Milorad Dodik je u svojim izjavama radikalan, ali nije spreman realizirati svoje prijetnje

: Tamara Nikčević

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, psiholog Žarko Korać, u intervjuu za Avangardu objašnjava korijene antizapadnog raspoloženja u srpskom društvu: “Srbija nikada u potpunosti nije prihvatila tekovine Francuske buržuarske revolucije, koja težište stavlja na pojedinca. Kod nas je akcenat uvek bio na kolektivu… Iako mi pisac i prevodilac Milovan Danojlić nikada politički nije bio blizak, naprotiv, često se setim da je jednom rekao kako ima utisak da se svakom Srbinu, čim se rodi, pored kolevke najpre pročita čuveni govor majora Gavrilovića, koji služi da bi se novorođenom detetu odmah definisao smisao bitisanja: njegov život biće dat za otadžbinu, zbog toga je rođen. Umesto da detetu kažete – tvoj život će biti nešto jedinstveno i neponovljivo, Srbi insistiraju na tome da je čovek deo kolektiva, uvek spreman na žrtvu za apstraktne i nerealne ciljeve”; zašto je američki ambasador u Beogradu rekao da se Srbija nalazi “na pogrešnoj strani istorije”: “Kada je američki amabasador upozorio na podršku koju je Beograd iskazao Maduru, verujem da je mislio i na naš neverovatan talenat da u svim spoljnopolitičkim situacijama stanemo u odbranu pogrešne strane. Što je posledica činjenice da nemamo spoljnu politiku. Nemamo je! Jer, šta su spoljnopolitički prioriteti Srbije, znate li? Jesu li uopšte definisani? Nisu. Gledano iz tog ugla, spoljna politika Srbije kotrlja se kao lopta po terenu: ko je prvi šutne, u tom pravcu i ode”; ko je “nova zvijezda” na političkom nebu BiH: “Represija nad pristalicama grupe ’Pravda za Davida’ u Banja Luci pokazuje da je politička scena u BiH dobila barem još jednog političkog igrača. Govorim o ministru unutrašnjih poslova RS-a Draganu Lukaču. Čini mi se da unutar vladajuće strukture u RS postoje ljudi kojima vlast i moć koju imaju, očito, više nije dovoljna. U tom smislu, Dodik danas nije baš tako neupitan kako deluje na prvi pogled”.
Sudeći po reakcijama vlasti i opozicije u Srbiji, izgleda da je malo koga iznenadila izjava francuske ministarke zadužene za EU, Natali Loazo, koja je, tokom prošlonedjeljne posjete Beogradu, priznala da je evropska perspektiva Srbije i Balkana pod velikim znakom pitanja.

“Pošto smo vaši prijatelji, dužni smo da vam kažemo istinu: sadašnje stanje EU ne omogućava nova pridruživanja u zadovoljavajućim uslovima, kako za samu EU, tako i za nove države koje bi joj se pridružile”, kazala je ministarka Loazo. 

“Čini mi se da izjava ministarke Loazo nije toliko bila upućena građanima Srbije, ili državama bivše Jugoslavije, koliko Francuzima i Francuskoj, u kojoj je pozicija predsednika Emanuela Makrona u dobroj meri uzdrmana protestima ’žutih prsluka’”, kaže profesor beogradskog Filozofskog fakulteta u penziji, Žarko Korać. “Sa druge strane, kome god da je upućena, navedena poruka katastrofalna je po zemlje Zapadnog Balkana. Istovremeno, ona precizno definiše profil novog evropskog političara.”

AVANGARDA: O kakvom političaru je riječ?

KORAĆ: Reč je o ljudima koji ne razumeju da su evropske integracije jedina nit koja Balkan danas drži mirnim; o političarima koji nemaju vizuju ujedinjene Evrope; koji se mnogo ne obaziru na balkanske ratne užase devedesetih; koji su, uglavnom, desno orentisani; koje zanimaju samo birači u vlastitim zemljama.

AVANGARDA: “Međunarodni poredak se raspada pred našim očima”, upozorila je nedavno njemačka kancelarka Angela Merkel. Je li neko čuo to njeno dramatično upozorenje? 

KORAĆ: Bojim se da nije. Nemačka kancelarka pokušava da ukaže na svet koji pravi Donald Tramp, iako je, nažalost, obrise tog sveta još uvek malo ko sposoban da vidi. Angela Merkel odavno je preuzela ulogu “mentora” Balkana i za sve nas je velika šteta što uskoro odlazi sa političke scene. Kancelarka Merkel zaista je želela da naše zemlje integriše u EU.

AVANGARDA: Žele li naše zemlje EU? Srbija je, recimo, jedina država kandidat za članstvo u EU koja nije uvela sankcije Venecueli. Što to znači? Američki ambasador u Beogradu je, komentarišući tu činjenicu, rekao da je Srbija danas “na pogrešnoj strani istorije”.

KORAĆ: Srbija nastavlja da insistira na politici “sedenja na dve stolice”, i tu nema ništa novo. Kada je američki amabasador upozorio na podršku koju je Beograd iskazao Maduru, verujem da je mislio i na naš neverovatan talenat da u svim spoljnopolitičkim situacijama stanemo u odbranu pogrešne strane. Što je posledica činjenice da nemamo spoljnu politiku. Nemamo je! Jer, koji su spoljnopolitički prioriteti Srbije, znate li? Jesu li uopšte definisani? Nisu. Gledano iz tog ugla, spoljna politika Srbije kotrlja se kao lopta po terenu: ko je prvi šutne, u tom pravcu i ode. 

Nažalost, sve to u izvesnom smislu govori o kapacitetu političara koji vode Srbiju. Reč je o veoma malim kapacitetima, o političarima nedoraslim trenutku, o ljudima čiji je jedini proiritet da po svaku cenu ostanu na vlasti.

AVANGARDA: Koliko politiku Srbije određuje neriješeno pitanje Kosova?

KORAĆ: Kosovo je samo izgovor. Srbija tvrdi da joj glavnu podršku u Savetu bezbednosti pružaju Kina i Rusija, koje ne dozvoljavaju da Kosovo postane članica UN, iz čega se izvlači zaključak da su te dve zemlje naši najveći prijatelji; istovremeno ekonomski, i u svakom drugom pogledu, Srbija je okrenuta EU i Zapadu. Zato kažem da je Kosovo, zapravo, smokvin list kojim Beograd pokušava da sakrije nedostatak hrabrosti da se konačno opredeli za evropski put. Pritom, šta je platforma Srbije u pregovorima sa Kosovom?

AVANGARDA: Ministar Ivica Dačič kaže da se Beograd zalaže za razgraničenje. 

KORAĆ: Videli ste da je Dačić taj stav kasnije ublažio, relativizovao ga je. Ali, evo, čak i kada bi to bila platforma, verujte mi da ne bih znao da Vam kažem šta tačno podrazumeva razgraničenje. Šta se razmenjuje, koje teritorije?!  Sa druge strane, i Kosovo voli da se igra granicama, što smo videli i prilikom demarkacije granice sa Crnom Gorom, kada je Priština pravila problem zbog jedne ili dve njive. Što je bizarno. Voleo bih kada bi se i Beograd i Priština odrekli ideje razgraničenja. Tim pre što sam uveren da, uprkos svemu, neće biti nikakih promena granica.  

AVANGARDA: Čemu onda licitiranje – biće razgraničenja, neća ga biti? Prošle nedjelje su njemački mediji pisali da je dogovor o razmjeni teritorija između Srbije i Kosova već postignut i da bi sporazum mogao biti potpisan 12. juna u Vašingtonu. 

KORAĆ: Do sada je jedino Nemačka iznela katagoričan stav da se protivi razmeni teritorija i razgraničenju. A SAD? Moram da priznam da me je iznenadila informacija da Amerika stoji iza ideje razgraničenja. Ne verujem. Uostalom, zna se šta je kamen spoticanja u dosadašnjim pregovorima Beograda i Prištine – to su Zajednica srpskih opština (ZSO), jezero Gazovoda, sada i Trepča. Kosovo je u Briselu načelno prihvatilo ZSO, ali se do sada ta priča nije pomerila sa mrtve tačke. Pregovori su zbog toga obustavljeni, ali i zbog carina koje je Kosovo uvelo na robu iz Srbije i BiH.

AVANGARDA: Da li je Srbija danas bliža potpisivanju takozvanog sveobuhvatnog sporazuma Beograda i Prištine ili zamrznutom konfliktu?

KORAĆ: Srbija sa zamrznutim konfliktom neće daleko dogurati, to je rekao čak i Aleksandra Vučić. Srbija otvara dva-tri pregovaračka poglavlja godišnje, ne zatvara ni jedno. Nažalost, Srbija lako može može ući u stagnaciju i integracija i svih ostalih stvari, a onda ne znam šta je alternativa. Nama je u interesu da problem sa Kosovom na neki način rešimo, jer bismo samo u tom slučaju mogli da izvršimo pritisak na EU da nam ubraza integracije. 

AVANGARDA: Ima li predsjednik Vučić hrabrosti da riješi kosovsko pitanje?

KORAĆ: Moram da kažem da sam po tom pitanju veoma skeptičan. Vučić tvrdi da će raspisati referendum kako bi proverio svoju odluku, ali velika je nepoznanica koliko je u tom smislu njegovo biračko telo disciplinovano. U svakom slučaju, šta god da odluči, kakakv god sporazum da potpiše, Vučić ga može potvrditi u parlamentu, u kojem ima većinu. Politička grupacija koju kontoliše pokazala se veoma poslušnom kada je reč o podršci svemu što on predloži. Hoću da kažem da Vučić u rukama ima više opcija u smislu sprovođenja onoga što je dogovorio, ili što će tek dogovoriti sa Prištinom. Moja je jedina dilema ono što ste me pitali: ima li on lične hrabrosti da to završi. Iako je napravio čitav niz koraka koje se Boris Tadić nije usudio, ne znam ima li Vučić hrabrosti da ide do kraja. Paradoksalno je što ga opozicija u tome ne podržava: umesto da upotrebi malu političku lukavost i pusti ga da taj teški problem sam završi, opozicija viče – izdaja, izdaja. Verujte da sam zgranut.

AVANGARDA: Zašto opozicija to radi?

KORAĆ: Devedesetih sam, sećam se, dao mnogo intervjua, ali je najteže pitanje koje su mi novinari postavljali bilo – zašto na antimiloševićevskim demonstracijama stalno skandirate “crvena bando”? Pitanje je odlično, naravno. 

Ne verujem da ljudi mnogo razmišljaju zašto baš te reči upućuju Slobodanu Miloševiću; pre bih rekao da skandiraju po nekom refleksu, odgovorio sam. Valjda veruju da je Milošević ostatak nekakvog komunizma. Isti problem imamo i danas: ponavlja se mantra o “izdaji”, jer se veruje da će to imati najbolji efekat na birače. Paradoks je da na ulice Beograda i ostalih gradova u Srbiji danas izlazi politički najobrazovaniji svet, najpismeni ljudi koji znaju politički da razmišljaju i kojima ćete teško prodati priču o izdaji Kosova. Vučiča s pravom možete kritikovati zbog stanja u društvu, zbog stanja u medijima, zbog kršenja ljudskih sloboda i prava, ali da ga izdajnikom nazivate zato što pregovara o Kosovu… Izvinite, ali to je smešno.

AVANGARDA: Otežava li Rusija pregovaračku poziciju predsjednika Vučića?

KORAĆ: Otežava. Zašto? Zato što Rusiji ne odgovara rešenje kosovskog pitanja; odgovara joj zamrznuti konflikt. I to na isti način na koji joj ne odgovaraju evrointegracije Bosne i Hercegovine. Moskva je svesna da u tom slučaju gubi svoju poziciju na Balkanu. 

Beogradski kontorlisani tabloidi svakodnevno donose informacije o tome da će Rusija štititi Srbiju od Zapada, da će joj poslati nuklearne bombe i rakete, da će joj dostaviti nekakvo tajno oružje i sl. Pritom, Rusija nije nikakav ekonomski faktor u Srbiji, niti ima Srbiji bilo šta značajno da ponudi. 

AVANGARDA: Odakle onda Rusiji tolika moć i uticaj u Srbiji? 

KORAĆ: Ruska moć leži u dominantno u antizapadnom raspoloženju u srpskom društvu. Rusija se još u vreme Nikole Pašića ovde pojavljuje kao velika zaštitnica Srba. Pritom, setićete se da je San Stefanski ugovor bio antisrpski, odnosno izrazito probugarski, koji je godinu dana kasnije poništen na Berlinskom kongresu 1878. Hoću da kažem da je rusofilstvo fatamorgana naslonjena na slovensko poreklo Rusa i Srba, na bliskosti jezika, na zajedničko atizapadno, antiliberalno raspoloženje u našim društvima. 

Nakon Berlinskog kongresa 1878, srpska inteligencija odlazila je u Francusku i u Belgiju, gdje je izučavala tamošnji pravosudni sistem – ustav Srbije bio je prekopirani ustav Belgije. Srpsko društvo tog vremena bilo je izrazito prozapadno… Ipak, pobedilo je narodnjaštvo, vera u srpsko selo i takozvanog domaćina; to su uvek bile brane plodovima Francuske buržuarske revolucije. Srbija nikada u potpunosti nije prihvatila tekovine Francuske buržuarske revolucije, koja akcenat stavlja na pojedinca. Kod nas je uvek akcenat bio na kolektivu. 

Iako mi pisac i prevodilac Milovan Danojlić nikada politički nije bio blizak, naprotiv, često se setim da je jednom rekao kako ima utisak da se svakom Srbinu, čim se rodi, pored kolevke najpre pročita čuveni govor majora Gavrilovića, koji služi da bi se novorođenom detetu odmah definisao smisao bitisanja: njegov život biće dat za otadžbinu, zbog toga je rođen. Umesto da detetu kažete – tvoj život će biti nešto jedinstveno i neponovljivo, Srbi insistiraju na tome da je čovek deo kolektiva, uvek spreman na žrtvu za apstraktne i nerealne ciljeve. Drugim rečima, individuacija ovde nikada do kraja nije prihvaćena, što je naša velika nesreća. Umesto toga, uvek se, kažem, pozivate na “velike nacionalne ciljeve”. 

Jedini trenutak u poslednjih tridesetak godina kada je Srbija od toga barem na kratko odustala bio je period Zorana Đinđića, koji je bio zagovornik protestantskog duha i koji je uvek ponavljao da sudbina čoveka zavisi od njega samog, da nismo žrtva istorije, nego njeni kreatori, da imamo moć da sami menjamo svet, da ga pravimo. Isto su govori i partizani tokom NOB-a: mi pišemo svoju istoriju, ne pišu nam je drugi. Političari koji su sledili taj put najviše su uradili za svoj narod.

AVANGARDA: U raspravama o podjeli Kosova, o razmjeni teritorija, postavlja se pitanja da li će predsjednik Vučić, pristane li Zapad na razgraničenje, uspjeti da kontroliše Milorada Dodika. Što Vi mislite?

KORAĆ: Dodik je delom talac Rusije, koja u Republici Srpskoj ima dominantnu i ekonomsku i svaku drugu ulogu. Jasno je da Dodika veoma iritira i brine to što je stavljen na listu osoba čija je imovina zamrznuta, odnosno što je na “crnoj listi” SAD. U tom smislu, njegov prioritet je da to promeni. Zato mislim da su njegove pretnje prazne. Naravno, razumem zašto ih se građani BiH plaše. 

Već sam rekao da Rusiji odgovara zamrznuti konflikt u BiH i Dodik danas igra upravo na tu kartu: dok sam tu gde sam, konflikt u BiH ostaje zamrznut, poručuje on. Na kraju, ne bih ignorisao ni činjenicu da su se u međuvremenu u Banja Luci pojavili i neki novi igrači na političkoj sceni.

AVANGARDA: Koji?

KORAĆ: Represija nad pristalicama grupe “Pravda za Davida” u Banja Luci pokazuje da je politička scena u BiH dobila barem još jednog političkog igrača. Govorim o ministru unutrašnjih poslova RS Draganu Lukaču. Čini mi se da unutar vladajuće strukture u RS postoje ljudi kojima vlast i moć koju imaju u rukama očito više nije dovoljna. U tom smislu, Dodik danas nije baš tako neupitan kako deluje na prvi pogled. 

AVANGARDA: Može ga zamijeniti gori, radikalniji, to hoćete da kažete?

KORAĆ: Tako je. Milorad Dodik je u svojim izjavama neretko veoma radikalan, što veoma neprijatno i gadno zvuči; ipak, ne verujem da je Dodik spreman da svoje pretnje realizuje. Da sam na mestu Sarajeva, političku situaciju u RS ne bih tretirao kao datu jednom zauvek. Stvari se menjaju, mešaju se političke karte i bilo bi dobro ako bi Sarajevo na to obratilo pažnju.

AVANGARDA: Vas, dakle, ne uznemirava kad Dodik RS nazove zapadnom Srbijom?

KORAĆ: Iritira me, ali me ne uznemiava. Zašto? Zato što je reč o besmislici. RS nikada nije bila zapadna Srbija. Zapadna Srbija je Čačak i, ako biste nekom Čačaninu rekli da mu je Banja Luka zapadni deo, verujem da bi se nasmejao. Zna se, dakle, šta su granice Srbije. To zna i Dodik, ali nastavlja da provocira, da iritira javnost, da učvršćuje svoje biračko telo pričama koje nemaju realnog osnova.

AVANGARDA: Kako to da se stavovi vlasti i opozicije u Srbiji, kada je riječ o BiH, o Kosovu, i o Crnoj Gori mnogo ne razlikuju?

KORAĆ: S obzirom na to da je sastavljen od mnogo stranaka, Savez za Srbiju za sada izbegava da se izjasni o bilo kojem suštinskom problemu. Mislim da je neophodno da se broj stranaka koje Savez okuplja redukuje, jer to ponavljanje “svi, svi, svi” naprosto nema smisla. Uostalom, tamo gde su “svi”, nemate ni jedan jasan, ni jedan pravi politički zahtev. Opozicija traži slobodne medije, kontrolu izbornog procesa, sređene biračke spiskove, što je u redu. Međutim, to su prapolitički zahtevi. Šta je sa suštinskim problemima? Svakog trenutka iz tog Saveza iskoči neko ko svojom izjavom iritira onaj drugi deo biračkog tela, a što se, obično, odnosi na BiH, na Kosovo, na Crnu Goru… Govorite, dakle, da ste evropski nastrojeni, da ste za evropske integracije, a onda se pokaže da su ideje za koje se zalažete sve samo nisu evropske. 

Naravno, važno je da je u Srbiji počeo otpor stvaranju totalitarne atmosfere, u kojoj je jedna partija preuzela sve, celokupnu vlast, što zaista postaje nepodnošljivo. U tom smislu, ujedinjenje srpske opozicije je ujedinjenje iz očaja. Što je izuzetno opasno. Ako bi Vučić raspisao izbore, pod ovakvim uslovima opozicija na njih ne bi izašla. Ostala bi na ulici. A kada odlučuje ulica, to zna da bude gadno.

AVANGARDA: Mnogi danas pominju “balkansko proljeće”, stavljajući znak jednakosti između demonstracija u Beogradu, Podgorici, Tirani, Banja Luci. Ima li razlike?

KORAĆ: Zapanjen sam naukošću i površnošću novinara i analitičara koji insistiraju na sličnosti između događaja koji su veoma različiti. Ta nezainteresovanost da se pažljivije prati šta se ovde događa zaista je zabrinjavajuća. Sve demonstracije, dakle, imaju različite motive i različite ciljeve. U Crnoj Gori se organiziju anti-NATO, antievropski i proruski protesti, čiji je cilj promena državne politike Crne Gore, odnosno zaokret od Zapada prema Rusiji. Najzad, crnogorska opozicija sada veruje da će vlast srušiti uz pomoć Duška Kneževića, čoveka koji, na primer, tvrdi da za njim nije raspisana crvena Interpolova poternica, iako sedište Interpola u Lionu kaže suprotno. Ako je svaka Kneževićeva istina kao ova koju sam naveo, onda… 

U Srbiji je situacija drugačija: demonstranti se zalažu za nastavak evropskog puta Srbije, ne za služenje Rusiji. I u Severnoj Makedoniji je cilj bio da se zaustavi nacionalizam koji je blokirao evroatlanske integracije te zemlje. U Albaniji, pak, opozicija još nije prihvatila činjenicu da je izgubila vlast, što pokazuje da se Tirana, nažalost, još nalazi u prepolitičkom vremenu. Kako onda između svih tih događaja staviti znak jednakosti?!  

Izgleda da tabloidizacija društva nije samo karakteristika država Zapadnog Balkana. Ljudi se ne udubljuju u probleme, površno analiziraju ovdašnju političku stvarnost. Veoma malo je ozbiljnih i kompetentnih političkih analiza. 



-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*

Povezani tekstovi