Prije ravno sedamnaest godina, savez dvadesetak opozicionih stranaka, nazvan Demokratska opozicija Srbije (DOS), uspio je da odbrani pobjedu svog kandidata Vojislava Koštunice na izborima za predsjednika SRJ. Koštunica je, tvrdilo se, dotadašnjeg šefa “krnje” Jugoslavije Slobodana Miloševića pobijedio već u prvom krugu izbora, koji su, slučajno ili ne, održani 24. septembra 2000, na trinaestu godišnjicu čuvene Osme sjednice CK SK Srbije, na kojoj je Milošević pregazio svog političkog mentora Ivana Stambolića i krenuo u takozvani preporod. Kako Milošević nije priznavao pobjedu Vojislava Koštunice, DOS je, predvođen liderom Demokratske stranke Zoranom Đinđićem, 5. oktobra 2000. u Beogradu organizovao velike demonstracije, čiji je rezultat bilo konačno rušenje sa vlasti Miloševićevog režima, koji je, u godinama pomenutog “preporoda”, uništio SFRJ i u crno zavio sve njene narode.

Malo ko je tog 5. oktobra 2000. mogao da povjeruje da bi se, dvanaest godina kasnije, na vlast u Srbiji mogla vratiti takozvana crveno-crna koalicija Socijalističke partije Srbije i Srpske radikalne stranke. Doduše, ovoga puta su, umjesto Miloševića i Vojislava Šešelja, vlast dobili njihovi najbolji učenici: Ivica Dačič i Aleksandar Vučić. Tačnije, svu vlast i moć te 2012. prigrabio je ovaj drugi, koji, tvrde pojedini analitičari, danas vlada surovije i represivnije čak i od samog Miloševića.

Nekadašnji predsjednik Demokratske omladine, danas zamjenik šefa poslaničkog kluba Demokratske stranke u Skupštini Srbije Balša Božović, tog 5. oktobra 2000. imao je šesnaest godina. Kao učenik drugog razreda gimnazije, učestvovao je u događajima koje neki nazivaju srpskom oktobarskom revolucijom.

“Taj petooktobarski dan je, sećam se, bio prilično tmuran. Na Trgu republike, uprkos oblaku suzavca i stampedu demonstranata koji su jurnuli ka Skupštini, uspeo sam da vidim rediteljku i potpredsednicu Demokratske stranke, Vidu Ognjenović. Projurila je pored mene. Htedoh da je pozdravim, ali… Nastala je opšta gužva, komešanje. Ne znam koliko je sve to tačno trajalo. Sledeće čega se sećam je sunčano popodne: naglo se razvedrilo, kao u filmu. Ta slika mi je ostala”, kaže Balša Božović. “Narednog dana sam sa ocem, majkom i bratom otišao na ručak u kafanu Dušanov grad na Terazijama. Nas četvoro smo proslavljali pobedu, uvereni da smo, nakon duže od decenije, konačno svrgli sa vlasti zlo koje je uništavalo i Srbiju i okolne države i narode.”

AVANGARDA: Kažu da, uprkos svemu, u Srbiji nikada nije svanuo – 6. oktobar. Je li?

BOŽOVIĆ: Da, često se poslednjih godina moglo čuti da je 5. oktobar 2000. bila tek jedna u nizu propuštenih šansi. Uz sve ograde, moram da kažem da je to u čemu sam i lično učestvovao ipak bio važan istorijski događaj. Naime, u Srbiji je prvi put nenasilnim putem srušen diktator, kojem će se, nekoliko godina kasnije, u Hagu suditi za najgore ratne zločine. U tom smislu, možda i ne bi trebalo da čudi to što Miloševićevi naslednici danas na sve načine pokušavaju da omalovaže i uprljaju i 5. oktobar i posledice koje je ta revolucija donela. Ako me pitate da li smo tog dana uspeli da suštinski promenimo društvo, odgovoriću Vam iskreno: ne sasvim. Što, ponavljam, ne znači da nije postignut određen uspeh.

AVANGARDA: Šta je sve postignuto?

BOŽOVIĆ: Zahvaljujući ratnoj politici devedesetih, Srbija je bila izbačena iz svih međunarodnih instutucija. Nije bila čak ni članica ping-pong saveza. Nakon 5. oktobra, vraćeni smo u UN i u ostale međunarodne institucije i organizacije; povezali smo se sa regionom; društvo se u izvesnoj meri vratilo vrednostima potisnutim nacionalizmom, koji je ljudima uništavao živote, karijere, sudbine…

AVANGARDA: Da li je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. stvari vratilo unazad?

BOŽOVIĆ: Jeste. Iako svestan da partija koju predvodi nikada neće dobiti većinsku podršku društva za neophodne reforme, Zoran Đinđić se, baš kao i Demokartska stranka, hrabro uhvatio u koštac sa nagomilanim problemima, spreman da menja društvo, bez obzira na posledice.

AVANGARDA: Zorana Đinđića ste upoznali dok ste još bili dječak – bio je prijatelj Vaših roditelj. Kako ga pamtite?

BOŽOVIĆ: Zoran je zaista bio neponovljiv čovek. Umeo je, recimo, da sasluša, da uvaži sagovornika, da mu iskaže poštovanje, bez obzira na to koliko je taj sa kojim razgovara mlađi od njega. Barem se meni tada tako činilo. A zaista sam bio dete, klinac… Najviše vremena proveli smo zajedno tokom onih mučnih dana bombaradovanja SRJ 1999. Naime, nedugo nakon početka NATO intervencije, Đinđić je bio upozoren da je režim Slobodana Miloševića, koji ga je odavno bio identifikovao kao glavnog neprijatelja, spreman da ga likvidira. Zato se, na poziv i uz zaštitu tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovića, sa porodicom sklonio u Crnu Goru. I moja familija je u to vreme boravila u Herceg Novom, tako da smo, sticajem okolnosti, dosta vremena provodili zajedno.

Nakon NATO intervencije, svi smo se vratili u Beograd. Zoran je ubrzo napravio Savez za promene, političku organizaciju koja je okupljala više opozicionih stranaka, čiji je cilj bio smena Slobodana Miloševića. U Beogradu su tih meseci bile organizovane svakodnevne antimiloševićevske demonstracije, na kojima bi se nekad okuplio više desetina hiljada ljudi, a nekakad tek nas nekoliko stotina. Sećam se da sam često jurio sa časova kako bih stigao na završnicu, na Trg republike, gde su čelnici Saveza za promene držali završne govore. Bilo mi je važno da čujem Zorana. Jednom nas je ispred te improvizovane bine bilo toliko malo da je Đinđić čak uspeo da me uoči. Mahnuo mi je i pozvao me da dođem i da mu se pridružim. Bio sam ponosan.

Zoran Đinđić je svima nama u Demokratskoj stranci ostavio u amanet borbu za modernu, evropsku Srbiju, za društvo u kojem će vladati razum i pravda.

AVANGARDA: Pretpostavljam da tog 5. oktobra 2000. niste mogli ni da sanjate da će od 2012. do danas Srbijom ponovo vladati takozvana crveno-crna koalicija Miloševićevih socijalista i preobučenih radikala Vojislava Šešelja?

BOŽOVIĆ: Ko je tako nešto uopšte mogao i da pretpostavi?! Iako je reč o istim igračima iz devedesetih, moram da primetim da te strukture ipak nisu imale hrabrosti da se odreknu spoljne politike koja je promenjena 5. oktobra 2000, a koju smo doneli mi iz DOS-a. Hoću da kažem da nije bilo pokušaja da se Srbija međunarodno izoluje kao devedesetih, ili da uđe u otvoreni oružani rat sa susedima. Doduše, Vučićevi ministri u svakoj prilici svojim neodmerenim, ratobornim izjavama pokušavaju da naruše nevedene petooktobarske tekovine.

Sa druge strane, uporedo sa nastojanjima da društvo formatira na nekom koliko-toliko evropskom kursu, Vučićeva vlast na unutrašnjem planu zadržala je vrednosni sistem devdesetih. Govorim o jednoumlju, o sve gušćem medijskom mraku, o svakodnevnim pretnjama, o represiji, o izazivanju straha i strepnje kod građana i sl. Od 2012, otkako se vratio na vlast, Vučić je doslovno sahranio vladavinu prava, a parlament pretvorio u cirkus. Naravno, do svega toga nismo došli odjednom. U Srbiji su se događale strašne stvari tokom te gotovo dve decenije od 5. oktobra: ubijen je Zoran Đinđić, vlast je preuzeo Vojislav Koštunica, raspala se SRJ, Kosovo je proglasilo nezavisnost, sama Demokratska stranka napravila je mnogo grešaka… Tako smo dobili Vučića, čoveka koji glumi uzornog Evropljanina, iako je svima jasno da kod njega nema ni “E” od Evrope i evropskih vrednosti. To vidi svet...

AVANGARDA: Vidi li?

BOŽOVIĆ: Vidi, naravno, iako još uvek zatvara oči pred flagrantnim kršenjem svih demokratskih i civilizacijskih tekovina. Iako najvažnija zemlja EU nakon Brexzita, Nemačka očito nema nameru da demokratiju izvozi u države Evrope. Uostalom, setite se koliko dugo je Nemačka podržavala Nikolu Gruevskog u Makedoniji, Tomislava Karamarka u Hrvatskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj, koji u XXI veku pravi geta za Rome; koliko su ćutali na Erdogana u Turskoj, koliko u poslednje vreme relativizuju sankcije Rusiji… Sve što sam naborijao, dakle, Nemačkoj ne smeta: zagovarajući princip “stabilnost nauštrb demokratije”, ona, kaže, štiti vlastite interese.

AVANGARDA: Da li Vas, kao mladog čovjeka, taj “pragmatični” pristup, to zatvaranje očiju pred nepravodm, nasiljem i nedostatkom demokratije deprimira i obeshrabruje?

BOŽOVIĆ: Otkako znam za sebe, bio sam ostrašćeni borac protiv Slobodana Miloševića, protiv posledica njegove politike kako na unutrašnjem, tako i na regionalnom planu. Još kao dete sam u kući slušao priče o tome šta se događa našim susedima, ali i ljudima ovde, što me je užasavalo. Ipak, verovao sam da će veliki, demokratski, zapadni svet pomoći Srbiji da se oslobodi Miloševića, nakon čega bismo ovde napravili normalno, demokratsko i civilizovano društvo. Te iluzije, to verovanje u pravedni svet srušeno je onog momenta kada je donešena odluka da se bombarduje SRJ. Imao sam četrnaest-petnaest godina i nisam mogao da shvatim zašto Zapad bombarduje mene, moju porodicu, naše prijatelje koji smo od prvog dana demonstrirali protiv Miloševićeve ratne i svake druge politike. Tada sam se prvi put razočarao u Zapad u koji sam do tog momenta verovao. Posebno kada sam shvatio da je upravo ta NATO intervencija Miloševiću pomogla da nanovo homogenizuje društvo, da sebe predstavi kao žrtvu, te da se još koji mesec održi na vlasti. U tom smislu, evo, želim direktno da odgovorim na Vaše pitanje: ne, nemam iluziju. Nikada ovaj deo Evrope Zapadu nije bio u vrhu liste prioriteta. Posebno kad je reč o ljudskim pravima i vrednostima do kojih te iste države veoma drže u svojim zemljama. Kao da misle – dobro je da se ne tuku, a ostalo…

AVANGARDA: Kako se protiv toga borite?

BOŽOVIĆ: “Ako pada kiša, nemojte se na nju ljutiti! Uzmite kišobran i, pokušavajući da što manje pokisnete, potrudite se da završite posao koji ste započeli”, govorio je Zoran Đinđić. Niko od nas, dakle, ne može da utiče na politiku Zapada, što ne znači da bi trebalo da dignemo ruke, da se predamo. Naprotiv! Umesto ovog besciljnog lutanja, obavezni smo da jasno definišemo cilj. Šta zapravo hoćemo? Gde idemo – na Istok ili na Zapad?

Srpsko društvo veoma dugo radi ili u korist ili na štetu drugog. Vreme je da počne da radi u svom interesu. Niko neće doći da nam pomogne, da nas oslobodi. Mi odlučujemo o tome kako će naše društvo izgledati. Mislim da je primarni zadatak Demokratske stranke da pomogne da se te stvari definišu. Pritom, nije tajna da smo kao partija poslednjih nekoliko decenija prošli i kroz slavan, ali i kroz manje slavan period…

AVANGARDA: Šta je bilo manje slavno?

BOŽOVIĆ: Olako smo se mirili sa nametnutim vrednostima za koje se nikada nismo zalagali, a sve nauštrb evropskog puta. Ne zaboravite, pritom, da je od 2012, od dolaska Vučića na vlast, mnogo lošeg učinjeno Demokaratskoj stranci: tokom proteklih pet godina, više od stotinu naših članova i funkcionera uhapšeno je, proganjano, medijski linčovano, stigmatizovano, iako do sada nismo dobili ni jednu pravosnažnu presudu u procesima protiv tih ljudi. Kriminalizovani smo ne samo zbog drugačijeg mišljenja, nego i zbog Vučićevog straha da se ne ponovi ono što se svima njima dogodilo 5. oktobra 2000: zbrisani su sa političke scene. I Vučić i naprednajci znaju da samo demokrate imaju političku snagu da, nakon svih uspona i padova, uvere birače da se ponovo izbore za vrednosti za koje su se borili devedesetih. Zahvaljujući politici svojih predsednika – profesora Dragoljuba Mićunovića i dr. Zorana Đinđića – Demokratska stranka je 5. oktobra 2000. onima koji su danas na vlasti prekinula nacinalističke snove…
 
AVANGARDA: Prekinula?! Čekajte, zar Vlada Srbije ove sedmice i zvanično nije dala garancije da se Ratko Mladić iz Haga pusti na liječenje?

BOŽOVIĆ: Prvo, nacionalizam je sinonim za zlo, za korupciju, za laž, za demagogiju… Početkom devedesetih, nacionalisti su nam objasnili da ne možemo da živimo zajedno, u istoj zemlji sa ostalim jugoslovenskim narodima. Zašto? Zato što nas ti drugi mrze. Kako nas mrze, zbog čega bi nas uopšte mrzeli? E, na to pitanje nikada nismo dobili odgovor. Umesto odgovora, dobili smo rat u kojem su se oni koji su ga započeli, oni koji su na njega huškali, koji su svoju decu čuvali, a tuđu slali na ratišta, enormno obogatili. I sada, neko ko je ne tokom celog rata, nego tokom samo jedne akcije pobio sedam-osam hiljada ljudi, Jugoslovena, zato što su bili druge vere i nacije, dobija garancije moje zemlje da može da se leči u Rusiji?! Najvećem ratnom zločincu nakon Drugog svetskog rata Vlada moje države daje garanciju za bilo šta?! Umesto da se stidi onoga što je Mladić uradio u ime jedne politike, ona se na ovaj način sa tim identifikuje! Izvinite, to je strašno!

AVANGARDA: Predsjednik Pokreta slobodni građani Saša Janković najavio je da će, simbolično, 6. oktobra u Beogradu organizovati skup kojim će započeti kampanju za fer izbore, za izbore “bez fantomki” u glavnom gradu. Hoće li se pridružiti Demokratska stranka?

BOŽOVIĆ: Hoće. Podećam da je DS Jankovića podržala kao kandidata na proteklim predsedničkim izborima, gde se pokazalo da smo u Beogradu kao opozicija dobili više glasova od Vučića i njegovih čak jedanaest stranaka. Od opozicije sada zavisi da li će i na predstojećim beogradskim izborima uspeti da u političkom smislu kapitalizuje tih 56 procenata, osvojenih u aprilu ove godine. Mislim da je Beograd ogromna šansa koja se ne sme propustiti. Uostalom, i Miloševićeva vlast je 1996. počela da se kruni gubitkom lokalnih izbora u Beogradu. Verujem da će se to dogoditi i Vučiću, bez obzira na to hoće li izbori za grad Beograd biti raspisani u decembru ove ili u martu naredne godine.

AVANGARDA: Kada već spominjete Miloševićev gubitak izbora u Beogradu novembra 1996, sjetite se da je u to vrijeme opozicija bila jedinstvena i objedinjena u koaliciji Zajedno. A danas?

BOŽOVIĆ: Više puta sam apelovao na opozicione stranke da se urazume, da sednu za sto i razgovaraju. Danas su naši kontakti samo neformalni. Ako je prvi formalan sastanak skup u Beogradu 6. oktobra, onda je to, verujem, dobra vest i za nas i za građane, koje moramo da odbranimo od loše i štetočinske Vučićeve vlasti. Interes Beograđana je da se dogodvorimo, oni od nas to očekuju.

AVANGARDA: Kako da se dogovorite ako Saša Janković Demokratsku stranku optužuje da je spremna na saradnju sa predsjednikom Vučićem?

BOŽOVIĆ: Ne, ne… Janković je samo imao zamerku na način na koji je Demokratska stranka reagovala na Vučićevu najavu promene Ustava, ništa drugo.

AVANGARDA: To znači da DS neće sarađivati sa predsjednikom Vučićem?

BOŽOVIĆ: Nikada! Na to nas obavezuje i istorija, i prošlost, i sadašnjost… Kada pominjete sumnjičenja Pokreta Saše Jankovića, podsećam da se u javnosti često postavljalo pitanje da li je upravo Demokrtaska stranka napravila Vučićevu Srpsku naprednu stranku. Moj odgovor je – nije.

AVANGARDA: Čekajte, kako nije? Tadašnji šef srpskih službi bezbjednosti i bliski saradnik predsjednika Srbije i DS-a Borisa Tadića, Miki Rakić, ima itekako značajnu ulogu u odvajanju Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića od Vojislava Šešelja, nakon čega je formirana Srpska napredna stranka (SNS).

BOŽOVIĆ: U to vreme sam bio član Glavnog odbora DS-a i tvrdim da nikada ni jedna odluka o formiranju SNS-a nije stavljena na dnevni red, niti smo unutar partije o tome razgovarali. Da li je šef kabineta Borisa Tadića o tome znao nešto više, ne mogu da kažem. Čovek je nedavno umro, ne znam… U svakom slučaju, nikada nisam imao dilemu o tome da li je Srpska napredna stranka bolja i drugačija od Šešeljeve Srpske radikalne stranke, partije iz koje su naprednjaci nastali. Reč je, dakle, o dve političke strukture koje dele istu ideologiju, istu politiku, iste vrednosti, s tim da su ovi Vučićevi uskočili u evropsko odelo, dok su Šešeljevi zadržali staro – odrpano i nacionalističko. Sve ostalo je isto.

AVANGARDA: Ako već tvrdite da DS neće sarađivati sa Vučićem…

BOŽOVIĆ: Neće! Ovakva kakva je, DS je veoma neprijatan svedok srpske istorije poslednjih tridesetak godina. U tom smislu, primarni interes Aleksandra Vučića je da se ta stranka, taj nezgodni svedok njegovog političkog delovanja – ugasi. Uostalom, setite se šta je sve Vučić do sada učinio kako bi postigao taj cilj. I – nije uspeo. Siguran sam da bi se DS ugasila ako bi pristala da na bilo koji način, na bilo kojem nivou sarađuje sa naprednjacima i sa Vučićem. Vučić je preuzeo našu evropsku politiku, koju samo deklarativno sprovodi u delo. Zašto deklarativno? Zato što Srbija ponovo ima ogromne probleme sa zemljama regiona; ponovo se u tabloidima, koji su glasila SNS-a, objavljuju ratovi susedima; vlast se vraća na retoriku i politiku devedesetih – s jedne strane se busa u patriotske grudi, dok s druge baca pod noge dostojanstvo, čast, ako hoćete i suverenitet svoje zemlje time što obećava diplomatski status ruskom Humanitarnom cetnru u Nišu, štiteći na taj način ne svoj, već intres Vladimira Putina. Što je ponižavajuće.

AVANGARDA: Mediji pišu da bi na predstojećim beogradskim izborima zajednički kandidat opozicije mogao biti Dragan Đilas, bivši demokratski gadonačelnih Beograda. Ima li istine u tome?

BOŽOVIĆ: Otvoreni smo za razgovor sa Đilasom, kao i sa ostalim strankama građanske opozicije. Cilj Demokratske stranke nije da se vrati na vlast kako bi vladala, nego da pomogne da se u ovoj zemlji jednom zauvek uspostavi vladavina prava, da se učvrste institucije koje će sprečiti da se u sred centra Beograda ruše četvrti onako kako je srušena Savamala; koje ubicama nedužnih ljudi neće dopustiti da se, umesto da sede u zatvoru, vesele po beogradskim diskotekama i da se na taj način rugaju i žrtvama, i porodici i građanima; koje će insistirati na pravu javnosti da zna odakle ministru odbrane stan od 200.000 eura i koje se neće zadovoljavati lažima da je taj novac pozajmljen od nepostojeće tetke iz Kanade; koje će tražiti objašnjenje zašto je Beograd jedini grad na svetu u kojem se novogodišnja rasveta postavlja 1. oktobra, a skida krajem marta, sve kako bi neka firma bliska Vučiću debelo profitirala… Bahatost i bezobzirnost ove vlasti prešla je svaku meru i izbori u Beogradu velika su šansa da se to promeni.