio uz Dodika na otvaranju deonice auto-puta kod Prnjavora koji je nazvan po 9. januaru, budućem prazniku RS.
“Nama su više nego ikada potrebni mir i stabilnost”, rekao je tom prilikom premijer Srbije i dodao da se auto-putevi “ne grade da bi njima išli tenkovi, nego da bi povezivali ljude istih vera i nacija, ali i različitih vera i nacija”. Vučić je istom prilikom kazao da zna koliko je rukovodstvo RS-a odlučno u nameri da se referendum održi. “Nećete čuti ni reč pritiska, niti je to moguće između braće, ali moje je da vam kažem uvek uradite sve što je moguće da tenzije spustite”, poručio je on.

Dodik se, sa svoje strane, u intervjju za nedeljnik NIN izvinio Vučiću što je brzopletom izjavom minirao beogradski sastanak. “Nisam bio fer prema Vučiću, to je moja greška”, kazao je on i dodao da “mi nemamo nikakav konflikt sa Beogradom”. U međuvremenu su se Vučić i Dodik još jednom sreli, ovaj put nasamo, ali taj susret nije ništa promenio.

Cela epizoda naišla je na različita tumačenja, kako u regionu tako i kod stranih analitičara. Dok u Sarajevu i zapadnim prestonicama zameraju Vučiću što nije odlučnije pritisnuo Dodika drugi, poput Demokratske stranke Srbije i vođe radikala Vojislava Šešelja, prozivaju ga što nije podržao referendum. Zanimljiv je i stav Rusije, čija se diplomatija odlučno stavila na Dodikovu stranu. Moskva se o Vučićevoj “neutralnosti” nije javno izjašnjavala, ali nema sumnje da je srpski premijer zaradio još jedan minus kod Vladimira Putina, koji sa sve više negodovanja gleda naginjanje Beograda prema Zapadu.

Sem toga, postavlja se pitanje šta sve to znači za odnose Beograda i Banja Luke, što je opet predmet dvojakih interpretacija. Za neke, neslaganje oko referenduma je početak ozbiljnijeg sukoba između Vučića i Dodika, dok drugi tvrde da je reč o svojevrsnom performansu, u kome ovaj prvi glumi dobrog, a drugi lošeg policajca. Istina je nešto komplikovanija i treba je sagledati kroz ukupnu dinamiku odnosa Srbije i srpskog entiteta u BiH od Dejtonskog sporazuma do danas.

U vreme kada je Dodik još bio miljenik Zapada, Vučić je čvrsto stajao uz Šešelja i nazivao ga najpogrdnijim imenima. Sa druge strane, Vučić svakako nije zaboravio da je Dodik 2012. ne samo otvoreno podržavao Tadića, nego je direktno učestvovao u njegovoj izbornoj kampanji
Najpre, važno je napomenuti da je uticaj Beograda na bosanske Srbe uvek bio precenjen. Premda je Radovan Karadžić instaliran na čelo RS od strane Slobodana Miloševića (uz dobre usluge Dobrice Ćosića), čak je i Milošević pred kraj rata imao ozbiljnih teškoća da svoje paljanske štićenike natera da prihvate nametnuti mir. Dodika, pak, na čelo RS-a nije doveo Beograd, nego međunarodna zajednica, što se često zaboravlja.
Ko danas pamti izjavu nekadašnje državne sekretarke SAD Medlin Olbrajt, koja ga je 1998. nazvala “daškom svežeg vazduha”, ili njenog britanskog kolege Robina Kuka, koji je u govoru u Skupštini RS-a iste godine kazao da je “Dodik za dve nedelje na vlasti učinio više za dobrobit naroda nego njegov prethodnik za dve godine”? Otkad je instaliran, Dodik je na vlasti prvo opstajao zahvaljujući podršci Zapada, a zatim uglavnom sopstvenim snagama. On Beogradu ne duguje gotovo ništa, pa je stoga utoliko manje podložan pritiscima iz prestonice Srbije.

Ni za vreme post-Miloševićevskih srbijanskih vlada nije bilo iskrene ljubavi između Beograda i Banja Luke. Nakon pada Miloševića, Dodik je njegovom nasledniku Vojislavu Koštunici uručio orden, ali je bilo opštepoznato da su Koštunicine simpatije bile na strani Karadžićeve SDS. U liku Borisa Tadića Dodik je imao srodniju dušu, ali je tada odlučio da se okrene nacionalizmu i time doveo Beograd u nezgodnu situaciju (baš kao što to čini danas).

Rame uz rame

Kada je reč o odnosima sa Vučićem, ne sme se izgubiti iz vida da tu postoji i lični momenat. U vreme kada je Dodik još bio miljenik Zapada, Vučić je čvrsto stajao uz Šešelja i nazivao ga najpogrdnijim imenima. Sa druge strane, Vučić svakako nije zaboravio da je Dodik 2012. ne samo otvoreno podržavao Tadića, nego je direktno učestvovao u njegovoj izbornoj kampanji, stojeći rame uz rame sa srpskim predsednikom na mitinzima.

Pošto tu neke ljubavi nikada nije ni bilo, ne treba praviti dramu od referendumskog spora. “Specijalni odnosi” između Srbije i RS-a nisu strateško savezništvo, nego liče na jedan od onih nesrećnih brakova u kojima supružnici ostaju zbog dece (birača), a i zato što razvod ume da bude skup. Zato povremene čarke imaju istu težinu kao i ona silna grljenja i ljubljenja kada u javnosti izigravaju srećan par.

Na kraju, treba reći i da bi Dodik možda i odustao od referenduma, i na taj način zadužio Vučića, da ovaj referendum nije sudbonosan, ne za RS ili opstanak BiH, nego za Dodika lično. Nije, naime reč ni o kakvoj probi za budući referendum o otcepljenju, jer čelnik RS-a dobro zna gde je crvena linija. Radi se prosto o tome da je SNSD loše prošao na prošlim lokalnim izborima, a da bi na predstojećim bez referenduma prošla još gore, jer bi ga i poslednji dućandžija iz Laktaša prepoznao kao foliranta. A to je luksuz koji ni on sebi ne sme da dozvoli.
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi