On je do kraja ostao veran idealima slobode, prosvećenosti, solidarnosti, progresa – dakle, čovek levice. Pokazao je svojim primerom da prosvećena levica nije neka kabinetska konstrukcija, nešto što odgovara samo intelektualcima koji – kako ih bije glas – žive podalje od grube stvarnosti potlačenih i izrabljivanih. Pokazao je da se za ideale levice, za slobodu neslobodnih, za prava obespravljenih može da bori, možda i bolje od drugih, čovek koji najpre pita kako si pa tek onda priča o tome kako je on, čovek koji ne viče kad govori, a kad govori, pokazuje da mu lektira nisu samo novine – dakle, čovek kakav je bio naš Lazar
U novembru prošle godine Lazar je dao intervju Branki Mihajlović za Radio Slobodna Evropa. Danas se to čita kao njegova poslednja reč, njegova oporuka, njegov oproštaj s nama. Rekao je tu šta misli o svojim filmovima, o “Plastičnom Isusu”, o “Serbian Epics” – dokumentarnom filmu posvećenom ratu u Bosni, koji je radio sa Pavelom Pavlikovskim, u kome vidimo Radovana Karadžića kako svira gusle, i Edvarda Limonova kako puca iz mitraljeza po Sarajevu – i o dokumentarnom filmu o onom stravičnom ubijanju zarobljenih Bošnjaka iz Srebrenice, napravljenom od materijala koji su snimile ubice, da bi imali čime da se pohvale kad se vrate kući, pa je zato Lazar filmu dao naslov “Škorpioni – slikovnica”.
U ovom intervjuu sa Brankom, koji se, dakle, čita kao njegovo svođenje računa, Lazar je govorio i o mnogim drugim temama. Govorio je o nasleđu Šezdeset osme, o raskidu prijateljstava posle Devedeset devete, o levici danas, o mogućnosti izbijanja novih ratova na Balkanu, o religiji i ekstremizmu, o problemu iznalaženja prave alternative za kapitalizam. Govoreći o Srbiji, izneo je nadu da će Srbija prestati da živi u svojim mini imperijalnim snovima, u ratu sa svojom pošlošću.
Treba, na primer, primetiti da, kad je u ovom intervjuu pomenut trogodišnji zatvor na koji je zbog “Plastičnog Isusa” osuđen, Lazar nije govorio o nepravdi, jer – kao što znaju njegovi prijatelji – za Lazara to nije bila neka neočekivana, neshvatljiva kazna, nego takoreći tačno izračunata cena slobode, koja je u ono vreme bila visoka, za mnoge previsoka, ali ne i za Lazara
Mnogo od ovoga što je ovde Lazar rekao je provokativno, jednima njegova mišljenja mogu da izgledaju kao suviše radikalna, drugima kao nedovoljno radikalna. Na takve reakcije nailazilo je i ranije ono što je Lazar radio i govorio. U svakom slučaju, ovaj intervju treba pročitati, jer to je sada Lazarev oproštaj s nama, njegov rastanak s nama.
Treba, na primer, primetiti da, kad je u ovom intervjuu pomenut trogodišnji zatvor na koji je zbog “Plastičnog Isusa” osuđen, Lazar nije govorio o nepravdi, jer – kao što znaju njegovi prijatelji – za Lazara to nije bila neka neočekivana, neshvatljiva kazna, nego takoreći tačno izračunata cena slobode, koja je u ono vreme bila visoka, za mnoge previsoka, ali ne i za Lazara. Zamišljam ga kako stoji pred sudijama i kaže: Tri godine za ovaj moj film? Ok, plaćam. Nepravda, neočekivana, surova i bolna nepravda koja ga je pogodila desila se posle zatvora, i on je i u ovom intervjuu o tome govorio, setio se kako su ga, kad je izišao iz zatvora, bivši prijatelji izbegavali, prelazili na drugu stranu ulice kada bi on naišao.
Zamišljam ga kako stoji pred sudijama i kaže: Tri godine za ovaj moj film? Ok, plaćam. Nepravda, neočekivana, surova i bolna nepravda koja ga je pogodila desila se posle zatvora, i on je i u ovom intervjuu o tome govorio, setio se kako su ga, kad je izišao iz zatvora, bivši prijatelji izbegavali, prelazili na drugu stranu ulice kada bi on naišao
Dakle, važno je znati, da Lazar Stojanović nije sebe video kao žrtvu komunizma, kao stradalnika komunizma. Sada – u komentarima na vest o njegovoj smrti – neki mediji na tome insistiraju, to naglašavaju, svode Lazara na tu stradalničku, martirsku ulogu. Međutim, treba znati da film “Plastični Isus“ nije delo antikomuniste, niti je njegov autor to postao zbog toga što ga je komunistička Jugoslavija tri godine držala u zatvoru.
Takođe je važno primetiti da zatvor od Lazara nije napravio gorkog, razočaranog čoveka, cinika, koji će isticati svoj slučaj da bi obeshrabrio svaku nadu da može biti bolje. Naprotiv, on je do kraja ostao veran idealima slobode, prosvećenosti, solidarnosti, progresa – dakle, čovek levice. Pokazao je svojim primerom da prosvećena levica nije neka kabinetska konstrukcija, nešto što odgovara samo intelektualcima koji – kako ih bije glas – žive podalje od grube stvarnosti potlačenih i izrabljivanih. Pokazao je da se za ideale levice, za slobodu neslobodnih, za prava obespravljenih može da bori, možda i bolje od drugih, čovek koji najpre pita kako si pa tek onda priča o tome kako je on, čovek koji ne viče kad govori, a kad govori, pokazuje da mu lektira nisu samo novine – dakle, čovek kakav je bio naš Lazar.
Dakle, važno je znati, da Lazar Stojanović nije sebe video kao žrtvu komunizma, kao stradalnika komunizma. Sada – u komentarima na vest o njegovoj smrti – neki mediji na tome insistiraju, to naglašavaju, svode Lazara na tu stradalničku, martirsku ulogu. Međutim, treba znati da film “Plastični Isus“ nije delo antikomuniste, niti je njegov autor to postao zbog toga što ga je komunistička Jugoslavija tri godine držala u zatvoru
Na kraju ovog intervjua iz novembra 2016. godine on kaže: “Uradio sam sve što je trebalo, tako da je ovo sad čista zabava.” To što je usledilo sigurno nije bilo zabavno, ali nema sumnje da je naš prijatelj Lazar otišao kao srećan čovek, na kraju bogatog života. Zato mislim da naš oproštaj od njega ne treba da bude samo minut ćutanja, nego i minut aplauza.
(
Peščanik.net, 8.3.2017.)
