Posle pada Slobodana Miloševića, mrtvi su bukvalno isplivavali na površinu. Sa sve hladnjačama. Kod Tekije, na Đerdapu, recimo! Našlo se mesta za sakrivanje leševa čak i u Krnjači, na svega nekoliko kilometara od centra Beograda. U bilans desetogodišnjeg poraznog vođenja države socijalista, JUL-ovaca i njihovih trabanata svakako treba ukalkulisati i 83 leša iskopana u Petrovom selu.

“Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa”, obratio se prisutnima u nove naočare obučeni Vulin. “Nikada se više niko neće stideti ovih ljudi, jer ih se nikada nije postidela vojska kojoj su komandovali i nikada ih se nije postideo narod koji su branili i odbranili” – gledao je Vulin u generala Lazarevića, osuđenog na 14 godina zatvora zbog zločina na Kosovu. “Kadeti naših akademija se ne spremaju za mir... Spremaju se za rat. Mi ćemo dati sve od sebe da se dobro spreme za to”, poentirao je Vulin i u crnoj uniformi paravojnih formacija, koju je nosio i pre nego je postao ministar vojni, oslobođen služenja vojnog roka zbog “na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan”, lagano odjezdio u mirnodopsku noć.

Grickalica za nokte, brojanica, ispitivač struje, imenik, folija “saridona”, klikeri, “bick” brijač, muštikla, digitron, minđuše, zubna proteza, deo metala iz predela vratne kičme, hodžin zapis, nož na sklapanje, prsten, uredno “podvezana” pletenica kose, amajlija, deo kartice sa natpisom “Delegat – Socijalistička partija Srbije”...

Ovo je samo

deo predmeta nađenih u masovnoj grobnici na terenu poligona za obuku specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije, kod Batajnice.

Posle pada Slobodana Miloševića, mrtvi su bukvalno isplivavali na površinu. Sa sve hladnjačama. Kod Tekije, na Đerdapu, recimo! Našlo se mesta za sakrivanje leševa čak i u Krnjači, na svega nekoliko kilometara od centra Beograda.

U bilans desetogodišnjeg poraznog vođenja države socijalista, JUL-ovaca i njihovih trabanata svakako treba ukalkulisati i 83 leša iskopana u Petrovom selu. Između ostalog i tela braće Bitići, Ilija, Mehmeta i Argona, američkih državljania albanskog porekla, bivših boraca OVK-a!

U Petrovom selu su otkrivene i iskopane i tri glave, bez trupla! Ne zna se kome su “pripadale”! Osim da, kao i napred pobrojane žrtve, sa sve “invetarom”, od brojanice do dela kartice sa natpisom “Delegat – Socijalistička partija Srbije”, potiču sa – Kosova!

Na braniku otadžbine

Aleksandar Vulin, lider Pokreta socijalista koji rabi tekovine zločinačke političke organizacije zvane JUL, koju je osmislila, predvodila i proslavila Mirjana Marković, u vreme kad su na Kosovu delovi metala završavali u predelu vratne kičme a glave padale i na jednoj i na drugoj strani, još uvek je nosio dugu kosu, izbledele farmerice, glomaznu kožnu jaknu i ofucane čizme, ispijajući mirnodopska piva po novosadskim kafićima.

Tako je ubi

jao tugu što nije bio na braniku otadžbine: prilikom ovogodišnje letnje posete valjevskoj kasarni “Vojvoda Živojin Mišić”, u svojstvu ministra odbrane, Vulin je generaciji vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka, rekao da je jedno od najvećih razočaranja kao mlad čovek doživeo u njihovim godinama kad se suočio s činjenicom da ga je komisija, zbog zdravstvenih razloga, proglasila nesposobnim za služenje vojnog roka.

“Za mladog čoveka je teško kad shvati da nešto ne može, a u godinama je kad misli da može sve. Imao sam dioptriju više od 7, na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan”, rekao je Vulin i dodao da mu je vid danas znatno slabiji.

Jebalo se klincima u uniformi na letnjih skoro 40 Celzijusa i za Vulina i njegova dva cilindra u jednom oku ali se ovaj izfrustrirani hejter svega što živi van granica Srbije nije dao omesti u jadikovkama nad samim sobom: “Stalo mi je šta vi mislite o meni, o Vojsci i državi, jer ja nisam služio Vojsku i beskrajno vam zavidim na tome što vi služite. Ništa u životu nisam više želeo nego da služim državi kao vi, u uniformi s oružjem i žao mi je što nisam, ali to ne znači da svoju državu ne volim”, kmečao je Vulin i poentirao kako nikada ne bi izbegao nijednu obavezu koju otadžbina traži od njega.

“Da se ne zaboravi”

A kad otadžbina traži, ko je Vulin da se ne isprsi i oduži joj se.

Njegova originalnost u vraćanju duga otadžbini patentirana je ubrzo u Nišu gde je početkom oktobra organizovan susret “Da se ne zaboravi” bivših starešina Treće armije Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja. 

Tom “d

asenezaboravi” samitu, gde je em naglašeno, em istaknuto da je u Srbiji “prošlo vreme u kome su građani trebali da se stide onih koji su tada branili državu i narod” prisustvovali su ministar odbrane Aleksandar Vulin, generalni sekretar predsednika Srbije Nikola Selaković i poslednji komandant 3. Armije, general u penziji i ratni zločinac osuđen u Hagu Vladimir Lazarević. Sa strane, u civilu, “dasenezaboravi” druženju nazočan je bio i Nikola Šainović, jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića i, gle volšebnosti, takođe ratni zločinac osuđen u Hagu.

“Prošlo je vreme stida, ovo je vreme tihog ponosa”, obratio se prisutnima u nove naočare obučeni Vulin. “Nikada se više niko neće stideti ovih ljudi, jer ih se nikada nije postidela vojska kojoj su komandovali i nikada ih se nije postideo narod koji su branili i odbranili” – gledao je Vulin u generala Lazarevića, osuđenog na 14 godina zatvora zbog zločina na Kosovu.

General je emotivno gledao u pod, Selaković je jednom rukom salutirao a drugom brisao suze, aplauzi su preticali skandiranje a onda su svi kolektivno evocirali uspomene na dve godine ranije organizovani doček generala Lazarevića iz zatvora, kad ga je u Nišu dočekao udarni državni vrh u sastavu Bratislav Gašić (tada ministar odbrane, danas direktor BIA), Nikola Selaković (tada ministar pravde, danas prvi čovek u kabinetu Aleksandra Vučića) i Aleksandar Vulin (tada ministar rada, danas ministar zadužen za svađe u regionu).

Slavlju je ubrzo naudio zloglasni, srbofobni i mrziteljski vazda nastrojeni Asošijeted pres: emitovao je sagu o najnovijoj fazi Vulinovog ludila a vest je dalje razglasio Vašington post, jedan od najpoznatijih listova u SAD. U tekstu pod naslovom “Srpski minister odbrane hvali ratnog zločinca” Vašington post je ocenio da izjave ministra Vulina “ilustruju rastući prkos Srbije ka Zapadu” i konstatovano je kako je Srbija, iako formalno teži članstvu u EU – sve bliža slovenskom savezniku Rusiji.

Srbija se, opet, umirit ne može

Sve bi možda i ostalo na tome da američki ambasador u Beogradu, Kajl Skot nije na svom tviter profilu podelio tekst Vašington posta i napisao da “meseci rada na poboljšanju imidža Srbije u SAD mogu biti podriveni jednom izjavom”.

“Lazarević je sl

obodan čovek, a moje je pravo da poštujem i njegovu borbu i borbu mog naroda”, pravdao se Vulin a onda su mu se mušice pobrkale pa se prisetio “da Srbija nije izazvala ratove i Srbija ne treba da se stidi onih koji su je branili” sve čudeći se kako ambasador “ne vidi mogućnost podrivanja imidža i pretnju odnosima u tome što je haški optuženik Ante Gotovina savetnik u Vladi Hrvatske ili u oslobađanju Orića”.

Bez obzira što su trezveni upozoravali da pohvale zločincima nisu baš najbolja preporuka za građenje dobrih međunariodnih odnosa, postalo je jasno da se Srbija, opet, umirit ne može.

“Ambasador SAD-a, kao i svi drugi ambasadori, ne bi trebalo da se meša u naše unutrašnje stvari”, solidarisao se sa Vulinom ministar spoljnih poslova Ivica Dačić.

“Zašto Vlada Srbije nije momentalno onog Skata, američkog ambasadora u Beogradu, proglasila personom non grata, čim je javno napao ministra odbrane Republike Srbije?”, nije se dao omesti za reagovanja vazda spreman poslanik SRS Vojislav Šešelj.

“Nije baš tajna da Vulin nije oduševljen Skotom i da Skot nije oduševljen Vulinom”, nije se uzdržao od komentara ni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, dodajući kako je on “po prirodi stvari” na strani državnih organa Srbije. Predsednik, u svom, dobro poznatom optimističkom maniru, nije izbegao da istakne kako u svakom zlu ima čega i dobrog: “Slatko sam se nasmejao kada sam video na koji je nivo to podignuto!”

Rehabilitacija osuđenih zločinaca

Vulinu, međutim, nije bilo do smeha.

Satisfakciju je pronašao u odluci, mislilo se najpre za potrebe self marketinga, da se generali i visoki oficiri Vojske Jugoslavije koji su komandovali u ratu na Kosovu, među kojima i Vladimir Lazarević, angažuju kao “predavači po pozivu” na Vojnoj akademiji. Naglašavajući da je reč o “izuzetnim ljudima” prema svim svetskim kriterijumima i predavačima “koje bi poželela svaka akademija”, te da ratni generali imaju mnogo toga važnog da prenesu mlađim kolegama, Vulin je još dodao: “To je na neki način ispravljanje nepravde koja im je naneta prethodnih godina.”

I dok

je srpska intelektualna i opoziciona elita prilično mlako reagovala na rehabilitaciju osuđenih zločinaca, premijerka Ana Brnabić, poznata po urođenom talentu i sposobnosti da se nosi sa teretom teških odluka koje donosi, dramatičnim tonom obratila se novinarima: “Ja neću ulaziti u tu temu.”

“Mi na vojnim akademijama učimo studente o važnosti pravila rata i poštovanju Ženevske konvencije. To znači da i najbolji vojnici imaju obavezu da odbiju naređenje koje je protiv pravila ratovanja”, diplomatski je uzvratio ambasador Skot.

Na proputovanju kroz Beograd, visoki zvaničnik Stejt departmenta Brajan Hojt Ji ocenio je da činjenica da neko ko je osuđen za ratne zločine može da bude predavač na vojnoj akademiji, nije dobar znak opredeljenosti vlade da ratni zločini budu kažnjeni.

Umesto anestezirane srbijanske javnosti imenovanja Vladimira Lazarevića za predavača na Vojnoj akademiji dotakla se agencija Rojters koja je podvukla da je u Srbiji “tanka linija između ratnog zločinca i uzora“. I zaključila: “Iako bi u nekim zemljama presuda za ratne zločine mogla da bude minus, u Srbiji je postala medalja časti”!

Apartčik zločinačkog režima

“Kadeti naših akademija se ne spremaju za mir... Spremaju se za rat. Mi ćemo dati sve od sebe da se dobro spreme za to”, poentirao je Vulin i u crnoj uniformi paravojnih formacija, koju je nosio i pre nego je postao ministar vojni, oslobođen služenja vojnog roka zbog “na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan”, lagano odjezdio u mirnodopsku noć.

Iako je Zak

on o lustraciji usvojen 2003.godine, lustracija, u ime legalizma, nikad nije prihvaćena kao legitimna mera tranzicione pravde. To Vulina, apartčika zločinačkog režima Slobodana Miloševića nije posebno doticalo, kao što sve naredne vlastodršce nije smetalo njegovo sluganstvo pokajnika. Zato je i postao simbol političara žargonski zvanog – megafon: ovog puta, kroz njega progovara Vučić.

Koga savršeno zabole jesu li klikeri bili stakleni ili plastični; da li je pletenica kose otpala ili je odsečena; je li hodžin zapis nađen u levoj ili desnoj ruci mrtvaca. Klikeri, pletenica i hodžin zapis nađeni u masovnoj grobnici kosovskih žrtava otkrivenih na terenu poligona za obuku specijalnih antiterorističkih jedinica MUP-a Srbije, kod Batajnice, blizu Beograda.

Upitate li Vulina je li svestan poruke “dela metala iz predela vratne kičme”, on će vam svesrdno objasniti da je zbog “na jednom oku dva cilindra, a na drugom jedan” oslobođen – razmišljanja.

Njegovo je da se, ispred države Srbije, svađa&reči u regionu i smišlja akcije tipa “dasenezaboravi”!

U drugoj polovini novembra očekuje se presuda Ratku Mladiću kojom će, razum pretpostavlja, biti proglašen za ratnog zločinca: eto idealne prilike da ga Vulin uteši pozivom da bude dopisni predavač na Vojnoj akademiji.

Na predmetu – “Raspameti!”

Da se ne zboravi!