Pedagoške mere za loše đake

: Vesna Pešić

Vučić za sve njih priprema još jednu zamku, koja ipak neće ugroziti njegovu etiketu opamećenog srpskog dečka. Nije teško zapaziti kako se postepeno, u svim medijima, priprema politička normalizacija Šešelja, čoveka optuženog za ratne zločine i glavnog balkanskog razbojnika. On se sprema za ulazak u Skupštinu
S obzirom na našu šizofrenu situaciju u kojoj iz spoljašnjeg sveta stižu veliki komplimenti i podrška premijeru Vučiću, dok se mi, građani Srbije, u očajanju pitamo kako da se oslobodimo njegove manipulativne, nasilne i samovoljne vlasti, nameće se pitanje kako da razumemo spoljašnju blokadu bez čijeg uklanjanja teško da će se išta promeniti u Srbiji. Palo mi je na pamet da ova spoljašnja podrška ima izvrnutu logiku: ona potiče baš iz činjenice da na vlasti imamo osvedočenog moralnog i političkog delinkventa.

To me je navelo da se setim jedne teorije o kojoj sam davno pisala i koju ću po sećanju rekonstruisati. Reč je o interakcionističkoj teoriji delinkvencije koju je, između ostalih, ponudio poznati psiholog Džordž Herbert Mid. On je tridesetih godina prošlog veka postavio teoriju o ličnosti koja je našla veliku primenu u pedagogiji, to jest tretmanu delinkventnog ponašanja. Midova teorija se zasniva na razlikovanju dve osnovne komponete ličnosti: ja i mene. Ja je kako ja samu sebe vidim ili, prostije rečeno, to je ono što mislimo da jesmo i predstavlja naš ukupni personalni identitet. Pošto ne postoji čisto jastvo izvan društvenosti, to jest procesa međuljudske interakcije, ličnost u sebe integriše mene u poziciji objekta – kako me drugi vidi i šta ti drugi misle o meni. Taj drugi, pogotovo značajni drugi neprekidno etiketira kakva sam ja. Zato Mid smatra da roditelji ne treba da etiketiraju dete, govoreći mu kako je lenjo, tvrdoglovalo, nemirno itd, jer taj reaktivni opis ono integriše u svoj identitet i počinje samo sebe da vidi onako kako ga drugi vide i govore o njemu. Jasno je da u procesu interakcije, igranja uloga i uzajamnog etiketiranja, mogu da se razviju razni oblici manipulacije. Etiketa može da posluži kao opravdanje za moje ponašanje: loš sam đak jer sam lenja; takva sam i šta se tu može.

Midova teorija je u pedagogiji postala gotovo opšte mesto i naročito se primenjivala na asocijalno ponašanje i kada nekog treba dovesti u red. Metod se sastoji u tome da se svaki znak „popravljanja“ iskoristi za stvaranje drugačije slike o samome sebi. Često se primenjuje namerno preterivanje izricanjem velikih pohvala koje nisu zaslužene, s ciljem da se oteža regresija i pad u prethodno, nepoželjno stanje. Ali, i „popravljeni“ razvijaju svoje tehnike manipulacije, kao na primer podilaženje, „uvlakaštvo“, drukovanje i samoreklamerstvo.

Setila sam se ovih zaboravljenih pedagoških lekcija kada sam pročitala kako je protekao prvi susret premijera Vučića sa tek pristiglim američkim ambasadorom Kajlom Skatom. Nisam se mogla otrgnuti utisku da je ambasador imao već pripremljene etikete za nekadašnjeg lošeg momka, gotovo u dlaku iste one koje je primenjivao i bivši ambasador Majkl Kirbi, ali i drugi inostrani funkcioneri sa kojima premijer dolazi u kontakt. Ambasador Skat je rekao da je došao u Beograd da Vladi Srbije pruži punu podršku i pomoć u reformskom procesu i na putu evrointegracija. On će učiniti sve da dovede američke investitore, podržaće borbu protiv korupcije (koje nema), i tako pomoći Srbiji da ostvari ekonomski rast i otvori nova radna mesta za mlade i obrazovane ljude. Pohvalio je i humani pristup Srbije tokom migrantske krize. I sve to se izgovara u situaciji u kojoj premijer iz sopstvenog ćeifa traži raspuštanje Skupštine Srbije i raspisuje vanredne izbore kao očiti primer zloupotrebe izbora zarad učvršćivanja sopstvene vlasti. Što po definiciji nema nikakve veze sa reformama koje, uzgred budi rečeno, nisu ni počele.

U dlaku iste reči izgovorio je i austrijski ministar spoljnih poslova Sebastijan Kurc koji dolazi u posetu Srbiji i još nekim zemljama zapadnog Balkana. On poručuje da je Srbija sidro stabilnosti, da je premijer Vučić odan reformama i EU integracijama, a tu je i obavezna pohvala za izbegličku krizu. Izgleda kao da su se svi negde dogovorili da treba ponavljati jedno te isto: Vučić je pravi reformator, iskreno teži evrointegracijama i uzor je stabilnosti. A tu su i neke maglovite usluge koje treba učiniti u pogledu izbegličke krize. Meni se čini da ove silne pohvale psihološki treba da obavežu premijera loše prošlosti, koji se, ako ustreba, časkom može okrenuti na drugu stranu – od evrointegracija na stranu srca na kojoj je Rusija. I od „reformi“ na politiku ujedinjenog srbstva i kosovskog zaveta.

Vučić za sve njih priprema još jednu zamku, koja ipak neće ugroziti njegovu etiketu opamećenog srpskog dečka. Nije teško zapaziti kako se postepeno, u svim medijima, priprema politička normalizacija Šešelja, čoveka optuženog za ratne zločine i glavnog balkanskog razbojnika. On se sprema za ulazak u Skupštinu Srbije na ovim izborima koji su, između ostalog, i zbog toga raspisani. Još samo da se slanje Šešelja (i troje radikala) u Hag odloži za posle izbora, pa da planirana zamka počne da funkcioniše. A kada se Šešelj ubaci u parlament, koliko iz ljubavi prema učitelju toliko i da se Zapadu pokaže kakvu municiju za njih mi imamo – nema veze što će to biti velika bruka za Srbiju. Što ta municija već uveliko i mučki puca po građanima Srbije, nikome se ne čini važnim, sem što se nešto od toga pomene u redovnim godišnjim izveštajima o napretku Srbije.

To je ono što je Srđa Popović imao običaj da kaže: da oni za nas imaju druge kriterijume, koje treba razumeti kao pedagoške mere. Vi ste odlični sve dok vam ne padne na pamet da opet ratujete. I da se priklonite Putinu. Pa kad nas ovoliko hvale, koliko smo dobri i uspešni, oni u stvari misle da je to što im Vučić ne pravi probleme i što je stao u red za EU gotovo senzacionalno dobro, za balkanske (nevaljale) momke.

Peščanik.net, 09.02.2016.
--> pescanik.net

Komentari

Obavezna polja su markirana*