I dok se vozamo rasklimanim tramvajima, smeše nam se mnogi sa vidnih mesta u ispeglanim odelima. Na stajalištima autobusa ih posmatramo i gledamo u oči, trudeći se da vidimo da li iz njih zrači neka iskrenost i ljudskost. Stranački programi su toliko apstraktni (opet čast izuzecima), pa se nekako pouzdamo samo u čoveka.
Još jedni sudbonosni izbori pred nama su, koji po redu, više se i ne sećam. Ali su, valjda, svi bili sudbonosni, uključujući i ove. Mada, pojam sudbonosni je nekako fatalistički, ispada da građanke i građani glasali ili ne, ne mogu da kontrolišu svoju “sudbinu”.
Izlazak na izbore jesta građanska dužnost, u nekim zemljama je i obaveza u smislu da ćete platiti kaznu ako ne izađete. Na taj način je delom rešen problem apstinencije. Ostaje sad i pitanje šta je apstinencija. Apstinira se od alkohola, droge, a mi se u BiH već koju deceniju “hranimo” nacionalističkim opijatima, pa je i proces “skidanja” dug i bolan.
Šta će biti ako izađemo?
Plaše nas šta će biti ako ne izađemo, bez da nude konkretno šta će biti ako izađemo. Čast nekim pojedinkama i pojedincima i političkim subjektima koji su samo izuzetak koji (ne) potvrđuje pravilo. Ako ne izađemo, izbori će se, recimo, pokrasti, jedan je od argumenata. No, ako se izbori već toliko dugo uspešno kradu, to znači da postoje mehanizmi krađe i ako izađemo. Tako da je ovo neka logička greška, pars pro toto, ili reductio ad absurdum. Ne mogu da skontam koja, jer je ovde sve mimo logike koja nas je davno napustila. Ni providne glasačke kutije mi ne pomašu da to transparento razaznam.
Navodno glasaju mrtvi, možda tu deluje neka tajna pošta, ili egzorcizam, neki oblik umrežavanja s duhovima predaka. Jer, ako se ne povežemo sa njima, oni će nam se osvetiti, kako kažu stari paganski mitovi. S obzirom da većina političara (opet čast izuzecima) pretenduje na to da njihov narod ima tapiju da je u vezi sa nekih višim silama sakralnog karaktera (tzv. “nebeski narod”) ni to nas više ne čudi. I ako jesmo nebeski narodi, onda i “mrtvi” imaju pravo glasa.
Mnogi analitičari i analitičarke su primetili da je ova kampanja u principu dosadna. Da li zbog manjka svađa (kojih opet ne fali u potpunosti) ili manjka sučeljavanja. Sad, što da se sučeljavaju, davno su sve rekli. A nema ko s kim nije koalirao, pa ako ga i kritikuje onda kritikuje i sebe sama, a to je, valjda, neka perverzna antikampanja pa su i sučeljavanja besmpredmetna. S druge strane, s obzirom na “moć” lidera koji su toliko ubeđeni u svoju pobedu, sučeljavanje je samo jedan oblik gubitka vremena. A vreme je novac, imaju ga na pretek ali nikad dovoljno, pa što ga zalud bacati. Politički kapital je davno proćerdan, a nikako da stignu na naplatu kamate u švajcarcima...
U bespredmetnim i apstraktnim kritikama, napad više nije najbolja odbrana. To će za nas uraditi Putin, Erdogan, Zapad... Mi ćemo onako sećijski gledati kako se oni, kobajagi, svađaju zbog nas. Jer i s njima imamo neke nedokučive veze duhovnog karaktera... Mada je tu i trka Formule 1, koju je Dodik gledao sa Putinom u Sočiju, da nadopuni manjak političkog adrenalina.
Vječno vraćanje istog
Tu i tamo se pojavi i neki stari lider, da nam proširi horizonte i pojasni da bi sve bilo bolje da je on i dalje na sceni. Otvaraće se lažni testamenti, kao u Maratoncima, čuti rečenice nalik na one Pantelijine: “Ko Vas je poznavao, ni pakao mu neće teško pasti.” Uz žaljenje što nakon političke smrti ipak sve nisu ko pomenuti Pantelija mogli ostaviti samima sebi, i lažne i prave zasluge i stranačku imovinu.
I dok se vozamo rasklimanim tramvajima, smeše nam se mnogi sa vidnih mesta u ispeglanim odelima. Na stajalištima autobusa ih posmatramo i gledamo u oči, trudeći se da vidimo da li iz njih zrači neka iskrenost i ljudskost. Stranački programi su toliko apstraktni (opet čast izuzecima), pa se nekako pouzdamo samo u čoveka.
Dosadno u principu jeste, i liči na večno vraćanje istog. Trojka vozi od Ilidže preko čaršije i nazad. Ni BiH nije izuzeta iz ovog kruga, ne samo glavni grad. Svi smo davno rasklimati, nekadašnju leopardovu kožu ne možemo kupiti ni na buvljaku. Svesni smo da su etnički carevi goli, ali njih to nimalo ne dotiče. Golotinja posebno ona politička je davno prestala biti nekakva blasfemija. A narod je bos i go, pa smo svi onako skupa razgolićeni.
Narod će verovatno izaći u kolonama na izbore iz ovih ili onih razloga, a u isto vreme tu su i kolone onih koji izlaze iz zemlje. I dok se devedesetih, navodno, ratovalo za teritoriju najbrutalnijim sredstvima, sada se mirno gleda kako se te iste teritorije napuštaju. Tu i tamo se lamentira nad brojem odlazaka, ali se duboko u sebi kod većine on priželjkuje imajući u vidu strukturu onih koji odlaze, “oni sigurno i ne bi glasali za nas”. Nulta tačka besmisla, i političkog razaranja razorenog....
