Sa sintagmama Srbija-Istok-Zapad “poigravali” su se mnogi teoretičari, teoretičari-praktičari (Svetozar Marković – Srbija na Istoku; Zoran Đinđić – Srbija, ni na istoku, ni na zapadu), analitičari, a Boga mi i političari i turbo-folk pevači sa Ibarske magistrale i muzički satiričari (“Ni na istok ni na zapad”, “Ameriko čemeriko...”). Politika je svakako nauka, veština, umeće, ali i velika industrija (zabave), odnosno istureno odeljenje big businessa. Njena svrha je i proizvodnja privida, s tim da privid ne mora uvek da bude i svesna obmana (Hegel).

U jeku predizborne kampanje, na opet prevremenim izborima koji se raspisuju kad vlastima odgovara (a što je bio slučaj komedijant, ono toliko puta “već viđeno” za vreme Miloševića, ali i Tadića i Vučića) pozicioniranje Srbije i priče oko Istoka i Zapada su uvek aktuelne. S tim što nije uvek jasno gde počinje i završava privid, a gde obmana.

Ostajte ovdje...

Konzervativni političari koji rado, bar u sebi, pevuše Šantićevu “Ostajte ovdje” se u biti ponašaju kao dijaspora kad ode “preko grane”. Uzimaju od Zapada ono što im odgovara, a zadržavaju svoje istočnjačke manire karakteristične za tzv. orijentalne despotije (kult vođe, jaka država koja kontroliše društvo do najsitnijih detalja...).

Premijer Vučić, sa prividom i aurom koju je stvorio oko sebe, nam se ukazuje više kao državnik a manje kao politikant. No, i on bi rado malo na Istok malo na Zapad, što nije problem ako se jasno ne odredi u kojim se tačno segmentima želi tamo, a u kojim ovamo, iako je to u stvarnosti realno nemoguće. Slično se ponaša i opozicija, rasparčana i obezglavljena, i dalje “dosovska”. Predsednički kandidat Saša Janković se tako npr. nakon gostovanja Čedomira Jovanovića i javne podrške na N1 oglasio na Twitteru: “Molim Jovanovića da ne glasa za mene”, verovatno zbog straha što ga podržava neko isuviše liberalan i prozapadnjački. A na spisku lepih želja Vuka Jeremića je, između ostalog, i više izdvajanja novca za vojsku i slična državotvorna (čitaj bezbedonosna) pitanja.

Premijer Vučić, sa prividom i aurom koju je stvorio oko sebe, nam se ukazuje više kao državnik a manje kao politikant. No, i on bi rado malo na Istok malo na Zapad, što nije problem ako se jasno ne odredi u kojim se tačno segmentima želi tamo, a u kojim ovamo, iako je to u stvarnosti realno nemoguće. Slično se ponaša i opozicija, rasparčana i obezglavljena, i dalje “dosovska”

Stoga su u pravu neki analitičari iz Srbije koji ističu da se pobednik predsedničkih izbora već zna, i da će se opozicioni kandidati zapravo trkati između sebe za drugo mesto. Vučić pri tome ima bolju startnu poziciju što obično i biva kad se kandiduje neko ko obavlja neku državnu funkciju. Mediji jednostavno nisu u stanju, ili ne žele, da naprave distinkciju između kampanje i pukog praćenja aktivnosti premijera (otvaranje deonice nekog puta ili pruge, udaranje kamena temeljca nekim novim postrojenjima...).

Spajanje različitih osobina i ideoloških orijentacija je takođe bitna karakteristika premijera. Nekad nam se priviđa kao hiperaktivni, moderni, preduzetni, prozapadnjački Zoran Đinđić. I on je, kao i Đinđić, uspastavio neki oblik Wiedergutmachunga sa najznačajnijim EU akterom – Nemačkom. No, s druge strane, na nivou nedovoljno vidljivog dešavaju se različiti oblici nedemokratske prakse (cenzura i autocenzura u medijima, brojni politički pritisci posebno na opozicione stranke na lokalnom nivou koji se onda šire od baze prema vrhu...). Njegova kampanja ima čak i na nivou slogana i retorike neke zajedničke karakteristike s Đinđićevom “Srbija na dobrom putu”.

Kome je do morala neka ide u Crkvu

No, kao konzervativac, Vučić se često poziva na poštenje: “Ponosan sam što mi nijedan tajkun nije dao nijedan dinar. A imate listu tajkuna koji finansiraju dosovske kandidate...” Đinđić je, pak, jednom prilikom rekao: “Kome je do morala neka ide u Crkvu.” Kao doktor filozofije Đinđić nije ovim hteo da kaže da je (njegova) politika nemoralna, već da se ona u modernom smislu reči ne može bazirati na nekim transcedentnim kategorijama kao što je npr. lažni hrišćanski univerzalizam, svetosavlje i sl. No, poštenja nije da nema. Ispred Vučićevog imena ne stoji ni Mr ni Dr titula. Ušao je u politiku kao mladi diplomirani pravnik i to i ostao, dok su neke političke pojave, kao što je Velja Ilić “bagerista”, nakon ulaska u vlast posle 5. oktobra iznenada postali Mr. Zbog ovih protivrečnosti, Vučićeva Srbija koja, naravno, nije njegova privatna svojina već, zapravo, njegov odraz u ogledalu (ili obratno) u biti je i na Zapadu i na Istoku.

Vučić se zalaže za pomirenje i regionalnu saradnju, no opet bez iskrenog suočavanja sa prošlošću s naznakom da političare ne možemo staviti na nekakav poligraf i da izmerimo koliko su iskreni u takvim nastojanjima. Kako su zemlje tzv. Zapadnog Balkana u krizi po različitim pokazateljima, bolje je pričati o ekonomiji i učinkovitosti a ne stalno i iznova se vraćati u prošlost.

Vučić se zalaže za pomirenje i regionalnu saradnju, no opet bez iskrenog suočavanja sa prošlošću s naznakom da političare ne možemo staviti na nekakav poligraf i da izmerimo koliko su iskreni u takvim nastojanjima. Kako su zemlje tzv. Zapadnog Balkana u krizi po različitim pokazateljima, bolje je pričati o ekonomiji i učinkovitosti a ne stalno i iznova se vraćati u prošlost

“Nije važno da li je mačka bela ili crna, sve dok lovi miševe”, govorilo se u Kini nakon masakra na Tjenamenu kad su pobijeni studenti, pregaženi brutalno tenkovima, faktički otišli u zaborav. No, na ovim prostorima to nije moguće iz više razloga osim ako brutalitet zadnjih balkanskih ratova ne svedemo (sado)mazohistički na incident. Kako je tema “teška”, nju vispreno zaobilaze i opozicioni kandidati i kao da nesvesno, ovakvim mehanizmima potiskivanja Srbiju svode na pašaluk, taj toliko omraženi termin u javnosti a koji susedi često zlurado koriste i svesno ili nesvesno, mehanizmom povratne sprega jačaju srpski nacionalizam. Pri tome, kao što je poznati teoretičar fašizma Wilhelm Reich istakao, ekonomija ima veze sa nacionalizmom tj. sa hranom. Pod stalnom brigom za ishranu i drugim materijalnim dobrima, (malo)građanin zapravo nesvesno reprodukuje svojevrsni imperijalizam: jer “nacija treba prostor i hranu”.

No, kada je reč o Istoku i Zapadu, kandidat Luka Maksimović, odnosno Beli “Preletačević”, svojim nastupom i političkom satirom kao da aludira na ovu obezglavljenost i dislociranost politike i svakolikog politikanstva u Srbiji (mada i on pominje hranu). Jednostavno, s Vučićem se ne može boriti bezličnim kampanjama i opštim mestima a što je sasvim očigledno u slučaju Vuka Jeremića uprkos njegovoj naizgled impresivnoj političkoj i svakolikoj biografiji. Ne može ni Beli, ali nazivom svoje stranke SPN (“sarmu probo nisi”) aludira da je statistika, ne samo naučno već i političko čudo. Jer, kad jedan deo stanovništva jede meso a jedan deo kupus, u proseku svi jedu sarmu! Sarma ipak ne može da dovede do “opasuljivanja” naroda. A već pomenuta opsednutost hranom kao sastavnica imperijalizma i nacionalizma je na koncu konca prisutna i kod Belog, pa makar on tvrdio da je “Preletačević”. No, ko god dođe na vlast, mada se pobednik čini se ipak zna, koristiće se kao večno vraćanje istog – građani će i dalje u proseku jesti sarmu!

(Autorica predaje na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu)