U Beogradu je u 74. godini preminuo filozof Milorad Belančić. Rođen je u Zagrebu 1943. godine, školovao se u Beogradu, gde je 1970. na Filozofskom fakultetu diplomirao filozofiju. Bio je urednik časopisa Theoria, urednik u Trećem programu Radio Beograda i saradnik mnogih časopisa za književnost, kulturu i filozofiju. Autor je knjiga: Isto i sasvim drugo (Filozofski eseji), Beograd, 1983; Nulta tačka ideologije, Beograd, 1989; Strategija tumačenja (Rikerovo shvatanje hermeneutike), Novi Sad, 1991; Postmodernistička zebnja, Novi Sad, 1994; Fragmenti o smislu, Beograd, 1994; Evropa na Balkanu, Beograd, 1998; Odgođena demokratija, Beograd, 2004; Genealogija palanke, Beograd, 2004; Nasilje, Beograd, 2004; Razlozi za dekonstrukciju, Beograd, 2005; O demokratiji koja će doći, Beograd, 2006; Zakon pisanja, Beograd, 2007; Polemologike, Beograd, 2008; Smrt slike, Beograd, 2009; Rasredišteni logos, Beograd, 2010; Filozof ne sme da ide u Sirakuzu, Kragujevac, 2010; Poziv filozofa (deteritorijalizacija slike), 2011; Mi pa mi (ili: o srpskom stanovištu), Beograd, 2014. Zajedno sa Slobodanom Šnajderom 2016.godine dobio je nagradu “Radomir Konstantinović”.
Postoje, srećom, predeli konačnog izmicanja. Za one dostojne. I to je, izvesno, jedina konačnost protiv koje, kao protiv beskonačne transcedencije, nisu bili oni koji su pisanjem, mišljenjem i egzistencijom svedočili istinu. U vremenima ćutnje, banalnosti, bastiona mržnje, torova i rovova, onih metafizičkih, i onih stvarnih.
Filozof Milorad Belančić svedočio je istinu. I onda kada je pisao o nultoj tački ideologije, o strategijama tumačenja i postmodernističkoj zebnji, i onda kada je i mislio i govorio i pisao o Evropi na Balkanu, odgođenoj demokratiji i demokratiji koja će doći, o nasilju, o genealogiji palanke, o zakonima pisanja i pozivu filozofa. Svedočio je glasno u vremenima ćutnje.
Jedan od najboljih poznavaoca opusa Radomira Konstantinovića, i jedan od njegovih najboljih prijatelja, suptilnim i raskošnim filozofskim stilom demistifikovao je metaforu palanke u svim njenim značenjima, redukcijama, njenim kolektivnim zanosima i identitetskim groznicama, u njenoj tišini, njenom ne-govoru i protiv-govoru, u njenoj nasilno stilizovanoj slozi, u njenom istovremenom ishodištu i najzlokobnijoj manifestaciji – nacionalizmu. Nastojao je i uspevao da, zajedno sa Konstantinovićem, odgovori na pitanje zašto je filozof u palanci “prokletnik”, i zašto se u njoj, baš kao i u nacionalizmu, ljubav i mržnja pogrešno jednače, i kako je ovo jednačenje moguće ako filozofija već jeste svojevrsna ljubav, i to ona prema mudrosti...
Moguće je, pisao je Belančić, upravo onda kada se filozofija suprotstavlja, kada “stupa na front”, kada ulazi u sukob s jednim konceptom ljubavi koji je potpuno lišen mudrosti, kada je kadra da se izuzme i izopšti iz “ljubavi u gnezdu” roda... Ova ljubav prema mišljenju i mudrosti, ovo dobrovoljno i dragovoljno izuzimanje iz opštemislenosti kolektiva, za Belančića je značilo – usamljenost. Usamljenost u vrlini. Jer je prepoznao i pisao o tome da su svaki nacionalizam i svaki populizam krajnji trijumf svih uspostavljenih palanki sveta, svih zatvorenih, hermetizovanih i ograđenih teritorija u kojima je uslov opstanka ćutanje, u ime sigurnosti.
U prirodi doktrinarnog koda leži, piše početkom 2003. u Genealogiji palanke, “militantni režim mišljenja koji svaku misao svodi na pokornost i zakletvu. Dogmatična isključivost nameće svakome obavezu da veruje (da ima nepokolebljivo uverenje) da bi, s druge strane, onog ko nema sluha za sistematski zov prave vere ta ista isključivost anatemisala kao nevernika i krivokletnika...” Filozof Milorad Belančić je svesno, svečano i radosno istupio iz sigurnosti koju palanka, poput veštog đavoljeg advokata, uvek i svima nudi. Možda i zbog toga što je znao da i filozofi, jednako kao i pesnici, koji jednom pristanu na pogodbu “obuhvaćeni filozofijom palanke” kao filozofijom krajnjih rešenja, uniformisanosti, zatvorenog sveta, obmane i jalovosti,“padaju kao žrtve duha sigurnosti”. I tako se, sasvim izvan “jata”, sigurnim i samotnim korakom, spokojno, ali nikada tiho, pridružio usamljenima i retkima, onima koji su kulturi u kojoj su ponikli, pokušavali da vrate dostojanstvo, trajno narušeno svešću o kolektivnoj nadmoći i žrtvovanosti, ogrezloj u višedecenijskim nacionalističkim paranojama i nasilju svake vrste.
Kao filozof i čovek, Milorad Belančić je učinio pravi izbor. Braneći u isti mah i Duh i Otvorenost i samo pravo na Izbor. U jednom od poslednjih objavljenih tekstova napisao je i ovo: “Ma koliko pokušavao da se nečemu podredi, duh ostaje nepokoran. Njegova otvorenost se ogleda u nesposobnosti da se zatvori u merljive srazmere jednog cilja.” Ili, u merljive okvire smisla. U ime duha otvorenosti, kao “tajanstva koje privlači ljude”. U ime otvorenosti koja neizbežno privlači one posebne, majstore tvoraštva, pisce i filozofe.
Filozof i čovek Milorad Belančić osvojio je, najzad, u paradoksalnom konačnom izmicanju, pravo na potpuno ostvarenje slobode i subjektivnosti. I nadišao je palanku. Dostojno.