Urednik spoljne politike u beogradskom nedeljniku Vreme, Andrej Ivanji, za Avangardu govori o odnosima Srbije i Kosova: “Od 5. oktobra 2000. do danas – dakle, gotovo dvadeset godina – Srbi sebe identifikuju gotovo isključivo kao narod koji brani Kosovo, koji brani svoju otetu teritoriju. Drugim rečima, za Srbiju je odbrana Kosova postala glavna nacionalna identifikacija. Naravno, Kosovo na te stvari gleda drugačije: kosovski Albanci sebe doživljavaju kao narod koji je izvojevao državnu nezavisnost i koji se uspešno odbranio od srpske represije. U konstantnom sukobu ova dva suprotstavljena pogleda na stvarnost politički sudari poput ovog koji trenutno gledamo su neminovni”; što je suština politike predsjednika Alekandra Vučića prema regionu: “Gotovo svi nastupi Aleksandra Vučića imaju za cilj da Zapadu i regionu pošalju istu poruku: u jednoj ruci držim šibicu i ovako nestabilan region mogu da zapalim kad god hoću; istovremeno, u drugoj ruci imam aparat za gašenje požara i kadar sam da vatru koju sam sam zapalio lako ugasim. Na vama je da birate”; da li je Srbija definitivno odustala od EU: “Svima je odavno postalo jasno da je igra na dve stolice, tj. igra “i Zapad i Rusija” naprosto neodrživa. Ako Srbija zaista želi u EU, moraće da se opredeli, odnosno biće primorana da svoju spoljnu politiku uskladi sa politikom EU. To su pravila, to se od nas očekuje… Lično mislim da Aleksandar Vučić nema snage da preskoči svoju senku, da pređe granice koje je, još dok je bio Šešeljev radikal, sebi postavio. Drugim rečima, nisam siguran da će ispuniti očekivanja Zapada. U tom smislu, čini mi se da se ovde sprema određena odstupnica u slučaju da se pojača pritisak Zapada. Mislim na dalje približavanje Srbije Rusiji i Kini”.
Sudeći, bar po oštrim odgovorima koji svakodnevno stižu, Vlada premijera Kosova Ramuša Haradinaja nastaviće da ignoriše apele EU i SAD da ukine “provokativne i uvredljive” takse na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Uzalud poziv američkog državnog sekretara Majk Pompea da kosovske vlasti ukinu sporne mjere i da sarađuju sa Srbijom “kako bi se izbjegle provokacije i smanjile tenzije”; uzalud upozorenja portparolke EU Maje Kocijančič da takse od 100 odsto predstavljaju “kršenje CEFTA sporazuma i Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između EU i Kosova”; uzalud izjave ministara spoljnih poslova Srbije i Bosne i Hercegovine Ivice Dačića i Igora Crnadaka da su kosovske carine “neprijateljski stav” prema te dvije države… Premijer Haradinaj ponavlja da je odluka o povećanju carina kontramjera na “kampanju koju Srbija vodi protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama”.
“Jedini jezik koji Srbija razumije je – sila! Takse nećemo povući sve dok Beograd ne prizna nezavisnost Kosova”, kategoričan je premijer Haradinaj.
Da li je riječ o još jednom dogovorenom incidentu Beograda i Prištine, ili su, pak, odnosi Srbije i Kosova zaista dovedeni do usijanja?
“Za najnoviju eskalaciju odnosa Srbije i Kosova ovoga puta je, u to nema sumnje, najodgovornija Priština”, kaže Andrej Ivanji. “Sve što se trenutno događa neodoljivo podseća na period nakon NATO bombardovanja SRJ 1999, kada su srpske vojne i policijske snage bile prinuđene da se povuku sa Kosova. Hoću da kažem da su pozicije Beograda i Prištine, kada je reč o status Kosova, ostale nepromenjene. Jer, koliko god da su pregovarali Aleksandar Vučić i Hašim Tači – bilo u okviru ili van Briselskog sporazuma – koliko god da su u tim pregovorima posredovale EU i SAD, Beograd, ne samo da ne priznaje nezavisnost Kosova, nego ga i dalje doživljava delom svoje teritorije; istovremeno, od 2008, Kosovo sebe smatra nezavisnom državom. Razlika o kojoj govorim očito je nepremostiva i nju ne mogu promeniti nikakvi dogovori, nikakav dijalog, nikavi administrativni prelazi ili zajednice srpskih opština”.
AVANGARDA: Znači li to da je predsjednik Aleksandar Vučić, u čiju je kooperativnost Berlin dugo vjerovao, postao samo još jedna “pogrešna investicija” Njemačke na Balkanu?
IVANJI: To ćemo još da vidimo. Kada govorimo o Nemačkoj, govorimo o vladajućoj Demohrišćanskoj uniji (CDU) i kancelarki Angeli Merkel, koji su, setićete se, od 5. oktobra 2000. godine sa mnogo nade gledali na Srbiju. Nemački demohrišćani su tada otvoreno podržali tadašnjeg predsednika SRJ Vojislava Koštunicu, čija je Demokratska stranka Srbije, u okviru evropskih narodnjačkih partija, doživljavana kao prirodni saveznik nemačke CDU. Na kraju, ta naklonost je uskraćena onoga momenta kada je Vojislav Koštunica saopštio da između Kosova i EU bira – Kosovo.
Posle kraha saveza sa Koštunicom, Nemačka je, pokušavajući da reši kosovski problem, u ovdašnje političke igre uplivavala nešto obazrivije, podržavajući namere Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića da, definitivnim raskidom sa Vojislavom Šešeljem i njegovim radikalima, formiraju Srpsku naprednu stranku (SNS). Uprkos svemu što se u međuvremenu dogodilo – mislim pre svega na neka nemačka izneverena očekivanja – čini se da vladajuća CDU i dalje ne odustaje od Vučića i njegovih naprednjaka.
AVANGARDA: Gdje prepoznajete tu podršku?
IVANJI: Prepoznajem je u konstatnom insistiranju Nemačke da se kadrovi SNS-a koliko-toliko uljude, civilizuju, evropeizuju; da im se objasni kako funkcioniše evropski sistem. Zašto Berlin na tome insistira? Zato što Nemačka od Aleksandra Vučića očekuje dve stvari: da regionalna politika Srbije bude miroljubiva – posebno kada je reč o odnosima sa Hrvatskom i sa Bosnom i Hercegovinom – i da Beograd u jednom momentu prizna nezavisnost Kosova. Upravo zbog ovih očekivanja Vučič i dalje uživa podršku Nemačke; zato Berlin i dalje žmuri na jedno oko kada je reč o kršenju osnovnih ljudskih i medijskih sloboda u Srbiji, čemu svedočimo od 2012, tj. od dolaska Vučićevih naprednjaka na vlast.
AVANGARDA: Mislite li da je predsjednik Vučić obećao kancelarki Merkel da će priznati Kosovo?
IVANJI: Ne znam da li je Vučić to direktno obećao, ali sam sasvim siguran da ga, zbog takvih očekivanja, podržavaju Berlin, Beč, Bisel. Sa druge strane, Evropskoj uniji, koja je već dugo zaokupljena sopstvenim problemima – Brexit, podela na bogati sever i prezaduženi jug, odnos sa predsednikom Donaldom Trampom… – itekako je stalo do toga da se situacija na Balkanu kako-tako drži pod kontrolom, tj. da ne dođe do neke veće eskalacije.
AVANGARDA: Je li ovo što trenutno gledamo eskalacija?
IVANJI: Ovo što se trenutno događa nije ništa novo.
AVANGARDA: Kako nije ništa novo?
IVANJI: Potpomognuta Rusijom, Srbija uporno lobira protiv članstva Kosova u međunarodnim institucijama, što joj, koliko vidim, prilično polazi za rukom. Istovremeno, Priština odgovara podizanjem taksi na uvoz proizvoda iz Srbije i iz Bosne i Hercegovine, ali i slanjem specijalne policijske jedinicu ROSU na sever Kosova i hapšenjem Srba. I, šta je tu novo?! Zaboravili ste voz oslikan ikonama koji je krenuo iz Beograda za Mitrovicu, zatim spektakularno hapšenje Marka Đurića u Prištini, svakodnevne najave rata na naslovnim stranama srpskih kontrolisanih medija?! Ali, to je Vučićeva politika….
AVANGARDA: Što?
IVANJI: Gotovo svi nastupi Aleksandra Vučića imaju za cilj da Zapadu i regionu pošalju istu poruku: u jednoj ruci držim šibicu i ovako nestabilan region mogu da zapalim kad god hoću; istovremeno, u drugoj ruci imam aparat za gašenje požara i kadar sam da vatru koju sam sam zapalio lako ugasim. Na vama je da birate.
Kao što vidimo, ovakva politika nailazi ne samo na prećutnu toleranciju Brisela, nego se predsednik Srbije danas proglašava faktorom mira i stabilnosti na Balkanu. Zapad kao da nije svestan da je u regionu punom neraščišćenih računa između država i naroda veoma rizično podržavati politiku šibice u jednoj i aparata za gašenje požara u drugoj ruci. Ovo što trenutno gledamo kulminacija je upravo te politike; najveći konflikt od dolaska Vučićevog SNS-a na vlast.
Od 5. oktobra 2000. do danas – dakle, gotovo dvadeset godina – Srbi sebe identifikuju gotovo isključivo kao narod koji brani Kosovo, koji brani svoju otetu teritoriju. Drugim rečima, za Srbiju je odbrana Kosova postala glavna nacionalna identifikacija.
Naravno, Kosovo na te stvari gleda drugačije.
AVANGARDA: Kako?
IVANJI: Kosovski Albanci sebe doživljavaju kao narod koji je izvojevao državnu nezavisnost i koji se uspešno odbranio od srpske represije. U konstantnom sukobu ova dva suprotstavljena pogleda na stvarnost, politički sudari poput ovog koji trenutno gledamo su neminovni.
Sa druge strane, ako govorimo o poziciji Prištine, tamo je, za razliku od Beograda gde imate jednu ličnost koja odlučuje o svemu, situacija neuporedivo komplikovanija. Ne mislim samo na složene odnose Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja, nego i na ozbiljnu opoziciju koju Vlada Kosova ima u kosovskom parlamentu. Naravno, pitanje je samo zašto tu Vladu i dalje podržava Srpska lista, koja je pod direktnom kontolom Aleksandra Vučića. Jer, da to želi, Vučić bi pomoću svojih poslanika u parlamentu Kosova koliko sutra mogao da sruši Vladu Ramuša Haradinaja. Ipak, on to ne čini.
AVANGARDA: Zašto?
IVANJI: Dok god traju sukobi i varnice između Beograda i Prištine, niko iz međunarodne zajednice ne može da očekuje da se stvari pomere sa mrtve tačke. Drugim rečima, Srbija ne može priznati Kosovo sve dok je u sukobu sa vlastima u Prištini. U tom smislu, Vučić kupuje vreme, ne shvatajući da će na kraju, hteo-ne hteo, ipak biti primoran da bira: ili će priznati nezavisnost Kosova ili će mu Zapad uskratiti podršku. Nema, više “i”-“I”; ima “ili-ili”.
AVANGARDA: Ako Srbiji zaista odgovara eskalacija sukoba sa Kosovom…
IVANJI: Odgovara joj. Tim pre što u toj igri Priština prvi put počinje da gubi živce. Podsećam Vas da je Haradinajeva Vlada najpre podigla takse na robu iz Srbije za deset procenata, nakon čega je Beograd, potpomognut Rusima, učinio sve da Kosovo ne bude primljeno u Interpol. Kao što znate, neuspeh Kosova ovde je proslavljen na krajnje neprimeren način. Moram li uopšte da podsećam na izjave Ivice Dačića, koji je to prokomentarisao primitivnim “šalama” na račun Sebastijana Kurca?
“Preko Kurca su hteli da uđu u Interpol. E preko koga su hteli, tako su i prošli!”, rekao je Dačić.
Nakon kraha u Interpolu, Haradinajeva Vlada donela je odluku da se takse – suštinski carine – sa deset podignu na sto posto, što je skandalozno kršenje ne samo CEFTA sporazuma, nego i drugih tekovina EU. Na kraju, kako bi besna Priština dodatno pokazala silu i moć, specijalne jedinice kosovske policije ROSU upale su u Mitrovicu, gde su uhapsile četiri čoveka, od kojih su trojica navodno osumnjičena za umešanost u ubistvo Olivera Ivanovića.
AVANGARDA: Specijalno tužilaštvo Kosova do sada se tim povodom nije oglašavalo, iako je, tokom poslednjih jedanaest mjeseci, i srpska i kosovska javnost mnogo puta tražila odgovore na pitanje ko je ubio Olivera Ivanovića. Hoću da kažem da je malo čudno da ROSU hapsi osumnjičene baš dan ili dva nakon kraha Kosova u Interpolu, kao i da premijer Haradinaj prvi put u tom kontekstu pominje potpredsjednika Srpske liste Milana Radoičića, kojeg Rada Trajković i još neki političari sa Kosova otvoreno sumnjiče za umiješanost u likvidaciju Olivera Ivanovića.
IVANJI: Nema sumnje da je akcija ROSU iskorišćena kako bi Priština demonstrirala da ima vlast na celoj teritoriji Kosova, uključujući Mitrovicu. Naravno, Vlada Haradinaja ništa nije radila bez saglasnosti SAD. Uostalom, to potvrđuju i izjave portparola KFOR-a, koji je kazao da je reč o legitimnoj akciji.
AVANGARDA: Kako to da predsjednik Vučić zna da uhašeni srpski policajci, baš kao i Milan Radoičić, nisu odgovorni za ubistvo Olovera Ivanovića?
IVANJI: Verovatno predsednik raspolaže određenim obaveštajno-informativnim podacima.
AVANGARDA: To bi moglo da znači da predsjednik Srbije zna i ko su naručioci i likvidatori Olivera Ivanovića? Jer, ako već zna ko nije…
IVANJI: Ako predsednik Srbije raspolaže određenim obaveštajno-informativnim podacima, ako je u stanju da prati trag od nalogodavca do izvršioca ubistva lidera SDP-a Olivera Ivanovića, onda javnost u Srbiji može i mora od njega da zahteva da u određenom momentu saopšti saznanja koja ima. Naravno, on može da kaže da nije u mogućnosti da podeli te informacije sa javnošću dok traje istraga, ali… U svakom slučaju, sudeći barem po naslovnim stranama kontrolisanih medija, ispade da su Zapad i Albanci direktno odgovorni za Ivanovićevo ubistvo. Što se, kao što ste rekli, ne poklapa sa tvrdnjama pojedinih srpskih opozicionih političara sa Kosova. Ipak, do okončanja istrage, ne bih se upuštao u bilo kakve spekulacije o tom tragičnom događaju.
AVANGARDA: Nakon upada jedinica ROSU na sjever Kosova, održan je hitan sastanak državnog vrha Srbije. Nekoliko sati kasnije, predsjednik Vučić i premijerka Ana Brnabić sastali su se sa ambasadorima Kine i Rusije u Beogradu. Šta je time predsjednik Vučić poručio Zapadu?
IVANJI: U diplomatskom smislu, susret sa ambasadorima Rusije i Kine veoma je jasna poruka Zapadu. Posebno ako uzmete u obzir Vučićeve veoma otvorene aluzije na ulogu SAD u poslednjim događajima na Kosovu u smislu podrške Vladi u Prištini. Doduše, ta osionost spram Amerike ne događa se prvi put. Evo, pre nekoliko nedelja je američki ambasador u Beogradu, prilično nediplomatski, prokomentarisao stav srpskih zvaničnika koji Kosovo uporno nazivaju “lažnom državom”.
“Prestanite da o Kosovu govorite kao o “lažnoj državi!”, rekao je tom prilikom ambasador SAD u Beogradu. “Reč je o zemlji čiju su nezavisnost priznale SAD”.
Nakon toga su tabloidi pod Vučićevom kontrolom, po svom starom dobrom običaju, američkog ambasadora provukli kroz blato.
Posmatrajući šta se događa, pomislio sam – O.K. Isto ste činili sa predstavnicima EU; o opoziciji, medijima i neistomišljenicima vlasti u Srbiji da i ne govorim! Isto radite ambasadoru SAD?! Koliko znam, Amerika malo drugačije reaguje na te stvari. Što se, čini mi se, i pokazalo.
AVANGARDA: U kojem smislu?
IVANJI: U smislu da je Amerika, kada je reč o Srbiji i njenoj “reformskoj” vlasti, polako počela da gubi strpljenje. Ovoga puta SAD su, makar i prečutno, dale podršku “lažnoj državi” Kosovu da reaguje na lobiranje Srbije oko prijema Kosova u Interpol i svemu što je usledilo. Videćemo šta će se događati narednih meseci.
Ako se vratimo na Vučićev susret sa ambasadorima Rusije i Kine, čini mi se da se moramo vratiti i na onu “šibicu” o kojoj sam već govorio: ako vi podržavate kosovske Albance, Srbija će se okrenuti svojim tradicionalnim i osvedočenim prijateljima – Rusiji i Kini, poručuje Vučić. U tom sistemu, Zapad je prijatelj Srbije iz interesa; istovremeno, zna se ko je Srbima u srcu.
AVANGARDA: Sudeći po porukama koje šalje, da li je predsjednik Vučić odlučio kojim će putem nastaviti Srbija – ka EU ili ka Rusiji?
IVANJI: Ne bih se usudilo da procenjujem. Ne znam.
AVANGARDA: Zna li predsjednik Vučić, što mislite?
IVANJI: Svima je odavno postalo jasno da je igra na dve stolice, tj. igra “i Zapad i Rusija” naprosto neodrživa. Ako Srbija zaista želi u EU, moraće da se opredeli, odnosno biće primorana da svoju spoljnu politiku uskladi sa politikom EU. To su pravila, to se od nas očekuje.
Lično mislim da Aleksandar Vučić nema snage da preskače svoju senku, da pređe granice koje je, još dok je bio Šešeljev radikal, sebi postavio. Drugim rečima, nisam siguran da će ispuniti očekivanja Zapada. U tom smislu, čini mi se da se ovde sprema određena odstupnica u slučaju da se pojača pritisak Zapada.
AVANGARDA: Kakva odstupnica?
IVANJI: Odstupnica u smislu daljeg približavanja Srbije Rusiji i Kini. Ako se na kraju opredeli za ovakav model, vlast u Beogradu bi, možda, mogla da se priseti slučaja “kolege” Nikole Gruevskog, koji se malo zaigrao i, kada je pokazao da više nije spreman na saradnju sa Zapadom, nekako se dogodilo da je svrgnut sa vlasti. I sad će u zatvor.
AVANGARDA: Što bi za unutrašnje prilike u Srbiji značilo odustajanje od evropskih integracija?
IVANJI: Mislim da bi takva odluka dovela do dalje radikalizacije u našem društvu. Do sada se, uvažavajući evropski put Srbije, ovde koliko-toliko, ipak, vodilo računa da se neke crvene linije ne prelaze. Jer, bez obzira na to što vlast vodi kontinuiranu hajku protiv političkih neistomišljenika, imam utisak da su neke lekcije iz devedesetih ipak savladane, da je nešto naučeno.
AVANGARDA: Što?
IVANJI: Nema ubistva novinara kao devedesetih; vlast ne šalje policiju u redakcije, ne zatvara velike medije… Najzad, sve do nedavnog napada na Borka Stefanovića, ovde nije bilo razbijenih opozicionih glava. U slučaju odustajanja Srbije od puta ka EU, nisam siguran da li bi krvava glava Borka Stefanovića ostala incident. Tim pre što se srpsko društvo kontinuirano udaljava od evropskih vrednosti. Formalni prekid pregovora sa Briselom neke bi stvari svakako dodatno pogoršao. Naprosto, pale bi sve ograde i demokratske i ljudske slobode bile bi svedene na minimum. Srbija bi u tom slučaju više ličila na Erdoganovu Tursku nego na Putinovu Rusiju.
Devedesetih smo imali priliku da vidimo kako to tačno izgleda.
AVANGARDA: Što bi odustajanje Srbije od EU značilo za stabilnost regiona?
IVANJI: Ceo region je sam po sebi veoma nestabilan i zaokret zvaničnog Beograda od EU takođe bi dodatno pogoršao prilike na Zapadnom Balkanu. Kao centralna zemlja regiona, Srbija mora ostati na evropskom putu; u suprotnom, ne smem ni da mislim šta nas sve čeka.
