Predsjednik Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) Slaviša Lekić za avangardu govori o politici Aleksandra Vučića, njegovoj propaloj novinarskoj karijeri, “Posle dva priloga koja je na početku rata u BiH uradio za TV Pale, Vučića je u svoju kancelariju pozvao Ilija Guzina, znameniti TV četnik, i roditeljski ga savetovao: ’Slušaj, sine, nacionalno si osvešćeniji nego Todor Dutina, Risto Đogo i ja zajedno; ama, talenat ti je tanak koliko i naša linija odbrane kod Goražda. Nego, da ti mi napišemo neku preporuku, pa ti pali za Beograd!’”; o Vučićevoj posjeti Sarajevu i izvinjenjima koje su neki spominjali, “Izvinjenje mora lično da dotakne, mora da pokaže da taj koji ga izgovara saoseća, da ga se to zaista tiče. Ne mislim da je Vučić od tog ljudskog materijala. Konačno, šta ima počinilac, inspirator ili huškač da se izvinjava?! On mora da odgovara!”; o stanju u medijima, “U zemlji u kojoj vlada ambijent straha, tražiti samo od medija da se odupiru pritiscima, bez predrasuda, kritički i samokritički – nije fer. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, danas je zarazio gotovo sve, a obični građani samo od novinara traže da budu ono što sami nisu: istinoljubivi, hrabri i da zastupaju javni interes; o optužbama da je “mrzitelj”, “Prirodno je i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i magaraca koji ga okružuju. To je civilizacijska dužnost. Moralni, a ne ideološki čin”
Kada pogleda naslovne strane tabloida i shvati kakvim su sve opasnostima i rizicima svakodnevno izloženi predsjednik Aleksandar Vučić i članovi njegove porodice, šta takozvani obični građanin Srbije može da zaključi o društvu u kojem živi? Iako je, kaže predsjednik Nezavisnog udruženje novinara Srbije (NUNS) Slaviša Lekić, nepristojno podsmijevati se najmanjoj sumnji na atentat, postalo je, tvrdi, i krajnje neprijatno to neprekidno bombardovanje “detaljima” koji su daleko od činjenica: od nekakvog oružja onomad nađenog u Jajincima, do najnovije najave atentata i takozvane “urinokulture”.
“Koliko je, recimo, javnost u Srbiji znala ili zna o Đinđićevoj, Koštuničinoj, Tadićevoj ili Cvetkovićevoj porodici?, pita se Lekić. “Sećate li se ijedne afere ili zloupotrebe u kojoj su akteri bili njihovi članovi familije?! Danas smo, kao i u eri Miloševića, opet taoci jedne familije. Ipak, ne pamtim da je Milošević u javnim nastupima pomenuo brata ili nekog od uže porodice. Ovaj zlopupotrebljava čak i decu, koja postaju alat opstanka na vlasti. Ako tako zlorabiš sopstvenu decu, koliko li te tek “bole uvo” za one koji ti nisu ni rod, ni pomoz’ bog?!
Kada tabloidno smeće te priče počne da razvlači, kao dr. Nebojša Stefanović sline, eto ti Vučića: “staje na loptu” i “spušta tenzije”.
Izuzev predsjednika i njemu bliskih ljudi, da li još neko u Srbiji zaista vjeruje da glumac Sergej Trifunović planira da ubije predsjednika Vučića?
LEKIĆ: Proglasiti jedan tvit za pokušaj atentata, to je zaista za kongres psihijatara. Pritom, tvit koji je napisao Sergej Trifunović “atraktiviran” je skoro 40 dana nakon što ga je glumac objavio na svom Tviter nalogu.
Tvit se odnosio na…
LEKIĆ: “O kom BDP-u pričaš? O kom privrednom rastu i kojoj borbi protiv kriminala? Pišaću na vaše grobove!”, napisao je Trifunović, reagujući na objavljenu vest da niko neće odgovarati za smrt četrnaestogodišnjeg dečaka koji je zbog maltretiranja okoline izvršio samoubistvo. E, ali su stručnjaci i u tom tvitu prepoznali pretnju!
“Da li je Vučić živ? Jeste. Dakle, da biste pišali na njegovom grobu, morate prvo da ga ubijete. To je direktan poziv na ubistvo predsednika Republike”, dešifrovao je na naslovnoj strani Informera Sergejev tvit glavni Vučevićev savetnik za državne udare i Putina, Dragan J. Vučićević.
Budalaština, naravno, ali Sergej Trifunović je zarad te budalaštine ocrnjen, targetiran kao Vučićev “mrzitelj” i upisan u crnu svesku.
Kontrolisani mediji su svojevremeno i o Vama pisali kao o članu zavjereničke grupe koja priprema državni udar i ubistvo tadašnjeg premijera Vučića. Kome su uopšte namijenjene ove izmišljotine?
LEKIĆ: Prvo, “kontrolisani mediji” koje pominjete nisu mediji, već Pink i Informer. Njihovi vlasnici su tuženi, pa će, budući da “državnog udara” nije ni bilo – za šta mi je svedok sam premijer Aleksandar Vučić, koji je, živ i zdrav, avanzovao u novog Tomislava Nikolića – pred sudom imati priliku da objasne kako su moju malenkost doveli u vezu sa Tomislavom Nikolićem, Zoranom Mihajlović, američkim ambasadorom, izvesnim pukovnikom policije Milovićem i ostalim “zaverenicima”! “Argument” za “optužnicu” nađen je u mom intervju zagrebačkom Nacionalu, u kojem sam, pored ostalog, rekao da je premijer Vučić gori od Miloševića, a da je razlika u tome što Vučić “ne ubija, ZASAD”. Dva meseca ranije, u intervjuu Vremenu, kazao sam da je razlika u tome što Vučić “ne ubija, još!” To im u Vremenu nije smetalo.
I u ovoj aferi “pišanja po grobovima” reč je, naravno, o farsi.
Da, ali šta je cilj tih iskonstruisanih afera?
LEKIĆ: Mnogo ozbiljnog sveta koji kapira politiku ubeđeno je da su ova magla, ili kapljičasti žuti oblak, zapravo paravan da bi se prikrilo poslednje druženje kosovskog i srbijanskog predsednika u Briselu, tokom kojeg je Vučić sa Tačijem dogovorio utapanje pravosudnih institucija Srbije u pravosuđe Kosova, čime je ukinuo poslednje atribute državnosti Srbije u svojoj nekadašnjoj južnoj pokrajini. Ili, paravan da bi u drugi plan pao rad na novom Zakonu o BIA, kojim se njenom direktoru Bati Gašiću, nekadašnjem šverceru kafe i kontroverznom biznismenu iz devedesetih, daju neverovatna ovlašćenja. Pominje se i guranje u drugi plan pregovora Srpske liste o formiranju Vlade Kosova sa Ramušem Haradinajem, zbog koga je Srbija koliko juče zaratila sa Francuskom, koja je odbila da joj ga izruči. Najzad, sumnja se i da najnovija “urinarna afera” služi kako bi se zataškao skandal u Subotici, kada je gradonačelnik iz redova SNS-a šamarao svog dojučerašnjeg partijskog kolegu i pretio da će mu “iščupati grkljan”! Lično ne verujem ni u jednu od ovih “teorija zavere”. U šta vjerujete?
LEKIĆ: Ubeđen sam da se povod za “aferu” krije u dijagnozi “maligni narcizam” i jednoj grani te bolesti koja upućuje na sklonost narcisa da uvek bude u središtu pažnje. Pošto ga nekoliko dana nije bio u medijima, nije mu bilo dobro. A čim mu nije dobro, on fingira nekakav skandal koji će ga staviti u cenar zbivanja. Ako nema događaja koji ga guraju u prvi plan, sam će ih kreirati.
Hoćete da kažete da ste saglasni sa ocjenama da je konstantna proizvodnja spoljnih i unutrašnjih neprijatelja model funkcionisanja ove vlasti?
LEKIĆ: Hoću da kažem da ovaj, očito, iskreno veruje da nacionalni interes Srbije zavisi isključivo od njega i da je zapravo samo ono što je dobro za njega dobro i za sve ostale. Srbija je zbog toga godinama u permanentnom vanrednom stanju; državni udari su gotovo u predsoblju, atentati su redovniji od povišica plata, tviteraši mu dišu za vratom, smetovi samo što nisu, a sunce prži li prži; poplave pritisnule sa svih strana, on pliva, a obale nigde... Paranoji, dakle, nema kraja!
Znate, u “Kralju Ibiju” imate rečenicu: “Moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu, pa kako padne... Nekako krene od nama ka njima…”
Kada je to izgovarao pokojni Zoran Radmilović, to je padanje od smeha. Kad to radi Aleksandar Vučić, onda je to bolno stresno. A mi bukvalno živimo tu priču.
Koju priču?
LEKIĆ: Čovek ustane zorom, najpre “prošeta” društvenim mrežama i popiše “tvitove”, pročita naslove nekih stotinak tekstova u kojima se pominje tog dana, baci oko na “dajdžest” izjava i intervjua ono malo nesrećnika koji mu ne povlađuju, uzme mobilni i zove nekog od urednika beogradskih televizija: “Vučić ovde, moj narod me opet izaziva da im održim jedan govor, da to ovako sunem u masu, pa kako padne…!”
Nije valjda da Vas to iznenađuje?
LEKIĆ: Iskreno, očekivao sam hrabrije medije. I solidarnije. Onog trenutka kad je rešio da sahrani “Utisak nedelje”, a kada se ispred zgrade pokojne TV B92 prve noći okupilo dvesta, druge stotinjak duša, bilo je jasno da je generalna proba uspela i da sledi pomor. Uskoro, čovek je u brišućem letu disciplinovao sve što se od medija moglo disciplinovati; ostalo je targetirao kao plaćeničke i izdajničke medije. Danas na medijskim koorodinatama Srbije imate tek nekoliko ostrvca slobode: jedan dnevni list, nekoliko nedeljnika i jednu televiziju; svi skromnih tiraža i nevelike gledanosti, ali – njemu je i to malo mnogo. Sve čini da i tamo može da se pojavi, da “nekako krene od nama ka njima!”
U situaciji kad je, dakle, jedan čovek okupirao i monopolizovao gotovo kompletnu javnu scenu, ekploatišući je do krajnjih granica, i kad vodeća stranka medije u Srbiji koristi kao sredstvo kreiranja javnog mnjenja u skladu sa svojim sebičnim interesima, nije lako biti novinar. Kao što svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, tako i svako društvo ima medije po svojoj meri. U zemlji u kojoj je etika degradirana do nivoa mane tražiti samo od medija da se drže kodeksa – nepristojno je. U zemlji u kojoj vlada ambijent straha, tražiti samo od medija da se odupiru pritiscima, bez predrasuda, kritički i samokritički – nije fer. Virus straha, za koji smo mislili da je iskorenjen i suzbijen, danas je zarazio gotovo sve, a obični građani samo od novinara traže da budu ono što sami nisu: istinoljubivi, hrabri i da zastupaju javni interes.
Može li NUNS zaštiti prava novinara?
LEKIĆ: Ne! U ovakvom ambijentu, gde vladajuća kasta i gomila nikogovića, proktologa, urologa, analitičara i ostalih životinjskih podvrsta. koji su uz vlast i koji sve kritički nastrojene novinare percepiraju kao “plaćenike” i “mrzitelje”, novinarskim udruženjima i asocijacijama naprosto su sputane ruke. U vreme kad je postao ministar za informisanje (1998.), Vučić je lansirao rečenicu koja će ući u novinarske anale: “Gospodo novinari, vodite računa o svojoj bezbednosti, pa vam se ništa neće dogoditi!”
I danas ga je isto toliko, ako ne i manje, briga za novinare koji su sve češće meta fizičkih napada, pretnji i pritisaka. Uostalom, vlast generiše brojne atake na predstavnike takozvane “sedme sile”: u prvoj godini vladavine SNS-a zabeležena su 23 napada, pretnje ili pritisci na novinare; u drugoj godini 36, u trećoj 58, četrvtoj 69, a samo u prvoj polovini ove godine registrovano je 47 ataka na novinare.
Kada je stanje u medijima bilo gore – danas ili devedesetih?
LEKIĆ: Danas, bez pogovora. Iako će mi mnogi prebaciti da su u vreme Miloševića novinare ubijali a danas ne, opet ću odgovoriti isto – “Još!” Jer pitanje je dana kad će se ovde desiti neko zlo. U obračunu sa nepodobnim medijima, Milošević se koliko-toliko oslanjao na profesionalce, dok Vučićev medijski teror sprovode i kontrolišu čelni ljudi Informera i Pinka. Prvome je najupamćeniji profesionalni domet otkrivanje sadržine kese za smeće opozicionog bračnog para Drašković; drugi, pak, okolo prepričava kako je vodio intervju sa Svetim Petrom.
Nekada ste u magazinu Status dodjeljivali godišnje novinarske nagrade i priznanja, a jedno od njih bilo je – “Bruka profesije”. Iako je oštra konkurencija, kome biste sve danas dodijelili tu titulu?
LEKIĆ: Za deset godina, koliko je ta nagrada dodeljivana, urednik “informera” Dragan J. Vučićević je šest puta bio laureat. Danas, verovali ili ne, on, takav kakav je, a još je gori nego je bio, ne bio ušao u ni u konkurenciju “za medalju”.
Ko bi ušao?
LEKIĆ: Konkurencija je stravična: Nenad Lj. Stefanović, glodur RTS-a, bivši novinar Vremena; Ivan Cvejić iz Ekspresa, bivši glodur Bete; Žarko Rakić, glodur Politike i bivši nešto ničega… Ipak, moj glas bi otišao čuvenom Goranu Koziću, nekadašnjem uredniku Politikine rubrike Odjeci i reagovanja i glavnom i odgovornom uredniku TV Politike iz najmračnijeg doba te medijske kuće, koji je, ničim izazvan, početkom ove godine, volšebno vaskrsao na stranicama “najstarijeg dnevnog lista na Balkanu” i počeo da prepisuje sebe iz devedesetih. Kozić je lik zbog kog ću se večito kajati što je izostao onaj “šesti oktobar” 2000, kad je trebalo uzeti metlu u ruke i konačno očistiti ovu prokletu avliju.
Politiku ste nedavno nazvali kurtizanom svih režima i konstatovali da nikada ćutanje novinara tog lista nije bilo gromoglasnije nego danas. Zašto? Valjda i zaposleni u Politici vide ono što vidimo Vi i ja.
LEKIĆ: Ne, zaposleni u Politici ne vide ono što vidimo Vi i ja; zaposleni u Politici, od kad postoji taj državni bilten, osim u pojedinima kratkim fazama opstanka, što se može smatrati incidentom, realnost gledaju očima vlasti. Nedavno sam pričao sa prijateljima: da Vučić u pola noći zatraži da projaše Beogradom, ka njegovoj zgradi krenulo bi makar deset beogradskih urednika. Uredno osedlanih. Ipak, urednik Politike Rakić stigao bi pre svih!
Politika, dakle, više nije ni kurtizana; postala je obična pačarva, to je jasno.
Predsjednik Vučič je svoju blistavu karijeru započeo kao novinar na Palama. Kada pročitate njegove autorske tekstove u Blicu, Alo-u, i u Politici, šta mislite – koliko je srpsko novinarstvo izgubilo činjenicom da je Vučić, kako sam kaže, na vrijeme odustao od pisanja za novine?
LEKIĆ: Vućićev nevoljni egzil iz novinarstva ima katastrofalnije posledice po novinarstvo u Srbiji, od uticaja novinarske matrice koju naturaju Željko Mitrović, Miomir Marić i Dragan J. Vučićević. Posle dva priloga koja je na početku rata u BiH uradio za TV Pale, Vučića je u svoju kancelariju pozvao Ilija Guzina, znameniti TV četnik, i roditeljski ga savetovao: “Slušaj, sine, nacionalno si osvešćeniji nego Todor Dutina, Risto Đogo i ja zajedno; ama, talenat ti je tanak koliko i naša linija odbrane kod Goražda. Nego, da ti mi napišemo neku preporuku, pa ti pali za Beograd!”
Činjenica da Vučić nije mogao da bude ni ratno klepetalo poput Miljane Baletić ili Ratka Dmitrovića doći će glave medijima u Srbiji. Kompleksi i želja za osvetom nesuđenog novinara pokuljali su krajem devedesetih, kad ga je Milošević, znajući da jedino Vučić mrzi medije više od njega, postavio za ministra informisanja, a eruptirali maja 2012. kad je došao na vlast. Kataklizma traje.
Predsjednik Vučić je, pored pisanja, devedesetih znao i da zapuca. I to, tvrdi Vojislav Šešelj, sa Jevrejskog groblja na opkoljeno Sarajevo. Kako onda razumijete to što čak i neki pristojni ljudi ovog nekadašnjeg radikala i šovinistu upoređuju sa njemačkim kancelarom Vili Brantom, očekujući od njega da kao predsjednik Srbije klekne u Sarajevu i Srebrenici?
LEKIĆ: Sve i da klekne, šta Sarajevo, BiH a pre svega tamošnja raja – Bošnjaci, Hrvati i Srbi – imaju od toga?! To je Vučić i njegov čin bi bio politički, ne simbolički. Brantovo izvinjenje je pravi simbolički čin, scenska, gotovo mitska situacija. Nemački kancelar nije rekao – izvinjavam se, a to onda preneli Tanjug, Fena, Fonet ili Srna. To što je učinio bio je – događaj, ne svaodnevnica u kojoj je izvinjenje uzgredni politički gest. Drugo, izvinjenje mora lično da dotakne, mora da pokaže da taj koji ga izgovara saoseća, da ga se to zaista tiče. Ne mislim da je Vučić od tog ljudskog materijala. Konačno, šta ima počinilac, inspirator ili huškač da se izvinjava?! On mora da odgovara!
Kome da odgovara?! “Od nas će stalno tražiti da se stidimo sebe i svoje prošlosti, a mi najmanje imamo razlog za to”, rekao je predsjednik Vučić nedavno.
LEKIĆ: Onog časa kad je Zoran Đinđić, uz klimoglav Vojislava Koštunice, koji je to kasnije negirao, izručio Miloševića Hagu, svi šešelji, nikolići, vučići, dačići i ostali vulini prećutno su abolirani. Ceo taj korpus raznorodnih likova koji je, godinama strpljivo i vešto manipulišući memorijom, od političkog okruženja pravio uzrok sopstvenog stradalništva i dočekao prećutni oprost, danas je na vlasti. Kao da su se, na čelu sa današnjim novim voždom, svih tih mučnih devedesetih ponašali poput muda tokom ljubavne egzekucije: učestvovali su, je li, ali nisu ulazili! A nevini su baš koliko je u tom ratu bilo dobroćudnih metaka.
“Izručenjem Slobodana Miloševića Hagu Srbija nije okrenula leđa Miloševićevoj politici”, napisali ste jednom.
LEKIĆ: Posle pada Slobodana Miloševića, mrtvi su bukvalno isplivavali na površinu. Sa sve hladnjačama. Kod Tekije, recimo! Našlo se mesta za sakrivanje albanskih leševa sa Kosova čak i u Krnjači, na svega nekoliko kilometara od centra Beograda. To je tekovina onih koji su vršili vlast cele jedne dekade obeležene suzama, krvlju, smrću, beznađem, a oni danas opet vedre i oblače. I ne samo to: retko je bivalo i retko biva da gubitnici umesto pobednika pišu istoriju, ali to njima nekako polazi za rukom. U toj njihovoj istoriji nema Batajnica, Tekija, Krnjača… Kad u toj istoriji bude ovog spiska i objašnjenja otkud na njemu i “deo metala iz predela vratne kičme”, to će, makar meni, biti signal da je počelo sa okretanjem leđa. Počelo!
Ako je, uoči posjete predsjednika Vučića Sarajevu, Ministarstvo pravde Srbije podržalo predlog branioca da se Ratku Mladiću odredi privremeno puštanje na slobodu radi liječenja…
LEKIĆ: Da je taj zahtev uputio Vulin, ne bih sumnjao da je reč o guranju prsta u oko Sarajevu; ovako, verujem da ta naopaka incijativa služi za lokalne, unutarsrpske potrebe. Kao što su Mladić i Karadžić bile marionete Miloševićevog režima, ni ova vlast neće prezati da ih (zlo)upotrebi ne bi li napabirčili kakav poen više kod domaće raje. A onda “izađu u susret” onima kojima polažu račune.
To vam je slično furtutmi kada je Vučićev paž iz Lakštaša preko posrednika napalio “zavetničku” rulju da baš 11. jula u Banjaluci organizuje skup podrške Ratku Mladiću. A onda ih, je li, obuzdao. Shvatate grandioznost idiotluka: kao što za većinsku Srbiju Milošević nije bio kriv zato što je vodio ratove, već zato što ih je izgubio, slavljenje Ratka Mladića na dan “kad je oslobođena Srebrenica”, imalo je za nameru da pokaže da oni Mladića ne slave zbog toga što je “stvorio Republiku Srpsku”, već zbog načina na koji ju je “stvorio”! Ali se, eto, pojavio Dodik kao korektiv i izgladio stvar! Sva sreća da imamo “kontrolore”!
Za razliku od pojedinih medija i političara u Bosni i Hercegovini, Vučiću nikada niste zaboravili ni “stotinu muslimana za jednog Srbina”, ni pokušaj preimenovanje Bulevara Zorana Đinđića u Bulevar Ratka Mladića, što neki “nezavisni analitičari” i “uticajni tviteraši” u Srbiji vide kao dokaz Vaše malicioznosti. Ako su pojedini bošnjački lideri i mediji oprostili, šta je Vaš problem, pitaju Vas. Kako na to odgovarate?
LEKIĆ: Vučić je moj, ne medija i političara u BiH. Oni se njime, kao i on njima, bave uzgredno, dok se mi na dnevnom nivou ne razumemo, iako zavisimo jedan od drugog. Dobro, on malo manje od mene, više ja od njega, ali se trudim da njegovu brigu o meni i mom okruženju svedem na razumnu meru – da je ukinem. Nisam ja “mrzitelj” kako mi spočitavaju i ne vidim ništa loše ako apsolutistom nazovem čoveka koji ima apsolutnu moć.
“Prirodno je i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i magaraca koji ga okružuju. To je civilizacijska dužnost. Moralni, a ne ideološki čin,” napisao sam na Tviteru. I to nije poza; to je moj stav zbog koga imam problema i na funkciji koju obavljam, i u privatnom životu. Ipak, optimista sam, obožavam onu sentencu Duška Vujošević, profesora košarke i života: “Svako zlo ima svoj kraj! Sve će se ovo jednom lane zvati!”