Obilježavanje dvije decenije od NATO intervencije u Nišu repriza je Gazimestana

Razgovarala: Tamara Nikčević

Beogradski advokat i politički kolumnista Vlatko Sekulović za Avangardu komentariše obilježavanje dvije decenije NATO intervencije u Nišu, kojem je prisustvovao državni vrh Srbije, dio državnog rukovodstva Bosne i Hercegovine, crkveni velikodostojnici, predstavnici Vojske Srbije i brojni građani: “Obeležavanje dvadeset godina od NATO bombardovanja delovalo je kao varijacija čuvenog skupa na Gazimestanu 1989, na kojem je Slobodan Milošević najavio buduće jugoslovenske ratove… Suštinski, Niš je repriza Gazimestana, samo u novim okolnostima. Ista priča, iste poruke”; zašto je Milorad Dodik građanima Srbije poručio da mu ne vjeruju “kada na neki diplomatski i malo drugačiji mekši način kažem bilo šta o tome kako je moguća BiH”: “Zašto mislite da Dodik u Sarajevu govori istinu, a da u Nišu laže? Ili obrnuto. Ako laže u Nišu, laže i u Sarajevu i u Banja Luci... Dodik voli kada ga upoređuju s Vladimirom Putinom, a sad Vas pitam – jeste li ikada ruskog predsednika čuli da u svojim javnim nastupima ističe etničku superiornost Rusa, koji čine 80 procenata stanovništva Rusije? Niste. Putin pominje građane i građanke, pominje narod Rusije, nikada samo Ruse…”; podržava li Srpska pravoslavna crkva predsjednika Aleksandra Vučića: “… SPC podržava samo onoga ko sprovodi njihovu političku platformu. Kada je reč o Vučiću, crkva stalno šalje dvostruke poruke: čas ga podržavaju, čas ga ruše. Uostalom, SPC i njeni velikodostojnici na taj se način igraju sa svim ovdašnjim političarima, verujući da su iznad njih, da imaju tapiju ne samo na duhovno, već i na svetovno vođstvo srpskog naroda i Srbije.”

“Nažalost, ima razloga da strahujemo od novih sukoba na Balkanu”, kaže advokat i politički kolumnista Vlatko Sekulović, koji za Avangardu komentariše prošlonedjeljno obilježavanje dvije decenije od početka NATO intervencije na tadašnju SR Jugoslaviju, kao i govor predsjednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je, pred više hiljada okupljenih građana, sa svečane bine malo prijetio susjedima, malo plakao. 


“Ratne traume devedesetih bile su strašne i svako zveckanje oružjem, svaka afirmacija ideja devedesetih, najava ’konačnih obračuna’, kao i pokušaj da se ovo što trenutno živimo predstavi kao pauza između dva rata prirodno izazivaju strah”, objašnjava Sekulović. 


AVANGARDA: “Ovo je samo intermeco između novih sukoba”, rekao je nedavno ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić.


SEKULOVIĆ: Nije samo Dačić. Teza o “zamrznutom konfliktu” na Kosovu takođe iskazuje očekivanje da je novi sukob na Balkanu neminovan.  Kada je reč o društvenom kontekstu u kojem su obeležene dve decenije od početka NATO bombardovanja SRJ, jasno je da se u srpskoj javnosti uporno izbegava otvaranje pitanja šta je prethodilo 1999-oj godini i početku intervencije Severnoatlanske vojne alijase; istovremeno, žrtve rata sa NATO paktom koriste se kao opravdanje budućih sukoba. 


Osamdesetih godina prošloga veka slično se događalo i u SFRJ, kada je ekstremno krilo Srpske pravoslavne crkve (SPC) sve svoje snage bilo usmerilo kako bi u srpskom narodu probudilo traume iz prošlosti: od mita o Kosovu, do podsećanja na Jasenovac i na Jadovno. Očekivano, strahovi ljudi postajali su faktor homogenizacije građana, koji su počinjali da podržavaju i da učvršćuju na vlasti upravo one koji su te strahove podsticali. U tom smislu, obeležavanje dve decenije od NATO intervencije na SRJ u Nišu delovalo je kao varijacija čuvenog skupa na Gazimestanu 1989, na kojem je Slobodan Milošević najavio buduće jugoslovenske ratove. 


AVANGARDA: Što Vas je podsjetilo na Gazimestan?


SEKULOVIĆ: Suštinski, Niš je repriza Gazimestana, samo u novim okolnostima. Ista priča, iste poruke… Nedostajala je samo rečenica koju je tada izgovorio Slobodan Milošević, poručivši da smo “opet pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene”. Ovim su, kažem, najavljeni ratovi u bivšoj Jugoslaviji. 


Nažalost, jasno je da se srpsko društvo već trideset godina vrti u istom krugu, s tim što je pre trideset godina postojao jedan mitski datum koji je homogenizovao mase – jun 1389. godine, a sada je tih datuma više i svi imaju istu funkciju: 24. mart 1999. i sukob sa NATO paktom; avgust 1995. i početak akcije “Oluja”; februar 2008. i proglašenje nezavisnosti Kosova 2008… 


AVANGARDA: Kako to da u svim ovim događajima Srbija sebe vidi isključivo kao žrtvu? Da li to srpski nacionalisti žele da kažu da istorija počinje onoga trenutka kada oni odluče da je počela? Nema, dakle, uzroka; ima samo posledica.


SEKULOVIĆ: Ideologija srpskog nacionalizma priznaje samo vlastite žrtve; ostale ne vrede, one ne postoje. Zašto? Zato što nacionalisti veruju da su Srbi izabrani narod mio Bogu i da Bog priznaje samo njihove žrtve.  I kada već pominjete uzroke i posledice, Brenton Tarant, pokušavajući da opravda vlastiti zločin, pominje ubijenu devojčicu; isto tako, svakog 24. marta srpski nacionalisti imenom pominju devojčicu stradalu tokom NATO intervencije. Pritom, ponavljam, ne govore zašto je ta devočica ubijena, šta je prethodilo ubistvu, kakvi zločini su počinjeni na Kosovu… Nema analize, nema introspekcije.


AVANGARDA: Vlada Zorana Đinđića jedina je otvorila pitanje zločina devedesetih, hladnjača punih albanskih civila pobijenih od strane srpskih vojnih i policijskih snaga i bačenih u masovne grobnice na desetak kilometara udaljenosti od centra Beograda. Kako je javnost na to reagovala?


SEKULOVIĆ: U to vreme sam bio poslanik u Skupštini Srbije i podržavao Đinđićevu Vladu, koja je u smislu suočavanja sa prošlošću zaista napravila nekoliko koraka. I tu je stala. Tačno je, istraživali su prošlost – što pod pritiskom Zapada, što zbog toga što su i sami uvideli da je prethodna vlast napravila stravične zločine. Ipak, ni tada zločini nisu stavljani u kontekst uzroka i posledica: otkuda te hladnjače u Batajnici, šta im je prethodilo, pitanja su koja su ostala bez odgovora. Zašto? Zato što je i Đinđićeva Vlada pravila kompromise sa srpskim nacionalizmom. 


AVANGARDA: Vlada Zorana Đinđića je nad glavom imala ne samo dio Miloševićevog zločinačkog i nerazmontiranog državnog aparata, nego i Vojislava Koštunicu, čiji su poslanici u Skupštini Srbije napravili haos, tražili smjenu Vlade, smjenu urednika RTS-a samo zbog toga što je ta televizija u udarnom terminu prvi put emitovala film o genocidu u Srebrenici. Sjećate se toga?


SEKULOVIĆ: Da, sećam se. U redu, Đinđić se nakon 5. oktobra suočio sa stotinu i jedinim problemom i zaista nije mogao voditi bitke na svim frontovima. Međutim, ni njegova Vlada u dovoljnoj meri nije uviđala u kakvom se blatu Srbija nalazi, niti je imala snage da napravi neophodnu distancu u odnosu na Miloševićev režim i na ideologiju srpskog nacionalizma. 


AVANGARDA: Koja vlast je napravila i približno ono što je u tom smislu napravila Vlada Zorana Đinđića? 


SEKULOVIĆ: Tačno, nije ni jedna. Znate li zašto? Sve vlade nakon Slobodana Miloševića – od Đinđićeve do ove danas – učinile su male korake na polju kulture i obrazovanja, iako se samo na taj način može razobličiti ideologija srpskog nacionalizma. Ljudima se samo tako može objasniti šta se dogodilo krajem osamdesetih u Srbiji i u Jugoslaviji. Otrežnjenje se ni u Nemačkoj nije dogodilo odmah, nego se na tome sistematski radilo.


AVANGARDA: Na skupu u Nišu govorilo se o bombardovanju Srbije, ne SRJ, čiji je dio u to vrijeme bila i Crna Gora. Iako to nije bio njen izbor, niti njen rat, Crna Gora je bombardovana, stradali su ljudi. Zašto se to prećutkuje? 


SEKULOVIĆ: Zato što, suštinski, NATO bombardovanje nije bila intervencija protiv SRJ, nego protiv Srbije. SRJ je bila samo ljuštura. NATO je ušao u sukob sa nacional-socijalističkim režimom Milošević-Šešelj. Nije, dakle, to rat protiv Crne Gore, koja je bila tek talac. Najzad, da su mogli i smeli, Milošević i Šešelj pobili bi bez problema tadašnje crnogorsko rukovodstvo na čelu sa Milom Đukanovićem. Što su i planirali osnivajući Sedmi bataljon i Plemenske skupštine, čime su pokušavali da reprodukuju mehanizam koji su prethodno sproveli u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.

 

AVANGARDA: Kako razumijete prisustvo Milorada Dodika i Željke Cvijanović na skupu u Nišu? “Ne verujem da je Bosna i Hercegovina moguća kao država, jer je i ona rezultat ideologije i politike koja je donela bombardovanje Republike Srpske i Srbije”, rekao je Milorad Dodik, poručujući građanima Srbije da mu ne vjeruju “kada na neki diplomatski i malo drugačiji, mekši način kažem bilo šta o tome kako je moguća BiH”.


SEKULOVIĆ: Zašto mislite da Dodik u Sarajevu govori istinu, a da u Nišu laže? Ili obrnuto. Ako laže u Nišu, laže i u Sarajevu i u Banja Luci. Ako ste lažov, onda ste lažov! Uzgred, Milorad Dodik će da govori šta god treba samo da ostane na vlasti. Za razliku od Miloševića i Šešlja, Dodik nema nikakvu ideologiju; ona je za njega sredstvo opstanka na vlasti. Kada je ušao u politički život, Dodik je govorio drugačije i ko Vam kaže da neće promeniti ploču samo ako se promene okolnosti? Ako sutra Rusija promeni politiku, hoće li Dodik nastaviti istim putem? Neće.  Dodik voli kada ga upoređuju sa Vladimirom Putinom, a sad Vas pitam – jeste li ikada ruskog predsednika čuli da u svojim javnim nastupima ističe etničku superiornost Rusa, koji čine 80 procenata stanovništva Rusije? Niste. Putin pominje građane i građanke, pominje narod Rusije, nikada samo Ruse… Nedavno je jedan američki demokrata rekao da čovek ne može biti patriota ako ne poštuje, ne uvažava i ne voli svoje sugrađane. Mislim da se po tome razlikuju nacionalisti i patriote: nacionalista voli samo pripadnike svog naroda, i to one koji misle kao on, dok patriota voli sve svoje sugrađane, jer voli svoju zemlju bogatu različitim identitetima.


AVANGARDA: Pojedini analitičari vjeruju da je Dodik svijevrsni “ruski kontrolor” predsjednika Vučića. Što Vi mislite?


SEKULOVIĆ: Mislim da Dodik nema tu snagu. Donekle razumem podršku koju Moskva daje desničarima i populistima širom Evrope, budući da je Zapad poprilično jasno i osiono Rusiji stavio do znanja da ne pristaje na multipolarnost i da moć koju ima ne želi da deli sa bilo kim. Što je pogrešno koliko i ruska podrška desnici. Doduše, ruska politika je paranoična – Moskva se plaši svakoga ko se i približi granicama Rusije. Zato tako reaguje, zato podržava sve političke snage, uključujući Dodika, kod kojih uoči naznake antiamerikanizma. 


Sa druge strane, ako Putin ne veruje Vučiću, ne veruje ni Dodiku, ni ostalim srpskim nacionalistima. Zašto? Zato što je svestan da oni njega doživljavaju na isti način na koji su svojevremeno doživljavali Slobodana Miloševića – kao “komunjaru” obučenu u patriotsko ruho pomoću kojeg će ostvariti svoje ciljeve. Što više deluje kao “što je babi milo...”, nego kao realnost. Tim pre što je ruski pandan autentičnom srpskom nacionalisti – mislim na Vojislava Šešelja – ne Putin, nego Vladimir Žirinovski. To je razlika. 


AVANGARDA: Ko je danas u Srbiji politička alternativa predsjedniku Vučiću?


SEKULOVIĆ: Dveri sigurno nisu. Boško Obradović je ekstremniji od Vučića.


AVANGARDA: Kako to znate?


SEKULOVIĆ: Dovoljno je čitati šta govori. Hajde da uporedimo šta o rešavanju problema Kosova kaže Vučić, a šta Boško Obradović. Ako za momenat apstrahujemo to što i jedni i drugi ignorišu ono što se dešavalo na prostoru Kosova proteklih decenija, videćemo da Vučić ipak kaže – hajde da nađemo neko rešenje; nasuprot tome, Dveri poručuju – rešenje je “zamrznuti konflikt”, što znači Kosovo bez Albanaca. To je poruka Dveri! Njihov predlog nastavak je stare ideje “konačnog rešenja” albanskog pitanja, što podrazumeva iseljavanje i istrebljenje Albanaca sa Kosova. Slobodan Milošević je to pokušao da učini devedesetih, što je Zapad sprečio. Zapadu je bilo jasno da imaju posla sa recidivistom, koji je isto već pokušao da sprovede u Hrvatskoj i u BiH. Obaveza nalaže da se kod recidivista primeni jači lek od onoga koji je prethodno upotrebljen. Gledano iz tog ugla, ono što nude Dveri gore je od nekakvog predloga za budućnost koji nudi Vučić. Jer Obradoviću je cilj, ne Kosovo kao deo Srbije, nego Kosovo bez Albanaca.


AVANGARDA: Što je cilj predsjednika Vučića? 


SEKULOVIĆ: Vučić bi voleo da Volkswagen dođe u Srbiju…


AVANGARDA: Pitala sam Vas o Kosovu.


SEKULOVIĆ: Naravno. Vučiću je jasno da Volkswagen u Srbiji neće doći dok ne bude rešen status Kosova. Vučić tu ništa ne krije, on otvoreno kaže šta je problem.


AVANGARDA: Da, ali njegov zadatak kao predsjednika, posebno kao političara koji ima toliku moć, je ne da definiše problem, nego da ga riješi. 


SEKULOVIĆ: Vučić nema moć koja mu se pripisuje. Tim pre što u Srbiji postoje veoma jaki otpori modernizaciji društva, koji pre svega dolaze iz Srpske pravoslavne crkve. 


AVANGARDA: Niste čuli patrijarha u Nišu? Pa, patrijarh Irinej se obrušio na opoziciju, optužio je da protestima otežava “lavovsku borbu” predsjednika Srbije za Kosovu.


SEKULOVIĆ: To je samo taktika. Kao vanparlamentarna politička stranka koja svoju političku moć nikada nije potvrdila na izborima, SPC podržava samo onoga ko sprovodi njihovu političku platformu. Kada je reč o Vučiću, crkva stalno šalje dvostruke poruke: čas ga podržavaju, čas ga ruše. Uostalom, SPC i njeni velikodostojnici na taj se način igraju sa svim ovdašnjim političarima, verujući da su iznad njih, da imaju tapiju ne samo na duhovno, već i na svetovno vođstvo srpskog naroda i Srbije.


AVANGARDA: Kako onda tumačite otvorenu podršku patrijarha Irineja predsjedniku Vučiću? Ima li osnova teza da je predsjednik Srbije “kupio” i patrijarha?


SEKULOVIĆ: Ne mislim da ga je kupio; pre bih rekao da je Vučić reterirao kada je reč o Kosovu.


AVANGARDA: Što to tačno znači?


SEKULOVIĆ: Znači da polako odustaje od ideje razgraničenja, koja je bila stidljivo izrečena i ostala u magli. Kada ju je prvi put pomenuo, na Vučića se sručio bes SPC-a i njenih militantnih vladika. U slučaju da se Vučić vrati ideji razgraničenja, patrijarh će podržati Boška Obradovića, Vučić to veoma dobro zna. Naravno, Vučić nema neprijatelje samo unutar SPC-a.


AVANGARDA: Nego?


SEKULOVIĆ: Vučiću ne veruju ni oni koji se protive “zamrznutom konfliktu”, tj. oni koji misle da je opstanak srpskog društva nemoguć u permanentnom sukobu sa svima, baš kao i oni čiji je cilj konstantan konflikt Srba sa ostalim narodima. Drugim rečima, Vučić je suočen sa oštrim napadima sa stanovišta nacionalizma, ali i sa izostankom podrške od strane onih koji nisu nacionalisti; istovremeno, ima zbunjeni Zapad koji šalje kontradiktorne poruke, ali i Rusiju koja je aktivna i koja gleda šta je njen interes… Šta onda da se radi? Kako dalje?! Nemam nameru da opravdam Vučića i neke njegove postupke, ali moram da kažem da ga sa ljudskog satnovišta razumem kao čoveka koji u jednom momentu pukne i zaplače. Da sam na njegovom mestu, ne znam šta bih radio kada bih shvatio sa kim imam posla.


AVANGARDA: Znate li predsjednika bilo koje zemlje u Evropi koji stane na binu i pet minuta prijeti ratom, a pet minuta plače?


SEKULOVIĆ: Iskreno, ne znam ni jednog predsednika u Evropi koji se suočava sa situacijom sa kojom se suočava Vučić. 


AVANGARDA: Ne mislite da je predsjednik Srbije sam doprinio toj situaciji, da je aktivno u tome učestvovao?


SEKULOVIĆ: Nije! Osim Srbije, nađite mi zemlju koja ne zna gde su joj granice. Hajde…


AVANGARDA: Rusija.


SEKULOVIĆ: Rusija zna gde su joj granice.


AVANGARDA: Ne zna. Da li je Zapad priznao aneksiju Krima? Nije. Rusija smatra da je Krim njen. Osim Rusije, te granice niko ne priznaje.


SEKULOVIĆ: Rusija kaže – Krim je moj i ja imam i de facto i de jure kontrolu nad tom teritorijom. Ako Zapad to ne priznaje, šta me briga?! U tom smislu, Rusija nije u istoj poziciji kao Srbija. 


AVANGARDA: Naravno, Rusija nije u istoj poziciji kao Srbija. Međutim, zaista mislite da je Rusiju “baš briga” za to što misli Zapad? Zar bi Rusija, igrajući na kartu Srbije i Kosova, trgovala sa Zapadom oko Krima da joj nije stalo do priznanja državnih granica koje je sama nacrtala? Da li bi, gospodine Sekuloviću?


SEKULOVIĆ: Evo, može da bude da ju je manje briga, da tako kažem. Najzad, Rusija ima nuklearno oružje, što menja perspektivu. A kad je reč o suzama… Izvinite, ali Vučića ne mogu da gledam izvan konteksta u kojem se nalazi. I koji je frustrirajući. 


AVANGARDA: Na društvenim mrežama se pojavio zanimljiv komentar na predsjednikove suze u Nišu: plakat poznatog filma iz vremena SSSR-a “Moskva suzama ne veruje”.


SEKULOVIĆ: Neverovatna je ta tendencija da se sve svaljuje na jednog čoveka! Što je najlakše. Nije Vučić ovde sve zakuvao. On je moje godište i šta je mogao te 1992. godine? Šta je znao?


AVANGARDA: Znao je, na primjer, da ode na Jevrejsko groblje u Sarajevo i da puca na opsjednuti grad. To je znao!


SEKULOVIĆ: Vučić nije izmislio ideologiju srpskog nacionalizma; izmislili su je oni koji su rado viđeni gosti svakog opozicionog skupa. Znam mnogo njih koji su devedesetih bili uhvaćeni u mrežu nacionalističke propagande, iako su inače veoma dobri i pristojni ljudi. Vučić nije imao kud, upijao je tu propagandu. Bio je mlad, imao 22-23 godine. 



                                                         


-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi