Pet sati nakon prošlonedjeljnog susreta predsjednika Aleksandra Vučića sa prvim zamjenikom pomoćnika američkog državnog sekretara Brajanom Hojt Jiem, kabinet predsjednika Srbije medijima je poslao saopštenje u kojem se kaže da je taj razgovor za domaćina bio “izuzetno težak”, kao i da je američki gost “izrazio zabrinutost zbog percepcije da je Srbija jednom nogom na putu ka Evropskoj uniji, a drugom ka savezu sa Rusijom”. “Američki diplomata pohvalio je napredak Srbije ka ispunjenju svog strateškog cilja – članstva u Evropskoj uniji, i naglasio da bi dalji napredak u oblasti vladavine prava i slobode medija, kao i normalizacija odnosa sa Kosovom, bili odlučujući na putu Srbije ka članstvu u EU”, navedeno je u saopštenju. Istovremeno, rečeno je da je Hojt Ji podvukao “važnost postojanja opozicije u demokratskom društvu”, kao i neophodnost “rešavanja slučaja ubistva braće Bitići 1999. godine i paljenja ambasade SAD u Beogradu 2008. godine”. U navedenom saopštenju ni jednom riječju nije pomenuto šta je predsjednik Vučić odgovorio američkom diplomati. Umjesto toga, najavljeno je da će prvi čovjek Srbije Hojt Jiu “odgovoriti narednih dana”.

Šta je to u nastupu Brajana Hojt Jia toliko šokiralo predsjednika Srbije? Zašto je ostao bez teksta i tek nakon nekoliko dana građanima Srbije saopštio da je, baš kao u onom starom vicu o Srbinu, Rusu i Amerikancu, i iz te teške bitke na kraju izašao kao pobjednik? Naravno, cijenu te nove “veličanstvene pobjede” predsjednika Vučića platiće sami građani Srbije. “Jasno je da je porukom o neodrživosti politike ’sedenja na dve stolice’ Brajan Hojt Ji, ne samo razbio iluziju koju je ova vlast dugo stvarala, nego je i vrhu države veoma direktno stavio do znanja da Zapad tu politiku dalje neće tolerisati. Otuda ovako burne reakcije na posetu američkog diplomate”, kaže Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada. “Politika neutralnosti koju je Hojt Ji kritikovao, u Srbiji se uporno predstavlja kao sposobnost Beograda da sarađuje i sa Zapadom i sa Rusijom, odnosno kao potvrda navodne snage predsednika Aleksandra Vučića. U njenoj glorifikaciji često se nije prezalo ni od dosta karikaturalnog poređenja sa jugoslovenskom politikom nesvrstanih, zanemarujući pritom činjenicu da niti su ista vremena, niti je Srbija Jugoslavija, a još manje je Vučić Tito. Sve u svemu, jasno da će Srbija uskoro morati da se opredeli, što je, ponavljam, Hojt Ji rekao na način na koji Amerikanci to obično rade.”

AVANGARDA: Na koji način?

POPOV: Za razliku od Evropljana koji takve poruke pokušavaju da uviju u oblandu tako što zemlji domaćinu najpre izreknu gomilu pohvala, a onda uvijeno kažu da bi možda bilo dobro da se spoljna politika Srbije, kao kandidata za članstvo u EU, usaglasi sa Briselom, Amerikanci svoje stavove saopštavaju jasno i veoma direktno. Posebno je zanimljivo naivno verovanje Srbije da će promenom administracije u Beloj kući biti promenjena američka politika prema Balkanu. Uostalom, setite se naslovnih strana beogradskih kontrolisanih tabloida, na kojima je pisalo Trampe, Srbine, iz čega se, valjda, moglo zaključiti da je Srbija novi miljenik Amerike, kao i da su zaboravljene sve gluposti koje je ona radila proteklih decenija. Ta vrsta samoobmanjivanja dovela je do šoka o kojem govorimo.

AVANGARDA: Šta Vam govori činjenica da je medijima saopštenje kabineta predsjednika Srbije poslato pet sati nakon susreta Vučića sa Hojt Jiom?

POPOV: Potvrđuje da je i sam predsednik Srbije bio šokiran Jiovom direktnošću. Naprosto, pokazalo se da zvanični Beograd, umesto mudre i uspešne, zapravo vodi šizofrenu politiku, gde se jedno govori, drugo misli, a treće radi. Vučić, recimo, tvrdi da je Srbija na evropskom putu; istovremeno, ministri Aleksandar Vulin, Ivica Dačić ili Nenad Popović, na primer, otvoreno naginju ka Rusiji. Ako pogledate sastav Vlade, videćete da je ona dominantno proruska.

AVANGARDA: Da, ali tu Vladu nije sastavljala premijerka Ana Brnabić; sastavio ju je predsjednik Vučić, to je jasno.

POPOV: To samo pokazuje da Srbija nema konzistentnu politiku. Kada Hojt Ji na to upozori predsednika Vučića, dobijete raspad sistema i konfuziju kakvu gledamo poslednjih dana.

AVANGARDA: Predsjednik Boris Tadić navodno je izgubio podršku Zapada, prije svega Njemačke, kada je shvaćeno da jedno govori u Vašingtonu, drugo u Briselu, treće u Moskvi. Nastavlja li predsjednik Vučić tu politiku? I tokom nedavnog susreta sa potpredsjednikom Majkom Pensom, predsjednik Srbije obećao je da će riješiti slučaj ubistva braće Bitići, paljenje američke ambasade u Beogradu, kao i status Ruskog humanitarnog centra u Nišu. Naravno, ništa od obećanog nije urađeno.

POPOV: Što je, videli smo, konstatovao Hojt Brajan Ji. Jasno je, dakle, da Vučić na neki način nastavlja politiku Borisa Tadića, s tim da je ovde kontekst znatno drugačiji. U ono vreme je glavni akter te politike bio šef diplomatije Vuk Jeremić, koji je govorio o nekakva četiri spoljnopolitička stuba Srbije, iako je malo ko razumeo šta to zapravo znači. Pre Jeremića je i Vojislav Koštunica insistirao na politici “i EU i Kosovo”, iako je bilo jasno da je ona neodrživa.

Kada je reč o Tadiću, on se na kraju zaista našao u nemilosti kancelarke Angele Merkel, što se videlo tokom njene poslednje posete Beogradu, kada je od Srbije traženo da ukine paralelne institucije na Kosovu. Ovaj zahtev je u to vreme zaista bilo veoma teško sprovesti u delo, budući da su to bile jedine srpske institucije koje su funkcionisale na Kosovu. Nakon što joj je to predočeno, kancelarka Merkel konačno je shvatila da Demokratska stranka i Boris Tadić nemaju “patriotski potencijal” da ovaj problem reše. Jer, objektivno, da je Tadić učinio to što je kasnije učinila naprednjačka vlast Aleksandra Vučića na Kosovu – od Briselskog sporazuma do poslednjeg polaganja zakletve srpskih sudija pred predsednikom Hašimom Tačijem – verujem da bi bio obešen na Terazijama. Zato je Zapad pomogao da se na vlast u Srbiji vrate političari čiji je “patriotizam” potvrđen devedesetih: iz radikalne stranke Vojislava Šešelja izašli su ubrzo Tomislav Nikolić, Vučič i Srpska napredna stranka.

Sećam se da su me 2006. godine, na prijemima, zapadni ambasadori pitali je li moguće radikale prevesti na evropski put. Šta vam pada na pamet?! Pa, ti ljudi su glavni akteri onoga što se događalo devedesetih, rekao sam im. Izgleda da su Vučić i drugovi upravo zato i dobili podršku Zapada. Što je paradoksalno.

AVANGARDA: Ako je ukidanje srpskih paralelnih institucija na Kosovu bila tačka razlaza predsjednika Tadića i Zapada, šta je danas ključni problem preko kojeg SAD neće preći? Humanitarni centar u Nišu, iz kojeg je, kako je rekao Hojt Ji, prošle godine koordinisana akcija terorizma u Crnoj Gori?

POPOV: Humanitarni centar samo je deo šizofrene politike o kojoj sam govorio, ali i ozbiljan prst u oko Zapadu. Pokušavajući da se dodvori svom biračkom telu i da amortizuje kooperativnost koju pokazuje na Kosovu, Vučić je povukao dva poteza koja se ne sviđaju Evropi i koja su u koliziji sa zacrtanim putem Srbije u EU: prvo, tesne veze Beograda i Moskve, tj. sve veći upliv Rusije u Srbiji, a preko Srbije i na region; drugo, odnos prema Republici Srpskoj. Niko se, dakle, nikada nije ogradio od krajnje destruktivnih izjava Milorada Dodika u odnosu na Bosnu i Hercegovinu. Ipak, Zapad za sada toliko ne spominje politiku Beograda prema RS, jer Vučića, uprkos svemu, i dalje smatra faktorom stabilnosti regiona. Doduše, sličan primer smo imali i devedesetih, pa…

Kada je reč o sve bliskijim vezama Beograda i Moskve, bojim se da se u podilaženju biračkom telu koje je u dobroj meri prorusko već otišlo predaleko. To će se videti prilikom otvaranja poglavlja 31 u pregovorima sa EU, kada Srbija konačno bude dovedena u situaciju da odluči gde će – Rusija ili EU. Vučić će tada morati da se odredi, i to ne samo verbalno, nego i kroz praktične korake.

AVANGARDA: Šta to znači?

POPOV: U slučaju da odluči da ostane na evropskom putu za koji se, navodno, zalaže, Srbija će biti naterana da povuče poteze koji se, zasigurno, neće svideti Rusima. Ovde pre svega mislim na status ruske baze u Nišu. Te bi odluke mogle da prate određeni lomovi u društvu i, budući da se, ponavljam, u odnosima Beograda i Moskve otišlo predaleko, laka odstupnica u tom smislu najmanje je očekivani rasplet. Uostalom, videli smo samo šta je Crna Gora doživela prošle godine. Međutim, iako mala zemlja, smogla je snage da, u procesu usaglašavanja svoje politike sa politikom EU, zavede sankcije Rusiji, nakon čega smo imali umešanost Moskve u pokušaj državnog udara.

AVANGARDA: Kada bude dovedena u situaciju da bira, šta će Srbija odabrati? Kakva je Vaša procjena?

POPOV: To je u ovom momentu teško reći. Srbija je na evropskom putu, ali, i sami vidite – ne odriče se svojih veza sa Rusijom. Ovde se vraćamo na problem Kosova, čije je rešavanje i potpisivanje pravno obavezujućeg akta, koliko znam, oročeno na godinu i po dana. Mislim da će upravo rešenje  komplikovanog kosovskog čvora biti prelomna tačka opredeljenja. Jer, kada se konačno to pitanje skine sa dnevnog reda, u Srbiji se otvaraju sve ostale teme.

EU je nesumnjivo mnogo uložila u Vučića, gledala mu kroz prste, podržavala ga i sada od njega očekuje rezultate. Toga je svestan Vučič, baš kao i Hašim Tači u Prištini. Obojica, naime, znaju da imaju “patriotski kapacitet” da rešavaju problem Kosova, ali isto tako su svesni nedostatka vlastitog demokratskog kapaciteta u smislu unutrašnje demokratizacije društava, izgradnje institucija, čak i problema koji se odnose na spoljnu politiku. U slučaju da ne pokažu neophodnu kooperativnost kada je reč o rešavanju kosovskog problema, obojica lidera veoma su svesni opasnosti padanja u nemilost Zapada i EU. Zato i kažem da će Kosovo biti prelomna tačka za Vučića: hoće li uspeti taj problem da reši, da li će ispuniti očekivanje Brisela ili će, u suprotnom, Srbiju definitivno okrenuti ka Rusiji i odustati od evropskog puta. Evropa je, sećate se, Ivu Sanadera pustila niz vodu čim joj je završio deo posla koji su od njega tražili. Isto se može dogoditi i Vučiću i Tačiju.

AVANGARDA: Mislite da će Moskva za to vrijeme sjedjeti skrštenih ruku? Pojedini analitičari su upozoravali da je pokušaj terorizma i ubistva premijera Mila Đukanovića iz oktobra 2016, kao i pokušaj puča u Makedoniji u aprilu 2017. zapravo samo laki trening kojim je Moskva pokazala Beogradu šta bi mu se moglo dogoditi ako je stvarno naljute.

POPOV: Bojim se da Rusi neće tako lako ispustiti mogućnost da se, preko Srbije, dodatno ušanče u regionu i da tako ometaju evropske procese zemalja Balkana. U tom smislu, ne verujem da će sedeti skrštenih ruku. Uostalom, pogledajte saopštenja ruskih zvaničnika, pogledajte ponašanje ambasadora Rusije u Beogradu – od Konuzina do Čepurina – i sve će vam biti jasno. Ti ljudi se zaista ophode kao da je Srbija ruska gubernija, a oni gubernatori. Ta bahatost prelazi sve diplomatske manire.

Nema sumnje da je ruski sentiment u Srbiji veoma jak i da on, naravno, nije od juče. Iako istorija dokazuje drugačije, ovde se i dalje veruje i tvrdi da je Rusija velika zaštitnica Srbije, njen oslonac. Ta vrsta zavaravanja danas je posebno jaka, čemu doprinosi činjenica da u vlasti imate stranku koja je otvoreno prosruska – govorimo Socijalističkoj partiji Srbije Ivice Dačića; da imate ministre u Vladi, podzemne snage, desničarske organizacije i institucije, tabloidnu kontolisanu štampu koja, podilazeći naprednjačkom biračkom telu, takođe doprinosi ubrzanoj rusifikaciji društva. Naravno, strateški gledano, reč je o opasnoj tendenciji iz koje će biti teško izaći kada jednom za to dođe vreme.

AVANGARDA: Kada već spominjete institucije, kolika je odgovornost Srpske pravoslavne crkve za rusifikaciju društva o kojoj govorite? Vjerujem da ste vidjeli poslednju izjavu patrijarha Irineja, koji kaže da je Srbija “gde god žive Srbi, bilo u Srbiji, bilo u BiH, Vojvodini, u Crnoj Gori i drugim mestima”. Zar Srbija devedesetih nije krenula u ratove pod parolom “gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje”?

POPOV: Srpska pravoslavna crkva uživa ogromnu podršku u društvu, izuzuetno je popularna; zato se svi političari toliko trude da joj se što manje zameraju. Imate, naravno, i izuzetaka, ali veoma malo. Nedavno je potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović kritikovala SPC zbog njihovog poziva ženama da rađaju što više dece…

AVANGARDA: Da, ali niko nije reagovao na izjavu patrijarha o “srpskim zemljama”, niko!

POPOV: Ako se tolerišu izjave Aleksandra Vulina i njegovo veličanje generala pravosnažno osuđenih u Hagu za ratne zločine, šta vi onda očekujete?! Patrijarh Irinej, dakle, istu stvar dorađuje, formuliše na svoj način. Dozvoljeno je, dakle, ili je bilo dobro ono što je Srbija radila na Kosovu; šteta je samo to što nismo uspeli da stvar dovedemo do kraja; Lazarević je dobro radio, to je bila dobra ideja, nažalost, svet nas je bombardovao kako bi nas sprečio da do kraja izvedemo etničko čišćenje na Kosovu. Eto, to nam govori Aleksandar Vulin! U takvoj atmosferi reči patrijarha Irineja nisu čudne. Uostalom, setite se da je pre godinu, ili dve, patrijarh javno pozivao da se Kosovo “oslobodi ratom”. Čovek koji poziva na rat, istovremeno traži od Srpkinja da rađaju što više dece. Zašto? Da bi tuđa deca, ono malo mladosti što je ostalo u Srbiji, opet ginula za nečije sulude ideje?!

AVANGARDA: Može li se u takvoj atmosferi uopšte govoriti o trilaterarnom sastanku Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, koji je nedavno najavio predsjednik Vučić? Posebno ako pogledate situaciju i u društvima tih zemalja, koja nije mnogo bolja od ove u Srbiji.

POPOV: Nažalost, nije bolja. U Hrvatskoj imate veoma neprimerene pojave – veličanja ustaštva, table Za dom spremni… Istovremeno, od Bakira Izetbegovića čujemo da je njegov otac BiH ostavio u amanet predsedniku Turske, Erdogonu. U tom smislu, u ovoj novoj priči niko nije nevin; svi snose svoj deo odgovornosti za stanje koje vlada u regionu.

Kada je reč o trilateralnom sastanku o kojem je Vučić govorio tokom nedavne posete predsednika Predsedništva BiH, Dragana Čovića, mislim da za održavanje tog susreta trenutno ne postoje uslovi. Jer, ako je već nedavno otkazana najavljena poseta predsednika Srbije Zagrebu, o kakvim to međudržavnim odnosima uopšte govorimo?! Varnice sevaju i na relaciji Sarajevo-Zagreb, Beograd-Sarajevo, tako da nema govora o trilateralnom sastanku. Ipak, ako bi zaista postojala dobra volja na sve tri strane, takav sastanak bio bi poželjan i dobrodošao. Uvek sam za to da se dijalogom rešavaju sva sporna pitanja. Istovremeno, plašim se da bi se, u slučaju ponavljanja neproduktivnih sureta mogla kompromitovati sama ta u osnovi dobra ideja, čiji je cilj da se neka međusobno važna i otvorena pitanja konačno počnu rešavati.

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić nedavno je govorio na Bezbednosnom forumu, gde je otkrio da političari regiona, kada se nađu u inostranstvu, izvrsno sarađuju, razgovaraju, dobro se razumeju. Čuvši to, jedan moj poznanik dao je odličan komentar. “Evo, imamo formulu kako da rešimo problem u regionu: sve njih bi trebalo ostaviti u inostranstvu, pa neka se tamo lepo druže. Samo tako bismo imali mir na Balaknu.”

AVANGARDA: Hoćemo li ga imati ovako, sa njima?

POPOV: Nadam se da hoćemo.

AVANGARDA: Šta trenutno vidite kao najveći problem u regionu?

POPOV: Pored Kosova, to je i sutuacija u Bosni i Hercegovini, na koju loše utiču njeni susedi, Srbija i Hrvatska, svojom krajnje destruktivnom ulogom. Najzad, deo odgovornosti snosi i međunarodna zajedica, pa često znam da kažem da je nestabilna BiH proizvod udruženog zločinačkog poduhvata međunarodne zajednice i domačih političara. Kada je to mogla, međunarodna zajednica ništa nije preduzela da stabilizuje prilike u toj zemlji. Valentin Incko se za veliku platu ponaša kao ja kada, krajnje nezainteresovano, stojim kraj prozora i posmatram šta se događa na ulici. Taj čovek eventualno napiše neko saopštenje i...

AVANGARDA: Šta bi trebalo da radi?

POPOV: Incko u rukama ima bonska ovlašćenje, koja ne koristi. Verujem da je sada za to već kasno, budući da su se bosanskohercegovački političari osilili, pa ih je sada teško primeniti. Gledajući ih sa strane, često imam utisak da se lideri sva tri naroda u BiH ponašaju kao deca bez razrednog starešine. Jer, ako stalno dobijate ukore bez ikakvih sankcija, zašto biste menjali politiku?! Uzgred, kada god razmišljam o Bosni, ne mogu a da ne napravim poređenje sa nordijskim zemljama, koje su, nedugo nakon okončanja rata, smogle snage da naprave Nordijski savet. Prve odluke o zajedničkom tržištu, socijalnom osiguranju i slobodnom kretanju ljudi bez pasoša za građane zemalja članica zajednički su donešene 1952. Pritom, reč je o zemljama koje su imale različite strane tokom Drugog svetskog rata: Švedska je, na primer, bila proglasila neutralnost, dozvolivši nacistima da neometano prođu u Norvešku, gde je postojao jak pokret otpora. Da ne govorimo o Finskoj, koja je priča za sebe. Ipak, te su države uspele da savladaju prošlost, i to ne tako što su probleme sakrivale pod tepih, nego tako što su o njima otvoreno razgovarale, ne prikrivajući sopstvene greške. Na taj su način sebi otvorile put u budućnost.

E, kod nas na Balkanu je, nažalost, situacija mnogo drugačija. Završetak ratova devedesetih bio je takav da su se sve strane osećale gubitnicima. Posebno građani BiH, posebno Bošnjaci, koji su, našavši se u mengelama između dva jaka nacionalizma, najviše i stradali. Sve te zemlje, sva postjugoslovenska društva, svi naši narodi danas dominantno imaju osećaj besperspektivnosti. Svesni su da je Dejtonski sporazum samo zaustavio rat, ali da nije imao perspektivu daljeg razvoja BiH kao funkcionalne zemlje. Na taj način posejano seme očito je moralo tako i završiti. Međunarodna zajednica morala je oročiti svoje prisustvo u BiH, time što bi je napraviti funkcionalnom državom. Takva BiH već bi bila daleko odmakla na putu ka EU. Ovako…