U post-dejtonskoj Bosni i Hercegovini ne samo da sve ide naopako, štaviše. Kad se neke poznate izreke, uzrečice i sl. okrenu naopačke u BiH dobijaju nekakav groteskni smisao. Npr. zavadi pa vladaj, u BiH se može obrnuti u vladaj da bi zavadio. Jer bez zavađanja, svađanja, sve bi bilo nekako isuviše normalno, funkcionalno i dosadno, kao kupanje u Mrtvom moru gde zbog previše saliniteta ne možeš ni potunuti pa i nema pravog plivanja, borbe sa talasima i sl.

Kad bi političari bili profesionalci koji politiku shvataju kao poziv bilo bi strašno mrtvo. Ne bi bilo politikanskih realitija, rvanja u blatu, razbojništva koje gazi sve pisane i nepisane norme. Privida da su političari nekakvi Robini koji pljačkaju da bi vratili siromašnima ukradene identitete, vlastite institucije, škole, ćuprije na kojima se naplaćuju drumarine da bi se jasno znalo šta je čije.

Užas palanačkog primitivnog empirizma

Kad bi na posao išli npr. biciklom kao u nekim bogatim zemljama, naišli bi na podsmeh onog palanačkog duha, možda čak i užas palanačkog primitivnog empirizma, naivnog realizma, trezevnosti koja uzima stvari onakvima kakve jesu i zato što jesu takve, takve treba i da budu (Konstantinović). Kad bi podnosili ostavku zbog npr. plagiranih ili kupljenih doktorata, magisterija pa i diploma osnovnih studija ne bi više bili “naši” Robini, pravedni razbojnici već nekakva politička nejač, koja se donkihotovski bori protiv vetrenjača.

BiH je i svojevrsna žrtva, ne samo rata već i svojih nedosanjanih snova, uključujući i one iz prethodnog sistema budući da je večito bivanje u post-dejtonskoj tranziciji, tj. mirovanje u istoj naš usud. Kao što nema iskrenog suočavanja sa prošlošću, tako nema ni sa ovdašnjom verzijom socijalizma. Marksistički pledoaje o ukidanju države, kao onog krajnjeg kočničara ljudske slobode i istinske socijabilnosti u BiH ima staljinistički smisao. Marks je, doduše Hegela okrenuo naglavačke, pa je Staljin osvetoljubivo to uradio sa samim Marskom.

Sadašnja BiH liči na izopačeni svet Ilije Čvorovića, svet u kome uprkos stotina tržnih centara nema belih sijalica pa gulimo krompir pod crvenim, ko u kupleraju

Naime, država treba da jača i jača i jača do ludačke iznemoglosti pa će samu sebe dokinuti i preći u novi kvalitet – budući komunistički raj u kom nema države, tog noćnog čuvara klasnog društva i njegovih nepravdi i akumulacije bede. Do raja se, naravno, nije došlo već samo do čistilišta kroz milionske čistke koje u BiH imaju oblik identitarnog lažnog čistunstva koje nikad ne može doći do svog (k)raja: (n)i bošnjačkog, (n)i srpskog, (n)i hrvatskog.

U BiH gde sve i onako ide ne samo naopačke već strmoglavce se ovo jačanje države ogleda u ogromnom administrativnom birokratskom aparatu koji guta sve pred sobom, proždire svaku vrednost i višak vrednosti ako ovog uopšte i ima u zemlji u kojoj nema proizvodnje da bi i dalje stegnuo svoje pipke oko svake sfere ljudskog delovanja, posebno onih koji u sebi nose ikakvu klicu slobode i humaniteta.

Sadašnja država bar spolja gledano izgleda kao velika u svom megalomanskom ustrojstvu i sveopštoj birokratizaciji koja stalno proizvodi novu birokratiju. Ona je nekakav hobsijanski Levijatan, koji u ruci drži dva žezla – i ovozemaljsku i onozemaljsku vlast. No, to je odraz njene slabosti a ne snage s obzirom da po Hobsu Levijatan treba da spreči tzv. zverinjak, rat svih protiv svih, a ne da ga proizvodi. Nemajući tako skoro nikakvu funkciju, država se stalno dokida, samo što skok u novi kvalitet iz postdejtonskog utrnuća još nije na vidiku.

Iskorak iz zvjerinjaka

U BiH i Tačerka deluje simpatično ako njenu misao i politiku malo izokrenemo. Ustremila se protiv tzv. jake države, uvela rezove u javnoj potrošnji i čak izjavila da ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice. Prokazani tačerizam koji je dobrim delom razorio i još više raslojio britansko društvo u BiH bi, naprotiv i vrlo moguće imao neke prave učinke – uzdigao pojedinca na račun stranačkog ili etničkog krda. Nažalost, ako iz snova tresnemo na zemlju, tačerizma ipak ima, npr. kroz rezove koje se uvode u zdravstvu, obrazovanju, kulturi, tzv. potrebama višeg reda a koje čoveka čine čovekom i omogućavaju mu iskorak iz zverinjaka te je teško očekivati da ćemo postati individuumi.

Sadašnja BiH liči na izopačeni svet Ilije Čvorovića, svet u kome uprkos stotina tržnih centara nema belih sijalica pa gulimo krompir pod crvenim, ko u kupleraju. No, stanački lideri u svom promiskuitetu svak sa svakim u tome uživaju, jer se pravi brak, tj. koalicija ne isplati, pa makar bio i iz računa, jer i on nameće neka pravila i obaveze. Za utehu ostaje Čvorovićeva izreka da je, ipak, sve možda suprotno od onog što izgleda. Tako npr. troglavo Predsedništvo možemo posmatrati kao Tri musketara, koje krasi hrabrost i viteštvo a Visokog predstavnika kao D’Artanjana, njihovog učitelja jer glamura svakako ne nedostaje. Uprkos razmiricama, imamo i mi “Svi za jednog jedan za sve” jer jedan bez drugog i ne mogu, a borba za sistem (npr. za očuvanje Dejtona iako ga svak tumači kako mu se prohte) se lako može predstaviti kao borba za pravdu pa makar ona bila umotana u formalni legalizam u koji niko više i ne veruje.

Ako se nastavi sa izokretanjem stvari, kod nas biciklističke staze liče na crveni tepih pa se lažna elita možda jednog lepog dana ipak njima diskretno provoza jer nada umire poslednja. Sarajevo film festival je završen, crveni tepih uklonjen... Bicikl jeste sporiji od auta ali kao u onoj basni kornjača ipak na kraju pobedi zeca. Izborna trka tačnije maraton budući da je kampanja odavno počela nas možda i iznenadi jer: Sve je suprotno od onog što izgleda!