Vučić kao doktor Jekyll i mister Hyde

: Dinko Gruhonjić

Za četiri godine Vučićeve praktične svevlasti, ionako krhke institucije u Srbiji dodatno su urušene, a čitava država – uključujući i njegove najbliže partijske saradnike – zapravo svakodnevno osluškuje na koju je nogu vođa ustao. Jedan dan će reći da neće reagovati na izjave iz Hrvatske, drugog dana će hapsiti “hrvatske špijune” po Srbiji, trećeg dana će slati poruke mira Bosni i Hercegovini, četvrtog dana će sa Dodikom otvarati “autoput” 9. januar, iako je tobož protiv referenduma u RS...
“Vaš premijer je, na sreću, državnik”, izjavio je, prilikom nedavne posete Beogradu, evropski komesar za proširenje Johanes Han.

To je Han izjavio povodom učestalih prepucavanja na relaciji Beograd-Zagreb, pohvalivši Vučića zbog navodnog “nereagovanja” na izjave iz Hrvatske. 

Politički favorit

I ova izjava evropskog komesara, kao i neke druge izjave zapadnih zvaničnika, potvrđuju da je Vučić i dalje njihov politički favorit u Srbiji. Istovremeno, taj “državnik” već četiri godine koristi ovo “žmurenje” Zapada na oba oka da bi u samoj Srbiji začepio usta svima koji i pomisle da ne misle kao on.

Spoljna politika Srbije tako i dalje predstavlja pravi bućkuriš, što je primetio i ministar za EU u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova Mihael Rot. “Niko ne želi da Srbija prekine svoje tradicionalno bliske odnose sa Rusijom, no isto tako nije dopustivo da se šalju signali u svim pravcima”, rekao je Rot.

A Srbija upravo to sve vreme radi, pokušavajući da istovremeno sedi na više stolica: da bude dobra sa Vašingtonom i Briselom, odakle stiže najviše novca i konkretne pomoći, ali da se nikako ne zameri ni Putinovoj Rusiji, a usput da održava i dobre odnose sa Kinom, arapskim zemljama, a po potrebi i sa Pokretom nesvrstanih. 

Zašto Zapad to toleriše Vučiću, koji se prema njima ponaša kao servilni doktor Džekil a prema sopstvenim građanima kao čudovišni mister Hajd? Pre svega iz pragmatičnih razloga. Oni od Vučića očekuju dve stvari: da dovede do kraja normalizaciju odnosa sa Kosovom i da pacifikuje Dodika i Republiku Srpsku. I to je legitimno sa stanovišta njihovih spoljnopolitičkih interesa. Tim pre jer im je jasno da takve poteze može da povuče samo srpski nacionalista i da mu to bude “oprošteno”. Za razliku od vremena kada su Demokratska stranka i Boris Tadić imali vlast u Srbiji i kada nisu imali hrabrosti da se pomaknu s mrtve tačke u odnosima prema Kosovu i prema RS, jer su se (opravdano) plašili da bi im tadašnji opozicioni nacionalisti, upravo predvođeni Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, zaigrali pred vratima.

Kratki intermeco

Naravno, pragmatičnost Zapada je u skladu i sa onom Čerčilovom: “Šta se to vas tiče, nećete vi tamo živeti”. I to je, opet, legitiman pristup, koji podseća na onaj kratki intermeco kada je pokojni Slobodan Milošević od “balkanskog kasapina” bio proizveden u “nezaobilazni faktor mira i stabilnosti na Balkanu”, nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, da bi se sve okončalo bombardovanjem Srbije.

Ali, šta su posledice ovakvog pristupa za samu Srbiju? Ilustracije radi, nakon lokalnih izbora, koji su zajedno sa pokrajinskim i vanrednim parlamentarnim izborima održani 24. aprila ove godine, Vučićeva Srpska napredna stranka  je u multietničkoj Vojvodini, od ukupno 45 opština i gradova, dobila 41 gradonačelničko mesto, a u preostale četiri, u kojoj većinski žive Mađari, takođe učestvuje u vlasti i ima predsednike skupština opština.

Još od 2012. godine, naročito na lokalu, SNS sprovodi strahovladu: ucenjuju, prete, po potrebi podmićuju i premlaćuju... Posledice su jasne: i tamo gde se vlast eventualno ne osvoji, SNS će je “kupiti”, a pojedini odbornici će se preko noći “predomisliti” i “preleteti” u redove “naprednjaka”
Takvu svevlast na ovim prostorima poslednji put je imao još jedino Savez komunista Jugoslavije. Bez sumnje, Vučić je najpopularniji političar u Srbiji, ali u tome nije cela tajna njegovog izbornog veleuspeha na lokalnim izborima. Još od 2012. godine, naročito na lokalu, SNS sprovodi strahovladu: ucenjuju, prete, po potrebi podmićuju i premlaćuju... Posledice su jasne: i tamo gde se vlast eventualno ne osvoji, SNS će je “kupiti”, a pojedini odbornici će se preko noći “predomisliti” i “preleteti” u redove “naprednjaka”. 

Pored toga, Demokratska stranka i uopšteno proevropska opozicija u Srbiji ponašaju se, ili kao razbijena vojska, ili kao manje ili više neskriveni Vučićevi kolaboracionisti. S druge strane je desničarska proruska i procrkvena opozicija, u međuvremenu pojačana Šešeljom, koji je više nego očigledno u određenoj vrsti dogovora sa Vučićem.

Kao i devedesetih, u vreme Miloševića, Šešelj je i danas “omiljeni” režimski opozicionar, kojeg po potrebi puštaju s lanca da bi na sebi svojstven primitivni i huškački način lajao i ujedao koga treba. S jedne strane, poruka za Zapad je – opet kao u vreme Miloševića – da je Šešelj opasnost koja može da dođe na vlast i spram koje Vučić izgleda kao liberal. S druge strane, Šešelj dobija zapažen prostor u tabloidima, kako bi unosio strah u građane Srbije i napadao najistaknutije borce za ljudska prava, koji su – uz nekoliko novinara i angažovanih umetnika – još jedini dovoljno hrabri da primete da je vođa slep.

Fukara i raja

U širenju straha i histerije prednjači notorni tabloid Informer, koji ne samo da daje neograničen prostor Šešelju, nego donosi i ovaj naslov: “Putin proterao 100 NVO-a i proglasio ih opasnim špijunima, šta nas u Srbiji sprečava da uradimo to isto!?” Uz bok Informeru je i TV Pink, koju Vučić koristi svaki put kada želi nešto “važno” da saopšti naciji. Potpuno je jasno da su ta dva “medija” veoma blizu Vučićevom srcu pa ostaje nejasno kako to da ovaj “državnik” i “mirotvorac”, s jedne strane navodno zastupa proevropsku politiku, a s druge podržava ove izrazito antievropske i ultranacionalističke medije, koji su puni mržnje prema EU i otvoreno proputinovski orijentisani. Vučić na taj način zapravo šalje poruku svom biračkom telu da je i dalje ostao ubeđeni nacionalista, a da je proevropska politika nužno zlo koje mora da zastupa pre svega zbog novca koji stiže sa Zapada.

Sve u svemu, za četiri godine Vučićeve praktične svevlasti, ionako krhke institucije u Srbiji dodatno su urušene, a čitava država – uključujući i njegove najbliže partijske saradnike – zapravo svakodnevno osluškuje na koju je nogu vođa ustao. Jedan dan će reći da neće reagovati na izjave iz Hrvatske, drugog dana će hapsiti “hrvatske špijune” po Srbiji, trećeg dana će slati poruke mira Bosni i Hercegovini, četvrtog dana će sa Dodikom otvarati “autoput” 9. januar, iako je tobož protiv referenduma u RS...

Za sve to vreme, sem u medijskoj nadrealnosti, Srbija se nalazi u ekonomskoj agoniji. Potpuni nedostatak bilo kakve perspektive, nepostojanje elementarne društveno-ekonomske vizije kuda ovo društvo treba da ide i šta su mu prioriteti, atmosfera zastrašivanja, partijsko zapošljavanje, endemska korupcija koja je od Srbije stvorila zemlju u koju dolaze samo izrazito spekulativni investitori, koji radnike plaćaju maksimalno 200 evra i teraju ih da nose pelene da ne bi “gubili vreme” na odlazak u toalet...

Istovremeno, odliv mozgova je na nivou kakav je bio devedesetih godina, u vreme ratova “u kojima Srbija nije učestvovala”. Drugim rečima, nastavljamo da svedočimo istorijskom propadanju jednog društva, u kojem ostaje samo “fukara i raja”, plus oni koji ih izrabljuju i zadovoljno trljaju ruke jer iz zemlje odlaze najbolji.
Sve u svemu, pragmatično žmurenje Zapada i sve agresivnije prisustvo Rusije, neće Srbiji doneti ama baš ništa dobro. Kako je nedavno primetio književnik Filip David: “Opasna je percepcija da samo nacionalisti mogu rešiti naše odnose”. Uostalom, kako da probleme reše upravo oni koji su ih stvorili? Ova priča nema hepiend i sve nalikuje na gašenje požara benzinom. Na kraju celog “pragmatizma” će opet biti skuplja pita nego tepsija.

-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi