Dan ili dva nakon što je veličao generala Lazarevića, osuđenog ratnog zločinca, ministar Vulin komentarisao je oslobađajuću presudu Naseru Oriću: “Sud koji je u stanju da dokazanog ratnog zločinca Nasera Orića oslobodi odgovornosti za ubistvo 3.500 Srba nije sud već sramota, ali i velika pretnja miru i velika opasnost.” Očekivano, navedena presuda jednako je potresla humanog, pravdoljubivog, i vazda istini sklonog Milorada Dodika, koji je zagrmio: “Dovoljno je da muslimani sude muslimanu i da budete oslobođeni!” Ali, koji su to muslimani sudili muslimanu?! Kojih 3.500 Srba?! Od troje sudija sudskog Vijeća u predmetu Orić, samo jedan je Bošnjak, drugo dvoje – Srbi; tužilac u predmetu je Srbin; ključni svjedoci Orićeve odbrane Srbi; ključni pomagači odbrane takođe Srbi. Najzad, Naseru Oriću sudilo se za ubistvo tri zarobljenika srpske nacionalnosti, ne za njih 3.500, kako to tvrdi ministar Vulin.
Profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, dramski pisac Nenad Prokić kaže da su više od bilo kakvih sudskih presuda danas opasnije reakcije lokalnih političara, koji već decenijama ne mogu da proizvedu ni najmanji društveni napredak i zato i dalje žive od zavađenog naroda. “Na taj način čine zločin u miru, koji ide uz rame počinjenim ratnim zločinima. Tako je na svim stranama. Svi oni se bave politikom zbog sebe, a drugi im služe u tu svrhu jedino ako, kao i oni, truju i dolivaju ulje na vatru. To rade svaki dan”, kaže profesor Prokić. “Od toga da li je bivši telohranitelj Slobodana Miloševića koji je oslobođen u Hagu i koji je hapsio Vuka Draškovića, ta policajčina školovana ovde, a ne u Sarajevu, ubio tri za koliko je optužen, ili tri i po hiljade ljudskih bića (srpskim političarima na vlasti odgovara što veća cifra kako bi valjda izbalansirali srebrenički rekord), daleko je važnije koliko će novih žrtava proizvesti izjave monstruozno sebičnih političara. Svako je u Bosni pljačkao svoje – Srbi Srbe, Bošnjaci Bošnjake, Hrvati Hrvate. Ta pljačka se danas nastavlja i utvrđuje reakcijama i manipulacijama koje navodite. Postoji, recimo, sumnja da su strukture Republike Srpske pokušale da utiču na Srbe koji su bili svedoci odbrane Nasera Orića.”
Ministar odbrane Republike Srbije, nekadašnji funkcioner Jugoslovenske levice (JUL) i bliski saradnik Mirjane Marković, notorni Aleksandar Vulin, ove sedmice dočekao je i to da ga u tekstu “Srpski ministar odbrane hvali osuđenog ratnog zločinca” citira Washington Post. Naime, Vulinove bedastoće izrečene na račun osuđenog ratnog zločinca, generala Vladimira Lazarevića, kao i konstatacija da se “ovih ljudi nikada nije postidela vojska kojom su komadovali, niti narod koji su branili i odbranili”, Washington Post navele su na zaključak da “zvanična Srbija traži članstvo u EU, ali da se istovremeno približava svom dugogodišnjem savezniku – Rusiji”.
Dan ili dva nakon što je veličao generala Lazarevića, osuđenog ratnog zločinca, ministar Vulin komentarisao je oslobađajuću presudu Naseru Oriću: “Sud koji je u stanju da dokazanog ratnog zločinca Nasera Orića oslobodi odgovornosti za ubistvo 3.500 Srba nije sud već sramota, ali i velika pretnja miru i velika opasnost.” Očekivano, navedena presuda jednako je potresla humanog, pravdoljubivog, i vazda istini sklonog Milorada Dodika, koji je zagrmio: “Dovoljno je da muslimani sude muslimanu i da budete oslobođeni!” Ali, koji su to muslimani sudili muslimanu?! Kojih 3.500 Srba?! Od troje sudija sudskog Vijeća u predmetu Orić, samo jedan je Bošnjak, drugo dvoje – Srbi; tužilac u predmetu je Srbin; ključni svjedoci Orićeve odbrane Srbi; ključni pomagači odbrane takođe Srbi. Najzad, Naseru Oriću sudilo se za ubistvo tri zarobljenika srpske nacionalnosti, ne za njih 3.500, kako to tvrdi ministar Vulin.
Profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, dramski pisac Nenad Prokić kaže da su više od bilo kakvih sudskih presuda danas opasnije reakcije lokalnih političara, koji već decenijama ne mogu da proizvedu ni najmanji društveni napredak i zato i dalje žive od zavađenog naroda. “Na taj način čine zločin u miru, koji ide uz rame počinjenim ratnim zločinima. Tako je na svim stranama. Svi oni se bave politikom zbog sebe, a drugi im služe u tu svrhu jedino ako, kao i oni, truju i dolivaju ulje na vatru. To rade svaki dan”, kaže profesor Prokić. “Od toga da li je bivši telohranitelj Slobodana Miloševića koji je oslobođen u Hagu i koji je hapsio Vuka Draškovića, ta policajčina školovana ovde, a ne u Sarajevu, ubio tri za koliko je optužen, ili tri i po hiljade ljudskih bića (srpskim političarima na vlasti odgovara što veća cifra kako bi valjda izbalansirali srebrenički rekord), daleko je važnije koliko će novih žrtava proizvesti izjave monstruozno sebičnih političara. Svako je u Bosni pljačkao svoje – Srbi Srbe, Bošnjaci Bošnjake, Hrvati Hrvate. Ta pljačka se danas nastavlja i utvrđuje reakcijama i manipulacijama koje navodite. Postoji, recimo, sumnja da su strukture Republike Srpske pokušale da utiču na Srbe koji su bili svedoci odbrane Nasera Orića.”
AVANGARDA: Zašto?
PROKIĆ: Kao kod komunista, i ovima danas ista stvar služi i za dokaz i za protivdokaz. Jedina razlika je to na kojoj strani su žrtve, a na kojoj počinioci.
AVANGARDA: Kometarišući presudu Naseru Oriću, predsjednik Aleksandar Vučić se, u poetskom patosu, sjetio da parafrazira Njegoša, pa je ispalo da “srpska suza nema roditelja”. Kako Vam je to zvučalo?
PROKIĆ: Vapaj Njegošu patetična je zloupotreba u moru takvih autoviktimizacija u Srbiji, koje služe samo jednom cilju: ostanku na vlasti po svaku cenu. Pa makar svi crkli i sve propalo! Kada bi javno mnjenje u banana republikama nastalim na teritoriji SFRJ smoglo snage da osudi takve izjave, one onda ne bi bile ni davane. Ali, takve snage nema. Izgleda da je javno mnjenje u našim debelo nedovršenim društvima sastavljeno od čankoliza. Ne zaboravite, pritom, da za ove političare neko stalno i uporno glasa. A to je upravo taj guravi narod koji voli da se pravi lud, ubeđen da mu to odgovara. Srbijom vladaju IZABRANI diktatori.
AVANGARDA: “Na sreću, od političara u Srbiji samo je pokvareniji narod”, napisali ste nedavno. Šta ste htjeli da kažete?
PROKIĆ: Hteo sam da kažem da ovaj narod uporno glasa za ološ. Na taj način on i proizvodi ološ, pa je za taj ološ i odgovoran. Ali, tako Srbija shvata demokratiju.
AVANGARDA: Kako Vi shvatate poruku da je u Srbiji “prošlo vreme stida”. Šta to znači? Najzad, vrijedi li uopšte komentarisati slične izjave ministra Vulina?
PROKIĆ: Prvo, u toku je rehabilitacija Miloševićevog režima i izjave Vulina samo su ogledalo današnje vlasti u Srbiji. Doduše, i u Bosni i u Hrvatskoj takođe se drže “slavne prošlosti”. Svi imamo “Vulinove heroje” – tuđe zločince optužujemo, svoje hvalimo i branimo. Pa, Apelacioni sud ovde petnaest godina odugovlači sa odlukom za Štrpce! A Vulin? To je cirkuska pojava i sramota za Srbiju. Nadam se da će pasti sa trapeza. Jedino ako ga tetka ne dočeka.
AVANGARDA: Ko će dočekati ostale? Mnogo ih je, znate… Protekle sedmice se, recimo, i general Veselin Šljivančanin našao u društvu predsjednika Vučića, koji u tome, tvrdi, ne vidi ništa sporno.
PROKIĆ: Pa to Vam i kažem: Vučić pljuje Hrvate u svom govoru u Rumi, dok iza njegovih leđa stoji Šljivančanin, osuđeni ratni zločinac iz Srbije. Šta će Šljivančanin tamo, osim da dokaže ovo što govorim – Orić zločinac, Šljivančanin heroj?! Na taj način nikuda nećemo stići.
AVANGARDA: “Stav Brisela o referendumu u Kataloniji ukazuje na dvostruke aršine EU… Mečka je zaigrala i pred njihovim vratima”, rekao je predsjednik Vučić. Je li predsjednik Srbije zaista zaboravio razliku između Kosova i Katalonije, je li zaboravio etničko čišćenje na Kosovu, hladnjače i masovne grobnice pune albanskih civila, za šta je optužena vlast čiji je on bio dio? Ili je, naprosto, riječ o manipulaciji?
PROKIĆ: Klasika: kao što rusofili krešte kao papagaji “Nije to isto!” kada je reč o upoređivanju Donjecka i Krima sa Kosovom, tako krešte i: “To je isto!” kada je reč o Kosovu i Kataloniji. Srbija se trsi danas da je partner Turskoj, a ona je partner Turskoj kao što sam ja partner Miškoviću i Todoriću. Isto tako je i Kosovo partner Kataloniji, a Srbija Španiji. Katalonija je ekonomski jača od većine članica EU, dok je Kosovo siromašno kao crkveni miš. Razlika između Španije i Srbije ista je takva. Pre bih istakao upoređenje da je bogata Katalonija u Španiji parametar bogatoj Sloveniji u bivšoj Jugoslaviji. Ipak, u toj vrsti poređenja Madrid nije Beograd. U predgrađima Madrida nema masovnih grobnica nastalih u procesu zabašurivanja nedavnih zločina, pa su samim tim upoređenja koja navodite deplasirana.
AVANGARDA: Ne navodim ih ja, navodi ih predsjednik Vučić. Ali, kako to da je zločine o kojima govorimo “zaboravila” javnost u Srbiji? O tome ćuti opozicija, ćute nezavisni mediji…
PROKIĆ: Ne, ne, nisu ti zločini zaboravljeni, jer svest o njima nikad nije ni ustanovljenja; oni su oduvek zabašurivani i gurani pod tepih. Kao i spisi Dimitrija Tucovića o zločinima srpske vojske nad Arnautima. A dostupni su, neka ih pročita ko hoće.
AVANGARDA: Govorite o Tucovićevom djelu “Srbija i Albanija, jedan prilog kritici zavojevačke politike srpske buržoazije”?
PROKIĆ: Tako je.
AVANGARDA: Moram još jednom o “zaboravnosti”, ovoga puta o Briselu, koji je takođe “zaboravio” Miloševićevo etničko čišćenje Albanaca na Kosovu. “Katalonija i Kosovo ne mogu se upoređivati zato što je Španija članica EU, dok Srbija to nije”, odgovorili su na optužbe predsjednika Srbije o “dvostrukim aršinima EU”. Zašto se EU uzdržava da jasno i direktno odgovori na falsifikate zvaničnog Beograda?
PROKIĆ: Zato što EU ima i sopstvene falsifikate. EU se teško ogrešila o ovaj region i možda baš zato i prolazi sopstvenu veliku krizu. Srbija se, bez ikakvog profita, naslađuje tom krizom, i to, naravno, opet na svoju štetu. Ponavljam: Katalonija i Kosovo ne mogu se upoređivati po bilo čemu, pa ni po ovome o čemu guslaju korumpirani sprski političari. Uostalom, upravo zbog toga Ana Brnabić nije u Brisel odnela najavljeno protestno pismo Vlade Srbije, navodno već potpisano od strane Vučića, a sve, kobajagi, zbog toga što ih je Španija zamolila da to ne čine. Tom je pismu mesto među mnogim relikvijama koje su samo za domaću upotrebu.
AVANGARDA: Da, ali zar i ovim poslednjim povlađivanjem Beogradu EU ne pokazuje da je saučesnik haosa u kojem živimo?
PROKIĆ: Pokazuje, to je sigurno. EU je u silaznoj putanji svog pokušaja da postane značajniji svetski igrač. Nesposobnost, sebičnost i glupost koju je pokazala na jugoslovenskom pitanju dokaz je da nije postala svetski igrač i da bi morala mnogo toga još da učini da bi to ostvarila.
AVANGARDA: Ako beogradski kontolisani mediji tvrde da je kancelarka Angela Merkel “zaštitnica predsednika Vučića”….
PROKIĆ: Ma, kakav zaštitnik?!
AVANGARDA: I sam predsjednik Srbije u svojim javnim nastupima voli da podgrijava ove tvrdnje…
PROKIĆ: Mislim da je Merkel Vučiću odavno objasnila šta od njega očekuje. Ono što mu za sada dozvoljava je da to tumači u Srbiji kako on smatra da je potrebno. Ali, i ta će dozvola isteći, jer ima rok trajanja.
AVANGARDA: Kada ste spomenuli očekivanja kancelarke Merkel, pretpostavljam da ste mislili na Kosovo?
PROKIĆ: Jesam.
AVANGARDA: Koliko će predsjednik Vučić biti spreman da sarađuje sa Zapadom kada je riječ o Kosovu, šta mislite? Sudeći po njegovom autorskom tekstu u Blicu, u kojem je kazao da je srpskom društvu neophodno suočavanje sa realnošću, vjerujete li da je predsjednik Srbije spreman da prihvati učlanjenje Kosova u UN?
PROKIĆ: Vučić će biti spreman na sve dokle god mu to omogućava opstanak na vlasti. Upravo to je psihologija vođe musavih fudbalskih navijača. Međutim, i to vam je nekakvo suočavanje s realnošću. Doduše, takvo da Vučiću baš i ne bi previše odgovaralo.
AVANGARDA: Zašto ne bi?
PROKIĆ: Zato što su se protiv Vučića već okrenuli tvrdi srpski nacionalisti, što je i sam nekad bio. Davno sam rekao da Vučiću više nema nazad. Iskreno, ne bih mu bio u koži.
AVANGARDA: Zbog čega? Uostalom, koliko je danas Kosovo uopšte važna tema u srpskom društvu?
PROKIĆ: Ta tema je apsolvirana za sve u Srbiji, osim za one koji na osnovu nje vladaju i kradu. U srpskoj javnosti kosovsko pitanje je ceđenje poslednje kapi vode iz suve drenovine. Gde li je otišla sva ta voda, baš se pitam.
AVANGARDA: Vlada Srbije, saznali smo ovih dana, otpočela je drugu fazu “unutrašnjeg dijaloga o Kosovu”. Kada je završena prva faza, znate li uopšte?
PROKIĆ: Niti ima prve, niti druge faze, niti ima pravog dijaloga. To što dirigovani mediji nešto objave, ne znači da se to i zbilo.
AVANGARDA: Ipak, ako bi Vas predsjednica Vlade Ana Brnabić pozvala da učestvujete u dijalogu o Kosovu, šta biste joj rekli?
PROKIĆ: Pitao bih je da li je dobila dozvolu Vučića da me pozove.
AVANGARDA: Zašto biste je baš to pitali?
PROKIĆ: Samo iz urođene srdačnosti. Inače bih bio siguran da me je zapravo on pozvao, a ne ona.
AVANGARDA: Srbija bi, kako je najavljeno, uskoro mogla otvoriti poglavlje 31 u pregovorima sa EU, koje podrazumijeva uslaglašavanje spoljne politike sa politikom Brisela. Kakav je Vaš utisak – da li ova Vlada Srbiju vodi u EU ili je bliža Rusiji?
PROKIĆ: Vlada Srbije bi volela da i dalje prima pare iz Brisela, a da istovremeno iz uživanja liže zadnjicu Moskvi. Pošto Moskva ne daje ni dinara za inače odlični “Ruski almanah” koji izlazi jednom godišnje u Srbiji, ne verujem da bi dala bilo kakve pare ni za bilo šta drugo. Srbija bi da ima EU za ženu, a Rusiju za ljubavnicu; ili obratno, ni to nije još jasno. I žena i ljubavnica, međutim, imaju ponekad svirepe zahteve, pa je kako sakriti i opravdati prevare veliki problem prevarantskih vlasti u Srbiji.
AVANGARDA: Na osnovu čega to tvrdite?
PROKIĆ: Na osnovu života koji živim.
AVANGARDA: Kao dramskom piscu, kako Vam zvuče izjave predsjednika Vučiča da je čak 25 minuta razgovarao (na ruskom!) sa predsjednikom Putinom, a da se, tokom nedavnog kratkog i protokolarnog susreta u Njujorku, predsjednik Tramp čak četiri puta sa njim rukovao?
PROKIĆ: Nedavno sam napisao da je ovde zapravo reč o jednoj još lošijoj reprizi Miloševićevog neuspešnog političkog pozorišta, u kojem je preovladavao žanr tragične farse kombinovan sa burleskom. Milošević je, pritom, bio političar većeg formata od ovih danas. Nažalost, taj veći format iskoristio je za još veće zlo… Ne mislim da su Srbiji potrebni političari većeg formata.
AVANGARDA: Nego?
PROKIĆ: Dovoljno je da budu dobronamerni i pošteni. Međutim, takvih nema ni na vidiku.
AVANGARDA: Ima li na vidiku epiloga “bitke za Niš”, kako ste priču o ruskom Humanitarnom centru nazvali u jednom svom tekstu?
PROKIĆ: Ima. Epilog će biti odlazak Rusa, nadam se. U isto vreme, bojim se da će Rusi ipak ostati, koristeći ovdašnju glupost i korumpirani nedostatak nerva za opšti interes. Koji Rusima, naravno, ni malo ne nedostaje.
AVANGARDA; Da, ali zbog čega je Rusima diplomatski status Humanitarnog centra u Nišu toliko važan? Šta time žele?
PROKIĆ: Žele da se opet predstave kao najjači globalni igrač, poput Amerike i NATO koji to jesu. Rusi, ma koliko se trudili, i dalje nisu. Baš kao što se regionalni igrač Turska, glumeći svetsku silu, olupala u Siriji, isto tako će se i Rusija, glumeći ravnopravnu vodeću svetsku silu, verovatno olupati u Srbiji. Mi smo među poslednjima koji Rusima pomažu u tom poslu. Šteta koju trpimo zbog toga enormno je velika.
AVANGARDA: Stoji li Rusija iza Deklaracije o očuvanju srpskog naroda, koju su nedavno najavili predsjednik Vučić i Milorad Dodik? Od koga Dodik i Vučić zapravo čuvaju srpski narod?
PROKIĆ: Ne čuvaju oni srpski narod…
AVANGARDA: Šta čuvaju?
PROKIĆ: Sopstvenu guzicu! Ipak, nije jasno ko će tu Deklaraciju da piše i kakva gomila gluposti i laži treba da zasluži da se tamo nađe. Očito je da im prethodne posledice memoramdunsko-deklaracijske Srbije nisu bile dovoljna opomena. Samo se nadam da se ovim novim povodom neće opet organizovati neki međunarodni krivični sud.
AVANGARDA: Svojevremeno ste podržali dolazak Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke na vlast. Kada pogledate stanje u kojem se danas nalazi srpsko društvo, jeste li se pokajali zbog toga?
PROKIĆ: S političarima treba manipulisati kao što i oni manipulišu sa svima nama. Kada je reč o podršci, snage koje pominjete podržao sam jer su jedini imali kapacitet da smene istrulelu Demokratsku stranku, koja je Srbiju vodila u sigurnu propast. Nisam očekivao nešto više i to “nešto više”, naravno, nikada nije ni stiglo. Vučićeva stranka nema ni mišljenje, ni sposobnost neophodnu za bilo kakav preokret. Njegova partija je konglomerat bez veze i smisla. Ipak, i dalje mislim da Srbija nije bankrotirala i da zaposleni i dalje primaju plate samo zato što Demokratska stranka nije više na vlasti.
AVANGARDA: Kako to?
PROKIĆ: Konsolidacija o kojoj se govori napravljena je tako što je nova (Vučićeva) vlast ukrala plate javnom sektoru koje nikad neće vratiti. Pritom, nisu napravljene nikakve reforme i država Srbija je i dalje skupa, korumpirana i neefikasna. Ali, Vučićeva Srpska napredna stranka ne može i ne ume bolje. Što znači da ni Srbija za sada ne može bolje. Naša kultura postala je licemerna, zločesta, zato i opasna. U njoj je i opozicija bedna, da bednija ne može biti. Ono što nam ostaje je da se smejemo ovom dobu i njegovim lažnim veličinama, da svoju tragediju izražavamo kroz komičnu metaforu. I da, kao Tomas Man, od propasti svoje otadžbine, odnosno onih koji je vode očekujemo – spas čoveka uopšte; da na taj način budemo “dete koje nije naše”, “biljke koje nisu za našu klimu”.
Dedalovi sinovi!
