Dragoljub Draža Mihailović je, kaže beogradski istoričar Bojan Dimitrijević, “neko kome treba odati svaku počast”, dok je Milan Nedić, predsjednik srpske kvislinške vlade za vrijeme Drugog svjetskog rata, “samo” koleboracionist, ne i zločinac. Srpska pravoslavna crkva je svecem proglasila Nikolaja Velimirovića, antisemitu koji je Adolfa Hitlera upoređivao sa Svetim Savom. Za Muamera Zukorlića Aćif-efendija nije kvisling i saradnik nacističkog okupatora, nego “bošnjački heroj”.

Nekadašnji ministar kulture Hrvatske Zlatko Hasanbegović o ustašama je pisao kao o “herojima, mučenicima i šehidima”. Crnogorskim nacionalistima očito mnogo ne smeta to što je Krsto Popović prihvatio odluku Petrovdanske skupštine o proglašenju crnogorske nezavisne države pod italijanskim okupatorom. “Da izbrišete Turke iz njihove istorije, Crnogorci ne bi imali o čemu da guslaju”, objasnio je nedavno Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije, nekadašnji glasnogovornik zločinačke politike Slobodana Miloševića i glavni cirkuzant na državnim zabavama poluotvorenog tipa.

“Goli otok bio je tipičan obračun unutar Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), u kojem je većinska vladajuća struktura vodila bitku sa najtvrdokornijim staljinistima i dogmatama koji, ponavljam, nisu krili da bi, u slučaju sovjetske agresije na Jugoslaviji, stali na stranu neprijatelja, odnosno na stranu SSSR i Staljina”

Pozivajući se na nekakvo izgubljeno pismo koje je dobio početkom devedesetih, akademik SANU-a Dragoslav Mihailović ovih je dana konačno razjasnio “najmračniju tajnu SFRJ: lekari na Golom otoku vršili su eksperimente na zatvorenicima”. Tu monstruoznost je, kaže Mihailović, inicirao i podsticao “latentni homoseksualac, sadista i mazohista” (i Crnogorac!) Milovan Đilas, čemu se, je li, bezuspješno ali odlučno protivio čuveni srpski humanista i ljubitelj prirode Aleksandar Ranković. Ovu svinariju je, kao tek jednu u nizu “eksluzivnih” i “prvi put ispričanih priča” objavio beogradski Nedeljnik, a onda su je uredno prenijeli gotovo svi mediji u regionu. Podgoričke Vijesti - integralno!

Srpski istoričar Milivoj Bešlin kaže da je revizija istorije jugoslavenskih naroda samo nevješt pokušaj da se lažima i falsifikatima zakamufliraju katastrofalne posledice politika koje su devedesetih godina prošlog vijeka vođene na prostoru nekadašnje SFRJ. “Pokušaj demonizacije Jugoslavije, koji traje još od raspada te zemlje i sloma njenog sistema, karakteriše nastojanja država naslednica da svoje nove identitete izgrade pre svaga na reviziji prošlosti. Deo tog procesa je rehabilitovanje kvislinštva i kolaboracije iz perioda Drugog svetskog rata, ali i namera da se svi protivnici Jugoslavije i njenog lidera Josipa Broza Tita predstave, ne samo kao ‘dobri momci’, nego i kao ‘žrtve’ i ‘mučenici’ tog sistema. Bez ozbira na ideološke i ostale razlike, u Srbiji taj status danas imaju i Draža Mihailović i Milan Nedić i Nikola Kalabici IB-ovci i Aleksandar Ranković”, kaže Milivoj Bešlin.

Ali ne i Milovan Đilas. Iako je devet godina robijao u Titovom zatvoru, Đilas status “dobrog momka” u srpskom društvu nikada nije stekao, i to prije svega zbog svoja dva “smrtna grijeha”: nije bio nacionalista i “izmislio” je crnogorsku naciju.

BEŠLIN: To je istina. Za razliku od Đilasa, ličnosti koje sam pomenuo stavljene su u isti martirološki obrazac. Niko od njih, dakle, nije odgovoran za bilo šta, niko nije učinio ništa loše; njihova jedina krivica je to što su, kao opozicija Titu i njegovom režimu, “štitili srpske interese”. Sledeći navedeni obrazac, dolazimo i do teze koja je nedavno plasirana u beogradskom Nedeljniku: akademik Dragoslav Mihailović, naime, u svom tekstu pokušao je da dokaže da su za Goli otok odgovorni isključivo Hrvati i Crnogorci - Tito, hrvatska UDB-a, Milovan Đilas, Jovo Kapičić…

Ispada da je general Jovo Kapičić, kao jedan od petorice pomoćnika tadašnjeg “broja dva” u Jugoslaviji, Aleksandra Rankovića, direktno odgovoran za Goli otok, o kojem, zamislite, pomenuti Kapičićev šef gotovo da nije ništa znao.

BEŠLIN: Ne samo to. Sada se tvrdi da se u SFRJ decenijama ćutalo o Golom otoku, što takođe nije istina. Naime, i pre osamdesetih godina prošlog veka pisane su kritičke studije i književna dela koja su otvarala ovo teško pitanja. Autor jednog od njih - govorim o romanu Kad su cvetale tikve, objavljenom 1968. – upravo je akademik Dragoslav Mihailović. Naravno, nikome ne pada na pamet da na bilo koji način opravdava metode primenjivane na Golom otoku, ali nije reč o tome.

O čemu je riječ?

BEŠLIN: O pokušaju da se

“Dominantna politička i intelektualna elita Srbije izrazito proruska. Izdaja zemlje za račun SSSR-a ili Rusije, a u ime Staljina ili Putina za njih je prvorazredni patriotizam… Pokušajima da se događaji iz 1948. godine redukuju isključivo na Goli otok, želi se omalovažiti ozbiljnost i istorijski značaj Titovog sukoba sa Staljinom, odnosno činjenica da je Jugoslavija u to vreme praktično bila na ivici novog rata”

rehabilituje izdaja i da se u pervertiranom tumačenju prošlosti ona nazove patriotizmom. Oni IB-ovci koji su se 1948. izjasnili za SSSR i Staljina a protiv svoje zemlje de facto su bili peta kolona. Početkom devedesetih započeo je proces u kojem su ti ljudi proglašeni patriotama. Što nije čudno, budući da je i organizacija Jugoslovena koja se izjasnila za Staljina i koja je krajem četrdesetih nekako uspela da prebegne u SSSR sebe i zvanično nazvala “jugoslovenskim patriotama”. Pored svega, o nekadašnjim IB-ovcima danas se govori kao o nekakvim velikim demokratima, borcima protiv Titove “diktature” koji su kažnjeni i na Goli otok odvedeni isključivo zbog takozvanog verbalnog delikta. Ni to, naravno, nije istina. Goli otok bio je tipičan obračun unutar Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), u kojem je većinska vladajuća struktura vodila bitku sa najtvrdokornijim staljinistima i dogmatama koji, ponavljam, nisu krili da bi, u slučaju sovjetske agresije na Jugoslaviji, stali na stranu neprijatelja, odnosno na stranu SSSR i Staljina. Svoju dogmatičnost i “doslednost” smatrali su svojom posebnom vrlinom, a da bismo bolje razumeli to vreme, ne smemo zaboraviti da su gotovo svi jugoslovenski komunisti svoje formativne periode proživeli u vreme kada je KPJ bila samo sekcija Kominterne, odnosno Staljina.

Je li 1948. postojala realna opasnost od sovjetske agresije na Jugoslaviju?

BEŠLIN: Naravno da je postojala. Iako se poslednjih decenija dramatična priča o 1948. godini pokušava svesti isključivo na priču o logoru Goli otok…

Zašto?

BEŠLIN: Zato što je dominantna politička i intelektualna elita Srbije izrazito proruska. Izdaja zemlje za račun SSSR-a ili Rusije, a u ime Staljina ili Putina za njih je prvorazredni patriotizam… Pokušajima da se događaji iz 1948. godine redukuju isključivo na Goli otok, želi se omalovažiti ozbiljnost i istorijski značaj Titovog sukoba sa Staljinom, odnosno činjenica da je Jugoslavija u to vreme praktično bila na ivici novog rata. On, doduše, nije bio objavljen, ali je veoma intenzivno vođen na više frontova: na vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom, propagandnom, obaveštajnom. Ne zaboravite da je SSSR uveo sankcije Jugoslaviji, da je zemlja bila pod blokadom, pod konstantnim sovjetskim propagandnim atacima.

“Sadašnjost nacionalnih državica na postjugoslovenskom prostoru je bedna. Reč je o korumpiranim, siromašnim, zapuštenim društvima koja se uglavnom jednako podanički ponašaju prema Moskvi, Ankari ili Berlinu. Kako bi se zamaglila ovdašnja mračna stvarnost, neophodno je najpre u najgorem svetlu predstaviti zajedničku bolju prošlost. Zato se demonizuje Jugoslavija. Sledeći nivo je, naravno, ideološki”

Iako se kraj sukobima još nije nazirao, već 1951. godine u Jugoslaviji je objavljena Bela knjiga u kojoj su navedeni, ne samo svi dotadašnji agresivni postupci članica Varšavskog pakta, nego i imena stotina jugoslovenskih vojnika, graničara koji su ubijeni u tim sukobima. Niko, ponavljam, ne pokušava da opravda metode primenjivane na Golom otoku, ali je, svidelo se to nekome ili ne, sasvim blizu istini ona teza da bi cela Jugoslavija bila Goli otok da nije bilo Golog otoka. Uostalom, još 1956. bilo je jasno do koje je mere Nikita Hruščov bio spreman da se surovo obračuna sa neposlušnim mađarskim rukovodstvom. Slično je postupio i Leonid Brežnev 1968. u Čehoslovačkoj. Zamislite onda kako bi tek izgledao obračun Staljina sa Jugoslavijom te 1948! Pa, ovde ne bi ostao ni kamen na kamenu. Tim pre što je unutar jugoslovenske partije i vojske bilo mnogo onih koji su bili spremni da stanu na stranu sovjetskog agresora.

Rekli ste da države nastale razbijanjem SFRJ svoje nove identitete pokušavaju da izgrade demonizovanjem Jugoslavije. Pored svođenja događaja iz 1948. isključivo na priču o Golom otoku, gdje još prepoznajete takve tendencije? Najzad, čemu služe svi ti istorijski falsifikati?

BEŠLIN: Sadašnjost nacionalnih državica na postjugoslovenskom prostoru je bedna. Reč je o korumpiranim, siromašnim, zapuštenim društvima koja se uglavnom jednako podanički ponašaju prema Moskvi, Ankari ili Berlinu. Kako bi se zamaglila ovdašnja mračna stvarnost, neophodno je najpre u najgorem svetlu predstaviti zajedničku bolju prošlost. Zato se demonizuje Jugoslavija. Sledeći nivo je, naravno, ideološki. SFRJ je, naime, bila prilično egalitarna država zasnovana na ideji socijalne pravde i antifašističkom vrednosnom konsenzusu, na nadnacionalnom konceptu integracije, što je u suprotnosti sa današnjim vladajućim ideologijama, uglavnom baziranim na nacionalizmu, na mržnji, na nacionalnim predrasudama i stereotipima. Sva postjugoslovenska društva zasnovana su, dakle, na svakoj vrsti nejednakosti – nacionalnoj i socijalnoj koju je nekako potrebno legitimisati i normalizovati. Najbolji način da postojeće stanje nazovete normalnim, da legitimizujete međusobne antagonizme i omraze je demonizovanje jugoslovenskog perioda, koji onda opisujemo kao diktaturu, kao zajednicu u kojoj je većinski narod bio ugnjetavan i neravnopravan i sl.

Predjednik Srbije Aleksandar Vučić svoju političku karijeru započeo je u stranci koja je kretala na Dedinje da leš “vampira” Tita probode glogovim kocem. Dvadesetak godina kasnije, predsjednik Vučič, često se veoma neumjesno poredeći sa Titom, ne samo da ne demonizuje “bolju prošlost”, nego o spoljnoj politici SFRJ, na primjer, govori izrazito afirmativno. Otkuda ta promjena?

BEŠLIN: Vučićev groteskni odnos p

“Ponižena porazom u ratovima devedesetih, Srbija regionu ponovo počinje da postavlja takozvano srpsko pitanje, koje je, kao i uvek, pre svaga teritorijalno. Iako poraženi, ali i ubeđeni da sami nisu ni za šta odgovorni i da je poraz koji su doživeli rezultat zapadne mržnje i zavere, srpski nacionalisti uspeli su da sačuvaju “projekat” i sada čekaju da se međunarodne okolnosti promene i otvore im prostor za revanš”

rema Titu rezultat je pre svega njegove megalomanije. Zanimljivo je da se istorijski revizionizam u vreme Vučićeve vladavine na neki način spušta, odnosno da istoriografija trpi manje pritiske od strane vladajuće strukture nego što ih je trpela u vreme vlasti Borisa Tadića. Setite se samo Tadićevog otvorenog zalaganja za rehabilitaciju Draže Mihailovića, njegove podrške formiranju državne komisije koja se bavila “komunističkim zločinima”, zatim i komisiji čiji je zadatak bio da pronađe mesto na kojem je Mihailović pokopan. Sa druge strane, Vučićev odnos prema jugoslovenskoj prošlosti dosta je ciničan.

U kojem smislu?

BEŠLIN: Vučić u svom okruženju ima svoje “četnike” i svoje “partizane”, svoje “zapadnjake” i svoje “rusofile”, svoje “reformiste” i svoje “nacionaliste” kojima svesno manipuliše. Ako se, na primer, objavi da je sud rehabilitovao nekog kvislinga iz vremena Drugog svetskog rata, javlja se ministar Nebojša Stefanović koji je, eto, iz partizanske porodice, i koji u odnosu na tu rehabilitaciju ima kritički stav; istovremeno, po unapred utvrđenim ulogama, javlja se i neko ko pripada desnom krilu Srpske napredne stranke i čiji je zadatak da pomenutu odluku suda jasno afirmiše. Vučić ima sličan odnos i prema ostalim pojavama u društvu, jer je to najlakši način da celokupnu političku i društvenu dinamiku smesti unutar vlastitog režima. U tom svojevrsnom “unutarpartijskom pluralizmu” sve je upitno izuzuev Vučićevog autoriteta. Istovremeno, na ovaj se način sprečava razvoj bilo kakve alternative postojećem sistemu.

Zna li javnost šta predsjednik Vučić misli o rehabilitaciji Draže Mihailovića, na primjer?

BEŠLIN: Ne zna. Baš kao što ne zna ni da li je Vučić reformista ili nacionalista, je li zapadnjak ili rusofil. U odnosu na svako od navedenih pitanja Vučić je dosledno ambivalentan. Doduše, moram da kažem da je, nakon rehabilitacije četničkog komandanta Nikole Kalabića, Vučić imao umereno kritičku opservaciju, pre svega u smislu napada na zakon koji je donela prethodna vlast. Dakle, nije napao samu rehabilitaciju, nego vlast Borisa Tadića koja je 2011. taj zakon donela. Taj zakon je, inače, zaista veoma loš, ali ostaje pitanje zbog čega ga, većinom koju ima, Vučićeva stranka ne promeni ili čak ne ukine.

Dok predsjednik Vučić uvježbava ulogu “faktora mira i stabilnosti na Balkanu”, ministri i tabloidi pod njegovom kontrolom svojim svađama sa susjedima svjesno stvaraju utisak da se Srbija zapravo sprema za rat. Zašto region to ignoriše?

BEŠLIN: Mislim da je danas manje-više svima jasno da se Srbija sprema za revanš. Jesu li te pripreme samo mentalne ili su i finansijske i vojne, to ne mogu znati, ali je ocena koji ste izneli apsolutno opravdana.

O kakvom revanšu govorite?

BEŠLIN: Ponižena porazom u ratovima devedesetih, Srbija regionu ponovo počinje da postavlja takozvano srpsko pitanje, koje je, kao i uvek, pre svaga teritorijalno. Iako poraženi, ali i ubeđeni da sami nisu ni za šta odgovorni i da je poraz koji su doživeli rezultat zapadne mržnje i zavere, srpski nacionalisti uspeli su da sačuvaju “projekat” i sada čekaju da se međunarodne okolnosti promene i otvore im prostor za revanš.

Koje međunarodne okolnosti?

BEŠLIN: Pre sv

“Mnogi beogradski mediji nedavno su preneli analizu Nikite Bondareva o tome koliko iskreno Vučić štiti ruske državne interese, u kojoj meri je on zaista ‘ruski patriota’. Ukoliko on to nije, bez zazora se dalje raspravlja koje su sve ‘alternative’ na raspolaganju. Mislim da bi Vučič u tom smislu danas mogao biti u ozbilnoj opasnosti. Jer, upozorenja su tu, samo ih treba čitati. Ako ništa drugo, zar nas istorija ne podseća na to koje su sve metode Rusi znali da koriste u obračunima sa ‘izdajnicima’ na Balkanu?!”

ega agresivna Rusija, sve više antagonizovana u odnosu na Zapad. Ta nova hladnoratovska kontelacija srpskom nacionalizmu samo ide na ruku. Srpski nacionalizam, pritom, više nije autonoman: kao krak ruskog velikodržavnog nacionalizma, i on je danas podanički i, sve i da hoće, ne može se odupreti Rusima koji ga snažno podstiču da ponovo otvori pitanje promene granica na Balkanu. Nema mira na Balkanu sve dok se Srbija ne ujedini sa Republikom Srpskom, dok ne vrati Kosovo, Crnu Goru, poručuju uticajni ruski politički aktivisti ovde; Srbiji je potreban lider poput Milorada Dodika, ponavljaju ruski akademici, mediji, analitičari. Nastavi li se trend rusifikacije srpskog društva, srpski nacionalisti najpre će posegnuti za Bosnom i Hercegovinom, budući da je njihova prva meta, Crna Gora, kao članica NATO u tom smislu neuporedivo bezbednija i stabilnija. Atake na BiH posebno olakšava činjenica da u toj državi postoji entitet koji srpski nacionalisti odavno nazivaju “najvrednijom ratnom tekovinom”, svojim jedinim ratnim plenom. Da ne govorim o Miloradu Dodiku koji, zahvaljujući svojim specijalnom vezama sa Moskvom, dodatno ojačava već napravljenu arhitektura za srpsko “drugo poluvreme”.

Znači li to da Moskvi ne odgovara prošlonedjeljni poziv predsjednika Vučića na “unutrašnji dijalog” o Kosovu?

BEŠLIN: Naravno da joj ne odgovara. Cilj dijaloga trebalo bi da bude rešavanje kosovskog problema, koji Rusija želi što duže da drži otvorenim, kako bi preko njega vršila negativan uticaj na Srbiju i destabilizovala Balkan. Sa istih ruskih adresa sa kojih se do skoro pretilo Crnoj Gori danas se preti Vučiću. Ni ovoga puta pretnje ne kreću od najviših državnih zvaničnika, već od šefova određenih ruskih instituta, od akedemika, analitičara, medija bliskih Kremlju. Čak je i ruska državna televizija nedavno imala uvredljive opservacije na račun predsednika Srbije.

Kako mislite da će predsjednik Vučić reagovati na prijetnje Moskve? Objektivno, koliki je njegov manevarski prostor?

BEŠLIN: Sve manji, za šta je Vučić u velikoj meri sam kriv. Mnogi beogradski mediji nedavno su preneli analizu Nikite Bondareva o tome koliko iskreno Vučić štiti ruske državne interese, u kojoj meri je on zaista “ruski patriota”. Ukoliko on to nije, bez zazora se dalje raspravlja koje su sve “alternative” na raspolaganju. Mislim da bi Vučič u tom smislu danas mogao biti u ozbilnoj opasnosti. Jer, upozorenja su tu, samo ih treba čitati. Ako ništa drugo, zar nas istorija ne podseća na to koje su sve metode Rusi znali da koriste u obračunima sa “izdajnicima” na Balkanu?!

Ako je već predsjednik Vučić proteklih pet godina svoje neprikosnovene vlasti konstantno uništavao prozapadnu opoziciju, NVO, slobodne medije, na koga danas da se osloni u odbrani od budućih napada Moskve? Ko mu u toj borbi može biti saveznik?

BEŠLIN: Poslednjih pet godina Vučić je paralelno vršio destrukciju i prozapadnih, liberalnih stranaka i liberalnih, kritički orijentisanih medija, sve sa ciljem da se Zapadu predstavi kao jedini faktor u Srbiji koji u svojim rukama ima stvarnu političku moć. Istovremeno, igrajući igru Viktora Orbana, Vučić je Evropu plašio radikalnom desnicom koja bi, odreknu li se njega, mogla postati veliki problem Brisela. Naravno, negovanjem ekstremne desnice kao jedine alternative Vučič je napravio ogromnu stratešku grešku. Jer, dođe li do ozbiljnijeg sukoba sa Rusima, Vučić će zaista ostati sam; on praktično neće imati nikoga na koga bi mogao da se osloni. Zašto? Zato što je, ponavljam, sve svoje potencijalne saveznike odavno uništio. Pored toga, napravio je i drugu kardinalnu grešku: pomoću medija koje drži pod kontrolom do te mere je rusifikovao srpsko društvo da je ono danas više antizapadno i prorusko nego što je to bilo nakon NATO intervencije na SRJ 1999. Odluči li se, dakle, za neki radikalniji politički zaokret, Vučić ne samo da neće imati saveznike u medijima ili liberalnim strankama, nego ih neće imati ni u društvu koje je sam napravio.

Šta to onda govori o predsjedniku Vučiču kao političaru? Znate da on često govori o vlastitom mjestu u istoriji, pita se kako će ga istorija zapamtiti…

BEŠLIN: Sredinom devedesetih, tadašnji crnogorski premijer Milo Đukanović doneo je stratešku odluku da Crnu Goru usmeri ka Zapadu, ali je pre toga povukao poteze suprotne Vučićevim: napravio je savez sa prozapadnom opozicijom, medijima, društvom i – pobedio. Đukanović je Crnoj Gori 2006. vratio nezavisnost, a 2017. je uveo u NATO. Takve važne odluke donose se ne uništavanjem političkih protivnika, nego pravljenjem strateških savezništva sa njima. Bojim se da Vučić to ne razume. Iako ne bih voleo da spekulišem o njegovom mestu u istoriji, sudeći po onome što je do sada učinio, po tome kako živimo, ne izgleda mi da će u našoj povesti njegovo ime jednoga dana biti upisano zlatnim slovima. Jer, Vučić je sebi samo deklarativno postavio velike ciljeve, koji se uglavnom ne ostvaruju u praksi. Međutim, ako bi napravio istinski istorijski iskorak…

Šta bi bio istorijski iskorak?

BRISEL: Za Srbiju bi istorijski iskorak predstavljao odlučan diskontinuitet sa “ispadanjem iz istorije” koje je započeto polovinom osamdesetih. Šta to konkretno znači? Znači donošenje odluke o tome da se Srbija konačno okrene sebi, da se okane svojih imperijalnih pretenzija u regionu, da bez ostatka prizna suverenost i državnost BiH, Makedonije, Crne Gore, da prestane da izigrava žandarma i “malu Rusiju” na Balkanu, da prizna Kosovo, da se suoči sa vlastitim i vojnim i moralnim porazom na Kosovu, da prizna genocid u Srebrenici, genocid u BiH… Eto, to bi bio istorijski iskorak. Bez takvih poteza, Srbija ostaje zarobljena u glibu devedesetih godina prošlog veka. Nažalost, ne vidim da su Aleksandar Vučić i Srbija danas spremni da iskorače u tom pravcu.