Ko jebe zlopamtila i autentični video zapis?!

: Slaviša Lekić

Sasvim uzgred, da začini, Vučić će još dodati da Srbi ne treba da reaguju na prozivke da su četnici, kao i da su “Srbi uvek dobri domaćini, baš kao što je to bila i predsednica Hrvatske”. A objektivno, jesu ti novinari zlopamtila, jer ko bi se prijateljski nastrojen sad sećao da je Aleksandar Vučić, ondašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke te 1995. u dupke punoj Sali u Glini izrekao sledeće reči: “Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi I tu odstupanja neće biti!”
“Nema granica, Džonatane? – pomisli još jednom smešeći se. I tako započne njegova trka za znanjem.”

“Nema granica, Džonatane?”, nije samo neizgovorena replika upućena Džonatanu Livingstonu. To je životni moto koji se vrzmao po glavi galeba Flečera Linda, trenutak nakon što je telo galeba Džonatana svetlucajući zalepršalo vazduhom i uskoro postalo sasvim nevidljivo.

I dva trenutka posle Džonatanovih poslednjih reči:

“Ne dopusti da šire glupe glasine o meni, niti da me proglase bogom. Jasno, Flečere? Ja sam galeb!”

“Nema granica, Džonatane”, završna je rečenica knjige “Galeb Džonatan Livingston” Ričarda Baha i ujedno predstavlja i njenu ideju.

“Nema granica Vučiću”, mogla bi da glasi i replika kojom se rekapitulira poseta Hrvatskoj Alelsandra Vučića, predsednika Srbije.

Kao i u Džonatanovom slučaju, osnovna poruka bi mogla da glasi: spoznaš li na vreme smisao života, nema te prepreke, tog zakona i tih vrednosti koje te mogu sprečiti da stigneš na cilj i postaneš savršeniji.

Ne šalim se: duboko u sebi verujem da bi moto Bahove knjige, mogao da važi i za neku  knjigu Vučiću u čast, svojevrsni bedeker kroz političku prošlost Aleksandra Vučića, nekonsekventnog lidera Srbije. I regiona, dodao bi on.

Jer, Dožanatan i Aleksandar su identični junaci, k’o jedna majka da ih je rađala! Ili, oprostiće kolega Bah na pretencioznosti – k’o jedna spisateljska ruka da je ih “slikala”.  

I ne samo to.

Pre petnaest godina, sećam se ko danas, u krčmi “Zlatni opanak” na Đermu, negde pred samo svitanje, maligani iz mene vatreno, mumlajući brane tezu da nema te knjige u kojoj nije opisan neko, daleko pre nego što je rođen i mnogo ranije nego što će pročitati knjigu u kojoj će prepoznati sebe. I da je svako živo biće junak neke pesme, neke proze, neke drame a da to ne zna. I da svaka ta knjiga, stvara neki život, nešto paralelno tvoje a da ti pojma nemaš o tome. I da to nije fer, to da je svako od nas lik nekog takvog dela, a pojma nema da mu se svet divi ili pljuje ga.

Ne, viče Srđan Valjarević, jedan od najvećih pisaca regiona, ne: pre će biti da se ti identifikuješ sa junakom koga otkriješ u romanu ili priči, saživiš se i kopiraš ga. Knjiga ne stvara život, penio je on, naslonjen na sto krcat staklom, knjiga stvara smisao, smisao stvara život! I ko zna koliko bi nas dva književna teoretičara zabavljala okolinu da se nije pojavila interventa zbog prijavljene buke… ili su prvo bili trubači, zatim buka a onda interventna, nekim takvim redosledom, nije bitno…!

Ako dozvolim, dakle, da je nemoguće da je Ričard Bah opisujući Livingstona projektovao Vučića, mada meni moja teorija i dalje “pije vodu”, onda nema spora da bi Vučić kroz moju podsvest, poprimio gotovo sve karakterne crte Livingstona.

Jedan simptomatičan detalj iz Vučićeve neokarijere mesecima mi zaokuplja pažnju.

Reč je o Vučićevom ničim izazvanom istupu pred novinarima posle nekog radnog ručka u beogradskom hotelu “Hajat”  u organizaciji Američke privredne komore, 6. septembra 2013. godine: “Znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod. Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu, zato i znam kako ću da skončam…!”

Još su  novinari razmišljali o susretu bića i nebića i prelivanju svega nepostojećeg u apsolutno ništa,  kad ih je stigao novi samopregalački šamar: “Zato mi se toliko žuri da uradim što više, kako bi neko za deset-dvadeset  godina rekao da je neko nešto uradio.”

A onda su zbunjeni svedoci neočekivane promocije metafizičkog čina prelaska bića u ništavilo, vrlo brzo vraćeni u realnost – ništavilo se vratilo u oblik prvog potpredsednika Vlade Srbije: “U međuvremenu, čeka nas restrukturiranje 179 javnih preduzeća”, apostrofirao je Vučić primarni zadatak dajući tako reformama prednost u odnosu na smrt.

To “poveravanje” novinarima, neki cinici su okarakterisali “đinđizacijom” sopstvenog lika i dela; zlobnici čak i nekom vrstom izdaje (reči “znam kako ću da skončam, jer dobro znam svoj narod…” – čitaju se kao platkanje i optužba na račun svog naroda); a bilo je i onih koji su mu pripisali – nipodaštavanje samog sebe: u Srbiji skončavaju kerovi ili propalice, veliki ljudi umiru ili fizički nestaju ali ostaju u nama, nikako ne skončavaju.

Dosta kasnije, postalo mi je jasno da taj “izlet” Aleksandra Vučića u onovremeno i nepoznato,  nije bio ni prvi ni neočekivani nastup malodušnosti ili patetično predskazanje. Još sredinom 2008. godine on je sa pastvom podelio crne misli: “Nije mi problem ni da me ubiju. Naživeo sam se. Svašta sam prošao. Završio škole sa najvećim uspehom, a evo uspeo sam da makar malo doprinesem da one, koji su na najgori mogući način upravljali Beogradom, smenimo.”

Jeste da mirenje sa smrću, školovanje sa najvećim uspehom (legitimisanje time prevazići će “Zvezdino” glorifikovanje Barija 1991.)  i upravljanje Beogradom ni u metafizičkom ni u metaforičkom smislu nemaju blage veze jedno sa drugim, ali ove njegove reči su ukazivale da postoji trend mračnih misli u njegovoj glavi.

Crnim slutnjama se nije nazirao kraj. Nekoliko meseci pre nagoveštavanja “skončavanja”, opet je govorio o “ličnom kraju”!

“Mislim da nisam toliko glup da pomislim da će moj politički i lični kraj biti srećan. Neće.”

Nisam bio među novinarima u “Hajatu” pred kojima je tadašnji prvi potpredsednik Vlade mračio. Tek sutradan, listajući dnevnik “Blic” krajičkom oka sam se očešao o “skončavanje”!

“Znam kako ću da skončam”, tiho sam ponovio u sebi!

“ Znam sebe, svoj narod…”, ponovio sam malo glasnije!

“… I  znam kako ću da skončam…!”, gotovo sam kriknuo, a dok sam kao mantru u krug ponavljao ove čudne reči slutnje, sam Bog, ja drugog objašnjenja nemam, moj pogled uperen put nebesa spustio je ka biblioteci krcatoj nehajno poređanim knjigama i samo ga zakovao: iz trećeg boksa s desna, peti red, sa jedanaeste knjiga u nizu, gledano s leve strane, odozdo ka gore, vrištao je naslov: “Galeb Džonatan Livingston”.

U nastavku, sitnijim crvenim slovima pisalo je: Ričard Bah!

Možda je pisalo i “Galeb Jonathan Livingston – Richard Bach”, ne znam, nemojte me držati za reč, izgubio sam knjigu jer sam je danima posle tog Vučićevog metafizičkog incidenta nosio sa sobom i nasumice konzumirao. Što sam se više listao “Galeba” i što sam se više vraćao u Vučićevu prošlost, sve me je više šokirala frapantna sličnost između Džonatana i Aleksandra, Livingstona i Vučića, pa i samog Ričarda Baha i Aleksandra Vučića, sudeći po jednoj od životnih konstanti  bivšeg avijatičara i pisca “Galeba”: “Uvek imaš slobodu da promeniš mišljenje i da izabereš drugačiju budućnost ili drugačiju prošlost.”

I kad na burnoj konferenciji za novinare posle posete Vrginmostu, komentariše “političku histeriju” koja se u Hrvatskoj ne smiruje zbog njegove posete, on oštro reaguje na pitanje jedne novinarke za govor u Glini: “Ja sam od vas čuo bezbroj istih pitanja juče. Meni je zanimljivo da je mera vaše podrške i poštovanja proporcionalna poniznosti koju očekujete od nekoga ko bi došao kod vas. Takvu vrstu poniznosti, straha ili potrebe da se dodvoravam nikad od mene nećete videti. Ne želim na uvrede i klevete da odgovaram uvredama i klevetama.”

Naravno da nije odgovorio.

Na novo pitanje o Glini, i tome da li smatra da je to “sprski grad kao 1995. godine”, uzvraća: “Mera vaše podrške i poštovanja je direktno proporcionalna meri poniznosti koju očekujete od nekog ko je došao. Ali, tu vrstu poniznosti i straha, i potrebe da vam se dodvoravam nikada od mene nećete videti!”

Na kraju uzrujan zato što “postavlja mu se ponovo isto pitanje i prekidaju ga” on decidno kaže da je “izmišljeno” da je u govoru u Glini spomenuo “Veliku Srbiju”, jer to nikad nije rekao.

Sasvim uzgred, da začini, Vučić će još dodati da Srbi ne treba da reaguju na prozivke da su četnici, kao i da su “Srbi uvek dobri domaćini, baš kao što je to bila i predsednica Hrvatske”.

A objektivno, jesu ti novinari zlopamtila, jer ko bi se prijateljski nastrojen sad sećao da je Aleksandar Vučić, ondašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke te 1995. u dupke punoj Sali u Glini izrekao sledeće reči: “Ukoliko srpski radikali pobede i poraze predsednika Srbije, vi znate da ćete živeti u Velikoj Srbiji, jedinstvenoj srpskoj državi I tu odstupanja neće biti!”

Ko jebe zlopamtila i autentični video zapis?!

Zašto u fokusu našeg premišljanja ne bi bila neka od zaista životnih pitanja: koliko je snage, upornosti i volje potrebno da se pobedi, ne vreme ili prostor, već zatucanost u sebi i oko sebe; šta je smisao ljudskog postojanja u okviru jedne prevaziđene zajednice, jatu ptica ili partiji, svejedno; moramo li bezuslovno prihvatati nametnuta pravila ili smo pozvani da preispitujemo i, ne valjaju li – menjamo; možeš li živeti sam, izolovan od svih; da li onaj koji vidi dalje i bolje, sme nepozvan da poučava neuke; koliko je pojednac odgovoran za svoje okruženje; jesu li reforme vredne žrtve; konačno, imamo li pravo na promenu mišljenja?

Kad je digao kljun i odmakao se od jata, Džonatan je progledao: oslobodio se osećaja da je sputan ograničenim telom kojem je raspon krila metar i pet centimetara.

I Vučić je shvatio da su mu mogućnosti tačno određene, ali ne i limitirane. Njegova prava pririoda, savršena poput nenapisane pesme, skrivena u vremenu i prostoru tek dolaskom na vlast dolazi do izražaja.

Taj ne priznaje granice u laganju.

“Nema granica, Džonatane? – pomisli još jednom smešeći se. I tako započne njegova trka za …!”

Životna filozofija galeba Džonatana Livingstona stala je u 46.865 karaktera.

Samo nešto manje karaktera krije su u Aleksandru Vučiću.

Za razliku naime, od “Galeba”, te moderne filozofske bajke, Vučićeva životna priča je sve samo ne štivo fikcije: produkt je stvarnosti koju smo živeli i još živimo, možda eksponat digitalnog realizma.

Zanemarimo, ipak, te sitnice!

Džonatanovu univerzalna poruku koja glasi – “Ne dopusti da šire glupe glasine o meni, niti da me proglase bogom. Ja sam galeb!”, nije potrebno prevoditi i prilagođavati.

Nekad mi se čini da i Vučić sam u sebi vrišti vrišti glasom Aleksandra Vučića: “Ne pravite od mene Boga, ja sam samo Bog, iako sam Vučić!”

Šalu na stranu!

Boravak u Hrvatskoj novi je pokušaj da se svetu predstavi jedan novi, umiveni i čisti Vučić, Vučić slobodnog, evropskog duha, Vučić koji se uzdigao iznad zatucanosti oko sebe, uobičajenih normi ponašanja i zakona, Vučić koji se ne zadovoljava prosečnim, Vučić koji je spreman da oprosti i da mu oproste, Vučić koji ne priznaje da postoje granice, čak ni kad je Velika Srbija u pitanju.

To je, napokon, Vučić koji je dosegao nebo. Ali ne “nebo” iz one sage u kojoj sluti sopstveno “skončavanje”, već “pijedestal” odakle, bez metaforičkog i simboličkog zezanja, radno&spokojno nadgleda svoj narod, koji očigledno ne zna jako dobro jer nije skončao onako kako je očekivao, iako je jako dobro znao… narod svoj!

Ričard Bah, onaj isti koji je metanisao o pravu na slobodu da promijeniš mišljenje i izabereš drugačiju budućnost ili drugačiju prošlost, svojevremeno je napisao: “Jedina tvoja obaveza u bilo kojem životu jest da ostaneš veran samom sebi!”

I opet se vraćamo na moju maligansku teoriju iz “Zlatnog opanka”: ili je ova očigledna prevrtljivost Ričarda Baha uzor Aleksandru Vučiću ili je Aleksandar Vučić lik iz alegorijske priče Ričarda Baha.

Meni – svejedno!

Da li je Aleksandar Vučić – Džonatan Livingston ili je Džonatan Livingston – Aleksandar Vučić!

Takođe – svejedno!

Galeb prevrtač ili golub prevrtač – opet svejedno.

Nešto mi drugo nije svejedno.

U delu Ričarda Buša, Džonatan na kraju napušta svoje jato i odlazi. Nasleđuje ga verni sledbenik galeb Flečer koji preuzima sve njegove ingerencije, nadgleda i kontroliše jato.

Ako je Flečer u ovom našem stvarnom životu Aleksandar Vulin – najebali smo!
-->

Komentari

Obavezna polja su markirana*