Kako je saopštio Petar Đokić, ministar energetike i rudarstva u Vladi Republike Srpske, novi vlasnik 64,99 odsto akcija Republike Srpske u Rudniku željezne rude “Ljubija” je Israeli Investment Group. Odluka Vlade biće i predmet razmatranja Narodne skupštine Republike Srpske, i to po drugi put – nakon što je istu odluku NSRS trebalo da donese u julu 2016. godine.

Đokić je nakon sjednice Vlade RS novinarima rekao da je prodaja “vršena metodom neposrednog izbora kupca”. Pojasnio je kasnije da to znači da je Vlada odučila na bazi dvije ranije ponude prihvatiti ponudu izraelske kompanije, kao neuporedivo bolje. Israeli Investment Group ponudila je za kupovinu RŽR “Ljubija” 92 miliona KM, dok je ArcerolMittal ponudio 63 miliona samo za akcije. “Ponuda izraelske kompanije odnosi se na period investiranja od tri godine, a ArcerolMittal je ponudu dostavio za period od deset godina. Israeli Investment Group ponudila je da budu zadržani svi radnici ‘Ljubije’ i da u naredne tri godine bude zaposleno još 320 radnika, dok je Mittal ponudio zapošljavanje 300 radnika u zavisnosti od stanja na tržištu”, obrazložio je ministar Đokić odluku Vlade.

Šta je Đokić prešutio

I zaista, svi dokazi za i protiv su tu, samo nema nikakvog suvislog objašnjenja otkud to da se dvije ponude razlikuju za 29 miliona maraka, pogotovo kada najveća ponuda ne prelazi 100 miliona maraka. Da se već tri godine ne piše o planovima prodaje RŽR “Ljubija”, bilo bi to sve što je ministar Đokić prećutao, ili što nije do kraja obrazložio. Ovako, situacija je vidno drugačija: RŽR Ljubija zajedno sa kompanijom Mittal ima osnovano zazjedničko preduzeće u kojem ima 49 odsto akcija, tako da će Israeli Investment Group po automatizmu postati vlasnik 49 odsto tih akcija. Prema protivvrijednosti iz 2004. godine, riječ je o ulogu od 24 miliona KM.

RŽR Ljubija ima i brojnu nepokretnu imovinu, koje su u procesu privatizacije bile označene i iskazane kao imovina preduzeća, i koja se procjenjuje na oko 27 miliona KM. Iz IRB-a je 28. jula 2016. potvrđeno da je riječ o 23,6 miliona kvadratnih metara zemljišta i 96 hiljada kvadratnih metara građevinskih objekata

No, pored toga, RŽR Ljubija ima i brojnu nepokretnu imovinu, koje su u procesu privatizacije bile označene i iskazane kao imovina preduzeća, i koja se procjenjuje na oko 27 miliona KM. Iz IRB-a je 28. jula 2016. potvrđeno da je riječ o 23,6 miliona kvadratnih metara zemljišta i 96 hiljada kvadratnih metara građevinskih objekata.

S druge strane, prema riječima Dragana Čavića, narodnog poslanika NDP-a u Narodnoj skupštini RS-a, preduzeće ArcerolMittal od 2004. do 2016. godine povećalo je svoj kapital za 150 odsto i imalo 100 miliona KM investicija. Tada je Čavić upozorvao i na globalni kontekst problema, objašnjavajući da Mittal ne treba posebno da traži razloge da bi prestao sa eksploatacijom rude. Podsjetio je i da zenička Željezara, čiji je Mittal vlasnik, ima elektrolučnu peć koja može proizvoditi čelik iz otpadnog čelika i umnogome je jeftinija. “Šta ukoliko oni (Mittal, op.a.) odu na arbitražu, koja bi se vršila u Parizu, što definišu ugovorne obaveze? 'Mittal' ima sve argumente u svojim rukama na osnovu ugovornih klauzula da ne dozvoli eksploataciju novim partnerima. Obustavi li se eksploatacija u Omarskoj, 850 radnika ide na livadu, a oni počnu da proizvode čelik uz pomoć elektrolučne peći u Zenici. Trebate imati u vidu da kada ne radi Rudnik željezne rude 'Ljubija', tada Željeznice RS ostaju bez 60 odsto ukupnih prihoda. Rizici su toliko veliki da se ozbiljna vlast ne bi upuštala u takvo nešto”, upozoravao je Čavić.

Dvije ponude

Cijeli slučaj 18. juna prošle godine komentarisao je i Milenko Stojnić, predsjednik Sindikata radnika ArcerolMittala iz Prijedora, koji zastupa 850 radnika. Stojnić je tada rekao da su predstavnici Mittala radnicima rekli da bi, u slučaju da NSRS donese odluku da proda RŽR Ljubija konkurentu – Israeli Investment Group – preispitali svoj opstanak, mada imaju namjeru da ostanu sve do 2023. godine.

Evgenij Zotov, direktor Israeli Investment Group, rekao je 11. maja prošle godine da su vlasnici Israeli Investment Group-Overseas Inc: on, sa 40 odsto akcija, i Anatolij Segal koji ima 60 odsto akcija u toj firmi. Zotov je na dva načina suvlasnik banjalučke firme – prvo je njegovo suvlasničko preduzeće iz Dominikanske Republike vlasnik 70 odsto banjalučke firme, a on sam – preko njegove firme “Lavi” vlasnik je drugih 15 odsto akcija. Treće parče od takođe 15 odsto akcija pripada preduzeću “Togreen”, čiji su suvlasnici Boško Šušnjar i kćerka Aria Livnea. Pomenuta banjalučka kćerka firma u 2013. bilježi 151 KM prihoda, i 56.605 KM rashoda, dok godinu prije ima 101 KM prihoda i čak 407.718 KM rashoda. Njen suvlasnik, Boško Šušnjar, uzged je i vlasnik “Eko-Bela” iz Laktaša, firme koja je od Investiciono-razvojne banke RS već dobila kredit od 3,4 miliona KM

Iako je ponuda Israeli Investment Group iz Dominikanske Republike jača za 29 miliona KM od ponude švajcarskog Mittala, budući novi vlasnici RŽR Ljubija za pet miliona maraka, izgledno je, dobiće imovinu procjenjenu na 27 miliona. Tako se prvotnih 29 miliona razlike spušta na pet miliona, a na strani Mittala i dalje stoji preko 100 miliona više investicija, te 49 miliona KM uloženih u Rudnik ArcerolMittal koji su osnovali Mittal i Ljubija 2004.

Cijeli dosadašnji tok se može logički povezati, i jasan je samo na osnovu računice – kojoj pred svaku privatizaciju državne imovine i jest mjesto, ali ni dio u kome se ispituje ko su budući državni partneri iliti privatizatori nije nimalo zanemarljiv. Po svemu sudeći, nije riječ ni o kome novome. Preduzeće koje je budući kupac RŽR Ljubija registrovano je u Dominikanskoj Republici, no u Banjaluci ima kćerku organizaciju – lokalnog menadžera, koja štuje riječ Arija Livnea, prvog čovjeka nepostojećeg Predstavništva RS u Izraelu, senatora RS, Dodikovog intimusa, i jedinog živog čovjeka čijim je imenom nazvan Jevrejski kulturni centar, i to u Banjaluci, u čijem je podrumu takođe jedina podrumska sinagoga u svijetu.

22 miliona gore-dole
 

Evgenij Zotov, direktor Israeli Investment Group, rekao je 11. maja prošle godine da su vlasnici Israeli Investment Group-Overseas Inc (sa offshore ostrva Komonvelt Dominika): on, sa 40 odsto akcija, i Anatolij Segal koji ima 60 odsto akcija u toj firmi. Zotov je na dva načina suvlasnik banjalučke firme – prvo je njegovo suvlasničko preduzeće iz Dominikanske Republike vlasnik 70 odsto banjalučke firme, a on sam – preko njegove firme “Lavi” vlasnik je drugih 15 odsto akcija. Treće parče od takođe 15 odsto akcija pripada preduzeću “Togreen”, čiji su suvlasnici Boško Šušnjar i kćerka Aria Livnea. Pomenuta banjalučka kćerka firma u 2013. bilježi 151 KM prihoda, i 56.605 KM rashoda, dok godinu prije ima 101 KM prihoda i čak 407.718 KM rashoda. Njen suvlasnik, Boško Šušnjar, uzged je i vlasnik “Eko-Bela” iz Laktaša, firme koja je od Investiciono-razvojne banke RS već dobila kredit od 3,4 miliona KM.

Jedino što još uvijek stoji na putu privatizacije “Ljubije” je odluka Narodne skupštine Republike Srpske, koja je odluku poništila i prošle godine. Razlog neusvajanja odluke su trzavice između vladajućih koalicionih partnera DNS-a i SNSD-a, koji imaju drugačije poglede o prodaji RŽR Ljubija i Puteva RS-a, ali i različita rješenja za sudbinu Željeznica RS. Ovoga puta glasanje Narodne skupštine o odluci Vlade, pored toga što je opozicija nebrojeno puta rekla da je protiv, prevagnuće na jedan od dva tasa. Na jednom stoji lopovluk, kriminal, korumpiranost i snishodljivost vladajućih garnitura i nepomireni pojedinačni interesi velike koalicije, dok je na drugom tasu parlamentarna većina u RS. Koji će tas prevagnuti odlučiće DNS, no onaj tas koji ostane u zraku bez ikakve sumnje moraće napuniti građani Republike Srpske

U razgovoru sa Capitalom, Zotov je 11. maja 2016. rekao i kako ih je Arie Livne za rukav doveo u Banjaluku da kupe RŽR “Ljubija”, te da je njegova firma procijenila da je ukupni projekt RŽR Ljubija vrijedan oko 113 miliona maraka. To se otprilike na nivou nepreciznih iznosa i uklapa sa pretpostavkom da je 22 miliona maraka vrijednost imovine koju novi vlasnici, Israeli Investment Group, neće platiti.

Jedino što još uvijek stoji na putu privatizacije “Ljubije” je odluka Narodne skupštine Republike Srpske, koja je odluku poništila i prošle godine. Razlog neusvajanja odluke su trzavice između vladajućih koalicionih partnera DNS-a i SNSD-a, koji imaju drugačije poglede o prodaji RŽR Ljubija i Puteva RS-a, ali i različita rješenja za sudbinu Željeznica RS. Ovoga puta glasanje Narodne skupštine o odluci Vlade, pored toga što je opozicija nebrojeno puta rekla da je protiv, prevagnuće na jedan od dva tasa. Na jednom stoji lopovluk, kriminal, korumpiranost i snishodljivost vladajućih garnitura i nepomireni pojedinačni interesi velike koalicije, dok je na drugom tasu parlamentarna većina u RS. Koji će tas prevagnuti odlučiće DNS, no onaj tas koji ostane u zraku bez ikakve sumnje moraće napuniti građani Republike Srpske.