Govorite o procesima suočavanja s prošlošću u Njemačkoj. Tada su saveznici pobijedili i natjerali su Njemačku, kao poraženu stranu, da pokrene procese. U regionu se to nakon sukoba nije desilo, jer, s jedne strane imamo političare koji očito to ne žele, osim deklarativno, a s druge, nema nikoga iz vana, kao što su neposredno nakon sukoba na prostoru SFRJ, EU i SAD uvjetovali svoju pomoć suradnjom s Haškim tribunalom i izručenjem optuženih zločinaca. Svijet je zabavljen drugim problemima, promjenama u EU, SAD-u, potezima Rusije. Ko može sad utjecati na dešavanja u regionu?

DRAŠKOVIĆ: Verujem da u Vašingtonu i u Moskvi uviđaju suludost njihovih sadašnjih politika i da je neminovan neki strateški dogovor o partnerstvu, pre svega Vašington-Moskva. U jednom svom tekstu, Šta posle Bregzita, pisanom tih dana, spomenuo sam verovatnoću nove Jalte u smislu da se Moskva i Vašington dogovore o strateškim sferama svog uticaja. Računam da će ta nova Jalta podrazumevati da sve države bivšeg SSSR-a, izuzev tri baltičke zemlje, Vašington prizna za strateško dvorište Rusije, da trbuh Balkana – Bosna i Hercegovina, Srbija, Kosovo, Makedonija, pa, recimo i Crna Gora i Albanija – koji još nije u Evropskoj uniji i u NATO-u, a koji je sa svih strana okružen NATO savezom i EU, bude stateško dvorište Vašingtona, pre svega, a time Evrope.

Šta se pokušalo državnim udarom u Crnoj Gori u vrijeme izbora, s kojim se povezuje i Rusija?

DRAŠKOVIĆ: Ulaskom Crne Gore u NATO zatvara se obruč oko Makedonije, oko Srbije i oko BiH. U smislu da Rusija vojno prodre u taj trbuh Balkana, taj obruč će biti nemoguć. Rusija je svjesna svega ovoga. Ruska diplomatija je ozbiljna diplomatija, diplomatija velike države. Sa tačke gledišta Moskve nestabilni Balkan bi mogao njima da bude žeton u igri oko Ukrajine. Inače, u Moskvi procenjuju da je Balkan, definitivno, zapadna sfera. Sadašnji šef naše diplomatije u jednom intervjuu rekao da je pitao Putina o mogućnosti da Srbija pristupi evroazijskoj ekonomskoj uniji i ruskom vojnom savezu, i da mu je Putin odgovorio: “Pa to je geografski nemoguće.” Što je tačno, jer bez obzira na izuzetne osobine Srba, ipak mi nemamo krila. Nema Srbija krila da preleti do Volge, do Dona, do Sibira. Ne možemo. Bitka za Crnu Goru, koja još traje, bio je to pokušaj da se spreči zatvaranje obruča.

“Spomenuo sam verovatnoću nove Jalte u smislu da se Moskva i Vašington dogovore o strateškim sferama svog uticaja. Računam da će ta nova Jalta podrazumevati da sve države bivšeg SSSR-a, izuzev tri baltičke zemlje, Vašington prizna za strateško dvorište Rusije, da trbuh Balkana – Bosna i Hercegovina, Srbija, Kosovo, Makedonija, pa, recimo i Crna Gora i Albanija – koji još nije u Evropskoj uniji i u NATO-u, a koji je sa svih strana okružen NATO savezom i EU, bude stateško dvorište Vašingtona, pre svega, a time Evrope”

Nemate nikakvih dilema oko toga da je bio pokušaj državnog udara, da je planirano ubistvo Mila Đukanovića, i da je ruski uticaj u svemu tome, za razliku od većine u Beogradu?

DRAŠKOVIĆ: Ja nemam nikakvih dilema oko toga. I ja sam ogorčen zbog toga, jer ja volim Rusiju, ali ne Rusiju Ivana Groznog, i Staljina, i gulaga, nego jednu drugu Rusiju, Katarine Velike, Petra Velikog, Puškina, Dostojevskog...

Vi govorite o evropskoj Rusiji.

DRAŠKOVIĆ: Rusija je evropska država ili Rusije neće biti. Pre Petra Velikog, koji je postavio temelje evropskoj Rusiji, Rusija je džungla, praktično nepostojeća država, neorganizovanih plemena. Bez obzira na dobar početak, ali u dalekoj prošlosti u 9. i 10. stoleću, formirana je Kijevskaja Rus, koja je bila oslonjena na tadašnju Evropu, i jedna od vodećih država u tadašnjoj Evropi, ali je kratko živjela.

Prvo se nadam da će ovaj talas neke koalicije komunističkih nostalgičara u Moskvi i pravoslavnih zilota, da prođe, u protivnom plašim se da bi taj talas mogao da pokoleba mnoge u Srbiji i u Crnoj Gori koji tradicionalno vole ruski narod i rusku kulturu. Jer je teško ostati spokojan pred činjenicom da su danas zastave naše ljubavi prema Rusiji u rukama Mire Marković, u rukama haških osuđenika, u rukama mafijaša, ludaka koji propovedaju nekakav krstaški rat protiv jeretičkog zapada, u rukuma idiota koji na naslovim stranama s radošću objavljuju vest da će Rusija izazvati smak sveta. To su strašne stvari. Nama je juče u poseti bio čovek koji je na veoma visokoj državnoj funkciji u Moskvi (Sergej Železnak, prim.aut.), a koji je pre 15-ak dana, ovaku poruku poslao iz Moskve: “Neka Srbija i Crna Gora nipošto ne ponove Titov greh iz ’48, jer te ’48, Staljin je bio u pravu.”

Zar upravo Crna Gora nije sad poslala vrlo jasnu poruku Rusiji?

DRAŠKOVIĆ: Duga je to i komplikovana priča i racionalni odgovori ne znače ništa. Kad sam se ja oženio ’70-tih, i u moje selo u Hercegovini prvi put odveo suprugu, ona se zaprepastila, kada je čula od seljana, jer to su sedamdesete godine, to je Titova Jugoslavija koja nije satelit Moskve, da se sa onih hercegovačkih brda, kad je vedro i kad je posebna mesečina, direktno vidi Moskva. I tu vam činjenice ne pomažu.

Ja se možda i nadam da će, ako dođe do ove nove Jalte, na određeni način mrtva Jugoslavija da malo i oživi. Kako? Predviđam da se EU uopšte neće raspasti, nema sile, jer to je najveći mirovni projekat u istoriji sveta. Nema ni jednoga rata a da nije počinjao u Evropi. I najstrašniji pokolji bili su u Evropi i među evropskim narodima. I EU je pre svega projekat mira, projekat koji je trebao narodima Evrope da polako usađuje svest da su svi ti ratovi, pokolji među Evropljanima, bili građanski ratovi. I da se stvori nešto nalik SAD.

“Teško je ostati spokojan pred činjenicom da su danas zastave naše ljubavi prema Rusiji u rukama Mire Marković, u rukama haških osuđenika, u rukama mafijaša, ludaka koji propovedaju nekakav krstaški rat protiv jeretičkog zapada, u rukuma idiota koji na naslovim stranama s radošću objavljuju vest da će Rusija izazvati smak sveta. To su strašne stvari”

Smatram da je odlazak Britanije iz Evrope šansa za Evropu, jer je Britanija i onako bila i u Evropi i izvan Evrope. Privilegovana u odnosu na sve druge u Evropi i mislim da u ovom sadašnjem obliku se EU neće održati, ali da će se ona reformisati da liči na jedan snažni, moderni avion sa prvom klasom, biznis klasom, ekonomskom klasom prvog reda, drugog reda... Naravno, vodeće države koje će da pokreću taj avion biće u jednome klubu, mislim da će ovo glupo pravilo konsenzusa, da se sve odluke donose jednoglasno, da bude ukinuto, da će odluke donosti oni koji vode EU, a oni iz drugog, trećeg, četvrtog razreda, imaće da biraju: ili da slede, ili da budu izbačeni iz aviona.

U tome vidim šansu za nas, da će sve zemlje bivše Jugoslavije, možda će tu biti i Albanija, biti jedna evropska podregija, podunija, i da će ove proklete granice i carinski prelazi, da budu izbrisani. I da će u Evropi bez konsenzusa morati da se poštuju neka pravila, i da će nam oni, na kraju krajeva, napisati i istoriju o tome šta je bilo u prošlom ratovima, i da će biti žestoke kazne za širenje mržnje i podstrekavanje na dovršetak ratova. Svi pričaju da ti ratovi nisu završeni, pa ih treba fino završiti, nije se to  svršilo kako su planirali. Prosto verujem da ću ja doživeti da ću putovati kroz tu poduniju jugoslovenskih država, isto kao što sam putovao kroz Jugoslaviju, da neću videti granicu. U tome je neka nada i biologija – da će, brate, ovi glavni krivci rata i ludila, i da umru.

U međuvremenu su odgojene generacije mladih u mržnji i na nacionalizmu. Kako to promijeniti?

DRAŠKOVIĆ: Nedavno sam gostovao na jednom pravnom fakultetu, držao sam predavanje o ’90-tim, i upozoren sam da je to leglo tih srpskih neonacista, među kojima se često može čuti i “Nož, žica, Srebrenica”, itd. Rekao sam im, deco moja vi tada niste bili rođeni, ne znate kako je sve počelo, ne znate šta je bilo, ne znate značenje Jugoslavije, ne znate da je njeno ubistvo, pre svega, najveći poraz srpskog naroda u našoj istoriji. Slušali su kao da sam govorio u džamiji ili u crkvi, i ispraćen sam aplauzom. Govorili su da prvi put to čuju. Dajte im činjenice, dajte im istinu, dobra su to deca.

Mislim da su 95 odsto ljudi u Hrvatskoj, u Srbiji, u Bosni, divni ljudi, kad saznaju istinu, ali im ne daju istinu, daju im laž. Istina je lek, zato stalno govorim: otvorite te proklete dosjee Službe bezbednosti. Sve se promenilo, nema Varšavskog pakta, nema SSSR-a, nema Jugoslavije, nema Tita, nema čak ni Miloševića, ima samo tih službi. Ništa se tu nije promenilo. Ja sam jedan od onih koji veruju da bez straha možemo da razgrnemo, ne samo sve o zločinima iz ovih ratova, nego i iz Drugog svetskog rata. Ali to moraju da rade ljudi, kojima nije cilj kad istražuju i kad objavljuju, da podstaknu na mržnju, na zlo, i koji će svaku činjenicu saopštiti na uverljiv način.

“Istina je lek, zato stalno govorim: otvorite te proklete dosjee Službe bezbednosti. Sve se promenilo, nema Varšavskog pakta, nema SSSR-a, nema Jugoslavije, nema Tita, nema čak ni Miloševića, ima samo tih službi. Ništa se tu nije promenilo. Ja sam jedan od onih koji veruju da bez straha možemo da razgrnemo, ne samo sve o zločinima iz ovih ratova, nego i iz Drugog svetskog rata”

Ovde se ljudi razmeću enciklopedijama, knjigama, veliki Rusi srpskog porekla, pa veliki Amerikanci srpskog porekla, a ja se nešto razmišljam: Bože koliko bi knjiga trebalo štampati za velike Turke srpskog porekla. Progutajmo to.

Šta bi značilo za odnose u regionu uspostavljanje bližih odnosa između Srba i Bošnjaka?

DRAŠKOVIĆ: Ja sam tome posvećen od kad pamtim za sebe, nekakvom strateškom trajnom, večnom partnerstvu, ta dva stabla istog korena. I o tome pišem u romanu Via Romana koji su, zamislite, u Turskoj odmah preveli i promocija je bila pre dve godine u Istambulu, i na promociju je došao i tadašnji predsjednik Turske. Neće biti nikada mira u Bosni dok se u njoj bude mogao igrati preferans. To sam rekao i pre rata u jedinom susretu sa Alijom Izetbegovićem, u januaru ’92. u Sarajevu, u njegovom kabinetu. To je igra u kojoj uvijek dvojica igraju protiv trećeg. S tim što nisu uvek ista dvojica, zavisi od karata. Mislim da strateško partnerstvo Srba i Bošnjaka sprečava, ničim ne ugrožavajući Hrvate, igru preferansa.

Prikupljajući građu za roman Via Romana, a to su četiri stoleća srpsko-bošnjačkih odnosa, naišao sam na jedan detalj, kad stari Mehmed-paša Sokolović, godinu dana pre smrti, umoran od predsedavanja vladom, kako se to govorilo divanom, kaže Hasan-agi, koga je doveo iz Mostara, da donese gusle, da ga malo odmori, da ga malo opusti, i da mu otpeva onu o Kosovu, i ovaj otpeva, ne znam koju, a Mehmed-paša Sokolović je uzdahnuo i rekao: “Jah, šteta što to naši bolje ne izvedoše.” A Hasan-aga spusti gusle, pa veli: “Čestiti veziru, koje su naši?” A Mehmed-paša odgovara: “Hasan-aga moj, naši su naši.”

Bolna su to pitanja, i taj bol ja najviše osetim kad odem leti na očev i majčin grob, i kad kroz to Gacko, u kome sam proveo najlepše dane, prođem oborene glave i ne zadržim se nigde. Ne izlazim iz auta. Ne mogu. Ja to Gacko u svom sećanju nosim drugačije. Toga Gacka nema.

Je li Danica Drašković ’93. na televiziji, usred Beograda, rekla da njen muž može ići u Gacko, ali da brani komšije Muslimane?

DRAŠKOVIĆ: To je bio direktan televizijski prenos, bila je priča da sam ja izdajnik, da radim nešto po Beogradu, mutim nešto protiv rata, i da treba da idem u Bosnu, u Gacko. Pitala je: “Šta će on u Gacku?” Kaže: “Da brani Srbe.” Ona pita: “Od koga?” Kaže: “Od Muslimana.” Ona kaže: “Muslimani tamo nisu napali Srbe, nego su oni napali Muslimane, i kad bi moj muž išao u Gacko, branio bi Muslimane od Srba.” Jeste, i neka je rekla. Poslije je bila dramatična sjednica SPO-a, ali ovoj stranci, njenoj istoriji, služi na čast, da je 95 odsto članova Glavnog odbora podržalo tu izjavu. Nije Srbija zemlja Škorpiona. Srbija zavedena.

Mislite li da u ovom trenutku, uz Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Milorada Dodika, postoji mogućnost za to, kako ste ga nazvali, strateško partnerstvo Srba i Bošnjaka?

DRAŠKOVIĆ: Ne možemo sve trpati u istu vreću. Mislim da svakome mora biti zagarantovana ulaznica u pokajanje, i da se iskreno pokajanje ne sme koristiti kao optužnica protiv onoga koji se pokajao. Ti pričaš sa čovekom koji je pre stvaranja političkih stranaka, a i početkom ’90, pre stvaranja Srpskog pokreta obnove, kad sam bio nekakav ideolog srpske narodne obnove, olako izgovarao neke reči, ne shvatajući da reči nisu svilena marama pa da je svežeš sebi oko vrata, nego su to strele koje kad izlete iz usta postaju ptice lutalice i ko zna čiju će glavu, i srce, i dušu, pogoditi, i kako će ih ko razumeti. Srećom ja sam ubrzo to shvatio, jer nikad nisam želeo efekat koji su neke moje tadašnje reči postizale, pa sam vodeći Srpski pokret obnove, zapravo vodio najsnažniju stranku otpora mržnji, i zlu, i etničkim čišćenjima, i ratu, i zločinima, pre svega zločinima Srba.

Meni se kod Aleksandra Vučića mnogo dopalo kada je 2012, poslije izbora, javno priznao da je grešio, da je počinio mnoge grehove, da je bio slep i nije, ne samo on nego uopšte ta garnitura, nisu shvatili da je pao Berlinski zid, i napisao je i nekoliko autorskih tekstova na tu temu. Ja sam ga podržao, uveren da je to njegovo osećanje, zapravo, nalikovalo onom mom zaokretu dosta ranije, iako su moji gresi bili mnogo manji, po nekima, a po nekima, pak, veći ali s takvima ne mogu da polemišem. Ja verujem da on iskreno želi to strateško partnerstvo i da zna ono što i ja znam, da je malo, i premalo, sad, u ovom trenutku, i u Bosni i u Srbiji, srca spremnih da to prime, i ušiju da slušaju i da razmisle. I Milorad Dodik je doživeo veliku transformaciju, ali u obrnutom smeru. Tim što se naopako preokrenu, neću da se bavim. Znam da mi živimo danas, i u Bosni u Srbiji, u magarećem sistemu vrednosti, a za magarca je pleva skuplja od zlata.

Bez pomoći Evrope nama pomoći nema. Ne može doći do te pomoći ako ne dođe do strateškog sporazuma između Moskve i Vašingtona. Nadam se novoj Jalti zbog nas. Nema integrativnog faktora. Posle 1918. kad je stvorena Kraljevina Jugoslavija, integrativni faktor bila su dva prethodna veka, gde se sanja Jugoslavija, gde najbolji, najveći duhovni umovi sanjaju o ujedinjenju ljudi istoga jezika, iste pameti, iste gluposti, i ta ideja nije ponikla u Beogradu, nego u Zagrebu od Štrosmajera i iliraca. O toj ideji ćete videti da priča Ali-paša Rizvanbegović u pismima sa Njegošem, itd. Nije Jugoslavija pala s tavana 1918. godine, ona je duhovno bila stvorena pre nego što se rodila. Obnovljena je ’45. godine, postavljena na temelje sa dinamitom na daljinsko paljenje, počivala je na Titovoj harizmi, na Armiji i na Službi državne bezbednosti. Ali je živela. I nekako smo poravnali i nesporazume. Od ’45. do ’90. u toj Jugoslaviji je rođeno oko pet miliona ljudi u mešovitim brakovima. I ona je bila država koja je mogla da liči na balkansku Ameriku. I ličila je, svi smo bili Jugosloveni, i to nije bilo nametnuto, nego lično uverenje, pripadali smo toj državi, voleli smo je. Istovremeno, unutra, mogli smo da budemo šta hoćemo. Onda su došle devedesete, kada najgori na svim stranama ruše tu državu. I sad nema integrativnog faktora, i to samo može da bude Evropa, neki njihov sistem vrednosti, uredbi, naredbi, zakona, uslova, pravila, i ništa drugo. I ne za ovo pokoljenje, za naraštaje koje će doći. Mi moramo biti zajedno opet, ili nas neće biti.